Član
- Učlanjen(a)
- 26.02.2011
- Poruka
- 979
DAN REFORMACIJE - 31. OKTOBAR 1517. - 31. OKTOBAR 2020.
“Udarac je konačno zadat kada je 1517. Martin Luter zakucao svojih devedeset pet teza na vrata crkve u Vitenbergu. Crkvena reformacija bila je prva manifestacija ovog istorijskog konflikta, i njen uspeh je pripravio put za promovisanje inherentnog individualizma u svim aktivnostima hrišćanske civilizacije, a posebno u onim naučnim. ... Sloboda je došla i svakako dovela do najsmelijeg intelektualnog i duhovnog preokreta u istoriji čovečanstva.” (Mihajlo Pupin, Nova reformacija, 1927. god.)
“Tako su evangelistički liceji u srednjoj Evropi i srpsko prosvetiteljstvo povezani i uzajamno uslovljeni na onoj istoj liniji koji moderni istoričari kulture ističu kada je reč o drugim sredinama i literaturama XVIII veka; bez protestantske reforme ne bi bilo ni industrijske i intelektualne revolucije u Evropi, pa ni prosvetiteljstva.” (Milorad Pavić, Istorija srpske književnosti III ― Klasicizam)
Protestantizam je nastao kao reakcija na učenje otpale hrišćanske crkve koja je istine Jevanđelja zamenila površnim moralnim zahtevima i tehnikama zavaravanja sopstvene savesti, što je omogućilo vernicima da čine zlo bez istinskog pokajanja. Protestantska kritika katoličanstva nije bila formalna kritika, već kritika onih zabluda koje su onesposobljavale čoveka da sazri u zrelu odgovornu ličnost. Katolici su versku revnost izazivali buđenjem fanatičnih motiva ljudske prirode, manipulisali su ljudima putem straha nečiste savesti, dok su protestanti strah proglasili dokazom čovekove neizmirenosti sa Bogom i izvorom raznoraznih “sujeverja, sumnji i ceremonija;” (The British Friend, Volume 4, 3rd Month, 1846) u skladu sa Svetim pismom koje sledećim rečima opisuje karakter bezbožnika: “Beže bezbožnici kad ih niko ne goni, a pravednici su kao lavići bez straha.” (Priče 28,1) “Strah mu zuji u ušima. Ne veruje da će se vratiti iz tame, odsvuda priviđa mač. Zna da je za njega spremljen dan tamni. Tuga i nevolja straše ga.” (O Jovu 15,20-24)
Četiri fundamentalne zablude katoličanstva i svake druge autoritarne ideologije
1) Loši pokretački motivi: Zastrašivanjem, laskanjem sujeti i pobuđivanjem sentimenta, vernik se navodi da dobra dela, umesto iz ljubavi, čini iz fanatičnih motiva: krivice, gordosti i sebičnog sentimenta.
2) Formalna pravila: Kaje se za loš čin i loša osećanja, a ne i za loše motive srca; pa će se pokajati što je rekao ružnu reč prijatelju, ali ne i zato što je takav u duši. On se kaje što je bio loš licemer, a loših pokretačkih motiva nije ni svestan jer ne razume smisao i duh Božjeg zakona.
3) Zavaravanje savesti: Kroz psihološki efekat dobrih dela, rituala (ispovesti, magijskog poimanja pričesti... ) i osećanja (idolopoklonstvo) vernik umiruje nečistu savest i greši slobodnije od osude savesti nego ateista.
4) Odricanje od razuma: Da ne bi postao svestan prethodne tri zablude, oslanja se na duhovne autoritete koji misle umesto njega samog ili na svoja osećanja, ili na slepa pravila ponašanja, umesto da razumno preispituje svoje pokretačke motive i smisao svoga verovanja.
Katolička crkva je sa jedne strane pobuđivala strah, a sa druge pružala razrešenje od krivice i tako je stekla moć da vlada masama. Psihološkim efektima verskih obreda katolik je ostvarivao lažni mir svoje savesti koji bi osećao i ako se za svoj greh ne bi iskreno pokajao.
Istovremeno, formalna crkvena pravila su onemogućavala da se vernik zaista pokaje za svoje grehe jer umesto da se kaje za loše motive srca (sebičnost, telesnost, gordost) vernik bi se kajao samo za manifestacije tih motiva u lošim postupcima i za formalne prekršaje crkvenih pravila.
Da ne bi postali svesni tih zabluda, katolici su se odricali od lične upotrebe razuma i od preispitivanja, oslanjajući se na crkvene autoritete koji misle umesto njih samih. Svaka kritika se proglašavala delom neprijateljstva.
Čuveni naučnik Džejms Maksvel je objašnjavao kako katoličanstvo podilazi čovekovoj prirodnoj sklonosti da se odriče svoje životne odgovornosti i da je predaje nekom drugom:
“Što se tiče rimokatoličkog pitanja, to je još jedan deo doktrine o Slobodi. Ljudi se umore od mogućnosti da postupaju kako žele i od toga da sami biraju svoje sopstvene korake i zato se potčinjavaju svetim ljudima, koji su bez sumnje, zaista mudriji od njih. Ali ne samo što je pogrešno, već je i nemoguće prebaciti volju ili odgovornost na drugoga. I nakon što formule odu, pacijent nosi na sebi isto toliko odgovornosti koliko je nosio i ranije, i to on i oseća. Ipak, tužno je za bilo koga da se odrekne svog zadatka i da se okupira nečim konvencionalnim, despotski napornim, što propisuju sanitarni čuvari zatvora.” (Lewis Campbell, The Life of James Clerk Maxwell, 306, 1882)
Kakav je bio položaj ljudske ličnosti u vremenu pre reformacije možda najsažetije otkriva Erih From kada opisuje kao odliku srednjeg veka "opšti nedostatak lične slobode... eksploataciju masa od nekolicine ljudi, skučenost zbog koje su seljaci iz bliske okoline — a da i ne govorimo o ljudima iz drugih zemalja — bili za gradskog stanovnika opasni i sumnjivi tuđinci, ... sujeverje i neznanje tog doba. Ono što razlikuje srednjovekovno društvo od modernog jeste nedostatak slobode pojedinca. Svako je u ranijem razdoblju bio prikovan za svoju ulogu u društvenom poretku. Čovek je imao malo izgleda da, u društvenom pogledu, prelazi iz jedne klase u drugu; teško da je bio u stanju da, čak i u geografskom pogledu, prelazi iz jednog grada u drugi ili iz jedne zemlje u drugu. On je gotovo uvek morao da ostane tamo gde je rođen. Često nije bio slobodan čak ni da se odeva po volji niti da jede šta je hteo." (Erih From, Bekstvo od slobode, III/1)
Katolički sistem je držao zapadni svet u hiljadugodišnjoj tami srednjeg veka sve do pojave protestantske reformacije. Sama reformacija je proizvela drastičnu promen mentaliteta protestantskih naroda u odnosu na druge narode. Istorijski izvori iz tog vremena su zabeležili:
“Mir se nastanio u našem gradu... nema više svađa, zavisti, licemerstva i nesloge. Odakle može doći takav sklad, ako ne od Gospoda i od naše doktrine koja nas ispunjava rodovima mira i pobožnosti?” (James A. Wylie, The History of Protestantism, Published by Hartland Publications, 2003, p. 496)
“Proklinjanje i psovanje, blud, svetogrđe, preljuba i poročan život, koji preovlađuje u mnogim mestima u kojima sam živeo, ovde su nepoznati. Nema podvodača i bludnica. Ljudi ne znaju šta je rumenilo i svi se odevaju na doličan način. Igre na sreću nisu uobičajene. Velikodušnost je tako velika da siromasi ne moraju da prose. Ljudi bratski opominju jedan drugoga, kako Hristos propisuje. Sudske parnice su proterane iz grada, i tu nema ni podmićivanja, ubistava ili stranačkog duha, već vlada mir i milosrđe. S druge strane ... crkve su sasvim oslobođene od svake idolatrije.” (Philip Schaff, History of the Christian Church, p. 645)
Govoreći o drevnim Vikinzima, poznatima po ratničkom duhu, izvori iz XVIII veka su objašnjavali uzroke reforme njihovog mentaliteta:
"Kako je došlo do toga da oni postanu tako poslušni i pokorni da se potčine veštini poljoprivrede? Da li se narod, naviknut na oružje i lenstvovanje, lako predaje napornom radu i veštini mira? Ako možemo da odgovorimo na ovo pitanje pravilno, mi ćemo shvatiti čemu treba pripisati srećnu transformaciju severa. ... Ja sam ipak pokazao da se Jevanđelje tri veka propoveda u Skandinaviji. Ovome bez sumnje, kao glavnom uzroku, mi treba da pripišemo srećnu promenu manira u ovim varvarskim područjima. Neka niko ne očekuje sveopštu civilizovanost na planeti bilo kojim drugim sredstvima. Mi uživamo u ovome danu, prednosti društva nastalog u Evropi iz propovedanja Jevanđelja, dok nezahvalno umanjujemo napore onih hrišćanskih misionara koji su nam u ime Boga ove prednosti doneli. ... Trajna promena njihovih manira implicira, da je njihova zemlja morala biti blagoslovena sa jednim od onih blagodatnih izlivanja Svetoga Duha, čije se posledice obično osećaju vekovima posle." (The Works of the Late Rev. Joseph Milner (1744–1797) in Eight Volumes, vol. III, p. 298, 1810)
Dokle god je protestantizam raskrinkavao licemerstvo represivne religije i pozivao ljude da na sebe same preuzmu sopstvenu životnu odgovornost, katoličanstvo je u njemu videlo opasnost za svoj opstanak i zauzimalo je prema njemu stav otvorenog neprijateljstva.
Međutim, uskoro je takav duh neprijateljstva od strane katoličanstva nestao. Razlika između katolicizma i protestantizma je, u međuvremenu, gotovo sasvim nestala. Ali ne zato što se katoličanstvo reformisalo, već što se protestantizam približio katoličanstvu. Jedino je biblijski protestantizam mogao da kritikuje suštinu katoličke zablude. Sve druge religije sadrže iste principe obmane, samo pod drugačijom formom. Ali, kada je protestantizam sam prezreo autoritet Svetog pisma i duh Božjeg zakona, kada je sam počeo da snagu verske revnosti crpi pobuđujući motive i osećanja pale ljudske prirode, da katoličkim tehnikama i zabavnom muzikom donosi mir nečistoj savesti, i kada je razumno preispitivanje proglasio nepristojnim i uznemiravajućim, katolička crkva je prestala da ga se boji i pružila mu je ruku pomirenja. Čak je u njemu našla saradnika u uspostavljanju svoje zemaljske vladavine, jer u nedostatku duhovne moći i sam protestantski svet danas problem zla rešava politikom, a ne više Jevanđeljem.
Više na tu temu vidi u ovoj analizi:
http://svetlost.org/reformacija.pdf
Izvor: Miloš Bogdanović, facebook
“Udarac je konačno zadat kada je 1517. Martin Luter zakucao svojih devedeset pet teza na vrata crkve u Vitenbergu. Crkvena reformacija bila je prva manifestacija ovog istorijskog konflikta, i njen uspeh je pripravio put za promovisanje inherentnog individualizma u svim aktivnostima hrišćanske civilizacije, a posebno u onim naučnim. ... Sloboda je došla i svakako dovela do najsmelijeg intelektualnog i duhovnog preokreta u istoriji čovečanstva.” (Mihajlo Pupin, Nova reformacija, 1927. god.)
“Tako su evangelistički liceji u srednjoj Evropi i srpsko prosvetiteljstvo povezani i uzajamno uslovljeni na onoj istoj liniji koji moderni istoričari kulture ističu kada je reč o drugim sredinama i literaturama XVIII veka; bez protestantske reforme ne bi bilo ni industrijske i intelektualne revolucije u Evropi, pa ni prosvetiteljstva.” (Milorad Pavić, Istorija srpske književnosti III ― Klasicizam)
Protestantizam je nastao kao reakcija na učenje otpale hrišćanske crkve koja je istine Jevanđelja zamenila površnim moralnim zahtevima i tehnikama zavaravanja sopstvene savesti, što je omogućilo vernicima da čine zlo bez istinskog pokajanja. Protestantska kritika katoličanstva nije bila formalna kritika, već kritika onih zabluda koje su onesposobljavale čoveka da sazri u zrelu odgovornu ličnost. Katolici su versku revnost izazivali buđenjem fanatičnih motiva ljudske prirode, manipulisali su ljudima putem straha nečiste savesti, dok su protestanti strah proglasili dokazom čovekove neizmirenosti sa Bogom i izvorom raznoraznih “sujeverja, sumnji i ceremonija;” (The British Friend, Volume 4, 3rd Month, 1846) u skladu sa Svetim pismom koje sledećim rečima opisuje karakter bezbožnika: “Beže bezbožnici kad ih niko ne goni, a pravednici su kao lavići bez straha.” (Priče 28,1) “Strah mu zuji u ušima. Ne veruje da će se vratiti iz tame, odsvuda priviđa mač. Zna da je za njega spremljen dan tamni. Tuga i nevolja straše ga.” (O Jovu 15,20-24)
Četiri fundamentalne zablude katoličanstva i svake druge autoritarne ideologije
1) Loši pokretački motivi: Zastrašivanjem, laskanjem sujeti i pobuđivanjem sentimenta, vernik se navodi da dobra dela, umesto iz ljubavi, čini iz fanatičnih motiva: krivice, gordosti i sebičnog sentimenta.
2) Formalna pravila: Kaje se za loš čin i loša osećanja, a ne i za loše motive srca; pa će se pokajati što je rekao ružnu reč prijatelju, ali ne i zato što je takav u duši. On se kaje što je bio loš licemer, a loših pokretačkih motiva nije ni svestan jer ne razume smisao i duh Božjeg zakona.
3) Zavaravanje savesti: Kroz psihološki efekat dobrih dela, rituala (ispovesti, magijskog poimanja pričesti... ) i osećanja (idolopoklonstvo) vernik umiruje nečistu savest i greši slobodnije od osude savesti nego ateista.
4) Odricanje od razuma: Da ne bi postao svestan prethodne tri zablude, oslanja se na duhovne autoritete koji misle umesto njega samog ili na svoja osećanja, ili na slepa pravila ponašanja, umesto da razumno preispituje svoje pokretačke motive i smisao svoga verovanja.
Katolička crkva je sa jedne strane pobuđivala strah, a sa druge pružala razrešenje od krivice i tako je stekla moć da vlada masama. Psihološkim efektima verskih obreda katolik je ostvarivao lažni mir svoje savesti koji bi osećao i ako se za svoj greh ne bi iskreno pokajao.
Istovremeno, formalna crkvena pravila su onemogućavala da se vernik zaista pokaje za svoje grehe jer umesto da se kaje za loše motive srca (sebičnost, telesnost, gordost) vernik bi se kajao samo za manifestacije tih motiva u lošim postupcima i za formalne prekršaje crkvenih pravila.
Da ne bi postali svesni tih zabluda, katolici su se odricali od lične upotrebe razuma i od preispitivanja, oslanjajući se na crkvene autoritete koji misle umesto njih samih. Svaka kritika se proglašavala delom neprijateljstva.
Čuveni naučnik Džejms Maksvel je objašnjavao kako katoličanstvo podilazi čovekovoj prirodnoj sklonosti da se odriče svoje životne odgovornosti i da je predaje nekom drugom:
“Što se tiče rimokatoličkog pitanja, to je još jedan deo doktrine o Slobodi. Ljudi se umore od mogućnosti da postupaju kako žele i od toga da sami biraju svoje sopstvene korake i zato se potčinjavaju svetim ljudima, koji su bez sumnje, zaista mudriji od njih. Ali ne samo što je pogrešno, već je i nemoguće prebaciti volju ili odgovornost na drugoga. I nakon što formule odu, pacijent nosi na sebi isto toliko odgovornosti koliko je nosio i ranije, i to on i oseća. Ipak, tužno je za bilo koga da se odrekne svog zadatka i da se okupira nečim konvencionalnim, despotski napornim, što propisuju sanitarni čuvari zatvora.” (Lewis Campbell, The Life of James Clerk Maxwell, 306, 1882)
Kakav je bio položaj ljudske ličnosti u vremenu pre reformacije možda najsažetije otkriva Erih From kada opisuje kao odliku srednjeg veka "opšti nedostatak lične slobode... eksploataciju masa od nekolicine ljudi, skučenost zbog koje su seljaci iz bliske okoline — a da i ne govorimo o ljudima iz drugih zemalja — bili za gradskog stanovnika opasni i sumnjivi tuđinci, ... sujeverje i neznanje tog doba. Ono što razlikuje srednjovekovno društvo od modernog jeste nedostatak slobode pojedinca. Svako je u ranijem razdoblju bio prikovan za svoju ulogu u društvenom poretku. Čovek je imao malo izgleda da, u društvenom pogledu, prelazi iz jedne klase u drugu; teško da je bio u stanju da, čak i u geografskom pogledu, prelazi iz jednog grada u drugi ili iz jedne zemlje u drugu. On je gotovo uvek morao da ostane tamo gde je rođen. Često nije bio slobodan čak ni da se odeva po volji niti da jede šta je hteo." (Erih From, Bekstvo od slobode, III/1)
Katolički sistem je držao zapadni svet u hiljadugodišnjoj tami srednjeg veka sve do pojave protestantske reformacije. Sama reformacija je proizvela drastičnu promen mentaliteta protestantskih naroda u odnosu na druge narode. Istorijski izvori iz tog vremena su zabeležili:
“Mir se nastanio u našem gradu... nema više svađa, zavisti, licemerstva i nesloge. Odakle može doći takav sklad, ako ne od Gospoda i od naše doktrine koja nas ispunjava rodovima mira i pobožnosti?” (James A. Wylie, The History of Protestantism, Published by Hartland Publications, 2003, p. 496)
“Proklinjanje i psovanje, blud, svetogrđe, preljuba i poročan život, koji preovlađuje u mnogim mestima u kojima sam živeo, ovde su nepoznati. Nema podvodača i bludnica. Ljudi ne znaju šta je rumenilo i svi se odevaju na doličan način. Igre na sreću nisu uobičajene. Velikodušnost je tako velika da siromasi ne moraju da prose. Ljudi bratski opominju jedan drugoga, kako Hristos propisuje. Sudske parnice su proterane iz grada, i tu nema ni podmićivanja, ubistava ili stranačkog duha, već vlada mir i milosrđe. S druge strane ... crkve su sasvim oslobođene od svake idolatrije.” (Philip Schaff, History of the Christian Church, p. 645)
Govoreći o drevnim Vikinzima, poznatima po ratničkom duhu, izvori iz XVIII veka su objašnjavali uzroke reforme njihovog mentaliteta:
"Kako je došlo do toga da oni postanu tako poslušni i pokorni da se potčine veštini poljoprivrede? Da li se narod, naviknut na oružje i lenstvovanje, lako predaje napornom radu i veštini mira? Ako možemo da odgovorimo na ovo pitanje pravilno, mi ćemo shvatiti čemu treba pripisati srećnu transformaciju severa. ... Ja sam ipak pokazao da se Jevanđelje tri veka propoveda u Skandinaviji. Ovome bez sumnje, kao glavnom uzroku, mi treba da pripišemo srećnu promenu manira u ovim varvarskim područjima. Neka niko ne očekuje sveopštu civilizovanost na planeti bilo kojim drugim sredstvima. Mi uživamo u ovome danu, prednosti društva nastalog u Evropi iz propovedanja Jevanđelja, dok nezahvalno umanjujemo napore onih hrišćanskih misionara koji su nam u ime Boga ove prednosti doneli. ... Trajna promena njihovih manira implicira, da je njihova zemlja morala biti blagoslovena sa jednim od onih blagodatnih izlivanja Svetoga Duha, čije se posledice obično osećaju vekovima posle." (The Works of the Late Rev. Joseph Milner (1744–1797) in Eight Volumes, vol. III, p. 298, 1810)
Dokle god je protestantizam raskrinkavao licemerstvo represivne religije i pozivao ljude da na sebe same preuzmu sopstvenu životnu odgovornost, katoličanstvo je u njemu videlo opasnost za svoj opstanak i zauzimalo je prema njemu stav otvorenog neprijateljstva.
Međutim, uskoro je takav duh neprijateljstva od strane katoličanstva nestao. Razlika između katolicizma i protestantizma je, u međuvremenu, gotovo sasvim nestala. Ali ne zato što se katoličanstvo reformisalo, već što se protestantizam približio katoličanstvu. Jedino je biblijski protestantizam mogao da kritikuje suštinu katoličke zablude. Sve druge religije sadrže iste principe obmane, samo pod drugačijom formom. Ali, kada je protestantizam sam prezreo autoritet Svetog pisma i duh Božjeg zakona, kada je sam počeo da snagu verske revnosti crpi pobuđujući motive i osećanja pale ljudske prirode, da katoličkim tehnikama i zabavnom muzikom donosi mir nečistoj savesti, i kada je razumno preispitivanje proglasio nepristojnim i uznemiravajućim, katolička crkva je prestala da ga se boji i pružila mu je ruku pomirenja. Čak je u njemu našla saradnika u uspostavljanju svoje zemaljske vladavine, jer u nedostatku duhovne moći i sam protestantski svet danas problem zla rešava politikom, a ne više Jevanđeljem.
Više na tu temu vidi u ovoj analizi:
http://svetlost.org/reformacija.pdf
Izvor: Miloš Bogdanović, facebook
nego na "brazde moralnog zakona u srcima"!?!?!?
