Život u obliku slova
I ovu priču o virtelnoj stvarnosti potrebno je, čini se, početi klišeem. (A moguće da je upravo izbegnut?)
Dijana Knežević-zenskastrana
Živimo u svetu koji “bombarduju” konstantnim prilivima najnovije tehnologije. Internet je nešto sa čim smo, do sada, pretežno, srasli. Sasvim logično. Međutim, dolazimo da neizbežne virtelne stvarnosti u kojoj se umemo tako lepo “udomiti”. Facebook, Myspace, Skype, MSN… su samo neki od sajtova i programa putem kojih nam je dato da stupimo u kontakt sa ljudima sa kojima želimo. Pitanje koje se ovde postavlja jeste koliko srastamo s iluzijama koje primamo putem ovog medija? Koliko se lako “uljljkavamo” u sigurnosti koju nam ti silni razgovori nude? I koliko pravu stvarnost zamenjujemo ponuđenom?
To što ćemo internet videti kao mogućnost da se opustimo, edukujemo, razonodimo sasvim je druga stvar od one koja se usput dešava. Postoji dovoljan broj ljudi koji svoj život doživljavaju kao prazan i mali. Možda se i svako od nas, u jednom trenutku življenja, nađe neobično (i loše) dirnut tom činjenicom. Svejedno, način na koji ćemo pokušati pobeći od stvarnosti je stvar ličnog izbora, a pomenuta virtulena stvarnost neretko se čini najjednostavnijom.
Nisu mi potrebne neke velike činjenice da bih sve gore pomenuto mogla da potvrdim, iz prostog razloga što sam se u jednom periodu života (i u nekim prilično “praznim danima”) našla oči u oči sa saznanjem da sam praktično ovisna o tom svetu koji se naziva virtuelnim. Pored života ispunjenog najčarobnijim ljudima, tražila sam nove, zanemarujući stare, i “upoznavala” najdivnije i najludje. Sve se činilo strašno interesantnim. Pretpostavljam da je i bilo, ali… Fantastična socijalna umrežnost otvara nove mogućnosti. Jedna od njih je i svođenje života na slova. Moguće da to zvuči pomalo preterano, ali zaista je jednostavno živeti razmenjući sa nekim tek slova i uljuljkivati se u saznanje da su ti dani strašno ispunjeni, čak i kada su najprazniji.
Pa da… Prosto je. Nema potrebe sređivati se za kafu koju želiš popiti sa nekim. Tek se konektuješ, skuvaš je, pozoveš tog nekog i tako ćaskate. Satima. Na mahove se čini podjednako stvarnim kao i ono što zbilja priprada stvarnosti. Onda, u jednom trenu, shvatiš da u društvu pričaš o ljudima sa kojima pričaš na internetu. I da prepričavaš vaše šale. I da su te šale polutragično prepričane, uzevši u obzir da ti ni izraz lica tog nekog nisi imao mogućnost da propratiš. Ne, možda nije baš tako… Ili…?
Pretpostavimo da je sve to krajnje smisleno i lepo do trenutka u kojima se dani počnu svoditi samo na jednu mašinu u samo na “virtuelne” prijatelje. Sasvim je u redu ćaskati sa ljudima, iz ko zna kakvih gradova, i upoznavati ih, preko slova ili zaista… Sasvim je u redu popiti nekoliko kafa, u mesec dana, sa svojim računarom i nekim drugim, negde “iza”. Sasvim je u redu nekome, koga smo na tom mestu sreli, govoriti o svome životu…
Ostavila bih prostora za razmišljanje: Treba li slova pretvortii u život i treba li život pretvoriti u slova?