Signup Now
Da bi mogli da pišete na forumu, otvarate nove teme, kao i da vidite download
linkove morate prvo da se registrujete.

Ukoliko Vam nije jasan proces registracije, molimo vas da kliknete OVDE
Ako ste zaboravili lozinku, kliknite OVDE :)

Živina

Diskusija u 'Ptice' započeta od zoranknez, 14.08.2010.

  1. zoranknez

    zoranknez Član

    Postova:
    8
    Zahvala:
    0
    Lokacija:
    Kruševac
    -Rasna živina-

    Pored ukrasne,patuljaste živine možemo izdvojiti i rasnu živinu.
    Rasna živina može se podeliti u tri nivoa i to:

    -Rasna živina za proizvodnju jaja
    -Rasna živina za proizvodnju mesa
    -Rasna živina kombinovanih osobina
     
  2. belja91

    belja91 TMF Član

    Postova:
    1.436
    Zahvala:
    12
    Lokacija:
    Obrenovac
    Džin među kokoškama

    Džin među kokoškama

    Impozantne razmere i zbrka sa imenom `Indijske` živine stvorene u Brazilu

    [​IMG]
    Petao indijski gigantski
    u rukama vlasnika


    Naziv indijska gigantska živina (indijski gigantski petao) ustalio se za jednu relativno novu rasu kokoši, iako je prilično apsurdan jer se radi o enormno krupnoj rasi koja je stvorena i još uvek se selekcioniše u Brazilu. Pre tridesetak godina, Manoel Barbosa iz Aragoiania, gradića koji se nalazi na 40 km od Sao Paola, otpočeo je stvaranje gigantske rase živine.

    Selekcija

    U Brazilu su u ranijem periodu bile veoma popularne borbe petlova i držano je mnoštvo raznih rasa živine za borbu. Manoel je odlučio da kao osnovu za novu rasu uzme krupne rase borbene živine, kojih ima podosta, jer su veoma otporne, izdržljive, snalaze se u prirodi i imaju kvalitetno meso, satkano od snažnih mišića. Birani su najkrupniji primerci petlova malajskog i indijskog borca, koji nisu pokazivali veliku agresivnost, a oni su meleženi sa produkivnom, kombinovanom živinom, kakva je plimutrok, rodajland i njuhempšir.

    Osnovni cilj bio je stvaranje gigantske živine, koja na prirodan način daje dosta mesa i jaja u kratkom vremenskom periodu. Barbosa je višegodišnjom selekcijom stvorio produktivnu džinovski živinu, koju sada u Brazilu odgaja oko hiljadu farmera. On sam poseduje oko hiljadu primeraka “indijske gigantske” živine, koji su elitni i na tržištu dostižu cenu od 100 do 200 američkih dolara. Najkrupniji primerak petla, do sada odgajen na njegovoj farmi, imao je 6,7 kg i bio je dug 1,12 m. Sada kompanija “Mate Groso” sprovodi širenje ove živine u ruralnim, slabije razvijenim oblastima Brazila, pospešuje njihovo gajenje, jer se rukovodi zahtevima tržišta i potražnjom za prirodnim, živinskim mesom.

    Karakteristike

    Indijska gigantska živina ne zahteva posebnu negu, osim nešto većeg prostora za držanje, jer je visoka i krupna. Osnovna hrana im je kukuruz, povrće i zeleniš, koji uglavnom sami pronalaze, pošto se obavezno drže na ispustima.

    Koke su duge oko 0,8 m, a petlovi oko 1 m, mereno od vrha kljuna do vrha najdužeg nokta na nozi. Sa četiri meseca starosti, koke imaju oko 2,5 do 3 kg, a petlovi 3 do 3,5 kg, što je odlično s obzirom na to da se radi o krupnoj, nehibridnoj živini držanoj na prirodnoj hrani u prirodi.
    Koke pronose sa 7 do 8 meseci starosti. Godišnja nosivost im je od 100 do 180 jaja, što je znatno više nego u boračkih rasa živine. Bolja nosivost postignuta je ubacivanjem u ukrštanja rodajlanda, njuhempšira i plimutroka, jer su to rase koje su odličnih proizvodnih osobina.

    “Indijski giganti” po izgledu najviše podsećaju na malajske borce, ali uočljive su i fenotipske karakteristike drugih rasa od kojih su stvarani. Teži se da imaju što jače grudi, veliku visinu, duge noge sa jako mesnatim batacima i što je moguće mirniji temperament. Ipak, zreli petlovi pokazuju izvesnu dozu agresivnosti jer su potomci petlova za borbu.

    Za priplod se biraju petlovi dugi oko 1 m, čija masa dostiže u zrelosti oko 6 kg. I koke se biraju po krupnoći pa je poželjno da budu duge oko 0,8 m. Boja perja nije bitna. Zato su na indijskoj gigantskoj živini uočljive boje perja koje su kombinacija obojenosti rasa od kojih potiču. Ipak, dominiraju boje kakve su najčešće u malajskog i indijskog borca.

    Zov
     
  3. belja91

    belja91 TMF Član

    Postova:
    1.436
    Zahvala:
    12
    Lokacija:
    Obrenovac
    `Monstrum` živina

    `Monstrum` živina

    Gotovo svaka rasa živine deluje privlačno i lepo. Izuzetak su boračke rase, i ne baš sve, koje svojim izgledom deluju pomalo zastrašujuće.

    [​IMG]

    Malo poznati vijetnamski borci ga ho, ili ga dong tao prednjače u tome i slobodno ih možemo nazvati 'monstrum živinom'. Njihovoj 'ružnoći' ponajviše doprinosi krupna glava sa mesnatim crvenim obrazima, jak kljun, čudan stav i ponajviše veoma debele, naborane noge. One su od butnog dela pa naniže veoma masivne i neobično podebljane crvenim naborima koji se prostiru do veoma jakih prstiju, debljih nego u obične živine. Kandže petla (nokti) izuzetno su velike. Ho ili dong tao borci su mišićavi, uspravnog su stava i sa enormno debelim nogama deluju veoma neobično.

    Njihova karakteristična boja je pšenična. Koke su pšenične boje, sa nešto tamnijom bojom rđe i primesima crne na vratu i krajevima repa. Petlovi su crvenog perja na glavi, vratu i plaštu, a ostali delovi tela su crni. Koke su dobre kvočke, ali zbog velike mase i nesrazmerno debelih nogu često polome jaja na kojima leže.
    Smatra se da su vijetnamski borci ho ili dong tao nastali pre 500 do 600 godina oko Crvene reke u oblastima Hung Jen i Koi Čau. Jedan od centara odgoja bilo je selo Dong Tao, po kome ih neki tako i nazivaju. Ho i dong tao borce ne bi trebalo mešati sa još nekoliko potpuno različitih boračkih rasa živine stvorenih u Vijetnamu, kao što su ga noi don i ga noi cua.

    Tamošnji seljaci su sa velikom ljubavlju negovali borbene petlove i pripremali ih za takmičenja koja su se održavala tradicionalno u vreme proslava povodom dolaska nove, lunarne godine. Izabrani “borci” hranjeni su najkvalitetnijom hranom, trenirani su za borbe, a kandže na nogama oštrene su im na poseban način. Vlasnik pobedničkog petla nakon svetkovine dobijao je kao nagradu pravo na žetvu i ubiranje letine sa pirinčanog polja površine oko 3600 metara kvadratnih.

    Američka invazija na Vijetnam učinila je da ionako siromašno vijetnamsko stanovništvo u strahotama rata nije uspelo da sačuva svoje jedinstvene ho ili dong tao borce. Oni su zbog krupnoće zahtevali veliku količinu hrane, a veoma sporo rastu i operjavaju, te im je u ratnim uslovima bilo nemoguće posvetiti veliku pažnju koju zahtevaju. Ipak, njihov odgajivač Dok, iz sela Dong Tao, sačuvao je dve koke i jednog petla ho boraca. Po završetku rata, njemu u čast priređena je proslava. Potom je njegova supruga uspela i da odgaji 36 pilića i tako spase rasu od nestajanja. Njihov najmlađi sin Ngajen Trong Tih nastavio je porodičnu tradiciju i ima najveću farmu ho boraca u Vijetnamu. On se uključio u program za očuvanje vijetnamske živine, koji sprovodi državni Institut za gajenje domaćih životinja. Poseduje jato od 300 primeraka ho boraca pa mnogi dolaze iz čitave zemlje da ih vide. Poneko se odluči i da ih kupi, jer su veoma skupi. Za ovog odgajivača nema tajni kad je reč o razmnožavanju ho živine, jer je on već treća generacija u porodici koja se time bavi. Uspeo je i da pribavi još pokoji sačuvani primerak ho borca da bi nastavio njihovo razmnožavanje.

    Kritičan period bio je pre nekoliko godina kad se raširio ptičiji grip u Vijetnamu. Tada je Nacionalni institut za domaće životinje isplanirao da se Tihova farma ho boraca izmesti iz Vijetnama u cilju očuvanja ove njihove retke rase kokoši. Ipak, epidemija ptičijeg gripa je zaustavljena i za tim nije bilo potrebe. Brojčano stanje ho ili dong tao boraca nije veliko. Tako je 1992. godine bilo popisano 300 novoizleženih pilića. Danas je taj broj znatno veći, što ujedno znači i da su borci manje ugroženi. I sve više se šire svetom. U nemačke standarde rasne živine vijetnamski ho ili dong tao borci uvršteni su 1961. godine, a u švajcarske 1980. godine.

    Težina

    Masa petla je 3 do 4 kg, a koka 2,5 do 3 kg. Petlovi ponekad dostignu težinu i do 5,5 kg. Zabeleženo je da je 1955. godine pronađen petao vijetnamskog borca ho koji je imao masu od 7 kg.

    Nosivost

    Za čitav životni vek koka ho ili dong tao boraca snese samo 185 jaja što je izuzetno mala nosivost. U prvoj godini nošenja snesu najviše - prosečno sedamdesetak jaja.

    Zov
     
  4. belja91

    belja91 TMF Član

    Postova:
    1.436
    Zahvala:
    12
    Lokacija:
    Obrenovac
    Misteriozna živina iz Bosne

    Misteriozna živina iz Bosne

    Početkom dvadestog veka, Nemci su obavili sistematizaciju rasne živine u kojoj su opisali rasu kokoši čiji petlovi neubičajenoi dugo kukuriču, a odgajana je u Bosni, najviše na području južnog Sarajeva. Ovu živinu nikako ne bi trebalo mešati, a pogotovu poistovećavati, sa pevačima koji su u stanju da kukuriču i do 50 sekundi, pa i više, i koji se vekovima odgajaju na Kosovu i Metohiji i u južnoj Srbiji.

    [​IMG]

    Razlika između ove dve rase je ogromna i u samom izgledu. Posle tog prvog, maltene i jedinog pominjanja autohtone živine pevača iz Bosne, kao da im se u narednim decenijama gubi svaki trag, te su, maltene, smatrani nestalom rasom. Međutim, takva istovetna živina, čiji petlovi karakteristično dugo kukuriču, sačuvana je i dugo gajena u albanskom gradu Beratu, po kojem je neki tako i nazivaju. Nije bila tajna da je ta živina prispela u Albaniju sa prostora Bosne u prošlim vremenima, preko iseljenika, tokom mnogobrojnih migracija naroda na prostoru Balkana. Oko 2001. godine, pojedini nemački stručnjaci, koji se bave retkim vrstama rasne živine, započeli su istraživanja vezana za živinu koja je potekla iz Bosne, a koja je tamo najverovatnije iščezla. Misteriju je potpuno razrešio zoolog dr Majkl Rajman koji se bavi proučavanjem rasne živine, pogotovu lokalnih, raritetnih rasa i pisanjem knjiga o njima. On je na jednoj pijaci u Istanbulu 2004. godine pronašao dva petla koji su izgledom potpuno odgovarali bosanskim pevačima. Njihovo kukurikanje trajalo je 13-14 sekundi, što je jedna od tipičnih karakteristika ove rase. Uspeo je da pribavi i odgovarjuću koku, jer je saznao da u Turskoj postoji nekoliko odgajivača koji poseduju bosanske pevače. Pouzdano se znalo da su tu živinu doneli u Tursku Bošnjaci koji su tamo vekovima odlazili, ponajviše zbog posla i trgovine. Ovih nekoliko primeraka bosanskih pevača koji su odneti u Nemačku, zainteresovali su nekoliko nemačkih živinara koji se bave rasama koje karakteriše dugo kukurikanje petlova. To su, pored pevača koji se gaje na Kosovu i Metohiji i južnoj Srbiji, belgijski pevači, planinska vrana živina, turski denizli. Od 2006. do 2008. godine, bosanski pevači su uspešno razmnoženi u Nemačkoj, tako da ih sada tamo poseduje osam odgajivača, od kojih su neki iz Bosne. Od 2007. godine, oni se redovno takmiče sa bosanskim pevačima u dugom kukurikanju petlova na specijalizovanim izložbama u Nemačkoj, koje se održavaju samo za živinu čija je odlika dugo kukurikanje petlova.

    Bosanski pevači su živina ponosnog, uspravnog držanja, dosta su divlji i nepoverljivi. Telo im je mišićavo, sa snažnim, zaobljenim grudima koje nose podignute. Rep je srednje veliki i nošen je podignuto – uspravno, te gradi gotovo prav ugao sa telom. Kresta kod bosanskih pevača može biti prosta ili ružasta. U oba slučaja je srednje razvijena. Noge su im jake, visoke i obavezno sa primesama zelenkaste boje, što se smatra veoma bitnom odlikom ove rase. Kljun je potpuno žut. Boja perja je bela sa primesama krem boje, ali ne i prejakim tonovima žućkastih nijansi. Tek poneki primerak ima i svetlosrebrnasto perje na vratu.

    Masa petla je od 2 do 3 kg, a koka od 1,75 do 2 kg. Jaja su krupna, prosečne mase od 56 grama. Ljuska im je bela. Godišnja nosivost varira od 80 do 150 jaja.

    Glavna odlika, kukurikanje petlova, koje traje oko 15 sekundi, mora se održavati selekcijom, a najbolja potvrda su takmičenja, koja su za takve vrste živine već tradicionalna u Nemačkoj. Budućnost bosanskih pevača sada je daleko bolja nego pre nekoliko godina, jer ima sve više zainteresovanih za njih u njihovoj matičnoj zemlji Bosni.


    Rezervna linija

    Da bi sačuvali bosanske pevače, Nemci “prave” tzv. rezervnu liniju, zbog opasnosti od genetske degeneracije malobrojnih grla koja postoje, a parena su u veoma uskom srodstvu. To čine ukrštajući ih sa belgijskim pevačima, planinskom vrana živinom, koje imaju neke sličnosti u izgledu i načinu kukurikanja sa bosanskim pevačima.

    Zov
     
  5. belja91

    belja91 TMF Član

    Postova:
    1.436
    Zahvala:
    12
    Lokacija:
    Obrenovac
    Džinovi sa poliranim perjem

    Džinovi sa poliranim perjem

    LINKOLNŠIRSKE ŽUTE KOKOŠI, POTOMCI VELIKIH KOKINKINA I DORKING ŽIVINE

    [​IMG]

    Istorijat linkolnširske žute kokoši pomalo je čudan, jer je njen odgoj započeo odavno, dostigao masovne razmere, a onda je ova rasa potpuno nestala. Poslednjih godina odgajivači su je otrgli od zaborava tako što su je uspešno obnovili. Linkolnširska žuta kokoš nastala je između 1850. i 1860. godine, u Linkolnširskom okrugu, koji se nalazi u središnjem, istočnom delu Engleske. Njen predak je lokalna rasa živine, u izvesnoj meri staroengleski borci, a presudnu ulogu u dobijanju linkolnširske žute kokoši odigrale su velike žute kokinkine prispele iz Šangaja i dorking živina u pšeničnoj boji.

    Poreklo

    Zbog izuzetne krupnoće, dobrog kvaliteta mesa i potpuno bele kože, linkolnširska žuta živina masovno je odgajana u drugoj polovini devetnaestog i početkom dvadesetog veka, a meso ove živine uglavnom je završavalo na probirljivom londonskom tržištu. Linkolnširske žute kokoši bile su solidne zimske nosilje, iako godišnja nosivost ove kombinovane rase ne prelazi 120 do 130 jaja. Početkom dvadesetog veka, naglo su se proredile i već 1920. godine, smatrale su se raritetnom rasom engleske živine koja je u kasnijem vremenskom periodu potpuno nestala. Od perioda nastanka pa do nestajanja nisu bile standardizovane, iako su imale sve odlike rase.

    Formiranjem Kluba odgajivača linkolnširske žute kokoši 1995. godine, koji broji pedesetak članova, omogućen je razvoj rase i njena standardizacija, te je zvanično priznata u Engleskoj 1997. godine. Svega tridesetak odsto članova kluba ozbiljno gaji obnovljenu rasu, a ostali su uglavnom ljubitelji, te je linkolnširska žuta kokoš i sada veoma retka u Engleskoj. Na nacionalnoj izložbi rasne živine u Engleskoj 2001. godine, prikazano je 26 primeraka linkolnširske žute kokoši, dok je 2007. godine, na istoj izložbi bilo svega 13 predstavnika ove rase.

    Karakteristike

    Linkolnširska žuta kokoš je veoma krupna rasa. Masa petla je oko 5 kg, a koka do 4 kg. Veoma su mirne, ne i letargične, solidno se snalaze na ispustu u potrazi za hranom, a u periodu kad se tove, obavezno im se daje kukuruz u zrnu, uz ostalu hranu. Telo im je veliko, leđa i oble grudi su veoma široki. Kresta im je prosta, ne mnogo velika, sa obaveznih pet do šest pravilnih zubaca. Ušne minđuše i lice su potpuno crvene boje.

    Perje linkolnširske žute kokoši treba da bude isključivo žuto. Ono ima izuzetan sjaj pa živina izgleda kao da je polirana, ali sunčeva svetlost nepovoljno utiče na sjaj perja koje brzo bledi. Perje petla je tamnijeoranž-žuto i sjajno, pogotovu u predelu vrata, glave i leđa, dok su donji deo grudi i stomak svetliji, mat žuti. Samo na kraju repnih, srpastih pera dozvoljen je upliv bakarno-bronzane boje, koja je ponekad pomešana i sa crnom bojom. Sve ovo perje ima izuzetan metalni sjaj. Kod koka, čitavo telo je ravnomerno žuto obojeno, a krajnji delovi repa takođe su bakarno-braon obojeni, ali bez metalnog presijavanja kao kod petlova.


    Ukrštanja

    Pod okriljem Linkolnširskog poljoprivrednog koledža oko 1980. godine pokrenuta je inicijativa obnove autohtone, stare linkolnširske žute kokoši. U projekat se 1986. godine uključio Brajan Sands i pronašao jato koje se sastojalo od jednog petla i četiri koke sa genima stare linkolnširske živine. Banku njihovih gena donekle nose i orpingtoni, jer su očigledno veoma srodne rase. Pronađenu živinu planski su ukrštali sa žutom, krupnom kokinkinom i dorkingom u pšeničnoj boji što je dalo solidne rezultate, jer se pošlo od izvorne živine od koje je u davna vremena dobijena linkolnširska žuta.

    Petoprsti

    Posebnost žute linkolnširske rase su noge sa po pet prstiju, koje su nasledili od dorkinga. Boja nogu je svetla, uz pokatkad dozvoljenu crvenkasto-braon šaru na njihovom gornjem delu.

    Zov
     
  6. belja91

    belja91 TMF Član

    Postova:
    1.436
    Zahvala:
    12
    Lokacija:
    Obrenovac
    Dugorepi crni baritoni

    Dugorepi crni baritoni

    Posebno selekcionisana ukrasna Tomaru živina, poreklom iz japana

    [​IMG]
    Tomaru živina

    Upravo takva je tomaru japanska živina. Tomarui potiču iz Kine, gde su njihovi daleki preci odgajani za vreme vladavina dinastije Tang od 618. do 907. godine nove ere.

    Poreklo

    Preci tomaru (prvobitno otomaru živine, čije ime potiče od japanskog naziva dinastije Tang), dospeli su u Japan u šesnaestom i sedamnaestom veku. Od njih je selekcionisana originalna, japanska živina koja je oko 1870. godine dobila status posebne rase. Čistokrvna tomaru živina postoji samo u crnoj boji, a i njihovi originalni preci iz Kine imali su perje takve boje. Po nekim podacima, u Japanu se tomaru živina veoma retko može naći i u beloj boji.

    Razvoj tomaru živine vezana je za Nigatu, pokrajinu u severnom Japanu. Kao rasa, zamalo su nestali početkom dvadesetog veka, a revitalizovani su zahvaljujući čistokrvnim primercima koji su sačuvani u planinskoj oblasti Nigata. Sa njima je od 1925. do 1926. godini otpočela obnova rase koja se zadržala zahvaljujuđi planskom radu. Tomaru živina 1939. godine proglašena je zaštićenom u Japanu jer su je smatrali vrstom kulturnog i istorijskog dobra.

    Uočljiva je velika sličnost i srodnost tomaru živine sa japanskom dugorepom živinom kurogašivom koja takođe ima crno perje. Petlovi kurogašive imaju nešto duži, bujniji rep od tomaru petlova, ali im dugo kukurikanje nije odlika. Tomaru živinu je iz Japana u Evropu prvi uvezao Holanđanin Volfte Palte, 1986. godine, a odatle su dospeli među nemačke odgajivače živine, ljubitelje petlova koji dugo kukuriču.

    Karakteristike

    Glavna odlika tomaru živine je sposobnost petlova da dugo kukuriču, i to baritonskim glasom, najlepšim među petlovima koji pripadaju rasama “dugopevača”. Tomaru petlovi nekada su kukurikali oko 25 sekundi, a današnjim evropskim (nemačkim) standardom, propisano je da kukurikanje mora da traje najmanje sedam sekundi, pa naviše.

    Na takmičenju u kukurikanju petlova “dugopevca” u Japanu, 1999. godine, najbolji je bio petao tomaru koji je kukurikao 23 sekunde. To govori da je rasa zadržala fenotip iz davnina zahvaljujući čemu petlovi dugo kukuriču čistim, baritonskim glasom.

    Tomaru je živina ponosnog stava, živahna i ne mnogo ratoborna. Telo je dugo, kompaktno, pomalo kosog položaja. Perje je sjajno crno i presijava se u bogatoj metalnozelenoj boji. Rep je dosta veliki, a kod petlova velika srpna pera nekad dodiruju tlo. Rep kod petla pravilno i potpuno se razvije za dve do tri godine. Kljun je crn i potpuno pigmentisan. Oči su takođe tamne, crno-braonkaste. Kresta je prosta i sastoji se od četiri do šest uspravnih zubaca. Karakteristično je i crveno obojenje kreste, ušnih minđuša i lica sa mrljama ili čak poljima u crnkasto-modroj ili boji tamnog duda. Noge su tamne, sivo crne boje.

    Tomaru živina je veoma retka u Japanu, a u Evropi, u nemačkoj i Holandiji je ima tek pokoji odgajvač rasne živine.

    Nosivost

    Tomaru su kasno stasna živina, jer sporo operjavaju, a mlade koke pronose sa sedam, osam meseci starosti. Nosivost im nije velika i kreće se od 100 do 120 jaja godišnje. Prosečna masa jajeta je oko 50 g, a ljuska je krem ili svetlobraon krem boje. Masa petla je od 2,5 do 3,5 kg, a koke od 2 do 2,8 kg. Oko 50 procenata tomaru koka se raskvacava i same izlegu i gaje svoje piliće.

    Zov
     
  7. belja91

    belja91 TMF Član

    Postova:
    1.436
    Zahvala:
    12
    Lokacija:
    Obrenovac
    Izdržljivi melezi

    Izdržljivi melezi

    Početkom dvadesetog veka, posle uporne i veoma duge usmerene selekcije, stvorena je kanadska rasa živine šantekler. Sveštenik Vilfrid gajio je živinu u svojoj parohiji u oblasti Oka, koja se nalazi u Kvebeku, blizu Montreala. Pošto je među živinom, koju su držali, bilo evropskih i američkih rasa, odlučio je da selekcioniše prvu originalnu kanadsku rasu kokoši. Pre nego što je ukrstio živinu, postavio je nekoliko oštrih kriterijuma kojih se držao i u kasnijoj višegodišnjoj selekciji.

    [​IMG]

    Nastanak

    Nova kanadska rasa živine morala je imati odlične proizvodne kombinovane odlike, odnosno da bude dobre nosivosti jaja i proizvodnje mesa. Morala je imati isključivo belo perje, veoma malu krestu i podušnjake kako se ne bi smrzavala na izuzetno niskim temperaturama.

    Vilfrid je prva ukrštanja otpočeo 1908. godine, a novu rasu nazvao je šantekler. Beležio je sve, pa su sačuvane šeme ukrštanja koje je primenjivao pri dobijanju originalne rase kanadske živine. Prvo je ukrštao tamne korniše, koji imaju male grašaste kreste, sa belim leghornom, a od njih je u novu rasu želeo da utka gen dobre nosivosti. Prvi melezi bili su sivkasti, meso im je bilo lošeg kvaliteta, ali su imali znatno manje kreste od leghorna. Da bi popravio nosivost i kvalitet mesa, u novu etapu ukrštanja ubacio je crvenog rodajlanda, svetlu i belu vijandotu. Oštrom selekcijom dobio je čisto belu živinu, malih grašastih kresti, koja je još uvek slabo nosila. Zato je 1913. godine najbolje koke iz stvorenog zapata ukrstio sa petlom plimutroka u beloj boji. Nakon toga, jato je podelio u dva dela, a izvestan broj koka ukrstio sa petlom bele vijandote. Oko 1916. godine novodobijena rasa živine uglavnom je imala odlike koje je Vilfrid postavio na početku selekcije. Petlovi su imali masu od oko 3,5 kg, meso im je bilo odličnog kvaliteta, a koke su nosile i do 90 jaja za 120 dana u prolećnom periodu.

    Karakteristike

    Da bi povećao masu šantekler živine, Vilfrid je 1918. pronašao veoma krupnog petla, belog plimutroka, koji je imao masu od 4,55 kg, i ukrstio ga sa belim kokama najboljih proizvodnih osobina. Iste godine, osnovao je udruženje odgajivača kanadske novostvorene rase živine šantekler koje je 1921. zvanično priznato po standardu.

    Živina šantekler je izuzetno pogodna za držanje na malim farmama, a odlično se snalazi i na ispustu u manjim jatima, kakva obično drže seoske porodice za sopstvene potrebe. Izuzetno su prilagođene surovim klimatskim uslovima, tako da se preporučuju za predele gde su zime veoma oštre.


    Zaštita

    Devedesetih godina dvadesetog veka, šantekler živina se znatno proredila, a grupa odgajivača iz Kanade podelila se u dve struje. Jedni su tvrdili da imaju originalne potomke Vilfridove živine, dok su drugi smatrali kako je rasa izdegenerisana i nedovoljno “čista”, pa joj je bila potrebna revitalizacija, uz ukrštanje po originalnim šemama sveštenika Vilfrida.

    Decembra 1999. vlada kanadske pokrajine Kvebek donela je mere o zaštiti autohtone živine šantekler koju smatraju svojim važnim istorijskim nasleđem. Danas je živina šantekler retka, ali po popisu iz 2003. postoji stabilna brojnost kvalitetnih grla, koja iznosi između 1750 i 2250 jedinki, od čega je oko 1500 u Kanadi, a ostatak drže odgajivači u Americi.

    Varijetet

    Od 1935. do 1938. g. kod šantekler živine razvijen je jarebičasti varijetet boje, a nešto kasnije i žuti. Bili su obuhvaćeni važećim standardom koji je revidiran 1985. godine - po njemu je masa petla šantekler od 3,4 - 3,9 kg, a koka 2,5 - 3 kilograma. Nosivost od prosečno 210 jaja godišnje, mase od 58 do 60 g, potvrđuje da se zaista radi o sjajnoj rasi živine kombinovanih odlika.

    Zov
     
  8. belja91

    belja91 TMF Član

    Postova:
    1.436
    Zahvala:
    12
    Lokacija:
    Obrenovac
    Otporne i dobre nosilje

    Otporne i dobre nosilje

    Crna šumenska kokoš, poboljšana stara bugarska rasa

    Stara, domaća, primitivna živina crnog perja i izuzetne otpornosti, odgajana je krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka u severoistočnoj Bugarskoj. Upravo ona bila je osnova za jednu rasu živine koju su Bugari planski kreirali sredinom dvadesetog veka. Da bi popravili nosivost njihove autohtone seoske živine crne boje, počeli su je ukrštati sa crnom minorkom, koja je odlična nosilja veoma krupnih jaja, isključivo bele ljuske.

    [​IMG]

    Selekcija

    Prva etapa selekcije trajala je od 1951. do 1980. godine, i može se reći da je dala solidne rezultate. Dobijena je crna živina u tipu lakih nosilja, koja je zadržala izuzetnu otpornost stare seoske bugarske živine, a poboljšala nosivost i dobila plemenitiji izgled, zbog gena koji su na nju preneti iz ukrštanja sa minorkom.

    Odgajana je u regionu oko grada Šumena, pa je i nazvana crna šumenska kokoš. Druga faza planske selekcije otpočela je 1980. i trajala je do 1989. godine, a njen cilj bio je da se poveća masa. Crne šumenske kokoši bile su prilično sitne, što je i očekivano, jer su stvorene ukrštanjem nekog tipa sitnije seoske živine i minorke, koja je tipična laka nosilja mediteranskog tipa.

    Za dodavanje gena koji bi šumenskoj kokoši povećali masu, izabran je crveni rodajland, kombinovana rasa živine solidne mase i odlične nosivosti. Međutim, ova druga etapa u selekciji crne šumenske kokoši nije dovedena do kraja, niti je u potpunosti dala željene rezultate. Razlog tome je u nekoj meri crvena boja perja rodajlanda, koja je uticala na promenu crne boje kod šumenske kokoši. Tome stvaraoci rase nisu težili, već su želeli da očuvaju izvornu crnu boju. Zato je ovaj proces ubacivanja gena rodajlanda u šumensku kokoš zaustavljen u ranoj fazi i praktično nije imao neki bitan uticaj na već formirani fenotip “šumenki”.

    Do kraja dvadesetog veka crna šumenska kokoš bila je rasprostranjena dobro u Bugarskoj i odgajana je na velikim poljoprivrednim gazdinstvima, eksperimentalnim poljoprivrednim stanicama, poljoprivrednim školama i individualnim seoskim domaćinstvima. Početkom dvadeset prvog veka potpuno je potiskuju hibridne nosilje pa ona gotovo nestaje. U bugarskom insitutu za perad “Kostinbrod” u Staroj Zagori, sačuvano je matično jato od oko 150 primeraka crne šumenske kokoši.

    Od prošle godine, bugarska asocijacija odgajivača rasne živine vodi akciju očuvanja i širenja njihove crne šumenske kokoši.

    Karakteristike

    Izgled crne šumenske kokoši odaje sliku seoske živine, ali vidno oplemenjenu, čemu je doprinelo ukrštanje sa minorkom, dok uticaj rodajlanda praktično nije uočljuv, jer su planirana meleženja s njim prekinuta u ranoj fazi. Kao što naziv govori crna šumenska kokoš se odgaja samo u crnoj boji perja, koje ima metalno zelenkasti sjaj. Telo im je elegantno, cilindrično i blago je nagnuto nazad ka repu. Ramena su im široka, grudi su zaobljene i nošene su relativno visoko.

    Oči su im svetlo narandžasto crvene boje. Kresta je prosta, sastoji se od pet do sedam pravilnih zubaca, kod petla je dosta masivna i nošena je uspravno, dok kod koka pada na jednu stranu do visine oka.

    Ovakva kresta kod crne šumenske kokoši očigledno je dobrim delom nasleđena od minorki. Ušne minđuše moraju biti potpuno crvene, slično kao u obične seoske živine, a nikako ne smeju imati primese bele boje, iako su krupne minđuše u beloj boji tipična karakteristika minorki, uz pomoć kojih je šumenska kokoš oplemenjena.

    Noge su srednje duge i sivo crne boje. Rep je relativno velik i nošen pod uglom od 40 do 45 stepeni. Masa petla šumenske crne kreće se od 2 do 2,5 kilograma, a koke od 1,5 do 1,75 kg. Nosivost im je 120-160 jaja godišnje, koja imaju masu od 50 do 55 grama, a ljuska im je u beloj boji.

    Crna šumenska kokoš pogodna je za držanje u izrazito ekstenzivnim i nepovoljnim uslovima, dovoljna joj je mala količina hrane, koju je sposobna da u dobroj meri sama pronađe ako se drži puštena.

    Crne šumenske kokoške su kao kovčke loše, a razlog tome su poprimljeni geni minorke, koja se gotovo nikad ne raskvocava.

    Zov
     
  9. belja91

    belja91 TMF Član

    Postova:
    1.436
    Zahvala:
    12
    Lokacija:
    Obrenovac
    Ratoborni patuljak

    Ratoborni patuljak

    Japanci, majstori za minijature u raznim sferama, stvorili su izuzetno zanimljivu patuljastu, borbenu rasu živine ko gunkei, koja je četrdesetih i pedesetih godina dvadesetog veka dobila novo ime ko šamo (mali borac). To je patuljasti varijetet krupne, japanske borbene živine šamo od koje se razlikuje po formi i smatra se posebnom minijaturnom rasom živine boraca.

    [​IMG]

    Selekcija

    Ne postoje verifikovani i sačuvani podaci o nastanku ko šamo živine. Japanci su ih prvi put opisali kao posebnu patuljastu rasu boraca 1800. godine, a od 1841. godine su i zakonom zaštićeni. Pored ove rase patuljastih boraca, postoje još neki njihovi varijeteti koji su retki i u samom Japanu - čibi šamo i tosa čibi.

    Izgled i stav ko šamo živine su jedinstveni i pomalo neuobičajeni. Pilići ko šamoa se gaje u zajedničkim volijerima, a sukob između petlića nastaje tek kad se odvoje u zasebna jata sa svojim kokama. Preporučuje se da se drže u paru ili u malim jatima koja čine jedan petlić i tri koke.

    Izgled

    Ko šamo imaju gotovo potpuno uspravan stav i strogo definisane proporcije čitavog tela. Od ukupne dužine, prva trećina pripada glavi i vratu, druga trupu, a poslednja trećina odnosi se na butine i noge. Glava je okrugla i velika, sa veoma mesnatim, crvenim neoperjanim naboranim licem, izraženim talasastim obrvama i mesnatim podvaljkom, koji je takođe crven i neoperjan, a neretko se proteže ka vratu. Oči su im bistre, staklaste, narandžasto-žute kod mlađih grla, pa do biserno-graorastih (sivkastih), kod starijih jedinki. Ušne minđuše su dobro razvijene, potpuno su crvene i blago naborane. Kresta je grašasta, kod petla donekle masivna, s naborom koji nalikuje plodu oraha, dok koke imaju daleko manje razvijenu krestu. Vrat je srazmerno dug, nošen vertikalno i veoma malo povijen. Najširi deo tela je rameni na kome su nasađena krila, koja su kod ove rase otvorena, nošena pomalo rašireno i odvojena od tela. Jredinke koje nemaju ove odlike smatraju se nečistim.

    Perje im je veoma kratko, naleglo na telo, a grudna kost u predelu kobilice je potpuno neoperjana i izraženija kod petlova. Ogoljeni deo grudi mora da bude crven. Male pukotine u operjanosti uočavaju se oko anusa i na nekim delovima krila. Gaje se u mnoštvu varijeteta boja, koje moraju da budu čiste i skladne.

    Koke su loše nosilje, često se raskvocavaju i same podižu svoje piliće. Jaja su im sitna, mase oko 30 grama, a ljuska im je beličasto-krem boje. Masa ko šamo petla je 800 - 1000 g, a koke 600 - 800 g.

    Karakter

    Japanski zaljubljenici u borilačke vrste živine imaju mnoštvo originalnih rasa budući da su težili ka minijaturnosti usled nedostatka prostora. Smatra se da je ko šamo živina nastala u velikim japanskim gradovima gde su ih ljubitelji gajili na terasama stanova ili kuća. Zbog uslova držanja, ko šamo ima mirniji temperament od ostalih borilačkih rasa.

    Riblji rep

    Ko šamo živina jedinstvena je i po tome veoma kratkom repu ribljeg tipa, što je retko kod živine. Srpasta pera na takvom repu su izuzetno mala i spuštena direktno naniže ka tlu.

    Zov
     
  10. belja91

    belja91 TMF Član

    Postova:
    1.436
    Zahvala:
    12
    Lokacija:
    Obrenovac
    Melezi sa severa

    Melezi sa severa
    Francuska Burburg živina, rasa izuzetnih nosilja najtraženijeg mesa

    Sredinom devetnaestog veka u francuskom gradu Burburgu selekcionisana je lepa i korisna rasa živine koja je opstala do današnjih dana. U periodu kad je stvarana, pa do 1920. godine, bila je u ekspanziji i masovno odgajana na području severne Francuske, između gradova Dunkerka i Lila, gde se nalazi i gradić Burburg, po kome je živina i nazvana.

    [​IMG]
    Glava petla

    Burburg žvina nastala je između 1850. i 1860. godine, kad su planski ukrštane brama i saseksa svetle (hermelin) boje. Saseksi su u tom periodu bili razvijeni kao nova, kombinovana rasa engleske živine. Ipak, najznačajniju ulogu za poboljšanje nosivosti i ranijeg sazrevanja rase burburg odigrala je masovno gajena seoska živina sa severa Francuske.

    Boja te rase živine, koja je imala kvalitetno meso, bila je čisto bela, a koke behu odlične nosilje. To je i preneto na burburg živinu, jer su i one dobre nosilje krupnih jaja, prosečne mase od oko 60 grama. Za razliku od brama živine, burburg je ranostasna, a boju je nasledila od svetlih brama i saseksa. Međutim, kod burburga je crno perje na vratu, kraju repa i krila nešto bleđe i manje rašireno nego kod brama i saseksa, što potvrđuje da su njihovi daleki preci bili i neka klot bela živina. Burburg živina odgaja se i priznata je zvanično samo u svetloj (hermelin) beloj boji perja, a radi se na dobijanju burburga u kolumbija žutoj boji.

    Po izgledu burburg živina podseća na krupnijeg svetlog saseksa koji ima operjane, relativno kratke noge, a perje na nogama nasledili su od azijskih brama. Kresta im je prosta, srednje velika i ima pet-šest pravilnih zubaca. Oči su im krupne, oranž-crvene boje. Telo burburga je malo nagnuto, a do izražaja dolaze jake, blago isturene grudi. Rep je srednje dug, nošen pod uglom od 45 stepeni.

    Meso burburg živine smatra se delikatesom, zbog čega je nazvana „faverolom sa severa“, po francuskoj rasi živine čije se meso smatra najkvalitetnijim u čitavom svetu. Koža burburg živine je potpuno bela, a takvu boju kože ima i saseks živina.

    Istorijat

    Burburg živina prvi put je prikazana kao nova francuska rasa na izložbi u Lilu 1898. godine. Krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka, masovno su držane u severnoj Francuskoj, ponajviše za proizvodnju mesa, ali i jaja. Tržištu je sa tih prostora svake nedelje isporučivano od 1500 do 2000 utovljenih burburških pilića. Oko 1960. godine, kad primat u živinarskoj proizvodnji preuzimaju hibridi, brojnost burburg živine naglo je opala. Nekoliko farmera sa severa Francuske sačuvalo ju je od nestajanja. Njena brojnost polako je rasla od 1980. godine, a od tog perioda gotovo da nema izložbe živine u Francuskoj gde nije prikazan pokoji primerak burburga.

    Zov
     

Preporučite stranicu