Signup Now
Da bi mogli da pišete na forumu, otvarate nove teme, kao i da vidite download
linkove morate prvo da se registrujete.

Ukoliko Vam nije jasan proces registracije, molimo vas da kliknete OVDE
Ako ste zaboravili lozinku, kliknite OVDE :)

Zanimljivosti i anegdote iz života kompozitora

Diskusija u 'Biografije kompozitora' započeta od crvendac_011, 14.04.2011.

  1. crvendac_011
    Offline

    crvendac_011 Always a lady Moderator

    Postova:
    23.906
    Zahvala:
    431
    Pol:
    Ženski
    Lokacija:
    Beograd
    Muzičarska zavist

    Muzičarska zavist

    TAKTOVI ZA
    ZELENO LICE

    Mnogi umetnici su tašti i nije im svejedno kada nekog drugog javnost slavi kao genijalnog, premda je tu ponekad reči o sklonosti ka ogovaranju...


    Čovek oseća zavist kada proceni da je neko drugi, sasvim nezasluženo, ipak dobio nešto ili, pak, bio u nečemu uspešan, a zavidljivac na to – navodno – polaže veće pravo. Pesnik Jovan Dučić smatrao je da je zavist urođena čovekova osobina, te da je samo pitanje kako je određena osoba obuzdava, skriva, odnosno – pokazuje. Želja za nečim što drugi poseduje ne mora uvek da bude vidljiva, premda, ukoliko bolje pogledamo, možemo da uočimo bledilo lica („pobeleo od zavisti” ili „pozeleneo od zavisti ili pakosti”). Neko može da razrogači oči, a možda i da stisne usne. Kada se zavidljivac odluči da rečima izrazi svoje osećanje, tada – suočen s tuđim uspehom – omalovažava taj uspeh, ali često i tu drugu osobu kao ličnost. I uopšte nema veze da li zavidljivac poznaje osobu kojoj zavidi! Ni vreme nije važan činilac! Poneki ljudi zavide i osobama koje su živele nekoliko stotina godina ranije.
    Poznato je da su muzičari posebno zavidljivi. Verovatno zato što je taština i želja za priznanjima javnosti kod jednog dela umetnika, ovoga puta kompozitora, posebno izražena. Osim velikih prijateljstava, istorija muzike pamti i mnogobrojna neukusna ogovaranja i suparništva koja su se graničila s komičnim! Evo nekih primera.

    [​IMG]

    Na sam pomen imena Đoakina Rosinija (1792–1868), Ludvig van Betoven (1770–1827) dobio bi napad besa. Posebno, ukoliko bi mu neko pomenuo operu „Seviljski berberin”. Ni Rosini nije voleo Betovenovu muziku, smatrajući je neprirodnom, punom zastranjivanja i neujednačenom. O Vagneru je govorio sledeće: „Ima sjajnih trenutaka, ali i užasnih časova!”

    Za ili protiv klavira?

    [​IMG]

    Georg Fridrih Hendl (1685–1759) u više navrata isticao je da bi njegov kuvar, u koga je po svoj prilici imao veliko poverenje, pisao bolju muziku od Kristofa Vilibalda Gluka (1717–1787)! Moris Ravel (1875–1937), francuski kompozitor, tvrdio je da je Johanes Brams (1833-1897) napisao svoj Drugi koncert za klavir i orkestar ne za klavir, već protiv klavira! S druge strane, Igor Stravinski (1882–1971) isticao je, tobože hvaleći Ravela, da ovaj piše kao „švajcarski sat”! Baš „divan” kompliment za jednog stvaraoca.

    3.jpg

    Nikolaj Rimski Korsakov (1844–1908) nije imao reči hvale ni za koga. Nikome od kolega, pa i najbližih prijatelja, nije se obraćao sa „ti”. Svima je persirao. Najviše je ipak mrzeo Vagnerovu muziku, tvrdeći da je nemački kompozitor uveo muziku u ćorsokak iz kojeg nikada neće izaći. Klod Debisi je za njega bio dekadentni i bestidni čovek. Riharda Štrausa opisao je kao nevaspitanog i neotesanog.
    Jozef Drugi, Habzburški organizovao je klavirsko nadmetanje između Mocarta (1756–1791) i Mucija Klementija (1752–1832). Italijan je u svoje vreme bio jedini mogućni suparnik mladog muzičara iz Salcburga.

    4.jpg

    Mocart je po završetku nadmetanja pohvalio Klementija, naglasivši kako ipak nema ni trunke ukusa, a kamoli osećanja. Venecijanac, kompozitor Benedeto Marčelo (1686–1739) zavideo je sugrađaninu Antoniju Vivaldiju (1678–1741). Kada je 1720. godine u Veneciji objavljen pamflet (naravno, nepotpisan) koji je najgorim rečima govorio o opersko-koncertnim prilikama vezanim za delovanje sveštenika-kompozitora Vivaldija, Marčelo je bio odmah prepoznat. Kao da se potpisao! Vivaldi je bio njegova nesumnjiva meta. Zamerao mu je sve. Od toga što ne drži mise (Vivaldi je patio od astme i nije mogao da dođe do daha), do toga što se zaljubljivao u svoje učenice i saradnice pevačice.

    Nadobudna osrednjost!

    5.jpg

    Premda ih je delila značajna vremenska udaljenost, Vivaldija nije mogao da smisli ni Stravinski kome je, inače, malo ko bio po ukusu. Govorio je da „Crveni sveštenik” (kako su zvali Vivaldija) nije napisao nekoliko stotina koncerata, već samo jedan, ali je to ponovio nekoliko stotina puta! Petar Iljič Čajkovski (1840–1893) tvrdio je da može odmah da zaspi čim začuje prve taktove muzike Riharda Vagnera (1813–1883), a za Bramsa je napisao: „Razdražuje me njegova nadobudna osrednjost koju svi prepoznaju kao genijalnost!” Priznavao je da Betovena nekako može da podnese, ali da njegovu muziku nimalo ne voli.
    Johanes Brams bio je poznat kao svađalica i osoba koja ne ostaje nikome dužna. Kada je u Hamburgu na koncertu čuo Petu simfoniju Čajkovskog, pozvao je na ručak kompozitora da bi mu u lice sasuo čitav niz uvreda i objasnio koliko njegov delo nije vredno ni po’ lule duvana! Brams je ipak najviše mrzeo Antona Bruknera (1824–1896), pišući da ovaj boluje od „simfonijske bolesti”, da su njegova dela zasnovana na blefu koji će za nekoliko godina biti raskrinkan, pa tako i kompozitor zaboravljen.

    7.jpg

    Klod Debisi (1862–1918) nije cenio takoreći nijednog jedinog kompozitora. Izuzev Johana Sebastijana Baha (1685–1750) i Erika Satija (1866–1925). O Betovenu je govorio sve najgore, a Čajkovskog nije hteo ni da sluša! Osvetio mu se Kamij Sens-Sans, kompozitor „Karnevala životinja”. Na pitanje šta radi, Sen-Sans (1835–1921), poznat kao pijanista, orguljaš, naučnik i šta sve ne, odgovorio je uz vragolast osmeh: „Šta radim? Ogovaram Debisija po celom Parizu!”

    Autor: M. Ognjanović
    Izvor: Politikin zabavnik




  2. EuroTurs
  3. crvendac_011
    Offline

    crvendac_011 Always a lady Moderator

    Postova:
    23.906
    Zahvala:
    431
    Pol:
    Ženski
    Lokacija:
    Beograd
    VOLjENE UČITELjICE ŽIVOTA

    Muzičke mame

    VOLjENE UČITELjICE ŽIVOTA

    Šta su slavni kompozitori napisali o svojim majkama

    [​IMG]

    Ljupka kao anđeo

    Moja mama, Ana Guidarini, bila je kćerka pekara iz Pezara i kada je upoznala tatu radila je kao modistkinja. Bila je visoka, skladno građena, sveže puti, pomalo bleda, s dugom, tamnom, predivnom kosom koja se prirodno uvijala i besprekornim zubima. Crte njenog lica davale su joj izraz anđeoske ljupkosti. Uvek se smešila i bila dobro raspoložena.

    Stroga i oštra

    [​IMG]

    U petoj godini bio bih tronut dok sam tražio akorde na klavijaturi. U šestoj, moja mama (zvala se Gesina i bila odlična pijanistkinja) počela je da mi drži časove klavira. Naša kuća često je bila mesto sretanja mnogih muzičara iz Bergena, starog norveškog grada gde sam rođen 15. juna 1843. godine. Odmalena sam bio naviknut da slušam Mocarta i Vebera i za mene je bilo prirodno da razmišljam kako ću jednoga dana život vezati za svet tonova. Za vreme prvih časova klavira doživeo sam i prva razočaranja. Morao sam da vežbam. A moja majka bila je oštra, stroga. Neumoljivo stroga. U duši znam da je osećala radost koju je pothranjivao ponos, jer je njen sin odmah sve shvatao, obećavao da će možda postati dobar muzičar. Ali, spolja, bila je kao stena, nije davala nikakvog znaka da je osećajna. Nismo se zapetljavali u sonatine: vežbali smo skale. Kada sam naposletku odlučio da se vredno posvetim savladavanju tehnike, ona je pratila moj rad i kada nije boravila u prostoriji gde sam vežbao.
    U potpunosti me je potčinila njena strogoća. Jednoga dana čuo sam kako iz kuhinje, gde je pripremala doručak, dopire njen preteći glas: „Hajde, Edvarde, pa ti ne znaš za sram. Fis! Fis! Ne fa!”

    Požrtvovana pralja

    3.jpg

    Moja mama zvala se Ana di Frančesko i bila je pralja. Posle mog rođenja (koje se zbilo u Averzi, 17. decembra 1749. godine) preselila se s ocem Đenarom u Napulj. Tata je bio zidar i odlazio je tamo gde ima posla. Dogodilo se da je baš u Napulju, pavši sa skele, ostavio mamu zauvek samu da se bori sa životnim nedaćama. Njoj dugujem baš sve. Imao sam sedam godina i bio sam raznosač kod jednog pekara u onim najužim, ali najosobenijim uličicama starog Napulja. Mama je uspela da me prime u školu manastirskih fratara pri crkvi San Severo gde je bila pralja. Tu sam se prvi put približio muzici i tu me je pohvalio fratar orguljaš (ruke su mi bile okretne i brze na dirkama). On mi je pomogao da nastavim studije na konzervatorijumu Santa Marija iz Loreta. Bila bi vrlo ponosna, draga moja mama, da je mogla da vidi kako postajem umetnik: poznati operski kompozitor koga je lično na dvor pozvala Katarina II...
    Protutnjao sam Bečom, Venecijom, bio sam imenovan za dirigenta Kraljevske kapele u Napulju. Međutim, svakako bi patila da vidi kako batinaši Ferdinanda IV bacaju kroz prozor moje napuljske kuće čembalo za koji sam napisao brojne sonate i drugu muziku. Na moju nesreću, napisao sam i taktove republikanske himne, što kralj nikad nije mogao da mi oprosti.

    Setna gospođa Betoven

    4.jpg

    M
    oja majka provela je mučeni život, baš kao ja. Zvala se Marija Magdalena, a moj otac bio joj je drugi muž. Njeno prethodno prezime bilo je Keverič. U devetnaestoj već je bila udovica izvesnog Lejma za koga se udala u šesnaestoj godini. Otac joj je doneo život koji je opisala kao lanac patnji. Voleo sam je jer je pred svojom decom (imala ih je sedmoro, ali preživeli smo samo trojica, moja braća Anton Karl i Nikolaus Johan i ja) uvek pokazivala pitomo lice dobre supruge, žene sposobne da vaspita decu, uprkos umetničkoj propasti životnog saputnika (otac je imao priliku da postane dobar pevač) i, povrh svega, što je bio pijanica.
    Potištenost je bila pečat njenog života. I ja nosim u sebi majčinu sliku s tim istim setnim sećanjem.

    Strpljiva Marija Grigorjevna

    Tokom prvih godina braka moji roditelji izgubili su dve kćerke u najranijem detinjstvu. Prvoj je bilo dve godine, dok je druga navršila tek devet meseci. Možete misliti s kakvom pažnjom su me podizali i koliko su ljubavi i privrženosti prema meni iskazivali.
    Moj otac je bio zatvoren čovek, usamljenik. Njegovo visoko obrazovanje otuđilo ga je od radnog naroda u velikom gradu. Nije voleo nadmetanje, pa je izabrao da bude direktor velikog poljoprivrednog dobra u Ukrajini, koje je unapredio i uveo važne tehnološke novine. Moje detinjstvo je, dakle, uronjeno u seosko okruženje i vrti se oko ličnosti moje majke.

    5.jpg
    Sergej Prokofjev (1891–1953),
    ruski kompozitor, pijanista i dirigent


    Inteligentna i vrlo osećajna, od najranijeg detinjstva učila me je francuski i nemački i uputila me je u tajne vere, možda da bi se suprotstavila materijalizmu za koji se zalagao njen muž. Mama je bila i odlična pijanistkinja i poznavala je dobro muziku svoga vremena, kao i kompozitore klasične epohe. Puštala me je da nabadam po dirkama i postepeno me navela da izvedem prve vežbe, ne pribegavajući nikada pretnjama i pridržavanju određenog vremenskog rasporeda. Postala je svesna moje muzikalnosti kada sam joj dao prvu kompoziciju, „Indijanski galop”. Marija Grigorjevna – kako je glasilo njeno ime – bila je iznenađena. Napisala je tačnu transkripciju, ispravljajući moj početnički notni rukopis. Krasilo ju je strpljenje. Umela je da mi objasni jasno i tačno načela muzičke notacije. To je za mene bila izvorna osnova. Od 1898. godine počeo sam ozbiljno da učim klavir. Postao sam svestan svog tehničkog napretka kada sam s mamom prvi put izveo kompoziciju u četiri ruke. U jednom trenutku, dok se ona zaustavila kod teških pasaža, a ja klizio bez ikakvih tehničkih poteškoća, ona se naljutila:
    „Sergej, vidiš dobro da ne uspevam da te pratim, a ti svejedno nastavljaš da sviraš. Ako je ovo neka igra, da znaš, ona je znak lošeg ukusa!” To je rekla moja obožavana mama.

    Srdačna i odlučna

    6.jpg

    Zvala se Lea. Lea Solomon. Bila je posebna žena: puna znanja, muzički obrazovana, učila je muziku s Johanom Filipom Krinbergerom koji je bio učenik Johana Sebastijana Baha. Njena sestra (za mene moja draga tetka Sara) pohađala je časove muzike kod Vilhelma Fridmana Baha, sina velikog kantora, i bila je, u muzičkom pogledu, ponos naše porodice. Moja mama pokazivala je istančanu muzikalnost svirajući čembalo, ali bi me istinski očaravalo kada bih je slušao kako govori francuski ili engleski ili kada bi, udubljena, čitala, i to na izvornom grčkom, Homerovu „Ilijadu”. S velikim poletom i umešnošću umela je da rukovodi kućom. S decom je imala poseban odnos, mešajući na predivan način srdačnost i odlučnost. Odgajila je nas četvoro: Fani, mene (bio sam drugorođeni), Rebeku i Paula.
    Kada je moj otac Abraham, sledeći primer mnogih članova naše velike porodice, prešao u luteransku veru, uzeo je od brata moje majke, dobrog Jakoba Solomona, drugo prezime – Bartoldi, što je bio nejevrejski dodatak našem prezimenu. Drugo prezime poticalo je od jedne farme koju je kupio i držao ujak Jakob i bilo je sasvim slučajan izbor i, ako bismo pravo, ne baš maštovit. I tako sam se od tog dana potpisivao kao Feliks Mendelson Bartoldi.

    7.jpg

    Autor: M. Ognjanović
    Izvor: Politikin Zabavnik

Slične teme
Forum Naslov Datum
Religija Samo Religijske zanimljivosti 22.02.2014
Auto-Moto Sport Zanimljivosti i vesti iz auto moto sporta 16.02.2014
Filmske Diskusije James Bond 007 zanimljivosti i razmena mišljenja 28.11.2013
Razni Oglasi Zanimljiv Sajt Joker NET Zanimljivosti,Oglasi,Web Adresar 06.01.2013
Bebe Zanimljivosti o blizancima 25.11.2012

Preporučite stranicu