Član
- Učlanjen(a)
- 17.04.2009
- Poruka
- 4.299
„Zaboravne” gazde bez prave kazne
Iako je za neplaćanje zarada radnicima zaprećena globa od pola do milion dinara, u Ministarstvu rada ne znaju da li je ona ikada naplaćena nekom direktoru.
Štrajkom do zakonskih prava
U Srbiji ne postoji nijedan izričit zakonski propis koji bi poslodavce primorao da radnicima isplate zaradu. Postoji samo pravo radnika da tu zaradu traže od poslodavca, a koliko to njihovo pravo vredi potvrđuje i poslednji niz štrajkova u Srbiji. Svi radnički protesti su upravo posledica toga što vlasnici firmi mesecima ne isplaćuju nadnice, a ni doprinose, pa radnici ne mogu ni da se leče.
U Ministarstvu za rad i socijalnu politiku potvrđuju da ne postoji nijedan zakonski propis koji bi poslodavcima izričito nametnuo obavezu isplate zarada zaposlenima. Isplata zarada nije ipak samo moralna kategorija, jer sankcije prema poslodavcu postoje – prekršajne i krivične. Da li se uopšte i koliko izriču, drugo je pitanje.
Saša Perišić, pomoćnik direktora Inspektorata za rad koji je istovremeno i na čelu kriznog štaba za radne odnose i koji je u poslednje vreme posećivao radnike koji štrajkuju, između ostalih i one u „Navipu”, kaže da ne postoji sistemsko rešenje u tom delu radnih odnosa.
– Sistem nije dobar, a rezultat je veliki broj štrajkova. Svi su na gubitku – i država, i radnici, i poslodavci. Novim zakonom o radu, ili izmenama postojećeg, to bi trebalo bolje da bude rešeno. Ali, u to se mora uključiti i Ministarstvo finansija – kaže Perišić.
Na pitanje kako bi mogla da glasi takva odredba Zakona o radu ili možda nekog drugog zakona, naš sagovornik iz Ministarstva rada nije imao odgovor.
Prema važećim pravilima, kadistekne mesec dana od trenutka kad je trebalo da prime zaradu, a zaposleni je nisu primili, oni imaju pravo da se obrate Inspektoratu za rad Ministarstva rada i socijalne politike, koji će obaviti nadzor i propisati odgovarajuće rešenje u kojem se poslodavcu nalaže da isplati zarade.
– Inspekcija za rad podnosi prekršajnu prijavu.Zakon o radu propisuje da ukoliko poslodavac nije isplatio zarade, mora biti sankcionisan novčanom kaznom. Ako je poslodavac pravno lice, visina kazne iznosi od 800.000 dinara do milion dinara, a ako je poslodavac preduzetnik kazna je od 400.000 do 500.000 dinara – navodi Perišić.
Na pitanje da li u Ministarstvu rada imaju podatke koliko je direktora platilo tolike kazne, naš sagovornik odgovara da nemaju jer sudovi nemaju obavezu da ih o tome obaveštavaju.
– Problem sa sudovima je to što oni poslodavcima izriču kazne čak i ispod zakonskog minimuma, i to vrlo male kazne od svega 10.000–15.000 dinara. Kakva je to kazna i šta tu našom žalbom može da se postigne? – pita čelnik kriznog štaba za radne odnose.
Inače, Poreska uprava koja kontroliše uplatu doprinosa može da podnese i krivičnu prijavu protiv poslodavca. U slučaju krivične prijave, trebalo bi da se utvrdi odgovornost poslodavca, to da li on stvarno ne može da isplati zaradu ili neće.
Naš sagovornik kaže da prema Zakonu o štrajku iz 1996. godine, koji je na snazi, ne postoji obaveza poslodavca da prijavi štrajk, a to iz raznih razloga ne čine ni štrajkači. Zbog toga je prošle godine evidentirano samo 76 štrajkova, a stvaran broj je bar tri puta veći.
U Ujedinjenom granskom sindikatu „Nezavisnost” kažu da su na Socijalno-ekonomskom savetu vlade više puta pokretali pitanje zarada radnika kao obavezu poslodavca, ali se nadležni prave da ih nisu čuli.
– Sumnjam da uopšte imaju nameru da menjaju Zakon o radu u tom delu jer bi mnogi „njihovi” dopali nevolje. Sem toga, zašto bi to uopšte bilo regulisano Zakonom o radu, a ne nekim zakonom iz oblasti finansija? – pita Branislav Čanak, prvi čovek UGS „Nezavisnost”.
Privrednici kažu da i u sadašnjem sistemu postoji obaveza plaćanja zarade i poreza i doprinosa, ali da je pitanje zašto sistem kontrole Poreske uprave i inspekcije rada ne daje rezultate.
Na sve češća podsećanja u javnosti da u socijalističkom sistemu ovakvih priča nije bilo, Stanko Ivković, nekadašnji višegodišnji direktor SDK Srbije, kaže da možda nije loše u početku da se preduzeća obavežu na polaganje akceptnog naloga koji bi se aktivirao onog časa kada firma na vreme ne uplati zaradu i prateće dažbine za zaposlene.
– Konačno, nije li vreme da se razmisli i o mogućnosti da se plate zaposlenima isplaćuju u bruto iznosu, a da oni sami sebi uplaćuju za socijalno i penziono osiguranje. Ne bi bilo zgoreg videti i strana iskustva i neko od njih prilagoditi našim uslovima u kojima je postalo vrhunsko umeće izigrati državu ili zaposlene – kaže Ivković.
On dalje navodi da bi, možda, poslovnim bankama trebalo preneti javno ovlašćenje da naplaćuju izvorne prihode države, ali i poreze i doprinose za socijalno i penziono osiguranje. Po Ivkoviću, to bi trebalo da se uradi izmenom propisa o platnom prometu ili nekom sličnom odredbom koju bi propisala NBS, jer ona jedina ima takva ovlašćenja i mogućnost da poslovnim bankama nešto naloži. Ne treba biti naivan, upozorava Ivković, pa očekivati da će to banke raditi besplatno. I ne treba. Suština, međutim, nije u tome ko će da plati tu proviziju – država, građani ili poslodavci, već kako naterati preduzeća da uz platni spisak dostave i račune na koje će biti doznačene pare za poreze i doprinose zaposlenih.
Izvor: Politika/Jovana Rabrenović
Iako je za neplaćanje zarada radnicima zaprećena globa od pola do milion dinara, u Ministarstvu rada ne znaju da li je ona ikada naplaćena nekom direktoru.
Štrajkom do zakonskih prava
U Srbiji ne postoji nijedan izričit zakonski propis koji bi poslodavce primorao da radnicima isplate zaradu. Postoji samo pravo radnika da tu zaradu traže od poslodavca, a koliko to njihovo pravo vredi potvrđuje i poslednji niz štrajkova u Srbiji. Svi radnički protesti su upravo posledica toga što vlasnici firmi mesecima ne isplaćuju nadnice, a ni doprinose, pa radnici ne mogu ni da se leče.
U Ministarstvu za rad i socijalnu politiku potvrđuju da ne postoji nijedan zakonski propis koji bi poslodavcima izričito nametnuo obavezu isplate zarada zaposlenima. Isplata zarada nije ipak samo moralna kategorija, jer sankcije prema poslodavcu postoje – prekršajne i krivične. Da li se uopšte i koliko izriču, drugo je pitanje.
Saša Perišić, pomoćnik direktora Inspektorata za rad koji je istovremeno i na čelu kriznog štaba za radne odnose i koji je u poslednje vreme posećivao radnike koji štrajkuju, između ostalih i one u „Navipu”, kaže da ne postoji sistemsko rešenje u tom delu radnih odnosa.
– Sistem nije dobar, a rezultat je veliki broj štrajkova. Svi su na gubitku – i država, i radnici, i poslodavci. Novim zakonom o radu, ili izmenama postojećeg, to bi trebalo bolje da bude rešeno. Ali, u to se mora uključiti i Ministarstvo finansija – kaže Perišić.
Na pitanje kako bi mogla da glasi takva odredba Zakona o radu ili možda nekog drugog zakona, naš sagovornik iz Ministarstva rada nije imao odgovor.
Prema važećim pravilima, kadistekne mesec dana od trenutka kad je trebalo da prime zaradu, a zaposleni je nisu primili, oni imaju pravo da se obrate Inspektoratu za rad Ministarstva rada i socijalne politike, koji će obaviti nadzor i propisati odgovarajuće rešenje u kojem se poslodavcu nalaže da isplati zarade.
– Inspekcija za rad podnosi prekršajnu prijavu.Zakon o radu propisuje da ukoliko poslodavac nije isplatio zarade, mora biti sankcionisan novčanom kaznom. Ako je poslodavac pravno lice, visina kazne iznosi od 800.000 dinara do milion dinara, a ako je poslodavac preduzetnik kazna je od 400.000 do 500.000 dinara – navodi Perišić.
Na pitanje da li u Ministarstvu rada imaju podatke koliko je direktora platilo tolike kazne, naš sagovornik odgovara da nemaju jer sudovi nemaju obavezu da ih o tome obaveštavaju.
– Problem sa sudovima je to što oni poslodavcima izriču kazne čak i ispod zakonskog minimuma, i to vrlo male kazne od svega 10.000–15.000 dinara. Kakva je to kazna i šta tu našom žalbom može da se postigne? – pita čelnik kriznog štaba za radne odnose.
Inače, Poreska uprava koja kontroliše uplatu doprinosa može da podnese i krivičnu prijavu protiv poslodavca. U slučaju krivične prijave, trebalo bi da se utvrdi odgovornost poslodavca, to da li on stvarno ne može da isplati zaradu ili neće.
Naš sagovornik kaže da prema Zakonu o štrajku iz 1996. godine, koji je na snazi, ne postoji obaveza poslodavca da prijavi štrajk, a to iz raznih razloga ne čine ni štrajkači. Zbog toga je prošle godine evidentirano samo 76 štrajkova, a stvaran broj je bar tri puta veći.
U Ujedinjenom granskom sindikatu „Nezavisnost” kažu da su na Socijalno-ekonomskom savetu vlade više puta pokretali pitanje zarada radnika kao obavezu poslodavca, ali se nadležni prave da ih nisu čuli.
– Sumnjam da uopšte imaju nameru da menjaju Zakon o radu u tom delu jer bi mnogi „njihovi” dopali nevolje. Sem toga, zašto bi to uopšte bilo regulisano Zakonom o radu, a ne nekim zakonom iz oblasti finansija? – pita Branislav Čanak, prvi čovek UGS „Nezavisnost”.
Privrednici kažu da i u sadašnjem sistemu postoji obaveza plaćanja zarade i poreza i doprinosa, ali da je pitanje zašto sistem kontrole Poreske uprave i inspekcije rada ne daje rezultate.
Na sve češća podsećanja u javnosti da u socijalističkom sistemu ovakvih priča nije bilo, Stanko Ivković, nekadašnji višegodišnji direktor SDK Srbije, kaže da možda nije loše u početku da se preduzeća obavežu na polaganje akceptnog naloga koji bi se aktivirao onog časa kada firma na vreme ne uplati zaradu i prateće dažbine za zaposlene.
– Konačno, nije li vreme da se razmisli i o mogućnosti da se plate zaposlenima isplaćuju u bruto iznosu, a da oni sami sebi uplaćuju za socijalno i penziono osiguranje. Ne bi bilo zgoreg videti i strana iskustva i neko od njih prilagoditi našim uslovima u kojima je postalo vrhunsko umeće izigrati državu ili zaposlene – kaže Ivković.
On dalje navodi da bi, možda, poslovnim bankama trebalo preneti javno ovlašćenje da naplaćuju izvorne prihode države, ali i poreze i doprinose za socijalno i penziono osiguranje. Po Ivkoviću, to bi trebalo da se uradi izmenom propisa o platnom prometu ili nekom sličnom odredbom koju bi propisala NBS, jer ona jedina ima takva ovlašćenja i mogućnost da poslovnim bankama nešto naloži. Ne treba biti naivan, upozorava Ivković, pa očekivati da će to banke raditi besplatno. I ne treba. Suština, međutim, nije u tome ko će da plati tu proviziju – država, građani ili poslodavci, već kako naterati preduzeća da uz platni spisak dostave i račune na koje će biti doznačene pare za poreze i doprinose zaposlenih.
Izvor: Politika/Jovana Rabrenović