- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.982
ИНТЕРВЈУ: Роберт Рикел, директор музеја ДДР-а
Вожња трабантом у музеју
Роберт Рикел, директор музеја ДДР-а, говори о успеху свог музеја у Берлину који је прошле године привукао 440.000 посетилаца
Роберт Рикел јуче у Музеју „25 мај” Фото Ана Панић
Директор музеја ДДР-а у Берлину Роберт Рикел јуче je одржао предавање у Музеју „25. мај” о свом несвакидашњем музеју који је посвећен у историји Источне Немачке. Поставка посвећена социјалистичкој земљи која више не постоји посетиоца „приморава” да сам доживи историју тако што има могућност да се провоза чувеним „трабантом” или да провери како је било заточеницима у ћелији затвора злогласне источнонемачке тајне полиције Штази.
Роберт Рикел је студирао маркетинг и каже да је у касним двадесетим годинама живота. За „Политику” говори о настанку музеја, који је од 2004. године, када је формиран, стигао до завидног броја од 440.000 посетилаца годишње.
Шта ваш музеј чини специфичним?
То је музеј посвећен Немачкој Демократској Републици. Ми смо приватан музеј и финансирамо се искључиво од улазница. Поставка је интерактивна, а главни слоган нам је „Непосредно искуство историје”.
Ви сте га покренули?
Идеја је потекла од човека из Франкфурта који је био туриста у Берлину. Он је био убеђен да постоји музеј посвећен Источној Немачкој у Берлину и хтео је да га посети. Испоставило се да такав музеј не постоји. Он је дао идеју, ја сам је спровео у дело.
Шта је специфично за ваш музеј?
Он је посвећен свакодневном животу у Источној Немачкој, и то не само о злочинима Штазија, те изложбе су већ постојале, или само о Берлинском зиду. Пре свега о животу у земљи. То није обична поставка где можете само да гледате, морате да будете активни. Морате да отварате ствари да бисте дошли до експоната и информације. То је кључ нашег успеха.
Наведите неке примере.
Вожња „трабантом” кроз бетонску халу. Постоје комоде и фиоке које треба отворити и погледати шта има унутра. Ту их чека нека ствар или видео-снимак и тако даље. Имамо сто који покреће мултимедијалну презентацију путем додира. Можете да подигнете телефонску слушалицу и чујете снимљени глас који вам говори причу о животу у Источној Немачкој.
Како реагују посетиоци?
Преко 95 одсто посетилаца каже да је то одлично искуство и да тако треба да изгледају музеји у 21. веку. Да је наш музеј најзанимљивији на свету, то цитирам из наше књиге утисака.
Имали сте још посла у Београду, осим предавања у музеју?
Ваш Музеј „25. мај” жели да покрене изложбу о историји Југославије, јер таква поставка не постоји. Можда ће то бити оствариво следеће године, и сматрам да је то важно. Ми смо почели да радимо 15 година после пада Берлинског зида и уједињења Немачке. Чини ми се да је право време да се и овде у Србији, па и на Балкану, покрене истраживање о Југославији, и да се то кроз изложбу покаже људима.
Поменули сте тајну полицију, Штази. Како је она обрађена у оквиру изложбе?
Људи разумеју да је то важан део историје земље, и не постоји изложба или књига, шта год, која може да је избрише. У Штазију је радило 300.000 оперативаца, у земљи од 16 милиона становника. Веома висок број шпијуна. У ствари број је 173.000 шпијуна, плус остали, званично запослени у Штазију. То морамо да покажемо. Упоредите са нацистичком Немачком. Чланова Гестапоа је било много мање.
Шта показујете кад је Штази у питању?
Показујемо затвор, собу за испитивање, у којој можете да чујете снимак ислеђивања оптуженика. Употребили смо занимљиву технику, посетилац се лактовима наслони на сто, и преко технике чује звук. Веома савремена технологија.
Имате ли неки савет за стручњаке у музејима у Србији?
Мислим да је најважније да буду храбри да покажу ствари због којих могу да буду и критиковани. Није лако направити изложбу о Југославији, јер су они који су у њој живели, и даље живи. И свако има различито мишљење о тој земљи. Морате бити храбри. И треба прихватити чињеницу да музеји нису књиге и не можете да испричате све. Треба да провоцирате посетиоце, да их узбудите. Тако да почну да размишљају о теми и можда касније купе књигу или оду на Интернет и истражују даље.
Технологија је битна у музеју 21. века?
И она је важна, али пре свега су битне идеје, концепт како ћете нешто приказати. Не само кроз текст, музеј није књига. Важно је искуство, визуелно. Ако поредимо са другим медијима, телевизијом или књигом, новинама, то су пасивна искуства. Гледалац гледа, читалац слуша. У музеју, ви сте унутар медија. Можете да реагујете и учествујете, да дефинишете изложбу на свој начин.
Станко Стаменковић
Oбјављено: 12.02.2011.
Извор: Политика
Вожња трабантом у музеју
Роберт Рикел, директор музеја ДДР-а, говори о успеху свог музеја у Берлину који је прошле године привукао 440.000 посетилаца
Роберт Рикел јуче у Музеју „25 мај” Фото Ана Панић
Директор музеја ДДР-а у Берлину Роберт Рикел јуче je одржао предавање у Музеју „25. мај” о свом несвакидашњем музеју који је посвећен у историји Источне Немачке. Поставка посвећена социјалистичкој земљи која више не постоји посетиоца „приморава” да сам доживи историју тако што има могућност да се провоза чувеним „трабантом” или да провери како је било заточеницима у ћелији затвора злогласне источнонемачке тајне полиције Штази.
Роберт Рикел је студирао маркетинг и каже да је у касним двадесетим годинама живота. За „Политику” говори о настанку музеја, који је од 2004. године, када је формиран, стигао до завидног броја од 440.000 посетилаца годишње.
Шта ваш музеј чини специфичним?
То је музеј посвећен Немачкој Демократској Републици. Ми смо приватан музеј и финансирамо се искључиво од улазница. Поставка је интерактивна, а главни слоган нам је „Непосредно искуство историје”.
Ви сте га покренули?
Идеја је потекла од човека из Франкфурта који је био туриста у Берлину. Он је био убеђен да постоји музеј посвећен Источној Немачкој у Берлину и хтео је да га посети. Испоставило се да такав музеј не постоји. Он је дао идеју, ја сам је спровео у дело.
Шта је специфично за ваш музеј?
Он је посвећен свакодневном животу у Источној Немачкој, и то не само о злочинима Штазија, те изложбе су већ постојале, или само о Берлинском зиду. Пре свега о животу у земљи. То није обична поставка где можете само да гледате, морате да будете активни. Морате да отварате ствари да бисте дошли до експоната и информације. То је кључ нашег успеха.
Наведите неке примере.
Вожња „трабантом” кроз бетонску халу. Постоје комоде и фиоке које треба отворити и погледати шта има унутра. Ту их чека нека ствар или видео-снимак и тако даље. Имамо сто који покреће мултимедијалну презентацију путем додира. Можете да подигнете телефонску слушалицу и чујете снимљени глас који вам говори причу о животу у Источној Немачкој.
Како реагују посетиоци?
Преко 95 одсто посетилаца каже да је то одлично искуство и да тако треба да изгледају музеји у 21. веку. Да је наш музеј најзанимљивији на свету, то цитирам из наше књиге утисака.
Имали сте још посла у Београду, осим предавања у музеју?
Ваш Музеј „25. мај” жели да покрене изложбу о историји Југославије, јер таква поставка не постоји. Можда ће то бити оствариво следеће године, и сматрам да је то важно. Ми смо почели да радимо 15 година после пада Берлинског зида и уједињења Немачке. Чини ми се да је право време да се и овде у Србији, па и на Балкану, покрене истраживање о Југославији, и да се то кроз изложбу покаже људима.
Поменули сте тајну полицију, Штази. Како је она обрађена у оквиру изложбе?
Људи разумеју да је то важан део историје земље, и не постоји изложба или књига, шта год, која може да је избрише. У Штазију је радило 300.000 оперативаца, у земљи од 16 милиона становника. Веома висок број шпијуна. У ствари број је 173.000 шпијуна, плус остали, званично запослени у Штазију. То морамо да покажемо. Упоредите са нацистичком Немачком. Чланова Гестапоа је било много мање.
Шта показујете кад је Штази у питању?
Показујемо затвор, собу за испитивање, у којој можете да чујете снимак ислеђивања оптуженика. Употребили смо занимљиву технику, посетилац се лактовима наслони на сто, и преко технике чује звук. Веома савремена технологија.
Имате ли неки савет за стручњаке у музејима у Србији?
Мислим да је најважније да буду храбри да покажу ствари због којих могу да буду и критиковани. Није лако направити изложбу о Југославији, јер су они који су у њој живели, и даље живи. И свако има различито мишљење о тој земљи. Морате бити храбри. И треба прихватити чињеницу да музеји нису књиге и не можете да испричате све. Треба да провоцирате посетиоце, да их узбудите. Тако да почну да размишљају о теми и можда касније купе књигу или оду на Интернет и истражују даље.
Технологија је битна у музеју 21. века?
И она је важна, али пре свега су битне идеје, концепт како ћете нешто приказати. Не само кроз текст, музеј није књига. Важно је искуство, визуелно. Ако поредимо са другим медијима, телевизијом или књигом, новинама, то су пасивна искуства. Гледалац гледа, читалац слуша. У музеју, ви сте унутар медија. Можете да реагујете и учествујете, да дефинишете изложбу на свој начин.
Станко Стаменковић
Oбјављено: 12.02.2011.
Извор: Политика