- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.979
ВЛАХО БУКОВАЦ
ГОСПАР ОД МНОГО
Када је 1918. године велики мајстор сликарства Влахо Буковац објавио књигу о свом узбудљивом животу, читаоци су веровали да су сазнали потпуну истину. Међутим, касније је откривено да је „виртуоз четкице” ипак сачувао једну тајну...
Романтична прича о морнару Италијану, који се искрцао у Цавтату и заљубио у лепу мештанку, тиче се повести породице Фађони и деде Влахе Буковца. Народ се чудио странцу који се у име љубави тако добро уклопио у нову средину, да се чак и богу молио „по нашки”. У истом граду у тадашњој Аустроугарској, као друго од четворо деце Августина и Марије Фађони, 4. јула 1855. године родио се Влахо. Име је стекао по деди с мајчине стране, док је презиме због уметничке каријере словенизовао. (На италијанском „faggio” значи „буква”.)
Од најранијих дана плавокоси и плавооки дечак показивао је нежну природу, због које су га прозвали „госпар”. У складу с надимком носио је лепе ствари које му је мајка ткала и шила. Међутим, када се у петој години за празник дотерао белим оделом, краватом и полуцилиндром, вршњаци су га дочекали вриском и смехом. Сав уплакан побегао је у собу, а „клобук” с главе бацио је на под.
По поласку у школу није превише марио за учење, већ је стално нешто цртао. Ни претње шибом нису могле да га спрече да воденим бојама, плавилом за рубље и мрвљеном циглом на папиру дочарава пределе. Аквареле је продавао за једну крајцару, али када је као парохов помоћник насликао „Госпу од седам жалости” затражио је да му дело благослове. Пошто су га у цркви одбили, толико се увредио да је изгубио сваку жељу да се зареди код Мале браће.
Каиш од долара
Као десетогодишњак кренуо је са стрицем у Њујорк: путовање паробродом доживео је као пустоловину, мада се две недеље патио у неудобном трећем разреду, са хиљаду и по душа. По доласку у САД почео је да похађа школу и помаже у дућану у коме се продавала роба за поморце. Али, када је „дундо Фране” изненада преминуо, све се променило – стрина га је уз помоћ новог супруга сместила у поправни дом! Питао се какав је то „колеџ” где ђаци морају да се шишају до главе, носе одећу с бројевима, једу храну из лимених посуда? Тек када је научио језик схватио је превару, али због забране дописивања није могао да се јави родитељима. Своју муку поверио је учитељу, који га је запазио као даровитог цртача. Ускоро се нашао на слободи: код стрине је чистио кућу, кувао, прао пелене, чувао бебу... А након смрти малишана, сав сломљен од бола вратио се у Цавтат.
Да не би седео беспослен, Влахо је у петнаестој години, уз одобрење „ћаће” бившег морнара, кренуо да плови на једрењаку „Осми дубровачки” правац Цариград – Одеса – Ливерпул – Цариград. Због тежине посла дуже је спавао, а онда су га будили поливањем водом или пуцњем из пушке. Док су остали морнари у лукама одлазили у провод, грабио је мало времена да нацрта утиске из иностранства. Рецимо, капетановој жени поклонио је акварел „Султанова лађа”. Једнога дана пропао је кроз отвор у трап брода, па је због повреде главе, седам дана лежао у несвести. Када су га вратили кући, током опоравка осликао је темпером зидове соба. „И пуче глас да је Влахо сликар!”
Због прича о копачима злата, са братом Јозом и још двадесетак младића из краја, кренуо је 1873. у Јужну Америку, у Перу. На путу су једва прошли кроз борбе у Панами, али су ипак стигли у предграђе Лиме. Влахо се запослио при железници: на вагонима је исписивао слова, бројеве и понеки цвет. Када му није успео покушај да својим даром заинтересује председника државе, преселио се у Калифорнију, у Сан Франциско. Радио је као помоћник код гостионичара и фотографа, а онда је дао отказ и кренуо да слика по наруџбини. Али, глад му је ускоро закуцала на врата, због чега је прихватио понуду једног човека да за бесплатан стан и храну изради три портрета, у року од три месеца.
Пошто је лако и брзо стварао, истовремено је склапао и нове уговоре. Године 1876. његова слика „Сиромашна продавачица цвећа” нашла се у галерији, уз новински текст: „Фађони је Далматинац... Међутим, геније нема домовину”. Ласкаве речи нису га опиле, јер је закључио да ће сликањем по фотографијама постати занатлија. Жудео је да се врати кући и родитељима саопшти снове о напретку ликовним образовањем. А онда се спаковао и, по морнарском обичају, уштеђевину ушио у појас.
Ужареним гвожђем на косу
Након злосрећног пута на коме је доживео превртање воза и пожар на броду, дошао је у „милу груду”. Захваљујући слици „Туркиња у харему”, изложеној у Дубровнику, стекао је наклоност властелина и песника Меде Пуцића и новчану потпору бискупа Штросмајера. С првим заштитником 1877. године отишао је у Париз, али се испоставило да је сликар Јарослав Чермак тешко болестан. Затим су се упутили код професора Александра Кабанела, где су сазнали да су места у Високој школи лепих уметности попуњена. Влахо је хтео да „свисне од јада”, па је на „амерички начин” предложио нагодбу – нека дело одлучи!
Са одлично урађеном студијом леве руке, успео је да се упише, а онда је као студент неуморно учио цртање и француски језик. У жестокој конкуренцији изборио се да у Салону 1878. године представи „Црногорку на одбрани”. Када је о томе причао у домовини, посаветовали су га да као могућег купца слика потражи црногорског кнеза Николу. План је успешно извео, а осим шест стотина франака зараде склопио је и нове договоре.
'Дедал и Икар'' диптих, 1898. године
Када је 1918. године велики мајстор сликарства Влахо Буковац објавио књигу о свом узбудљивом животу, читаоци су веровали да су сазнали потпуну истину. Међутим, касније је откривено да је „виртуоз четкице” ипак сачувао једну тајну...
Романтична прича о морнару Италијану, који се искрцао у Цавтату и заљубио у лепу мештанку, тиче се повести породице Фађони и деде Влахе Буковца. Народ се чудио странцу који се у име љубави тако добро уклопио у нову средину, да се чак и богу молио „по нашки”. У истом граду у тадашњој Аустроугарској, као друго од четворо деце Августина и Марије Фађони, 4. јула 1855. године родио се Влахо. Име је стекао по деди с мајчине стране, док је презиме због уметничке каријере словенизовао. (На италијанском „faggio” значи „буква”.)
Од најранијих дана плавокоси и плавооки дечак показивао је нежну природу, због које су га прозвали „госпар”. У складу с надимком носио је лепе ствари које му је мајка ткала и шила. Међутим, када се у петој години за празник дотерао белим оделом, краватом и полуцилиндром, вршњаци су га дочекали вриском и смехом. Сав уплакан побегао је у собу, а „клобук” с главе бацио је на под.
По поласку у школу није превише марио за учење, већ је стално нешто цртао. Ни претње шибом нису могле да га спрече да воденим бојама, плавилом за рубље и мрвљеном циглом на папиру дочарава пределе. Аквареле је продавао за једну крајцару, али када је као парохов помоћник насликао „Госпу од седам жалости” затражио је да му дело благослове. Пошто су га у цркви одбили, толико се увредио да је изгубио сваку жељу да се зареди код Мале браће.
Каиш од долара
Као десетогодишњак кренуо је са стрицем у Њујорк: путовање паробродом доживео је као пустоловину, мада се две недеље патио у неудобном трећем разреду, са хиљаду и по душа. По доласку у САД почео је да похађа школу и помаже у дућану у коме се продавала роба за поморце. Али, када је „дундо Фране” изненада преминуо, све се променило – стрина га је уз помоћ новог супруга сместила у поправни дом! Питао се какав је то „колеџ” где ђаци морају да се шишају до главе, носе одећу с бројевима, једу храну из лимених посуда? Тек када је научио језик схватио је превару, али због забране дописивања није могао да се јави родитељима. Своју муку поверио је учитељу, који га је запазио као даровитог цртача. Ускоро се нашао на слободи: код стрине је чистио кућу, кувао, прао пелене, чувао бебу... А након смрти малишана, сав сломљен од бола вратио се у Цавтат.
Да не би седео беспослен, Влахо је у петнаестој години, уз одобрење „ћаће” бившег морнара, кренуо да плови на једрењаку „Осми дубровачки” правац Цариград – Одеса – Ливерпул – Цариград. Због тежине посла дуже је спавао, а онда су га будили поливањем водом или пуцњем из пушке. Док су остали морнари у лукама одлазили у провод, грабио је мало времена да нацрта утиске из иностранства. Рецимо, капетановој жени поклонио је акварел „Султанова лађа”. Једнога дана пропао је кроз отвор у трап брода, па је због повреде главе, седам дана лежао у несвести. Када су га вратили кући, током опоравка осликао је темпером зидове соба. „И пуче глас да је Влахо сликар!”
Због прича о копачима злата, са братом Јозом и још двадесетак младића из краја, кренуо је 1873. у Јужну Америку, у Перу. На путу су једва прошли кроз борбе у Панами, али су ипак стигли у предграђе Лиме. Влахо се запослио при железници: на вагонима је исписивао слова, бројеве и понеки цвет. Када му није успео покушај да својим даром заинтересује председника државе, преселио се у Калифорнију, у Сан Франциско. Радио је као помоћник код гостионичара и фотографа, а онда је дао отказ и кренуо да слика по наруџбини. Али, глад му је ускоро закуцала на врата, због чега је прихватио понуду једног човека да за бесплатан стан и храну изради три портрета, у року од три месеца.
Пошто је лако и брзо стварао, истовремено је склапао и нове уговоре. Године 1876. његова слика „Сиромашна продавачица цвећа” нашла се у галерији, уз новински текст: „Фађони је Далматинац... Међутим, геније нема домовину”. Ласкаве речи нису га опиле, јер је закључио да ће сликањем по фотографијама постати занатлија. Жудео је да се врати кући и родитељима саопшти снове о напретку ликовним образовањем. А онда се спаковао и, по морнарском обичају, уштеђевину ушио у појас.
Ужареним гвожђем на косу
Након злосрећног пута на коме је доживео превртање воза и пожар на броду, дошао је у „милу груду”. Захваљујући слици „Туркиња у харему”, изложеној у Дубровнику, стекао је наклоност властелина и песника Меде Пуцића и новчану потпору бискупа Штросмајера. С првим заштитником 1877. године отишао је у Париз, али се испоставило да је сликар Јарослав Чермак тешко болестан. Затим су се упутили код професора Александра Кабанела, где су сазнали да су места у Високој школи лепих уметности попуњена. Влахо је хтео да „свисне од јада”, па је на „амерички начин” предложио нагодбу – нека дело одлучи!
Са одлично урађеном студијом леве руке, успео је да се упише, а онда је као студент неуморно учио цртање и француски језик. У жестокој конкуренцији изборио се да у Салону 1878. године представи „Црногорку на одбрани”. Када је о томе причао у домовини, посаветовали су га да као могућег купца слика потражи црногорског кнеза Николу. План је успешно извео, а осим шест стотина франака зараде склопио је и нове договоре.
'Дедал и Икар'' диптих, 1898. године
Једнога дана на часу приметио је да професор пажљиво посматра његов рад, али да га не поправља. Студенти су му узбуђено објаснили да је управо дипломирао и да морају да га „крште”: у кафани су му сипали вино у недра и попели га на сто да држи говор. Међутим, Влахо није дели опште одушевљење, јер је знао да ће опет морати сам да се пробија кроз живот. На почетку је сарађивао с једним трговцем иконама, а затим је израђивао портрете, овога пута без ослањања на фотографију. Колико је напредовао уверио се уз помоћ „критичара”: четворогодишњи синчић гостионичара стао је пред портрет оца и радосно узвикнуо „па-па”!
Пошто се 1880. године спријатељио с имућним архитектом Едуардом Монијеом, купио је на отплату атеље у његовој кући у париској улици Брезен. Од тада се кретао у вишим круговима и вредно завршавао бројне наруџбине. У жељи за финијим изгледом, допустио је фризеру да му „фазонира” косу ужареним гвожђем. Али, чим је изашао на улицу једна девојка му је уз смех добацила „Дођи, мали мој Исусе, да те пољубим!”. Постидео се као некад у детињству, па је брже боље отишао кући и исправио локне.
Краљице и куртизане
Са сликом „Велика Иза”, коју је изложио у Салону 1882. године постигао је фантастичан успех! Приказао је јунакињу истоименог романа Алексиса Бувијеа, куртизану која се након купања „нага опружила на црни баршун”. Када је видео да се народ тиска баш око његовог платна, скакао је од радости. Нико није знао да је прву верзију избрисао због професорове замерке да лепотица има кратке ноге, нити да је грешку поправио уз позирање „лаке, али умне жене”. (О тој слици која се данас чува у спомен-збирци Павла Бељанског у Новом Саду један деда је рекао „Какве очи!”).
Исте године Влахо Буковац посетио је српски двор Обреновића, где је урадио портрет краљице Наталије у „плесној тоалети”. Примљен је с великом пажњом, па је у предаху од посла уживао у гозбама, вожњи кочијама, излетима, позоришту... Домаћица је бдила над њим: упозорила га је да не једе све слатко из теглице (што је из незнања с муком чинио), а после свечаног обеда прекиданог разговором, послала му је у собу послужавник пун ђаконија. Када је завршио слику добио је орден Таковског крста петог степена и „част” да га дворски маршал Константиновић одушевљено зграби и подигне увис! Током посете урадио је и портрет седмогодишњег наследника Александра (нажалост изгубљен), али и песника лекара Лазе К. Лазаревића, који га је у дружењу одушевио. За четрдесет дивних дана растужио се само једном, када је чуо вест да је његов некадашњи мецена Медо Пуцић преминуо.
Године 1883. на позив кнеза Николе посетио је Црну Гору, да за двор наслика серију од четрдесет портрета војвода и јунака. Погодили су се за цену од триста франака по слици, па су из Париза заједно кренули за Цетиње. Међутим, већ на путу сликару је засметало што су га сместили у кабину с послугом и што му не нуде ручак. На двору је три месеца чекао пријем, јер је кнез мењао планове. Када је коначно прионуо на сликање породичних портрета, запазио је да му ликови на волшебан начин добијају „богиње” од црвене боје. У љутњи је запретио да ће дићи руке од свега! Пошто су га на крају поштено исплатили, одједном се уплашио да ће га неко напасти на путу и оробити. На срећу, без икаквих проблема вратио се кући и од тада је тешко стечени орден IV степена Даниловог реда, чувао као светињу.
Ћорци за Драгану
Пошто се 1880. године спријатељио с имућним архитектом Едуардом Монијеом, купио је на отплату атеље у његовој кући у париској улици Брезен. Од тада се кретао у вишим круговима и вредно завршавао бројне наруџбине. У жељи за финијим изгледом, допустио је фризеру да му „фазонира” косу ужареним гвожђем. Али, чим је изашао на улицу једна девојка му је уз смех добацила „Дођи, мали мој Исусе, да те пољубим!”. Постидео се као некад у детињству, па је брже боље отишао кући и исправио локне.
Краљице и куртизане
Са сликом „Велика Иза”, коју је изложио у Салону 1882. године постигао је фантастичан успех! Приказао је јунакињу истоименог романа Алексиса Бувијеа, куртизану која се након купања „нага опружила на црни баршун”. Када је видео да се народ тиска баш око његовог платна, скакао је од радости. Нико није знао да је прву верзију избрисао због професорове замерке да лепотица има кратке ноге, нити да је грешку поправио уз позирање „лаке, али умне жене”. (О тој слици која се данас чува у спомен-збирци Павла Бељанског у Новом Саду један деда је рекао „Какве очи!”).
Исте године Влахо Буковац посетио је српски двор Обреновића, где је урадио портрет краљице Наталије у „плесној тоалети”. Примљен је с великом пажњом, па је у предаху од посла уживао у гозбама, вожњи кочијама, излетима, позоришту... Домаћица је бдила над њим: упозорила га је да не једе све слатко из теглице (што је из незнања с муком чинио), а после свечаног обеда прекиданог разговором, послала му је у собу послужавник пун ђаконија. Када је завршио слику добио је орден Таковског крста петог степена и „част” да га дворски маршал Константиновић одушевљено зграби и подигне увис! Током посете урадио је и портрет седмогодишњег наследника Александра (нажалост изгубљен), али и песника лекара Лазе К. Лазаревића, који га је у дружењу одушевио. За четрдесет дивних дана растужио се само једном, када је чуо вест да је његов некадашњи мецена Медо Пуцић преминуо.
Године 1883. на позив кнеза Николе посетио је Црну Гору, да за двор наслика серију од четрдесет портрета војвода и јунака. Погодили су се за цену од триста франака по слици, па су из Париза заједно кренули за Цетиње. Међутим, већ на путу сликару је засметало што су га сместили у кабину с послугом и што му не нуде ручак. На двору је три месеца чекао пријем, јер је кнез мењао планове. Када је коначно прионуо на сликање породичних портрета, запазио је да му ликови на волшебан начин добијају „богиње” од црвене боје. У љутњи је запретио да ће дићи руке од свега! Пошто су га на крају поштено исплатили, одједном се уплашио да ће га неко напасти на путу и оробити. На срећу, без икаквих проблема вратио се кући и од тада је тешко стечени орден IV степена Даниловог реда, чувао као светињу.
Ћорци за Драгану
У току одмора у Далмацији сликао је море и обалу за своју душу, а посебно је волео када се мештани окупљају око њега да гледају шта „мрчи по хартији”. Године 1884. имао је прву самосталну изложбу у Задру, након чега је примио бројне наруџбине. Када се 1886. године вратио у Париз, видео је да град врви од уметника из разних крајева света. Пошто му је пријатељ Моније умро, преселио се на Монмартр, где је у изнајмљеном врту направио дрвени атеље. У недостатку новца продавао је трговцу Оливијеру „сличице” за 25 до 100 франака, али под именом Пол Андрес. Међутим, када су га запазила браћа Викарс из Енглеске, који су се бавили галеријским послом, почео је одлично да зарађује. Знао је да му дела на тржишту постижу и четири пута већу цену, али и да треба платити радњу, рекламе, карте за пут.
По доласку у Лондон налетео је „сендвич-мена”, који је позивао баш на његову изложбу. У то време боравио је као гост код индустријалца и колекционара Самсона Фокса, где су га краљевски дочекали. Мислио је да раскошан живот не може никад да му досади, али веома брзо уверио се у супротно. Закључио је да се „рај” ипак крије у његовом атељеу, моделу и башти која уз помоћ маште лако може да се претвори у библијски или митски предео.
Што се љубави тиче, Влахо је од света прикривао дугу, страсну везу с куртизаном Мињон (слаткиш), која му је често позирала нага. Када се после десет година одлучио за раскид, пиштољ је напунио лажним мецима „ћорцима” и драгани рекао да пуца, ако не може да му опрости. А онда јој је на доживотно коришћење поклонио кућу коју је купио у Паризу. Ништа од ових догађаја није поменуо у својој аутобиографији. Године 1892. оженио се двадесет година млађом Јелицом Питаревић из Дубровника, у коју се загледао шетајући Страдуном. На медени месец отишли су у Париз и Енглеску, а касније су браку добили три кћерке и сина. Кћерке Јелица и Иванка наследиле су га у сликарском позиву.
Слике које светле
Годину дана после женидбе у Загребу је направио изложбу, коју је посетило две хиљаде људи. Око себе је окупљао сликаре, па су заједничким снагама основали атеље, уметнички павиљон, друштво хрватских уметника. Као предавач на Ликовној академији, створио је такозвану „шарену школу”, где је увео нова, модерна схватања. Године 1894. урадио је слику „Гундулићев сан”, с песником и обнаженим музама, а потом и разне друге теме. Пошто је планирао да се у Загребу скраси, на тргу Фрање Јосифа I број 16 (касније Томиславов трг 18), сазидао је кућу у стилу ране ренесансе, с прекрасним атељеом.
Није ни сањао да ће све напустити због злонамерних напада да је однарођен, расипан, неморалан, саблажњив, тровач омладине... Ради душевног мира вратио се у родни град, али је ипак 1898. године дошао у Загреб да отвори Хрватски салон. С друге стране Европа га је жељно чекала, па је у наредним годинама учествовао у Паризу на Светској изложби, сликао краља Александра и краљицу Драгу у Смедереву, портретисао цара Фрању Јосифа I у Бечу.
Године 1903. преселио се Праг: радио је као професор на ликовној академији, док је слободно време проводио у кругу породице. Осим шетњи с децом, ретко је излазио. Према студентима опходио се очински и брижно, а сиромашнијима је „на ситно” позајмљивао новац. Током предавања истицао је значај цртежа, промишљеног потеза и светлости. Ужасавао се „грдоба” кубизма и футуризма, речима: „Многи воле сликати душу коју не виде, а не знају насликати главу коју виде”. Све чешће је на платно наносио боју у тачкицама, чиме је постизао утисак треперења – „Светлеле су његове слике”.
ИЗЛОЖБА У БЕОГРАДУ
Изложба „Сликар Влахо Буковац” аутора Петра Петровића, вишег кустоса, отворена је у Атријуму Народног музеја у Београду 23. априла, на дан смрти овог значајног уметника, и биће отворена до 29. јуна. Пред публиком су 23 слике настале од 1882, па све до уметниковог претпоследњег дела, портрета краља Александра Карађорђевића из 1922. године.
По доласку у Лондон налетео је „сендвич-мена”, који је позивао баш на његову изложбу. У то време боравио је као гост код индустријалца и колекционара Самсона Фокса, где су га краљевски дочекали. Мислио је да раскошан живот не може никад да му досади, али веома брзо уверио се у супротно. Закључио је да се „рај” ипак крије у његовом атељеу, моделу и башти која уз помоћ маште лако може да се претвори у библијски или митски предео.
Што се љубави тиче, Влахо је од света прикривао дугу, страсну везу с куртизаном Мињон (слаткиш), која му је често позирала нага. Када се после десет година одлучио за раскид, пиштољ је напунио лажним мецима „ћорцима” и драгани рекао да пуца, ако не може да му опрости. А онда јој је на доживотно коришћење поклонио кућу коју је купио у Паризу. Ништа од ових догађаја није поменуо у својој аутобиографији. Године 1892. оженио се двадесет година млађом Јелицом Питаревић из Дубровника, у коју се загледао шетајући Страдуном. На медени месец отишли су у Париз и Енглеску, а касније су браку добили три кћерке и сина. Кћерке Јелица и Иванка наследиле су га у сликарском позиву.
Слике које светле
Годину дана после женидбе у Загребу је направио изложбу, коју је посетило две хиљаде људи. Око себе је окупљао сликаре, па су заједничким снагама основали атеље, уметнички павиљон, друштво хрватских уметника. Као предавач на Ликовној академији, створио је такозвану „шарену школу”, где је увео нова, модерна схватања. Године 1894. урадио је слику „Гундулићев сан”, с песником и обнаженим музама, а потом и разне друге теме. Пошто је планирао да се у Загребу скраси, на тргу Фрање Јосифа I број 16 (касније Томиславов трг 18), сазидао је кућу у стилу ране ренесансе, с прекрасним атељеом.
Није ни сањао да ће све напустити због злонамерних напада да је однарођен, расипан, неморалан, саблажњив, тровач омладине... Ради душевног мира вратио се у родни град, али је ипак 1898. године дошао у Загреб да отвори Хрватски салон. С друге стране Европа га је жељно чекала, па је у наредним годинама учествовао у Паризу на Светској изложби, сликао краља Александра и краљицу Драгу у Смедереву, портретисао цара Фрању Јосифа I у Бечу.
Године 1903. преселио се Праг: радио је као професор на ликовној академији, док је слободно време проводио у кругу породице. Осим шетњи с децом, ретко је излазио. Према студентима опходио се очински и брижно, а сиромашнијима је „на ситно” позајмљивао новац. Током предавања истицао је значај цртежа, промишљеног потеза и светлости. Ужасавао се „грдоба” кубизма и футуризма, речима: „Многи воле сликати душу коју не виде, а не знају насликати главу коју виде”. Све чешће је на платно наносио боју у тачкицама, чиме је постизао утисак треперења – „Светлеле су његове слике”.
ИЗЛОЖБА У БЕОГРАДУ
Изложба „Сликар Влахо Буковац” аутора Петра Петровића, вишег кустоса, отворена је у Атријуму Народног музеја у Београду 23. априла, на дан смрти овог значајног уметника, и биће отворена до 29. јуна. Пред публиком су 23 слике настале од 1882, па све до уметниковог претпоследњег дела, портрета краља Александра Карађорђевића из 1922. године.
Пошто је у природи открио своју „властиту религију”, маштао је да се коначно, а не само лети, врати у завичајни Цавтат и наужива у сунцу и мору. Тешко је подносио неправде: данима је патио када су му на изложби у Паризу ставили слике међу рибарске мреже, сардине и ликере, и када су му у Бечу четири платна изрезали ножем. За време рата писао је аутобиографију „Мој живот”, коју је 1918. године објавио у Загребу. Књигу је посветио деци, „свом гнезду”. Почетком рата направио је добротворну изложбу за ратну сирочад, а 1919. године као члан чешке делегације учествовао је на мировној конференцији у Версају. Пред крај живота стигао је да наслика портрет краља Александра I Карађорђевића. Међутим, нико није знао да великан сликарства Влахо Буковац до последњег дана сања „ружичасти сан”. Тајна се открила пре него што је 23. априла 1922. године преминуо у Прагу, када се Драгани из сећања обратио речима: „Модел, седи!”
Аутор: Весна Живковић
Извор: Политикин Забавник
