Dałe
- Učlanjen(a)
- 04.10.2011
- Poruka
- 3.295
[h=2]Vida Ognjenović: Žarkov neizbrisivo trajni dan[/h]
Novosti
Zašto se knjiga Žarka Lauševića ”Godina prođe, dan nikad” po mnogo čemu razlikuje od drugih? Ništa u ovoj knjizi nije šablonsko, ni površno, ništa razmetljivo, sračunato na brzi utisak. Briljantno napisana knjiga o danu koji nema kraja
MOGLO je da se pretpostavi da će Žarko Laušević napisati ovu knjigu. Bilo je prirodno i očekivanje da će ona biti dobra, jer se njegov glumački postupak izrazito odlikovao pažljivom, skoro književnom analizom kojom je radoznalo i predano odgonetao predloženi tekst. Uspevao je da kao glumac do kraja raščita i najsloženije dramske likove. Da ih pažljivo razloži na delove, kao što kakav vrhunski časovničar rastavlja satni mehanizam na sićušne nazubljene kolutove i opruge. A onda da ih iznova sastavi, prosvetli i preuredi da na sceni kuckaju u besprekornom ritmu, ali vazda se trudeći da ostanu pomalo nedokučivi, taman toliko da se gledalac ni trenutka ne upusti u lagodno predviđanje ishoda, po naviknutom modelu.
Međutim, ova briljantno napisana knjiga o danu koji nema kraja, nadilazi sva očekivanja i smele, ranije pretpostavke o njoj. Po mnogo čemu se razlikuje od onih u svojoj vrsti. Ništa u njoj nije šablonsko, ni površno, ništa razmetljivo sračunato na brzi utisak, a još manje na postizanje sažaljenja ili bilo koje indulgencije. Laušević je napisao surovu knjigu, jednu vrstu obračuna sa sobom, ali bez ikakvog malograđanskog uživanja u samopovređivanju. Ova knjiga je čas emocionalne anatomije. Nije pisana perom, kako se to metaforično kaže, nego vivisekcijskim sečivom kroz sopstvenu intimu i postupke koji su prouzrokovali tragične ishode, ne štedeći u tom žestokom samoispitivanju nijedan deo svoje ličnosti.
U zatvorskom dnevničkom svedočenju o svojim doživljajima, i razmišljanju o neslobodi kao stanju zatupljenosti pa i poništenju mnogih humanih poriva, on uspeva da ukroti svaku bolećivost u izboru i opisu pojedinosti, kao i da izbegne zamku naknadne intervencije u sledu događanja ili u prikazu ključnih činjenica. Nije podlegao ni izazovu napadnog literarizovanja materijala, ni kvazi filosofskoj relativizaciji najtežih pitanja, oslanjajući se na udaljavanje od njih protokom vremena, čemu bi malo koji pisac u ovakvom slučaju odoleo. Naprotiv, držao se striktno i hrabro škrtosti u iskazu, da bi ostao što bliže surovoj istini doživljenog, ma kako bolna ona bila po ruku koja je zapisuje. Imponuje to monaško ustezanje, ta dosledna askeza u postupku izlaganja sopstvene stradalačke priče. To čini da se tekst čita kao grubo istinito svedočanstvo, daleko od onih retuširano pitkih naknadnih interpretacija kojima se traži samilost čitaoca.
Nije ovo knjiga o strahotama koje su u datom momentu bile fatalne, ali ih vreme lagano udaljava i čini da im konture u sećanju blede. Ništa u Lauševićevom zapisu nije izbledelo, niti izgubilo od svoje prvobitne oštrine. Kod njega kako je to ispovedno objasnio: godine prođu, ali dan nikad.
Ovo je knjiga o tom neizbrisivo trajnom danu. Zato s divljenjem i s dubokom sućuti mislim o mukama koje je Žarko Laušević izdržao, ponovo prolazeći kroz sve one užase i groze što su se nastanile u njegovom životu kao dnevne i noćne more i traju, traju. Da li jezu tih sećanja bar malo može da utaži to što ih je evo ovom knjigom bez uzmaka ispovedio pred desetinama hiljada čitalaca. Htela bih da poverujem u to.
Novosti
Zašto se knjiga Žarka Lauševića ”Godina prođe, dan nikad” po mnogo čemu razlikuje od drugih? Ništa u ovoj knjizi nije šablonsko, ni površno, ništa razmetljivo, sračunato na brzi utisak. Briljantno napisana knjiga o danu koji nema kraja
MOGLO je da se pretpostavi da će Žarko Laušević napisati ovu knjigu. Bilo je prirodno i očekivanje da će ona biti dobra, jer se njegov glumački postupak izrazito odlikovao pažljivom, skoro književnom analizom kojom je radoznalo i predano odgonetao predloženi tekst. Uspevao je da kao glumac do kraja raščita i najsloženije dramske likove. Da ih pažljivo razloži na delove, kao što kakav vrhunski časovničar rastavlja satni mehanizam na sićušne nazubljene kolutove i opruge. A onda da ih iznova sastavi, prosvetli i preuredi da na sceni kuckaju u besprekornom ritmu, ali vazda se trudeći da ostanu pomalo nedokučivi, taman toliko da se gledalac ni trenutka ne upusti u lagodno predviđanje ishoda, po naviknutom modelu.
Međutim, ova briljantno napisana knjiga o danu koji nema kraja, nadilazi sva očekivanja i smele, ranije pretpostavke o njoj. Po mnogo čemu se razlikuje od onih u svojoj vrsti. Ništa u njoj nije šablonsko, ni površno, ništa razmetljivo sračunato na brzi utisak, a još manje na postizanje sažaljenja ili bilo koje indulgencije. Laušević je napisao surovu knjigu, jednu vrstu obračuna sa sobom, ali bez ikakvog malograđanskog uživanja u samopovređivanju. Ova knjiga je čas emocionalne anatomije. Nije pisana perom, kako se to metaforično kaže, nego vivisekcijskim sečivom kroz sopstvenu intimu i postupke koji su prouzrokovali tragične ishode, ne štedeći u tom žestokom samoispitivanju nijedan deo svoje ličnosti.
U zatvorskom dnevničkom svedočenju o svojim doživljajima, i razmišljanju o neslobodi kao stanju zatupljenosti pa i poništenju mnogih humanih poriva, on uspeva da ukroti svaku bolećivost u izboru i opisu pojedinosti, kao i da izbegne zamku naknadne intervencije u sledu događanja ili u prikazu ključnih činjenica. Nije podlegao ni izazovu napadnog literarizovanja materijala, ni kvazi filosofskoj relativizaciji najtežih pitanja, oslanjajući se na udaljavanje od njih protokom vremena, čemu bi malo koji pisac u ovakvom slučaju odoleo. Naprotiv, držao se striktno i hrabro škrtosti u iskazu, da bi ostao što bliže surovoj istini doživljenog, ma kako bolna ona bila po ruku koja je zapisuje. Imponuje to monaško ustezanje, ta dosledna askeza u postupku izlaganja sopstvene stradalačke priče. To čini da se tekst čita kao grubo istinito svedočanstvo, daleko od onih retuširano pitkih naknadnih interpretacija kojima se traži samilost čitaoca.
Nije ovo knjiga o strahotama koje su u datom momentu bile fatalne, ali ih vreme lagano udaljava i čini da im konture u sećanju blede. Ništa u Lauševićevom zapisu nije izbledelo, niti izgubilo od svoje prvobitne oštrine. Kod njega kako je to ispovedno objasnio: godine prođu, ali dan nikad.
Ovo je knjiga o tom neizbrisivo trajnom danu. Zato s divljenjem i s dubokom sućuti mislim o mukama koje je Žarko Laušević izdržao, ponovo prolazeći kroz sve one užase i groze što su se nastanile u njegovom životu kao dnevne i noćne more i traju, traju. Da li jezu tih sećanja bar malo može da utaži to što ih je evo ovom knjigom bez uzmaka ispovedio pred desetinama hiljada čitalaca. Htela bih da poverujem u to.