- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.982
Večna ljubav ne postoji: Nauka dokazuje da je to biološki nemoguće
Mnogo ljudi, posebno oni koji su mlađi od 30. godina, veruju da je ljubav večna strast i čekaju na pravu osobu, ali psiholozi dokazuju da su takva očekivanja nerealna i da je to biološki nemoguće.
U svojoj novoj knjizi "Ljubav 2.0: Kako naša glavna emocija utiče na sve što osećamo, mislimo, radimo i postajemo", psiholog Barbara Frederikson nudi radikalno novi koncept ljubavi. U njoj nudi naučne dokaze da ljubav nije ono što mislimo da jeste.
Džonatan Haidt, drugi psiholog, još je 2006. pokušao da ukaže na to da je verovanje da je ljubav večna strast - biološki nemoguće, i da takvo verovanje čini mnoge, pre svega mlade ljude, koji čekaju da im se ljubav "desi" nesrećnim.
Umesto toga, Barbara Frederikson kaže da je ljubav povezanost, koju karakteriše navala pozitivnih osećanja, koju delimo sa bilo kojoj drugom osobom s kojoj se susretnemo tokom dana. Takvu povezanost možete da osetite sa partnerom, detetom ili bliskim prijateljem, ali isto tako i sa strancem na ulici, kolegom na poslu ili trgovcem u prodavnici.
Ovakva koncepcija ljubavi dolazi u trenutku kada se Amerika suočava sa sumornom realnošću: za 60 milona ljudi usamljanost i izolovanost su glavni izvori nesreće, a istovremeno raste i broj obolelih od depresije.
Frederikson kaže da se mi možemo osećati povezano sa nekim i kada smo razdvojeni, ali da je dokazano da naše telo oseća ljubav samo kada je ta značajna osoba pored nas. Međusobno razumevanje i razmena osećanja stvaraju momenat ljubavi, koji se odvija u mozgu.
Usamljeni ljudi koji traže ljubav prave grešku ako sede i čekaju da im se desi večna ljubav. Kada bi umesto toga tražili ljubav u malim momentima povezanosti koje doživljavamo mnogo puta na dan, možda bi njihova usamljenost počela da se smanjuje.
(theatlantic)
Mnogo ljudi, posebno oni koji su mlađi od 30. godina, veruju da je ljubav večna strast i čekaju na pravu osobu, ali psiholozi dokazuju da su takva očekivanja nerealna i da je to biološki nemoguće.
U svojoj novoj knjizi "Ljubav 2.0: Kako naša glavna emocija utiče na sve što osećamo, mislimo, radimo i postajemo", psiholog Barbara Frederikson nudi radikalno novi koncept ljubavi. U njoj nudi naučne dokaze da ljubav nije ono što mislimo da jeste.
Džonatan Haidt, drugi psiholog, još je 2006. pokušao da ukaže na to da je verovanje da je ljubav večna strast - biološki nemoguće, i da takvo verovanje čini mnoge, pre svega mlade ljude, koji čekaju da im se ljubav "desi" nesrećnim.
Umesto toga, Barbara Frederikson kaže da je ljubav povezanost, koju karakteriše navala pozitivnih osećanja, koju delimo sa bilo kojoj drugom osobom s kojoj se susretnemo tokom dana. Takvu povezanost možete da osetite sa partnerom, detetom ili bliskim prijateljem, ali isto tako i sa strancem na ulici, kolegom na poslu ili trgovcem u prodavnici.
Ovakva koncepcija ljubavi dolazi u trenutku kada se Amerika suočava sa sumornom realnošću: za 60 milona ljudi usamljanost i izolovanost su glavni izvori nesreće, a istovremeno raste i broj obolelih od depresije.
Frederikson kaže da se mi možemo osećati povezano sa nekim i kada smo razdvojeni, ali da je dokazano da naše telo oseća ljubav samo kada je ta značajna osoba pored nas. Međusobno razumevanje i razmena osećanja stvaraju momenat ljubavi, koji se odvija u mozgu.
Usamljeni ljudi koji traže ljubav prave grešku ako sede i čekaju da im se desi večna ljubav. Kada bi umesto toga tražili ljubav u malim momentima povezanosti koje doživljavamo mnogo puta na dan, možda bi njihova usamljenost počela da se smanjuje.
(theatlantic)