Koristite zastareli pregledač. Možda neće pravilno prikazivati ove ili druge veb stranice. Trebali biste nadograditi ili koristiti alternativni pregledač.
U malom mestu, udaljenom 25 kilometara od čuvene banje Karlove Vari, za vreme Prvog svetskog rata nalazio se najveći koncentracioni logor na teritoriji Austrougarske…
Mauzolej (Foto: Dejan Ranđelović)
Po čemu su poznate Jindrihovice? To je pitanje koje Jasmina Nalović, turistički vodič, postavlja svakoj grupi na proputovanju kroz Češku. Na žalost, uglavnom ostaje bez odgovora. Nije iznenađujuće, budući da smo skloni da zaboravljamo mučeništvo i stradanje naših predaka. Otud šira javnost i za Jindrihovice,iako su, posle Zejtinlika kod Soluna, najveće groblje preminulih srpskih vojnika, malo zna. Podaci svedoče da se u ovom malom mestu, udaljenom 25 kilometara od čuvene banje Karlove Vari, za vreme Prvog svetskog rata, od 1914. do 1918. godine, nalazio najveći koncentracioni logor na teritoriji Austrougarske kroz koji je prošlo oko 40.000 zarobljenika. Robijali su Italijani, Rusi, Litvanci, Rumuni, a najviše je bilo zarobljenih Srba, kako vojnika, tako i civilnog naroda, koji je austrougarska vojska kupila u pohodu po Srbiji i dovodila u logor u Jindrihovice.
Tužna povorka Svi oni su gradili rezervoar za vodu u logoru, ali obavljali i druge teške fizičke poslove u kamenolomu, stvarali puteve i mostove, hemijske fabrike u Sokolovcu, gradu tridesetak kilometara udaljenom od logora. Tamo i nazad svakoga dana odlazili su – pešice! Logor je specifičan po tome što niko od zarobljenika nije ubijen. Ali nije ni bilo potrebe, jer su uslovi života bili dovoljno teški da su ljudi podlegli gladi, hladnoći i zaraznim bolestima. Kažu da je dnevno umiralo po 40 logoraša. Svakoga dana, u 15 časova iz logora je izlazila tužna povorka sa telima umrlih. Tela su polagana u zajedničku grobnicu, a prazni mrtvački sanduci su vraćani nazad. Oni koji su toga dana nosili, sutra su već i sami bili u njima. Priča se da je najstariji koji je ovde umro bio devedeset dvogodišnji sveštenik, a najmlađi njegov devetogodišnji unuk. Po završetku rata, Tomaš Gerik Masarik, tadašnji čehoslovački predsednik, koji je bio veliki prijatelj kralja Aleksandra, tu teritoriju poklonio je jugoslovenskoj državi da bi sagradila spomen-kosturnicu. Ono što se zna, u Mauzoleju su smešteni posmrtni ostaci 7.100 srpskih zarobljenika i 180 ruskih vojnika. Na oko pet kilometara od Mauzoleja, u jednoj šumici postoji i vojničko groblje. Pre petnaestak godina, otkrio ga je, sasvim slučajno, Dejan Ranđelović, Srbin iz Timočke krajine, koji sa porodicom živi u Karlovim Varima. – Berući pečurke u toj šumi, naišao sam na kamen, sav zarastao u travu, na kome je, na srpskom jeziku, ćirilicom, jasno pisalo: Ovde počiva Glišović iz Čačka! Bio sam zaprepašćen. Otišao sam u Opštinu Jindrihovice i tamo su mu potvrdili da je to vojničko groblje. U našoj ambasadi u Pragu znali su da postoji Mauzolej, ali o tom groblju nisu imali pojma. Prema poslednjem dokumentu koji sam uspeo da dobijem iz Arhiva, tu postoji oko 1.600 srpskih grobova – kaže Dejan koji se svih ovih godina nesebično zalaže za očuvanje srpske istorije u Jindrihovicama.
Molitve za duše predaka Kao predsednik pravoslavne omladine Češke, Dejan je okupljao brigade za održavanje spomen-kosturnica Jindrihovice. Poslednjih nekoliko godina akciji čišćenja priključila se i srpska ambasada, tako što je jednom godišnje počela da izdvaja sredstva koja uplaćuje MZ Jindrihovice za čišćenje snega zimi i košenje trave leti. Došla je, kaže Dejan, nova ambasadorka i ona je nešto preduzela. Od njega je tražila da joj napiše spisak radova koje je neophodno izvesti i on joj je to dostavio. Sada to Ministarstvo treba da odobri i onda nekako da se pronađu sredstva. Što se srpskevlade tiče, Dejan ironično dodaje da je pomagala, ali za vreme Kraljevine Jugoslavije. Posle Drugog svetskog rata nije učinjeno ništa. Uz pomoć ambasade, 1994. godine pokrenuli su i inicijativu o rekonstrukciji. Tada je češko Ministarstvo kulture priložilo 2.000.000 kruna, međutim, država Srbija nije dala ni žutu banku... Sumnja se da sav novac i nije upotrebljen za ovu svrhu, jer je ubrzo krov počeo da prokišnjava, pa su stavljali najlon, ne bi li posmrtne ostatkenekako sačuvali. Toliko ga je bilo sramota što se uvek okupljaju pravoslavni Česi, Slovaci, Rusi, Ukrajinci, čak i Bugari dođu, a od Srba – nikoga. Čak stignu i predstavnici ambasada pomenutih država. Tek poslednjih nekoliko godina počela je da dolazii delegacija iz naše ambasade da položi venac. Ali, Dejan podseća da to nije dovoljno. Mada ni Mauzolej nije u zavidnom stanju, oštećen je i od nepoznatih kradljivaca opljačkan, stvar je alarmantnija što se groblja tiče. – Groblje se nalazi na katastarskoj parceli koja pripada Šumarstvu Češke Republike i oni to mogu da prekopaju i preoru, kao što je neko i hteo. Jednafrancuska firma pokušala je da kupi to zemljište i tamo započne izgradnju fabrike. Za sada su zaustavljeni, jer po Ženevskoj konvenciji vojnička groblja ne smeju da se diraju u periodu od 100 godina. Ali, već 2014. će se navršiti 100 godina, i zato što pre nešto mora da se preduzme! U tu svrhu, sa još nekoliko Srba, osnovao sam Građansko udruženje „Vidovdan”, čiji je cilj obnavljanje i održavanje srpskih grobalja na teritoriji Češke. Zamolio sam da se izradi nacrt tog groblja u Jindrihovicama, kako bismo mogli od sadašnjeg vlasnika, Šumarstva Češke Republike, da tražimo da nam to zemljište proda ili pokloni, da bismo nekako sačuvali jedan od onih velikih spomenika srpske istorije. Mojaželja je da se, ako bog da, na tom mestu izgrade manastir i dovedu monasi iz Srbije, koji bi održavali Srpsko groblje i molili se za duše naših predaka. ----------------------------------------------- Spasile ga čarape Bilo je i onih srećnika koji su iz logora u Jindrihovicama uspeli da spasu živu glavu i vrate se kući. Jedan od njih bio je Milovan Kamatović iz sela Dobroljupci kod Župe aleksandrovačke, deda „Politikinog” dopisnika iz Praga, Milana Lazarevića. Evo kako je to bilo. Deda Milovan je za vreme Prvog svetskog rata, sa mnoštvom civilnog stanovništva, odveden u logor. Živeo je teško kao i svi ostali. Spasio ga je paket koji mu je za Božić stigao iz Srbije, od njegove žene. U paketu, između ostalog, spakovala mu je i vunene čarape. Seo je na klupu ispred srpske barake i počeo da pregleda šta je sve dobio. U momentu kad je izvadio čarape, tuda je prošao neki ruski oficir, kome su čarape odmah zapele za oko. Pitao ga je šta traži za njih, deda je kao iz topa odgovorio da želi da ga premesti za kuvara u rusku baraku. Rus je odbio, ali je kroz dva dana ipak pristao na ponuđeni uslov. Tako je deda postao pomoćnik kuvara. Zahvaljujući tome je i preživeo, a pomagao je i mnogim Srbima, doturajući im hranu koja je preostajala. On se posle vratio u Srbiju i deci je često, držeći ih na kolenu, pričao o svom ropstvu, ali poslednju avanturu ove svoje nevolje, povratak iz Češke, nikada nikome nije ispričao do kraja, verovatno da ne bi kvario „hepiend” sa čarapama. Njegov unuk Milan je znao da se logor nalazio u Austrougarskoj i da je imao vrlo čudno, i za izgovor, teško ime, tako da ga u porodici niko nije upamtio. Tek kad je čuo Dejanovu priču, shvatio je da se radi o logoru u Jindrihovicama. ----------------------------------------------------- Gledala kako umire narod U Jindrihovicama je nekada bilo i sedište aristokratske porodice Nostic, loze Habsburga, koji su se tu nastanili s kraja 15. veka, kada su im komunisti oduzeli zemlju i proterali ih u Austriju. Ovaj podatak indirektno ima vezu sa tokom srpske istorije. Naime, ubrzo nakon što je Gavrilo Princip izvršio atentat na princa Franca Ferdinanda, njegovo najstarije dete i jedina kći Sofija, udala se za jednog od Nostica. Premda su imali i druga imanja, ona je insistirala da se nastane upravo u Jindrihovicama. Postoje dve verzije priče o razlozima njenog dolaska. Po jednoj je želela da gleda kako pati i umire narod koji joj je ubio oca, a po drugoj, jednostavno joj se svidelo da živi u zamku svoga muža. Njihov potomak danas bezuspešno pokušava da vrati ovaj porodični zamak u svoje vlasništvo. ------------------------------------------------------------------------ Princip nije izdržao U nekadašnjoj austrougarskoj tvrđavi Terezin, na pedeset kilometara od Praga, tamnovao je i Gavrilo Princip. Danas samo okovi u zidu, za koje je Princip bio vezan, svedoče o njegovom mučenju. Gavrilo Princip nije dočekao ostvarenje svojih slobodarskih ideala, jer je neposredno pred poraz i raspad Austrougarske, aprila 1918. godine, podlegao tuberkulozi kostiju. Dana Stanković Objavljeno: 10.04.2011. Izvor: Politika magazin
U turističkoj ponudi Vršca vinski i manifestacioni turizam zauzimaju najvažnije mesto. Od tri najznačajnije manifestacije dve su u čast grožđu i vinu i spadaju u najveće, ne samo u ovom gradu nego i u regionu. To nije slučajno ako se zna da tradicija proizvodnje vina datira još iz perioda Rimljana, a da je okolina Vršca i obronci Vršačkih planina idealno mesto za gajenje grožđa.
Predivna panorama "Vršca"
Najlepši način da se upozna grad jeste lagana šetnja a prvo odredište – Vladičanski dvor, prelepa barokna zgrada, odnedavno otvorena za posetioce. Preko puta je pravoslavna Saborna crkva iz 1785. godine posvećena sv. Nikoli. Po instrukcijama domaćina, Tatjane Palkovač, direktora vršačke turističke organizacije, prošetali smo, preko glavnog gradskog trga, sve do "Apoteke na stepenicama”, jedne od najstarijih i najlepših zgrada u Vršcu, kako nam je objasnila Nevena Rabrenović, vodič u ovom, izmeštenom prostoru Gradskog muzeja.
U "Apoteci na stepenicama” su za sada smeštene četiri stalne postavke Gradskog muzeja dok se glavna zgrada i "Konkordija" ne renoviraju: Zdravstvene kulture južnog Banata, Sećanje na Paju Jovanovića, Arheološka postavka iz vremena paleolita, neolita i sve do srednjeg veka i Izložba medalja iz 18. i 19. veka. Jednu od prostorija krase monumentalno platno "Vršački triptihon" kojim je Paja Jovanović proslavio i sebe i rodni Vršac, kao i jedan od značajnijih portreta kralja Aleksandra Karađorđevića (platno iz 1931 godine) gde je Paja postigao neponovljivu igru senki. Odakle god da se gleda u platno (dok se lučno krećete ispred njega), u kralja, u njegove oči, prste i vrh čizama one vas – prate...
U jednoj od prostorija je i maketa Vršačke kule iz 15 veka, jer je ona simbol nastanka Vršca kao grada u okviru utvrđenja. Inače, na kuli visokoj 19 metara (Donžon kula) trenutno se izvode radovi. Urađen je krov, dok će na temeljima stare kule koja je služila kao izvidnica biće podignuta – Vidič kula. Planirano je da budu podignuti i zidovi, a u okviru kule biće propratnih objekata (mala muzička dvorana, sala, biblioteka, muzej).
Vršac
U hodu saznajemo da Vršac nema bioskop, ali zato su Vrščani ponosni na Sterijino pozorište. Grad sa 40 hiljada stanovnika ima dugu pozorišnu tradiciju, a kultura odlaska u pozorište ovde se zaista neguje. Na putu do Rimokatoličke crkve – katedrale, prolazeći pored Gradskog magistrata - zgrade opštine(sastavljene od tri zgrade) setili smo se reči domaćina da Vršac ne dozvoljava žurbu i da je poželjno u njemu boraviti minimum tri dana, jer toliko je potrebno da se doživi na pravi način.
"Uslova za to svakako ima jer Vršac raspolaže sa oko 350 kreveta. Za za preporuku su: hotel "Srbija” u samom centru, "Vila Breg", sa modernim spa centrom, ušuškan na obroncima Vršačkih planina, motel "Vetrenjača" na ulazu u grad i još oko 40 ležajeva u privatnom smeštaju”, saznajemo od direktorke turističke organizacije.
Pored domaćih turista, najbrojniji su gosti iz Hrvatske, Slovenije, Nemačke, Rumunije… U poslednje vreme Italijani su sve prisutniji, možda, kako naša sagovornica kaže i zbog toga što u Vršcu posluju dve jake italijanske kompanije. Sve je više i biciklista koji zbog dobre veze sa Rumunijom, na svojim putovanjima pauzu naprave baš u Vršcu i uglavnom traže povoljniji smeštaj i pokazuju veliko interesovanje za domaću hranu.
Kako se Vrščani mogu pohvaliti i odličnom ugostiteljskom ponudom, bilo da je reč o kafićima, prosečnim ili nešto ekskluzivnijim restoranima ili sve popularnijim vinskim podrumima ko god jednom dođe sigurno će poželeti da se vrati.
Kuće za vino
Put do Gudurice gde se nalaze podrumi "Vršačkih vinograda” vodi kroz selo Malo Središte i nepregledne plantaže vinograda. Nekad je u Gudurici svaka kuća bila vinski podrum, a danas ih je tek nekoliko.
Najpoznatiji su "Selekta”, podrum Josipa Nedina u etno stilu, a u restoranu "Gudurička priča” mogu se probati skora sva vina iz ovog kraja uz lokalne specijalitete. U susednom selu Velikom Središtu je podrum Krstov.
Veliki je broj privatnih vinogradara u čijem je vlasništvu oko 300 hektara pod vinovom lozom. Firma "Vršački vinogradi” ima oko 2.000 hektara obradive površine, od toga oko 1.300 vinograda u rodu i oko 400 vinograda u mladim zasadima.
Među najvećim vinogradima na Balkanu su, a godišnje naprave od pet do šest miliona litara vina. Oko 80 odsto zasada je italijanski rizling koji najbolje uspeva na ovim terenima.
Vinska kultura
"Vitezovi vina, gde god da borave, doprinose širenju i razvoju vinske kulture kod nas.
Promovišu običaje, gastronomiju i prirodne lepote svoga kraja, a time na poseban način utiču na formiranje, jedne za nas nove i vrlo značajne grane, a to je vinski turizam. U Srbiji trenutno egzistira osam vinskih redova, broj se stalno povećava, što je dokaz je da se polako vraćamo u red velikih vinskih zemalja, tamo gde nam je mesto i gde smo, kao peta sila u Evropi nekada i bili”, kaže Nikola Cuculj veliki majstor banatskog vinskog reda "Sveti Teodor”.
Zanimljivo je da je na ovogodišnjem prvom Saboru vitezova vina, španski ambasador primljen je u vinski red "Sveti Teodor”.
Prijemu su prisustvovali i predstavnici vinskih viteških redova iz Mađarske, kojima su domaćini organizovali obilazak Vršca i okoline.
Zabrega, 14 kilometara od Paraćina, smeštena je u kotlini reke Crnice gde se nalaze ostaci 14 srednjovekovnih manastira i crkava.
Pogled na Zabregu
Na samo 14 kilometara od Paraćina, na putu prema Istočnoj Srbiji možete otkriti tajne sela iza brega. Selo Zabrega se ušuškalo između brda, u kotlini reke Crnice gde se nalaze ostaci 14 srednjovekovnih manastira i crkava, i stari grad Petrus koji je arheološki neistražen i po površini jedan od najvećih u Srbiji.
Selo je u poslednjih pet godina jedno od najposećnijih u Pomoravlju: Dolaze istraživači, obični ljudi sa molitvom u srcu. Kakve to tajne krije ovo selo iza čarobnog brega !?
Okolina sela Zabrega se naziva Mala Sveta gora jer je nekada na ovom mestu postojao manastirski kompleks. Danas se mogu videti ostaci manastira.Dolaskom Dušana na vlast 1332.godine teritorija petruške oblasti postaje granična oblast Dušanovog carstva.U davnoj prošlosti monasi bežeći od Turaka su odabrali ovaj deo petruške oblasti zbog prirode u kotlini Crnice, tišine, plodne zemlje i brda koja su štitila ovaj mali raj i tu su sagradili pravoslavne hramove. U neposrednoj blizini sela, u klisuri reke Crnice nalaze se manastiri Namasija, sveti Jovan Glavosek, crkva Petruša, crkva sveta Petka, crkva svetog Đorđa, crkva Blage Marije, nekoliko pećina isposnica i ruševine grada Petrusa....
Predanje kaže...
Prema narodnoj legendi selo je dobilo ime još za vreme Turaka: "Kada su Turci u ataru sela Buljana opkolili hajduke...neke su u borbi pobili a sedmoricu zarobili. Zarobljene hajduke su odveli iza brega i pogubili. Ostadoše pogubljeni hajduci iza brega a zaboraviše se njihova imena ali osta mesto iza brega".
Prema starom predanju naselje današnje Zabrege je prvi podigao hajduk Đurica negde u doba Srba pod Arsenijem Čarnojevićem 1690. godine. Nastanio se ispod grada Petrusa u dolini reke Crnice a nedaleko od crkve Svetog Jovana Glavoseka. Bilo je ovo mesto za hajduka Đuricu od boga dato da ga sačuva od Turaka i da mu sinovi ne budu odvedeni u Tursku. Krčio je šumu i našao pogodno mesto za gajenje šljiva i po ovom hajduku jedan vir je dobio ime Đuričin vir...
Najbliži selu na oko 400 m uzvodno nalaze se ostaci manastira Namasija sa crkvom posvećenom Svetom Nikoli koja je zidana u 14. veku. U tom kompleksu se nalazi jedini "Mutvak" u Srbiji koji datira iz tog perioda. To je bio deo monaške trpezarije koji je imao višestruku namenu i služio je za pripremu hrane, pečenje hleba, grejanje vode itd. U crkvi se nalaze ostaci fresaka koji potiču iz 14. veka. Na freskama se jasno vide delovi odore svetaca. Iz nedelje u nedelju i ostaci fresaka kao da nestaju i kao da mole da opstanu jer su stotinama godina postojale. Ljudi dolaze iz svih krajeva da se pomole svetom Nikoli. Planira se konzervacija i restauracija ovog manastira. Za sada meštani sela Zabrege čuvaju istoriju i tradiciju svoga kraja i mole se da ostaci manastirskog kompleksa sačuvaju svoju autentičnost.
Hajduk Đurica je prvi podigao ovo naselje
U centru sela Zabrega nalazi se crkva Sveta Petka koja je obnovljena , i ima časnu trpezu, koja je rađena od ručno klesanog kamena i stub u obliku krsta. Nizvodno ispod sela 700 m nalazi se manastirski kompleks Sveti Jovan sa crkvom posvećenoj Usekovanju glave Sv. Jovana Krstitelja. Opeka koja je nađena na lokalitetu datira iz 5. veka. Svakog 11. septembra kod ove crkve se održava veliki crkveno - narodni Sabor.
Selo je udaljeno od poznatog idustrijskog sela Popovac tri kilometra gde je fabrika cementa. Mnogi Zabrežani su radilili u fabrici cementa. Selo je poznato bilo i po đacima pešacima. Škola u Zabregi ima samo 13 đaka. Matična škola "Branko Radičević” je u selu Popovac.
Ne zna se kada je selo lepše: zimi, leti, u proleće ili u jesen. Meštani kažu da boginja proleća Vesna uvek ovde prvo stiže i razlistava sve voćke. Selo ima interesantan geografski položaj. Ima čak dve velike stene na kojima su podignute porodične kuće, dva pastrmska ribnjaka i pet vodenica, u kojima se melje kvalitetno i zdravo projino brašno. Jedna od vodenica melje žito još od 1929. godine. Zvuk iz vodenica mami putnike namernike da svrate i da čuju poneku anegdotu starih vodeničara.
Na reci postoje četiri vodopada. Selo je prepoznatljivo po pećinama od koje su dve veće. Zabrežani će vamsa ponosom pokazati i Devojačku stenu i ispričati legendu o devojci koja se bacila u bezdno kada je htela da se otme i spase od ropstva turskoga. Stariji meštani će vas zabaviti i lovačkim pričama jer su kučajske planine poznate kao teren za lov...
Devojke iz Zabrege gaje u svojim baštama divlji kranfil pa je selo prepoznatljivo po ovom mirisu...Ali iznad sela , nadomak lokaliteta Petrus uzdiže se krstasta stena iz koje raste divlja višnja. I to nije sve. Na petsto metara od crkve Svetog Jovana Krstitelja nalazi se sveta voda koja izvire ispod pećine i deo je reke Crnice i koja leči kožne bolesti. Bar tako kažu meštani. A temperatura vode ne prelazi više od osam stepeni....i to je deo reke Crnice...Ali kada napravite promenadu videćete da selo ima na reci Crnici i male mostove...a na obali i verne pecaroše ...koji će vam otkriti još poneku tajnu ovog sela što se krije iza brega. Za početak: zašto se reka Crnica nekada zvala Belica.
Simbol prohujalih vremena
Područje Stare planine, koja se proteže delom u Srbiji i delom u Bugarskoj, predstavlja skup prirodnih vrednosti koje su nastajale, formirale se i nestajale zajedno sa razvojem geološke građe.
Stara planina proglašena je za Park prirode (1997. godine) kao područje izuzetno vredno sa stanovišta raznovrsnosti biljnog i životinjskog sveta i njihovih zajednica, te geomorfoloških, geoloških, hidroloških i hidrogeoloških osobenosti i pojava, u kojem je prisutan tradicionalni oblik života i kulturnih dobara. Ukupna površina Parka prirode „Stara planina" iznosi 142.219,64 ha, regionalno pripada istočnoj Srbiji, a administrativno se prostire na teritoriji četiri opštine: Zaječar (9.958 ha), Knjaževac (57.968 ha), Pirot (63.194 ha) i Dimitrovgrad (11.099 ha).
Vlada Republike Srbije je poverila na staranje Park prirode „Stara planina" Javnom preduzeću za gazdovanje šumama „Srbijašume". JP „Srbijašume" poslove zaštite, razvoja i održivog korišćenja Parka prirode „Stara planina" obavlja preko svojih Šumskih gazdinstava: ŠG „Timočke šume" iz Boljevca, Šumska uprava Knjaževac, Šumska uprava Zaječar i Šumsko gazdinstvo „Pirot" iz Pirota, Šumska uprava Pirot.
Planinski masiv Stare planine sastoji se iz Zaglavka i Visoka, u kojima dominiraju reke Trgovi-ški Timok, Beli Timok, Visočica i Toplodolska reka.
Floristički Park prirode „Stara planina" spada u bogatija područja Srbije, u kojem se nalazi 1195 taksona vaskularne flore, 51 vrsta mahovine, što u odnosu na nacionalnu floru čini 34% od utvrđenog broja. Na Staroj planini raste 24,5% biljnih vrsta od ukupnog fonda flore Srbije.
Stara planina je značajniji centar tercijarnih i endemoreliktnih biljnih vrsta, koje su se zadržale u klisurama, kao i glacijalnih relikata i endema na visokim delovima planine.
Posebnu vrednost čine i ugrožene biljne vrednosti, bilo da su malobrojne ili su im staništa ugrožena, a ima ih 147. Na Staroj planini raste 40 biljnih vrsta koje su kao prirodne retkosti na području Srbije stavljene pod zaštitu. Među njima su: bor krivulj, žbunasta jova, stepski lužnjak, planinska sasa, gorocvet, kosovski božur, rosulja, planinski javor, šumski ljiljan, patuljasta perunika, tresavski kaćun i dr.
Botanički značajna područja na Staroj planini su: najviši planinski delovi (Orlov kamen, Ravno bučje, Kadibogaz, Prevoj Sveta Nedelja, Midžor, Babin zub, Žarkova čuka, Vražja glava, Kopren, Tri čuke, Arbinje, Draganište, Bratkova strana); planinska područja gde su očuvane specifične šumske zajednice (Golema reka); klisure i kanjoni (Suvi do, Papratni do, kanjon Timočke reke, Topli do) i brdsko područje (Golina).
Biljni pokrivač Stare planine čine 52 biljne zajednice, čiji raspored zavisi od ekoloških uticaja koji se prepliću na različitim staništima. Bogatstvo vegetacije ogleda se kroz primarnu raznovrsnost šumskih, žbunastih, livadskih, pašnjačkih i tresavskih zajednica.
Na Staroj planini izdvojene su visinske vegetacijske zone: hrastov pojas, bukov pojas, smrčev pojas, pojas subalpske žbunaste vegetacije niske kleke, borovnice i subalpske smrče i pojas krivulja.
Posebnu vrednost na Staroj planini čine i tresavske zajednice, razvijene u pojasevima bukovih i četinarskih šuma, na Jabučkom ravništu, Babinom zubu (Dojkino vrelo) i u predelu Arbinja.
Na Staroj planini su razvijene reliktne polidominantne šumske zajednice, koje izgrađuju biljne vrste endemskog i reliktnog karaktera. Rezervati su posebno vredna područja i do sada su izdvojeni strogi prirodni rezervati:
„Draganište" - rezervat smrčevih šuma;
„Golema reka" - bukova prašuma;
„Vražja glava" - značajan lokalitet u delu šumskog kompleksa Stare planine na kojem je moguće pratiti spontani razvoj i sukcesiju biljnih vrsta koje su u njenom sastavu, a posebno planinskog javora (Acer heldreichii);
„Tri čuke" - najinteresantnija retka subalpska zajednica bora krivulja (Pinetum mugi) na najvišim vrhovima i predstavlja jedino nalazište bora krivulja koje je do sada sačuvano;
„Smrče" (Arbinje) - najočuvanije i najlepše smrčeve šume na Staroj planini i u Srbiji uopšte, sa tipičnim tresavskim i sfagnumskim zajednicama i
„Kopren" koji predstavlja nalazište biljaka iz porodice mesožderki (Drosera rotundifolia).
Na području Stare planine zastupljene su brojne životinjske grupe koje doprinose lepoti prirode, dokaz su nenarušenosti staništa i raznovrsnoti koju treba sačuvati. Faunu čini:
116 vrsta dnevnih leptira (od kojih su 22 novoutvrđene, a 6 vrsta predstavlja glacijalne relikte);
18 vrsta herpetofaune (6 vrsta pripada klasi vodozemaca, a 12 vrsta klasi gmizavaca);
ihtiofauna predstavljena sa 26 vrsta;
203 vrste ptica (što je najveći diverzitet faune ptica na bilo kojoj planini u Srbiji, bivšoj Jugoslaviji i većem delu Balkana.
Stara planina je uključena u registar područja od međunarodnog značaja za ptice Evrope - IBA sa površinom od 44.000 ha) i fauna sisara, zastupljena sa 30 vrsta, među kojima se posebno ističu tekunica, snežna voluharica, ris i medved.
Stara planina predstavlja riznicu sedimenata različite starosti, faunistički i floristički dokumentovanu, zbog čega su izdvojeni profili ili čitave zone koje reprezentuju geološko nasleđe. Najznačajniji objekti geonasleđa su: potez Rsovci-Jelovica (na kome se smenjuju svi katovi trijasa, jure i donje krede, izuzetno fosilonosni); profil jurskih sedimenata u Rosomači i pećina Baronica kod Knjaževca.
Geološka građa Stare planine ukazuje na to da su se dejstvom endogenih i egzogenih sila zbivali različiti morfološki procesi, prvenstveno fluvijalne i kraške erozije koji su doveli do formiranja genetski raznovrsnih reljefnih obeležja. Kao objekti geomorfološkog nasleđa izdvajaju se: Dolina potoka Bigar, lokalitet Babin zub gde se nalazi najveća grupa zubova i ostenjaka u krupnozrnim kvarsevitim peščarima; uklješteni meandri Temštice u klisuri dubokoj 160-260 metara sa brojnim skulpturama ostenjaka u crvenim peščarima i klisura Vladikine ploče, reke Visočice, između Rsovaca i Pakleštice, sa istoimenim pećinskim sistemom.
Spomeničko nasleđe Stare planine, kao odraz duhovnosti i tragova življenja stanovništva, ogleda se u prisustvu tragova praistorijskih, antičkih i rimskih ostataka; kasnosrednjevekovnim manastirskim celinama (sa arhitekturom, slikarstvom i neposrednim okruženjem jedinstvenim za šire područje); mnogobrojnosti pojedinačnih sakralnih objekata (podignutih većinom krajem XIX i početkom XX veka, na temeljima starijih svetilišta); mnogobrojnim etnoobjektima: kuće, plevnje, ambari i dr. sa karakterističnim arhitektonskim sklopom za ovo područje, koji datiraju s kraja XIX i početka XX veka.
Park prirode „Stara planina" zaštićeno je prirodno dobro nominovano za program ,Novek i biosfera" (UNESCO-MAB). izvor:srbijasume.rs
Gornjačka klisura
Isposnica, namenjena za tihovanje monaha manastira.
Manastir Gornjak
Deo reke Mlave koji se zove Tišina
Gornjačka klisura i manastir Gornjak
Jedna od specifičnosti Homolja su mnogobrojne klisure: Gornjačka, Ribarska, klisura Velike i Male Tisnice, zatim Osaničke reke i klisura reke Do. Najpoznatija je Gornjačka klisura, duga 16 kilometara, koju čine četiri velika meandra. Na platou jednog od njih, na levoj obali Mlave, nalazi se manastir Gornjak, koji je ime dobio po vetru koji duva u klisuri.
U klisuri se nalaze i brojni ostaci utvrđenja starog srpskog grada koji je prestao da živi posle pada Smedereva. Na ulazu u klisuru mogu se videti razrušene stražarske kule, koje su nekada služile za odbranu rimskog vojnog puta (Via militaris) što je prolazio ovuda vodeći za Niš. U Gornjačkoj klisuri takođe se mogu videti i ostaci srednjovekovne srpske mitropolije.
Manastir Gornjak nalazi se u Gornjačkoj klisuri, između Žagubice i Petrovca na Mlavi. Gradnja manastira završena je 1380. godine, a ktitor je bio knez Lazar. Od kada je manastir sagrađen, monaški život u njemu odvijao se bez prekida. Od najstarijih građevina sačuvane su glavna crkva posvećena Vavedenju, i mala kapela u pećini, posvećena sv. Nikoli. Svojom arhitektonskom celinom Gornjački manastir pripada moravskoj školi. Vavedenjska crkva ima trolisnu osnovu sa kupolom. Zvonik i priprada dodati su kasnije. Najinteresantnije freske nalaze se u kapeli sv. Nikole.
Ispod visa Ježevac sa desne strane puta prema manastiru Gornjak nalazi se u samoj planini veliko jezero koje nije ispitano, a sam prilaz je veoma nepristupačan.
Do manastira Gornjak može se stići autobusom, jer se nalazi u neposrednoj blizini puta koji povezuje Petrovac na Mlavi sa Žagubicom. Od Žagubice do manastira ima 27 kilometara, a autobusi između Žagubice i Petrovca saobraćaju nekoliko puta dnevno.
Do Petrovca ćete najlakše stići redovnom autobuskom linijom iz Beograda. Autobus iz Beograda za Petrovac ide nekoliko puta dnevno. Prvi polazak radnim danima je u 8 časova, a poslednji u 20:15. Prvi polazak vikendom je u 11:00, a poslednji u 19:00.
Usled svog specifičnog geografskog položaja, Homoljski kraj nalazi se pomalo izvan glavnih puteva, tako da su u njemu najbolje sačuvana obeležja stare balkanske kulture, narodnih običaja, starih zanata i tradicionalne arhitekture. Niži delovi planina obrasli su grastovim šumama, na srednjim delovima su uglavnom hrastove i bukove šume, dok se na najvišim delovima nalaze uglavnom pašnjaci i livade. Ovde se mogu videti mnogobrojni katuni i bačije, starinska stočarska staništa koja su i dan danas u upotrebi. Tokom leta, između Đurđevdana i Mitrovdana, ovde se može sresti mnoštvo stočara, koji napasaju stada ovaca od čijeg se mleka pravi čuveni homoljski sir.
Izvor: Klub putnika srbije
Dodato posle 12 Sati 37 minuta:
--------------------------------------------------------------------------
DIVČIBARE
Ako pitate Valjevce kada je na Divčibarama počeo razvoj turizma, oni će vam pričati o značaju rimskog puta koji je tuda prolazio i kojim su stari Rimljani stizali da se u tim lepim krajevima odmaraju. Iz srednjeg veka postoje zapisi u kojima se pominju Divčibare, koje je u 19.veku od Turaka otkupio knez Miloš, jer se boraveći na ovoj planini uverio u blagodeti njene klime. Obaveze kneza su bile velike, nije imao mnogo vremena za uživanje, pa su Divčibare ostale meštanima toga kraja.
Priča o turizmu beleži 27. decembar 1925. godine kada je 28 viđenijih Valjevaca osnovalo Zdravstveno društvo sa zadatkom da širi smisao za zdrav život, pomaže razvoj zdravstvenih prilika, kao i zimskog sporta. Na tu ideju su došli posmatrajući čobane koji žive na planini i izgledaju vrlo krepko, zdravo i čilo, čak i u starosti. U to doba na Divčibarama počinje gradnja vila, puteva, prvih hotela, a pred Drugi svetski rat tadašnje resorno Ministartvo proglasilo je Divčibare za klimatsko-turističko mesto. Ono zauzima središnji deo planinskog masiva Maljen koji se nalazi u zapadnom delu Srbije, a ime planine se obično vezuje za odmor u lepoj prirodi i na čistom vazduhu. Prema statističkim podacima na ovoj planini godišnje ima oko 100 dana pod snegom, ali je neuporedivo više dana bez padavina i vetra. Zahvaljujući blagotvornoj klimi, čistom vazduhu i niskom vazdušnom pritisku, tu se već skoro jedan vek leče plućne, nervne i kožne bolesti kao i malokrvnost. To je jedan od glavnih razloga što se za učenike iz svih krajeva Srbije na Divčibarama preko cele godine organizuje tzv. nastava u prirodi i ekskurzije. Na planini uglavnom rastu četinari, a neobično je što borovi koji opstaju i na visine od preko dve hiljade metara, na Divčibarama rastu na oko 500 metara.
Iako se nalaze u planinskom regionu, Divčibare sa 980 metara visine su visoravan koja ima blage padine i idealne terene za duge šetnje. Zatalasanim brežuljcima i turisti slabije kondicije, bez mnogo napora, za sat-dva mogu da osvoje maljenske visove. Ove šetnje su podjednako lepe i leti i zimi, a što je zanimljivo staze su bele u oba godišnja doba: zimi zbog snega, a leti od belih latica narcisa. Ovaj cvet koji je zaštitni znak Divčibara tu dostiže visinu i do pola metra, a po njemu je nazvana i manifestacija BELI NARCIS koja se organizje već decenijama. Zimi, zbog obilja snega, skijašima je na raspolaganju nekoliko ski staza. Na severnoj padini Crnog vrha je najduža staza od skoro kilometar sa žičarom čiji je kapacitet 700 skijaša na sat. Staza je osvetljena i koristi se za noćno skijanje. Turisti mogu da uživaju na terenima za male sportive, da igraju tenis, mini golf, da šetaju obeleženim stazama, jašu.
Prema nekim planovima u budućnosti Divčibare treba da postanu dolina sportova sa mnoštvo sadržaja koji bi omogućili da sportisti dolaze preko cele godine na pripreme. Gostima je na raspolaganju nekoliko privatnih hotela, ali, prema rečima lokalnih vlasti, donošenjem prostornog plana za ovaj deo Srbije, sprečiće se svaka mogućnost neplanske komercijalizacije koja bi mogla da poremeti harmoniju zakona u prirodi, zbog kojih su Divčibare oduvek bile mesto za odmor i oporavak. izvor:glassrbije
Stećci su srednjovekovni nadgrobni spomenici jedinstvene pojavnosti, kažu stručnjaci, kakvih nema nigde u Evropi, a nastajali su između 11. i 15.veka. Srbija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora i Hrvatska potpisale su 2009.godine zajednički projekat za kandidaturu stećaka i upisivanje na Listu svetske baštine UNESKO.
Stećak je termin usvojen u nauci, dok je u narodu poznat kao kamen, beleg, a najčešće mramor. Stećci ili mramorje su srednjovekovni nadgrobni spomenici u obliku monolitnog velikog kamenja, ponekad ukrašeni elementima arhitekture, bordurama, krstovima, biljnim, geometrijskom ili astralnim motivima, oružjem i oruđem, ljudskim i životinjskim predstavama, različitim scenama iz života. Ukrasi vrlo često nisu kanonizovani ili striktno vezani za hrišćansku simboliku. Mogu biti u formi ploče, usadnika, krsta, sanduka, sa i bez postolja. Najviše stećaka ima u Bosni i Hercegovini, nešto manje u Srbiji, Crnoj Gori i Hrvatskoj. Stećci se, po jednoj od teorija, vezuju za bogumile, srednjovekovnu bosansku sektu i mahom su nastajali pre dolaska Turaka. U Srbiji ih najviše ima u predelima uz reku Drinu. Na teritoriji severozapadne Srbije registrovano je više od 120 lokaliteta sa mramorjem i oko 1000 pojedinačnih spomenika. Neki su ukrašeni zanimljivim predstavama i natpisima, ali, ipak, većina stećaka u našim krajevima je skromne izrade. Nedavno je na lokalitetu Mramorje u Perućcu, kod Bajine Bašte, u saradnji sa stručnjacima Narodnog muzeja u Beogradu počelo arheološko istraživanje srednjovekovne nekropole za koju kažu da je najznačajnija u Srbiji, a krajem prošlog veka proglašena je za kulturno dobro od izuzetnog značaja. To je jedna od tri nekropole koje je Srbija izabrala za Listu UNESCO. Druga je sedam kilometara istočno od Perućca, u selu Rastištu, u okviru Nacionalnog parka Tara, dok se treća nominovana nekropola nalazi na teritoriji opštine Prijepolje, u selu Hrte. U severozapadnoj Srbiji nekada je bilo registrovano oko 200 stećaka, sada ih je duplo manje. Od propadanja nisu sačuvani ni stećci u drugim zemljama bivše Jugoslavije, pa je njihovo upisivanje na Listu svetske baštine, način da se očuvaju i zaštite. izvor:glassrbije
FELIKS ROMULIJANA
U širenju Rimske imperije, reka Dunav je imala značajnu ulogu, a, istovremeno, bila je i njena granica. Najveći deo limesa, odnosno, granice, bio je na teritoriji današnje Srbije, gde su podizani utvrđeni gradovi, odakle se Rim branio od varvara. Zahvaljujući geografskom položaju, u Srbiji se, posle Italije, nalazi najviše spomenika koji datiraju iz Rimskog carstva. Takođe, petina ukupnog broja svih imperatora, rođena je u današnjoj Srbiji.
Feliks Romulijana je u istočnoj Srbiji, nedaleko od sela Gamzigrad i jedan je od arheoloških lokaliteta na 600 kilometara dugom putu rimskih careva kroz Srbiju, kako je nazvan turistički program, koji pobuđuje veliko interesovanje turista u svetu.
To je rimski grad, u kome je u drugoj polovini trećeg veka rođen budući imperator Gaj Valerije Galerije Maksimilijan, naslednik cara Dioklecijana. Sagrađen je na visoravni koju sa tri strane okružuju livade, a sa četvrte reka Crni Timok. Kada su pre dva veka započela arheološka istraživanja, stručnjaci su smatrali da je reč o vojnom logoru, a onda se ispostavilo da je Gamzigrad raskošna palata, koja spada među malobrojne reprezentativne spomenike dvorske arhitekture Rimske imperije. Da je reč o carskoj palati, arheolozi su potvrdili krajem prošlog veka, kada su otkrili uklesan natpis Felix Romuliana.
Od tog trenutka, istorija se sa sigurnošću mogla rekonstruisati. Rimski imperator Galerije, rođen je i sahranjen u priobalnoj Dakiji, kako se nekada zvao ovaj deo Srbije, u mestu koje je po svojoj majci Romuli nazvao Romuliana. Pored palate, arheološki lokalitet obuhvata i obližnje brdo Magura, jer su iskopavanja pokazala da je to sveti breg, na kome je, poslednji put u Rimskom carstvu, izvršen čin apoteoze, uzdizanja Galerija i njegove majke među bogove.
Imperator Galerije je vladao po uzoru na cara Dioklecijana, pa je planirao da, kada se povuče sa prestola, život nastavi u palati, koju će sagraditi u kraju odakle je poticao. Gradnja je počela posle pobede, koju je izvojevao nad Persijancima 298. godine. Iz tog perioda je unutrašnje utvrđenje kompleksa, palata u severozapadnom delu i mali hram.
Već početkom sledećeg veka, Galerije, kao jedan od najvećih moćnika Rimskog carstva, započinje gradnju mnogo impozantnijeg utvrđenja, koje obuhvata i već izgrađen prostor. Novi objekti imaju još raskošniju dekoraciju, sa puno simbolike, koja je rađena od raznovrsnih materijala. Feliks Romulijana se izdvaja od drugih carskih palata iz toga doba po očuvanosti i specifičnom arhitektonskom sklopu, sa dva odbrambena bedema, skulpturama imperatora Galerija, Jupitera i Herkula, kao i prekrasnim mozaicima. U Narodnom muzeju u Zaječaru, čuva se mozaik neobično skladne kompozicije i jasnog kolorita, za koji stručnjaci kažu da je jedna od najlepših predstava Dionisa, kao mita o večito mladom božanstvu.
Po umetničkim dometima mozaika i dekorativne arhitektonske plastike, Gamzigrad predstavlja vrhunsko dostignuće kasne antike, kao perioda u kome se centri moći pomeraju sa zapada na istok. izvor:glassrbije
CARIČIN GRAD
Komitet Uneska, na zasedanju u Braziliji, odlučio je da se u konkurenciji za Listu svetske kulturne baštine nađe pet spomenika kulture iz Srbije, među kojima je arheološki lokalitet Justinijana prima, poznatiji kao Caričin grad.
Sedam kilometara od današnjeg Lebana, na jugu Srbije, prostirao se velelepni Caričin grad, koji je moćni i mudri vizantijski car Justinijan Prvi podigao u šestom veku u svom rodnom kraju. Ovaj slavni vladar Istočnog rimskog carstva, jedan od sedamnaest imperatora poteklih sa prostora današnje Srbije, suvereno je vladao punih 38 godina. Ostao je upamćen po naporima da obnovi i ojača Istočno hrišćansko carstvo, po zborniku rimskog prava i propisa nazvanom po njegovom imenu, ali i po neizmernoj ljubavi prema supruzi, lepoj i ambicioznoj Teodori.
Ništa manju ljubav nije gajio ni prema velelepnom gradu koji je podigao u postojbini, u podnožju Radan planine, gde je rođen oko 485. godine kao Flavije Petar Sabatije. U tom gradu utemeljeno je hrišćanstvo na Balkanu, Justinijan je proglašen za sveca, a Srpska pravoslavna crkva ga slavi u novembru. Tri godine po stupanju na presto, 530. godine Justinijan se vraća iz Carigrada u rodni kraj, gde na 40 hektara počinje gradnja Justinijane prime, grada širokih popločanih ulica, sa trgovima i fontanama, palatama i crkvama, kupatilima i lečilištima, freskama i spomenicima.
Caričin grad je jedini antički grad u Srbiji kroz čije kapije može da se prođe. To je očuvani kompleks sa devet crkava, Gornjim gradom u kome je živelo plemstvo i sveštenstvo i Donjim, prebivalištem plebstva. Na najuzdignutijoj tački Caričinog grada, Akropolju, nalazilo se sedište crkvene uprave, sa kompleksom episkopske palate koja se, po najvišim graditeljskim standardima tog vremena, zagrevala toplim vazduhom preko podnih instalacija. Tu je bila i bazilika sa kriptom, kao i velika crkva, jedna od najmonumentalnijih vizantijskih sakralnih građevina na Balkanu. O životu u Caričinom gradu sačuvane su beleške vizantijskog istoričara, advokata i književnika Prokopija iz Cezareje. Vredan pažnje je podatak o postojanju radionice za izradu stakla, u kojoj je urađen najveći mozaik u Srbiji. Godišnje, Caričin grad obiđe oko deset hiljada turista, a taj broj se povećava zahvaljujući novoj turističkoj ruti, nazvanoj Put rimskih careva.
Dosta toga može da se vidi, mnoge detalje pričaju vodiči, a uz pomoć mašte, slika se lepo zaokruži. Iskopavanja koja su počela početkom prošlog veka, sa kraćim prekidima, traju do danas. Poslednjih godina sa srpskim arheolozima rade francuske kolege koje su očarane Justinijanom primom, a u projekat su uključeni univerziteti u Parizu, Strazburu i Turu, kao i muzej Luvr. Istraživanja su skupa, sredstva nedovoljna i pored izdvajanja iz budžeta Srbije i pomoći EU. U šali, arheolozi kažu da bi dobro bilo kada bi pronašli onu zlatnu carsku kočiju, koja je ostala u ruševinama Caričinog grada, koji je samo osam decenija po osnivanju, razoren u napadu varvara. izvor:glassrbije
SREMSKA MITROVICA U RIMSKO DOBA
Pre 17. vekova, u doba Rimskog carstva, srpski grad Sremska Mitrovica, tadašnji Sirmium, bio je jedna od četiri prestonice velike Imperije. U četvrtom veku iz njega se upravljalo teritorijom od današnje Budimpešte do Krita, a u gradu je živelo oko sto hiljada stanovnika. Po Sirmijumu, deo Vojvodine izmedju Save i Dunava dobio je naziv Srem.
Sremska Mitrovica spada medju najstarije gradove u Evropi, u kojem se živi skoro sedam hiljada godina. Zahvaljujući rimskom caru Dioklecijanu, Sirmium je za kratko vreme postao bogat i raskošan stambeni i administrativni centar Rimskog carstva sa mnogo palata, kupatila, hramova, ulica i trgova. Arheološka istraživanja u gradu na Savi pokrenuta su krajem 60-tih godina prošlog veka, kada su iskopani ostaci carske palate, Palatium imperiale, koja se nalazi na raskršću dve ulice. U toj gradjevini impozantnih dimenzija iz četvrtog veka u kojoj su boravili rimski imperatori, pronađene su cevi i sistem za zagrevanje palate.Tada je napravljen i sistem kojim je izvorska voda sa obližnje Fruške gore dovedena u grad. Zanimljivo je da se neke instalacije i danas koriste u zemljoradničkoj zadruzi, pričaju žitelji Sremske Mitrovice.
Pre dve godine, na tom lokalitetu arheolozi su otkrili još jedan carski mozaik iz antičkog doba, kako ističu, lepši od svih dosadašnjih. Nalazio se pola metra dublje od mozaika koji je iskopan pre tri decenije, a pretpostavlja se da ima površinu od skoro 20 kvadratnih metara, pošto se do nekih delova još ne može prići, zato što su ispod zgrade sremskomitrovačke pivare. Inače, na ovom mestu odlukom Vlade Srbije, gradi se kripta površine oko 2500 kvadratnih metara u kojoj će biti izloženo antičko blago Sirmijuma. Današnji izgled grada datira s početka 19. veka, a naziv Mitrovica je izveden iz naziva Dmitrovica koji potiče iz srednjeg veka u znak sećanja na sirmijumskog djakona Svetog Dimitrija koji je mučki ubijen u antihrišćanskim progonima u doba Rimskog carstva. Nekada je u gradu postojala bazilika Svetog Dimitrija, danas se tako zove crkva poznata po ikonostasu iz 17. veka koji je svojevremeno oduševio publiku na Svetskoj izložbi dostignuća u Parizu. Vredne i jedinstvene predmete sa lokaliteta Sremske Mitrovice, svet je mogao da vidi na raznim izložbama i u Londonu, Napulju, Beču.
Ono najvrednije, a to su numizmatičke zbirke, nisu nikada napuštale vitrine Muzeja Srema. Možete samo zamisliti kakvi su to primerci ako vam kažemo da je početkom četvrtog veka Sirmium bio jedini grad na starom kontinentu gde se kovao zlatni novac i to u kovnici koja je tu postojala. U Sirmijumu su rođeni svi tzv. Panonski carevi: Trajan Decije, Aurelijan, Prob, Mesimijan Herakle I Konstancije Drugi. Svi su živeli kratko, a za svoj zavičaj najviše su učinili Aurelijan I Prob. Prvi, jer je kovao novac sa simbolima arhitekture Sirmijuma, dok se Prob I danas spominje kao začetnik vinogradarstva. Njegovom zaslugom, prva vinova loza zasađena izvan Italije, bila je na obroncima Fruške gore, nadomak Sirmijuma. Car Trajan, dok je ratovao protiv Tračana, u ovom gradu je provodio zime, dok je Galerije tu proveo vreme do abdikacije i odlaska u Gamzigrad. izvor:glassrbije
LEPENSKI VIR
Lepenski vir je jedno od najznačajnijih evropskih arheoloških lokaliteta na obali Dunava, a predstavlja najveći domet kulture srednjeg kamenog doba. Nalazi se u Srbiji, na 1004. kilometru toka Dunava i po preporuci internet vodiča Atlas Obscura, jedno je od mesta na planeti koje turisti treba da obiđu Nacionalni park Đerdap sigurno ne bi bio tako čuven i jedinstven da mu ne pripada i arheološko nalazište Lepenski vir. Stručnjaci kažu da je to otkriće svet obogatilo saznanjem o postojanju posebne praistorijske kulture.
Lepenski vir je otkriven u drugoj polovini 20. veka, povodom izgradnje akumulacije za hidroelektranu Đerdap I, nekoliko godina kasnije premešten je tridesetak metara dalje od mesta otkrića. To je bio najbolji način da se sačuvaju artefakti koji su nedvosmislen dokaz dugog i bogatog života ljudi u Đerdapskoj klisuri, atraktivnom predelu kojim protiče Dunav i čini granicu između Srbije i Rumunije. Po istoimenom lokalitetu naziv je dobila i kultura koja je nastajala u doba kada se prelazilo sa lova i sakupljačke privrede paleolita na zemljoradničko-stočarsku ekonomiju mlađeg kamenog doba – neolita. Staro više od osam milenijuma, to je zasigurno jedno od najvremešnijih urbanih naselja na starom kontinentu koje je planski građeno. Naselje je imalo centralnu građevinu ispred koje se prema Dunavu pružao prazan prostor, neka vrsta trga, a svi ostali objekti potkovičasto uokviruju trg i postavljeni su pod pravim uglom u odnosu na centralnu građevinu. Prostor između kuća predstavlja preteču današnjih ulica. Arhitektura Lepenskog vira je karakteristična po trapezoidnim osnovama, a po svemu sudeći, njeni stanovnici su imali određene mere na osnovu kojih su razmeravali osnove. Svi objekti su identični, sa krovom šatorastog izgleda, a ulazi su uvek okrenuti Dunavu. Neposredno iza ulaza je ognjište, ukopano u konstrukciju poda od usitnjenog crvenog krečnjaka i ozidano kamenim blokovima.
U geometrisjkom središtu svake kuće nalazio se žrtvenik, a to je bilo i mesto za molitvu, pa čak i za sahranjivanje pojedinih članova zajednice. U kulturi Lepenskog vira postojalo je verovanje u obnovu života i besmrtnost koju simbolišu rogovi jelena koji se stavljaju uz pokojnika, jer jelen svake godine odbacuje stare i dobija nove rogove. Ipak, kultura Lepenskog vira je najprepoznatljivija po kamenim skulpturama, bilo da su ornamentalne ili figuralne. Na ornamentalnim, duž kamenih oblutaka uklesane su linije čije šare podsećaju na arabesku, a figuralne predstavljaju ribolika bića, jer su božanstva ovog naroda bila vezana za reku. Oko 5300. godine pre nove ere stanovnici Lepenskog vira su pripitomili prve životinje i počeli da se bave zemljoradnjom, što se odrazilo i na umetnost.
Umesto skulptura od kamenih oblutaka, prave se keramičke posude koje su bile neophodne za čuvanje i pripremanje zrnaste hrane. Pokojnici se sahranjuju van staništa i to u embrionalnom položaju, jer je postojalo verovanje da sve potiče i da se sve vraća Majci zemlji. Posle nekoliko stotina godina, tragajući za novim obradivim zemljištem stanovnici Lepenskog vira napuštaju prostor oko Dunava i tako je zamro život ove praistorijske civilizacije. izvor:glassrbije
VINČA
Kada je pre sto godina srpski arheolog Miloje Vasić započeo prva iskopavanja u Vinči, selu na obali Dunava, nadomak Beograda, nije ni slutio da će ostati upamćen po otkriću metropole iz kamenog doba stare više od sedam hiljada godina. Međunarodna istraživanja koja još traju, otkrila su da se u deset metara debelom sloju zemlje čuva istorija više generacija žitelja praistorijske Vinče.
Ona je kulturno blago Evrope i sveta, a za srednje Podunavlje predstavlja ono što je Troja za Bliski istok ili Knosos za Grčku. Decenijama zaokuplja pažnju svetske naučne javnosti, jer dokazuje da je tu nastao prvi evropski grad, a ne kao što se dugo verovalo da su Evropljani mesopotamskog porekla. Vinča je bila centar tzv. Vinčanskog komonvelta, teritorije koja se prostirala na severu do Mađarske, a na jugu do Kosova i Makedonije. Sudeći po nadjenim predmetima može se sa sigurnošću tvrditi da je proizvodnja bila standardizovana na celoj teritoriji.
Vinčanci ove krajeve uz Dunav naseljavaju oko 5200 godine pre nove ere, a ono što ih razlikuje od drugih evropskih naroda su njihova stalna prebivališta. To dovodi do pravog populacijskog buma, ljudi se bave trgovinom, stočarstvom i zemljoradnjom, ratova nije bilo. Vinča, kao praistorijska metropola imala je oko tri hiljade stanovnika, pa se zato i smatra da je tu nastao prvi evropski grad.
Nema mnogo mesta u svetu koja se mogu podičiti trajanjem dužim od sedam hiljada godina. U Vinči je bilo mnogo razloga za trajanje: pre svega, preglednost tog dela Dunava je bila odlična što je omogućavalo da se na vreme organizuju za slučaj odbrane, dok je geografski položaj, centralnog mesta na Balkanu, omogućavao razvoj trgovine i drugih komunikacija. Plodno zemljište u zaleđu reke bilo je bogato sirovinama, ali i hranom, raznim vrstama divljači. Tražeći odgovor na pitanje šta je uticalo na materijalno bogatstvo ovih ljudi koji su živeli u lepim nadzemnim kućama, a naselja su organizovali kao varoš, naučnici su došli do saznanja da je bio u pitanju cinabarit. To je naziv za pigment koji su dobijali iz rude čije nalazište je bilo na obližnjoj planini Avala. Vinčanci su proizvodili i trgovali tim pigmentom koji se koristio u medicinske svrhe i za bojenje.
Vinčanska kultura je ovladala preradom metala u isto vreme kad i bliskoistočne kultura, a kako je nedavno predočio tim arheologa iz Velike Britanije, Nemačke i Srbije na kongresu u Vankuveru, to je bila tehnološki najnaprednija kultura u Evropi.
Po bogatstvu pronađenih predmeta, pre svega, kvaliteta keramike figuralne plastike, Vinča je prepoznatljiv kulturni fenomen evropske praistorije po kojoj je i kultura poznog neolita nazvana vinčanska izvor:glassrbije
Dragačevski sabor trubača u Guči, mestu u zapadnoj Srbiji, najveći je festival trube u svetu, a treći među etnofestivalima, posle Karnevala u Rio de Žaneiru i Oktobarfesta u Minhenu.Varošica Guča, pod planinom Jelicom, već pola veka je prestonica trube, jedina u svetu na kojoj trubači sviraju po sluhu, iz srca i duše. To je zvuk koji se pamti, a čak ni proslavljeni Majls Dejvis, nije znao da truba može da se svira i na taj način. Ljubav Dragačevaca prema trubi traje skoro dva veka, još od naredbe kneza Miloša Obrenovića da se osnuje prvi vojni orkestar, a saboraši već 50. godina ovom svetkovinom trube, Srbiju predstavljaju kao zemlju veselih i gostoljubivih domaćina.
Sve je počelo 1961. godine kada su na Dragačevskom saboru, koji je odvajkada bio mesto da se ozvaniče ljubavi mladića i devojaka, pukla prva saborska prangija, a četiri orkestra ukrstilo je svoje trube. Te godine najbolji trubač je bio Dragan Jovanović koji je 2010. godine, na 50 -tom saboru, imao čast da podigne saborsku zastavu. Po tradiciji, kraj spomenika trubaču, pucnjima iz prangija, uz saborsku himnu sa Ovčara i Kablara i uz zvuke trube, oglasi se početak svetkovine u kojoj se spajaju dani i noći. Ništa neobično za ovaj kraj Srbije u kome se uz muziku trubača i veseli i tuguje. Tih nekoliko dana u avgustu, u Guči je veselo i bučno, kako već može da bude kada se na jednom mestu okupi oko pola miliona ljudi sa svih kontinenata. Na jubilarnom saboru u Guči je otvoren Muzej trube, a prvi put su se takmičili i trubači iz inostranstva. Bilo je 2.000 učesnika u programu, od kojih 400 iz inostranstva.
Za Dragačevce, Sabor trubača je mnogo više od turirističke manifestacije. To je prilika da u svojim domovima ugoste stare i nove prijatelje, da pokažu šta znaju i umeju. Sprema se dobra hrana, po starim receptima, izlažu rukotvorine dragačevskih tkalja i likovni radovi umetnika naivaca. Posetiocima je zanimljiv momački višeboj, takmičenje u bacanju kamena sa ramena, izbor najlepše saborašice, kao i najboljeg besedničara zdravica. Dragačevska svadba sa običajima koji je prate, već godinama je deo programa, a u toj uzavreloj atmosferi na nekoliko prošlih sabora, mnogi su izgovorili sudbonosno da. Na saboru trubača sva neraspoloženja i tuge nestaju, zahvaljujući trubi, sve se zaboravlja, pa zato u Guči kažu, „sviraj trubo, svirala za dugo“. izvor:glassrbije
ŠLJIVOVICA IZ ŠLJIVOVICE
Šljivovica, rakija od šljiva, postala je prvi zaštićeni srpski brend sa geografskom odrednicom. Domaća rakija po recepturi iz sela Šljivovice koje se nalazi na tromeđi Mokre gore, Tare i Zlatibora, u zapadnom delu Srbije, dobila je od EU geografski sertifikat.
Ako nešto Srbija ima, to su šljive. Poslednjih godina, na međunarodnim sajmovima turizma, srpski štand je u boji šljive, služe se suve šljive, gostima se za dobrodošlicu nazdravlja šljivovicom, za uspomenu poklanja se tegla slatka od šljiva i oraha. Mnoga mesta u Srbiji dobila su naziv po ovom voću: Šljivar, Šljivovo, Šljivovac, a jedno selo, na padinama Zlatibora, zove se Šljivovica. I zahvaljujući baš njemu Srbija je dobila pravo od Evropske komisije da rakija šljivovica bude – samo naša. Neko će reći, tako je i jedino pravedno.
Šljiva je najzastupljenija vrsta voća u Srbiji. Procenjuje se da ima 42 miliona stabala, što je polovina ukupnog broja stabala svih voćki koje se na ovim prostorima gaje. Domaća šljiva je stvorena ukrštanjem dve vočke, trnjine i džanarike, a broj tako stvorenih sorti u Srbiji je veći od 2 hiljade.U 19. veku Srbija je bila značajan izvoznik pekmeza u Englesku, a danas se najviše izvoze suve šljive i to u Rusiju, Francusku i Nemačku. Najveće količine sveže šljive se prerade u rakiju. Kažu da se rodila pre konjaka i viskija, što znači negde u 13-14. veku. I dan-danas u selima Srbije, muškarci, po buđenju, popiju čašicu ljute, da , kako kažu, speru viruse i ubrzaju cirkulaciju. Ponegde se još zadržao običaj da se uz kafu i ratluk posluži čašica šljivovice, pa i posle toliko vekova, bez rakije, ni danas ne može da prođe ni veselje, ni tuga.
U selu Šljivovica koje ima oko 500 kuća i nešto više od hiljadu žitelja, svako pravi rakiju za sopstvene potrebe. Tako je još od 1868. godine kada je u ovom selu prvi put proizvedena rakija. Iako ima šljiva i šljivika da im se kraj ne vidi, domaćini kažu da je kvalitetna rakija skupa, jer oko nje ima mnogo posla. Valja šljivu obrati, u burad staviti da proključa, onda se jednom prepeče, pa se prospe komina, pa još jednom prepeče. Čuva se u buradima od bagrema ili hrasta, od kojih, kako meštani kažu, povuče onu toplu zlatastu boju. To je postupak, a kako postići kvalitet- opojni miris i raskošnu aromu koja stvara onaj fascinantni ukus, to znaju samo oni koji s kolena na koleno prenose pravu recepturu. Domaćini u Šljivovici, selu u zlatiborskom kraju koje je poznato po zdravoj klimi sa karakteristikama planinskih i mediteranskih uticaja, ističu da kvalitet rakije zavisi, pre svega, od zemlje na kojoj stablo raste. Šljiva uzima odlike zemlje, a u ovom kraju Srbije tlo je zdravo i bogato. Za razliku od drugih mesta gde se rakija od šljive zove šljivovica, u zlatiborskom selu više vole da je zovu po domačinu – Nikolina, Miloradova, Stojanova… Teško je upamtiti, ako niste iz tog kraja. Mnogo je jednostavnije doći u Šljivovicu da probate šljivovicu. izvor:glassrbije
KOSOVSKI FILIGRAN
Kosovski nakit – filigran od srebrnih i zlatnih žica, isprepletanih poput paukove mreže, poznat je među majstorima ovog zanata u svetu kao asocijacija na Kosovo i Metohiju. Prema vrednosti izdvaja se i izrada najfinije prizrenske svile protkane zlatnim nitima, od koje se šila svečana narodna nošnja. Tehnološki razvoj potisnuo je u drugi plan ručnu izradu nakita, ukrasnih, kao i upotrebnih predmeta i u južnoj srpskoj pokrajini pa je vrednost ovog zanata koji ima dugu tradiciju, ponovo aktuelna. S toga, ranije urađeni predmeti vredan su deo srpske baštine. U prvoj polovini 15.veka u vreme vladavine despota Stefana Lazarevića, rudno bogatstvo Kosova bilo je osnov za razvoj zlatarstva u srednjovekovnoj Srbiji. Najveći rudnik srebra na Balkanu u to doba je bio Novo Brdo, nedaleko od Prištine, a ruda je imala je i primese zlata. Tada je radio i rudnik Trepča, pa je Srbija velike količine srebra, zahvaljujući Dubrovačkim trgovcima, izvozila u evropske zemlje. Dubrovčani su bili i prvi zlatari u gradovima Kosova i Metohije od kojih su meštani učili savršenstvo izrade nakita dajući mu i lični pečat koji je u istorijskim dokumentima nazvan srpski ili nakit pravljen na srpski način. Zlatari su se zvali kujundžije, a glavni centri su bili Prizren, Peć, Đakovica, Priština i Janjevo. Za kujundžije sa Kosmeta karakteristično je da su nakit tada pravili uglavnom od srebra. Za žene su pravili ukrase za kosu, narukvice i prstenje, minđuše, a za muškarce srebrne ukrase koji su pokrivali drvene delove puške, a kasnije dugmad za košulje, masivne lančiće za džepne satove. Kroz vekove, ponuda kujundžija je bila sve raznovrsnija, pa se i danas iz tog vremena u nekim muzejima čuvaju vrlo vredne i lepe kutijice za duvan, kao i upotrebni predmeti za crkve i domaćinstva. Vremenom se menjao oblik, ali i ornamentika nakita, umesto bisera i dragog kamenja, sve češće je korišćeno poludrago kamenje, posebno ahat. Po nakitu se moglo zaključiti odakle su kujundžije, pa su majstori sa Metohije, mahom bili Albanci, u Prištini Srbi, a u Janjevu katolici. Izrada nakita u ta dva grada dosta je bila pod uticajem zlatarskog zanata iz Bitolja, današnjoj Makedoniji Dolaskom Grka i Cincara iz severne Grčke, krajem 18.veka, ponovo oživljava filigran iz Prizrena. Srebro se kombinuje sa sedefom, što nakit čini izuzetno dopadljivim. Pored filigrana, istoričari umetnosti kažu da vez sa Kosmeta spada u najlepša umetnička ostvarenja. Vezlo se vunom, pamukom, srmom, ali i zlatnim nitima. Zlatovez koji je ukrašavao svečanu narodnu nošnju, imao je geometrijske ili biljne motive, a radio se specijalnom tehnikom veza koju su usavršile zanatlije tzv. terzije. Vez je po uzoru na vizantijsku modu, bio diskretan, samo na rubovima odeće, ali nije bilo neobično da ukrašava ceo odevni predmet. Takav način ukrašavanja gornjih delova odeće bio je karakterističan za zemlje Balkana, za bogato gradsko stanovništvo i imućne seljake. Zlatovez na svili mnogi smatraju za najraskošniji vez koji se radio u jugoistočnoj Evropi.
izvor:glassrbije
KUPUSIJADA U MRČAJEVCIMA
U Srbiji je septembar u znaku berbe grožđa i vinskih svečanosti, ali i raznih manifestacija koje slave plodove jeseni, voće i povrće, od kojih srpske domaćice i danas pripremaju zimnicu. Džemovi, sokovi, turšija, ajvar, kiseo kupus… to je tradicija srpske gastronomije, a bogami, hvale je i stranci.
Kada se priča o hrani, Srbi vole da zapitaju sagovornika da li zna da se ovde jelo viljuškom i pre 16. veka, kada je počela upotreba pribora za jelo u evropskim zemljama. Onda se priča širi na recepte, šta je zdravo, šta zaboravljeno. Da bi se stari srpski recepti sačuvali od zaborava, već godinama se u mnogim mestima organizuju priredbe pod nazivom Zlatne ruke. Tada se može probati na desetine jela koja se po istom receptu pripremaju vekovima. Korak dalje otišli su žitelji Mrčajevaca. Milun Tošić, začetnik Kupusijade, kaže da je godinama razmišljao kako da osmisli ovakvu manifestaciju. I onda je 2003. godine pozvao nekoliko svojih prijatelja da pred sezonu, kada se kupus kiseli, skuvaju veću količinu ovog jela i posluže meštane i goste. Za divno čudo, već prve godine Kupusijada je privukla oko 7-8 hiljada građana. Ipak, Milun Tošić nije ni sanjao da će iz godine u godinu biti toliko novih gostiju i da će manifestacija ući u Kalendar priredbi Srbije.
U ovom šumadijskom kraju Srbije gaji se kvalitetan kupus, a jela od ovog povrća, koje je pravi rasadnik vitamina, kao da su oduvek bila u svakodnevnoj ishrani. Od kupusa se pravi salata, može da se kuva i sladak i kiseo, raso se preporučuje kao napitak jer je bogat vitaminom C, a naši stari i danas kad zaboli rame ili koleno stave oblogu od kupusa. Ipak, najpoznatije jelo je svadbarski kupus. Pravo gurmansko jelo, jer se dodaje nekoliko vrsta mesa, i svežeg i suvog. Na Kupusijadi u Mrčajevcima kuva se 12 jela od kupusa, što znači da ima hrane za svačiji ukus. Meštani to drugačije objašnjavaju: oni kažu koliko vitamina u kupusu, toliko i jela od kupusa. Pomno se beleže i količine povrća i mesa koje se upotrebi za kuvanje na ovoj manifestaciji. Količine su za isticanje, ali je za svaku pohvalu i apetit. Poslednjih godina, troši se oko tri vagona kupusa i vagon nekoliko vrsta svežeg i sušenog mesa, mnogo začina, pre svega, luka, bibera i aleve paprike. Svadbarski kupus pripremaju kuvari u restoranima, meštani u svojim dvorištima, jedni i drugi, isključivo u zemljanim loncima. Namirnice se slažu po strogom redosledu, između kupusa je uvek meso. Svadbarski kupus se krčka satima na tihoj vatri, nekad i čitav dan, a rezultat je ukusno jelo, bez obzira da li ga spremaju kuvari ili domaćice. Recept je, sigurno važan, ali je, možda najvažnije da se sprema s ljubavlju. E onda je ukus, kako u Srbiji kažu, prste da poližeš. Gde se dobro jede, ima i šumadijske rakije. Meštani prvi zapevaju i zaigraju, ali i gosti rado prihvate. Na Kupusijadu se pozivaju i kulturno-umetnička i folklorna društva, organizuje se smotra narodnog stvaralaštva, posebno ručnih radova. Ko želi da doživi lepotu srpskih sela, kupusijada u Mrčajevcu je prilika koja se ne propušta. izvor:glassrbije
KOSIDBA NA RAJCU
Klima se iz godine u godinu menja, dosta utiče na živi svet, ali, verujemo da će u Srbiji ostati običaj da se kosidba završava uvek do Petrovdana, 12. jula. Prve nedelje posle tog hrišćanskog praznika, već 35. godina, organizuje se kosidba na planini Rajac, koja simbolično predstavlja svečani završetak tih nimalo lakih poljskih radova.
Planina Rajac, za koju su meštani ovog kraja Srbije zbog lepota govorili da je rajska planina, pa je tako i dobila ime, nije samo deo prirodnih lepota Srbije, već i područje gde se više od jednog veka organizuju mobe, zajedničko obavljanje mahom poljskih radova, iz kojih je nastala i manifestacija «Kosidba na Rajcu». Na livadama te planine raste sočna trava koju seljaci kose da bi, kada se osuši, tim senom zimi hranili stoku. Trave ima puno, a meštani su se tako izveštili u tom poslu, da su postali nadaleko čuveni kosači.
Kosačka moba svake godine počlinje u nedelju pre podne; posle okupljanja kosača usledila je zdravica, a zatim defile kosača, vodonoša, pevača. A onda, u hladovini, počinje oštrenje kose: na malom gvozdenom nakovnju čekićem se kuca, milimetar po milimetar, duž oštrice te alatke. I dok traje kosidba, oštrica se održava specijalnim kamenom koji kosači nose u futroli o pojasu. To je važan deo pripreme posle koje kozbaša započinje prvi otkos, koji je i najteži. Kozbaša je najbolji kosač - predvodnik koji diktira tempo, jer u tom ni malo lakom poslu, bitna je izdržljivost.
Za manifestaciju se iz ormana iznosi narodna nošnja, ženska i muška, ali i ona koju su oduvek nosili kosači. Ona se sastoji od belih lanenih pantalona koje se uvlače u čarape ukrašene vezom, bela košulja takođe je vežena, a preko nje se nosi tzv. fermen – kratak prsluk. Za pojasom je zadenut peškir za brisanje znoja, a kosači nose šešir od slame. U takmičenju najboljih kosača, boduje se kvalitet i širina prvog otkosa i brzina košenja. Posle proglašenja pobednika je kosački ručak što ga pripremaju žene iz udruženja "Zlatne ruke". To je prilika da se uživa u srpskim specijalitetima nastalim prema starim receptima koji se na ovaj način čuvaju od zaborava.
izvor:glassrbije
BERBA RTANJSKOG ČAJA
Rtanj je poslednja planina u spletu Karpata, jednog od tri najveća planinska masiva u Evropi. Nalazi se u istočnoj Srbiji, a čuveni geograf Jovan Cvijić je govorio da je među najlepšim i, prema zanimljivostima, najupadljivija planina u ovom delu zemlje.
To je velelepni masiv u obliku piramide koji dominira okolinom i lepotom. Meštani će reći da to nije slučajno, jer prema legendi, u utrobi Rtnja krije se ogromno bogatstvo koje je nekada bilo skriveno u dvorcu čarobnjaka koji je tu živeo. Maštu stanovnika verovatno je podstakla činjenica da je pre Drugog svetskog rata na Rtnju postojao rudnik koji je bio vlasništvo Jevrejina Julijusa Minha. Uspomena na njega i njegovu ženu Gretu, prenosi se sa kolena na koleno, jer su bili vrlo plemeniti ljudi, a na njih podseća i kapelica posvećena Svetom Đorđu koju su sagradili na vrhu Šiljak, koji sa 1570 m predstvlja najvišu kotu Rtnja.
Zanimljivo je da se severna i južna strana planine dosta razlikuju po živom svetu. Severne padine se oštro i strmo dižu iz Crnorečke kotline, a gotovo usprvane krečnjačke stene pogoduju gnezdenju ptica grabljivica. Tu je i klima oštrija u odnosu na južnu stranu, pa su se zahvaljujući njoj zadržale neke reliktne biljke koje datiraju iz davne prošlosti naše planete. Južne padine gde je klima blaža prekrivene su livadama. Rastu kupine, endemska vrsta karanfila koji u junu svojim krupnim, crvenim cvetovima prošara livade, kao i gorska metvica.
Od svih biljaka koje rastu na ovoj planini u istočnoj Srbiji, najpoznatija je Rtanjski čaj. Po predanju, gajili su je pre mnogo vekova Turci u svojim haremima, a kada se u 19. veku Srbija oslobodila njihovog ropstva, ova biljka je preneta na Rtanj i zasađena na 1000 metara nadmorske visine, gde jedino uspeva. Početkom avgusta se bere i tim povodom mesno turističko društvo organizuje izlet i ručak u prirodi. Takođe, svake godine uoči Božića, planinarska društva organizuju uspon na Rtanj u kome učestvuju planinari iz Srbije, Bugarske, Slovenije i Mađarske.
Nije fraza kada se za ovu planinu kaže da je raj za zaljubljenike u prirodu. Zahvaljujući činjenici da u blizini ne postoje veća turistička naselja, priroda na Rtnju je gotovo netaknuta. To je jedna od retkih planina u Srbiji koja nije komercijalizovana, pa je stoga posećuju svi koji žele da upoznaju prirodu u njenoj nenarušenosti. Da je tako, potvrđuju mnogobrojne retke vrste biljnog sveta.izvor:glassrbije
USKRS U MOKRINU
Mokrin je najveće selo u Vojvodini, nadomak grada Kikinde, u kome je pre jednog veka živeo seoski lekar Bogdan Sedjakov. Po prirodi posla pomagao je ljudima, a voleo je druženje i šalu. i meštani su voleli doktora, koji je u selu po mnogo čemu bio prvi: imao je automobil, prvi je bio u tucanju Uskršnjim jajima, imao je najjačeg gusana za borbu. Jednom rečju, voleo je da pobeđuje.
Mnogo godina kasnije neko je kao uspomenu na seoskog lekara, oživeo gusanijadu i takmičenje u tucanju uskršnjim jajima. Ovi događaji okupljaju Srbe koji žive u inostranstvu, a priča se da u Torontu, gde živi najviše Mokrinčana imaju slično takmičenje na Uskrs za one koji ne mogu da posete rodno mesto. I ove godine domaćice će na Veliki petak ofarbati na desetine hiljada kokošijih, guščijih i pačijih jaja, ali se takmiče samo sa kokošijim. Naravno, uvek ima šaljivdžija koji bi da prokrijumčare neko guščije jajaje ili tzv. zalivenac, kokošije jaje na kome se napravi mali otvor u koji se, zbog tvrdoće, sipa vosak ili zubarski cement. Ipak, u regularnost ne treba sumnjati, jer je komisija vrlo stroga i nepotkupljiva. Zato se meštani Mokrina snalaze tako što po okolnim salašima mnogo pre Uskrsa traže jaja sa tvrdom ljuskom. Ako niste znali, tvrdoća se ispituje po zvuku – kucanjem o gornje, prednje zube. Jaja se farbaju u razne boje, a šaraju obično na tradicionalni način : voskom se islikavaju šare , zatim se jaje spušta u boju, a tamo gde je vosak ostaje šara u boji ljuske. Pre nekoliko godina prava atrakcija je bilo tzv. zgužvano jaje. Reč je o običnom kokošjem jajetu koje posle odgovarajućeg hemijskog procesa ima naboranu i meku ljusku i podseća na gumenu lopticu. Tokom takmičenja razbije se toliko jaja,da posle toga ostane pravi tepih od šarenih ljuski. I tako Mokrinčani žive od takmičenja do takmičenja. Još se ne zaborave priče i dogodovštine sa gusanijade, a već stižu nove zgode sa Uskršnjih nadmetanja. Jedno je bitno: Mokrinčani su, bez obzira na probleme i razne teškoće sačuvali vedar duh, a želja im je da njihovo selo postane turističko mesto i preko cele godine. Poslednjih godina na tome vredno rade pa su napravili teniske terene, a prema projektu Konjičkog saveza Srbije tu je izgrađen jedan od tri hipodroma u zemlji, koji potpuno zadovoljava evropske standarde. Hipodrom je predviđen za daljinsko jahanje i maraton konjskih zaprega, kao i za vožnju kroz prepreke.
izvor:glassrbije
GRNČARIJA ZLAKUSE
U Evropi, a možda i veoma retko u svetu, malo je zemalja u kojima se zemljano posuđe pravi kao i vekovima ranije, pečenjem na otvorenoj vatri, na temperaturi od 700 stepeni Celzijusa, koja je dvostruko niža od one u pećima za keramiku. Pre desetak godina i u ovom selu, nadomak Užica, grnčarstvo je uveliko stagniralo, a onda se desila neočekivana ekspanzija, a zanat su prihvatili mladi stvaraoci. Sada je grnčarstvo na granici zanata i umetnosti.
Svakog leta sve je više i umetnika iz inostranstva, koji u Zlakusu dolaze da nauče nešto novo, ali i da svetu prenesu raritet iz onoga šta Srbija ima. Kolonija čuva umetnička ostvarenja i maštovitost zanata koji je doživeo neočekivani preporod. Osim pečenja gline na otvorenoj vatri, osobenost Zlakuske grnčarije leži i u kvalitetu lokalne sirovine. Glina se kopa u obližnjem selu, sa dubine od dva do osam metara. Zatim se prerađuje, meša sa beličastim kamenom koji se vadi u susednom majdanu, starom više od dva veka.
Tajna kvaliteta i trajnosti ovog zemljanog posuđa, kažu meštani, je u razmeri mešanja gline i kalcita. Posle obrade i pečenja posudama predstoji kaljenje, odnosno proces potapanja u kašu od kukuruznog ili ječmenog brašna. To je ono što majstori iz Zlakuse uglavnom pričaju posetiocima, a ostali detalji iz procesa rada koji ovo posuđe čine jedinstvenim, čuvaju za one koji bi hteli da savladaju veštine starog zanata. Kvalitet posude mnogo utiće na hranu koja se u njemu priprema i ona je ukusnija od kuvanja u savremenom, fabričkom posuđu. Žitelje Zlakuse razlike ne muče, jer u domaćoj kuhinju već tri veka koriste isključivo zemljano posuđe.
U selu ne kriju zadovoljstvo što se posuđe proizvodi na isti način koji je koristio i praistorijski čovek, pre 8 hiljada godina, od kada, naime datiraju i arheološke iskopine. Takođe, ono što je jedinstveno u svetu grnčarstva je da Zlakušani to rade na drvenom ručnom točku čiji se izgled nije menjao već dve i po hiljade godina. izvor:glassrbije
DANI JORGOVANA
Svake godine početkom maja Kraljevo je domaćin turističke manifestacije DANI JORGOVANA. Održava se u znak sećanja na dogadjaj iz 13.veka kada je kralj Uroš Prvi iz ljubavi prema francuskoj princezi Jeleni Anžujskoj, budućoj srpskoj kraljici, odlučio da celu dolinu uz reku Ibar zasadi mirisnim jorgovanom i cvetnom vrstom ozeleni sure litice kanjona.
Postoji u Srbiji, početkom proleća, jedan divan period kada zemlju preplavi zelenilo protkano prelepim bojama cvetova voćaka i miris jorgovana. Sve to, desi se gotovo preko noći, a tu lepezu boja i nijansi mirisa prirode teško je bez slike dočarati rečima. Sigurno je, medjutim, da impresionističku sliku najlepše možete da doživite u dolini reke Ibar duž koje prolazi Ibarska magistrala, jedan od najstarijih puteva koji su prosekli stari Rimljani, proširili srpski srednjevekovni kraljevi, a danas je to savremena, jedna od najprometnijih saobraćajnica iz Beograda put mora. Srpski narod i danas u dolini Ibra, od Kraljeva do Raške, neguje jorgovane u znak sećanja na Jelenu Anžujsku, ženu kralja Uroša prvog Nemanjića, koja je živela u raskošnom dvorcu na obali reke. Opčinjena lepotom ovog kraja, kraljica je 1270.godine sagradila manastir Gradac gde počiva kao monahinja. Glavna manastirska crkva ima trodelni oltarski prostor, zidana je od tesanog kamena, a skulptorski ukrasi su od mermera u romano-gotičkom stilu. Po lepoti gradjenja spada u red najpoznatijih srpskih crkava srednjeg veka, a freske koje su, nažalost dosta oštećene, pripadaju vrhuncu monumentalnog stila 13. veka i prirodni su nastavak umetnosti sopoćanskih slikara.
Pored manastira Gradac, u dolini Ibra, su i drugi biseri srpske srednjevekovne umetnosti: manastir Žiča, prvo sedište srpske pravoslavne crkve, srednjevekovni grad Maglič iz 14. veka sa osam kula koji je odlično očuvan. Tu je i manastir Studenica, upsan na Listu svetske baštine UNESCO-a, a sagradjen tri veka pre otkrića Amerike.
Srpski narod i danas čuva uspomenu na kraljicu Jelenu Anžujsku. Pamte je kao vrlo plemenitu osobu prema narodu, obrazovanu i mudru. To je i doba procvata Srbije. Kralj Uroš Prvi je za svoje vladavine proširio granice srpske srednjevekovne države na jug, u to doba započela je eksploatacija rudnika u Srbiji i dovelo do ekonomskog snaženja I otvorilo put razvoju zanatstva i trgovine. Ekonomski razvoj je podstakao razvoj srpske kulture i opšte blagostanje. Jelena Anžujska je značajan trag ostavila u prosvetiteljstvu, jer njen dom je bio i učilište, ali i prva biblioteka – tzv. knjigohranilište.Njenom zaslugom su neke značajne knjige prepisivane za potrebe manastira. Zvali su je prvom srpskom učiteljicom, jer je u svom domu okupljala siromašne devojke iz tog kraja i podučavala ih raznim poslovima. Manifestacija Dani jorgovana i ove godine privlači veliku pažnju organizatora i posetilaca iz zemlje i sveta. izvor:glassrbije
SUVENIRI OD SLAME
Nepregledna polja oranica sa žitom i kukuruzom, to je slika višenacionalne Vojvodine, srpske žitnice koju stranci, obično, ponesu u sećanju. U želji da ta slika postane i opipljiva, žene u Subotici izradjuju suvenire od slame i kukuruzne šuške.
Ovim poslom mahom se bave žene, jer je potrebno strpljenje i spretne ruke, pogotovo sa slamom gde ima mnogo pletenja, a to je dosta naporno za oči, jer slama ima svoj sjaj. Žene to rade, obično, noću, što je samo još jedna potvrda da je u te predmete utkano mnogo ljubavi – priča Kosovka Ivković, iz Subotice. Svoje rukotvorine one plasiraju turistima uz pomoć Turističke organizacije Subotice, a dosta rade i u okviru raznih udruženjima. I pored toga, često iz finansijskih razloga nisu u mogućnosti da se pojave na sajmovima u inostranstvu. Za trodimenzionalne slike od slame i kukuruza i razne ukrasne predmete, vrlo su zainteresovani Hrvati i Mađari koji neobično cene ovakve rukotvorine. Prošlog leta na ostrvu Braču, u Hrvatskoj, Subotičanke su prikazale svoje umeće, što je izazvalo veliko interesovanje stranaca. Mađari koji iako imaju Muzej slame ne prave ovakve predmete. Rade neke drugačije predmete, ali izuzetno cene spretnost i maštovitost vrednih žena Subotice i od njih uče ovaj zanat. Subotica je postala i u svetu jedinstvena po reljefnim, trodimenzionalnim slikama od slame, a Kosovka Ivković nam priča da je njene slike kupilo toliko stranaca da se, verovatno, mogu naći na svim kontinentima. Ona smatra da u promociji ovih rukotvorina mnogo može da pomogne i srpska dijaspora koja bi bila ponosna na ono što Subotičanke rade. I što Kosovka reče: eto, kako obična slama posle žetve može da postane malo remek delo. izvor:glassrbije
Tara je jedna od najlepših planina Srbije, pod gustim četinarskim i listopadnim šumama protkanim pašnjacima i livadama.
Sve su ređe ovakve oaze netaknute prirode, a jedna od njih je planina Tara u zapadnoj Srbiji. Planinska goropad, reka Drina, gledana sa brojnih vidikovaca liči na tanku, zelenu liniju uvučenu u kanjonski masiv. Prozračno bistra, zelena voda, u kanjonima zastrašujuća, u dolinama pitoma privlači lepotom svojih obala i bogatstvom vodenog sveta ljubitelje prirode i ribolova.
[/img]
Radi očuvanja retkih biljnih i životinjskih vrsta i njihovih zajednica, očuvanja i unapređenja prirodne sredine i posebnih prirodnih vrednosti, očuvanja i zaštite kulturno-istorijskih spomenika, istraživanja i korišćenja za potrebe razvoja kulture, obrazovanja, nauke i rekreacije, 1981 godine podrucje Tare je proglaseno za Nacionalni park .
Tara je proglašena nacinalnim parkom pre svega jer spada u red najšumovitijih planina Evrope ( 75% ) i što veliki broj reliktih i endemičnih biljnih i životinjskih vrsta na njoj imaju prirodno stanište. Posebno su značajne one biljne vrste koje su uspele da na Tari prežive i ledeno doba ( Tara u to vreme zbog vlažne klime imala ulogu pribrežišta ). Postoje i predlozi da UNESKO uvrsti Taru sa kanjonom Drine i lovištima ‘’ Sušica ‘’ i ‘’ Kamenica ‘’( lovišta se nalaze u Republici Srpskoj ) u Spisak svetske kulturne i prirodne baštine, kao posebnu zonu zaštite izuzetnih lepota i značaja.
Direktor Evropske federacije za zaštitu nacionalnih parkova, dr Etkin Klark, prilikom jedne svoje posete Tari 1996.god. izjavio je: ‘’ Ako na Zemlji postoji raj, onda je to ovo ‘’ !
Nacionalni park Tara obuhvata površinu od oko 22.000 hektara, dok se pod šumama nalazi oko 13.000 ha. , nalazi se na teritoriji opština Bajina Bašta i Užice u Republici Srbiji. Ceo prostor Nacionalnog parka obuhvata: planinu Taru, Crni vrh, Zvezdu, Stolac, kanjon Drine sa Perućcem i okolinu Bajine Bašte.
Na podlozi od krečnjaka reke kao što su Beli Rzav, Rača, Derventa su napravile duboke klisure i kanjone. Pored toga se javljaju vrtače, pećine i uvale. Na taj način su stvorena pribežišta u kojima se sve do danas očuvao bogat biljni i životinjski svet. Velika heterogenost reljefa, raznovrsnost geološke podloge, vlažnija klima i topla krečnjačka staništa, uslovili su stvaranje brojnih šumskih ekosistema veoma složeng sastava sa velikim brojem reliktnih i endemskih vrsta koje predstavljaju prave prirodne vrednosti i retkosti.
Najinteresantniji endemoreliktni predstavnik nacionalnog parka Tara je Pančićeva omorika koja je na ovoj lokaciji sve od Tercijara, koju je inače pronašao i opisao Josif Pančić.
Na Tari su prisutni jela, smrča, bor, ali i listopadi kao što su jasika, javor, breza, bukva . U šumama Tare postoji više od 251 vrste gljiva, od kojih su 3 otrovne. Jedna od njih je Zelena pupavka – najopasnija gljiva Evrope.
Na Tari je takođe registrovano 53 vrsta sisara (najatraktivniji su mrki medved, divokoze koje na Tari žive i na 290mnv. Od 135 vrsta ptica 43 su selice, a posebno se ističu i najugroženije vrste poput orlova, sokolova i drugih čistača prirode) i 153 vrsta ptica. Pod posebnom zaštitom su medved, divokoza i srna.
Ribolov na vodama kojima gazduje NP Tara predstavlja pravo uživanje. Ove vodotokove nastanjuje oko 40 vrsta riba (mladica, lipljan, som, šaran, mrena.jez…).
Lov u NP Tara je uvek organizovan i uskladjen sa planskim dokumentima.U šumama Tare ima oko 40 medveda, 300 divokoza, 320 srna i oko 40 divljih svinja. Dozvolu za lov, vodiče i transport divljači na druga područja,odobrava Služba za zaštitu i unapređenje lova i ribolova JP Nacionalni park Tara.
POLOŽAJ
Nacionalni park Tara pokriva najveci deo planine Tare koja se nalazi na krajnjem zapadu Srbije i zahvata podrucje ograniceno laktastim tokom Drine izmedu Višegrada i Bajine Bašte. te pripada delu starovlaških planina (Starovlaško-Raška visija).
Podrucje se nalazi izmedu 43° 52' i 44° 02' severne geografske širine i 19° 15' i 19° 38' istocne geografske dužine.
BILJNI SVET
Delovanje prirodnih faktora uslovilo je postojanje veoma raznolikog živog sveta na Tari. Brojne šumske fitocenoze, veoma složenog sastava, floristicki veoma bogate, s velikim brojem reliktnih i endemskih vrsta biljaka predstavljaju prave prirodne retkosti kao sto su: monumentalna Panciceva omorika, tisa, božikovina, maslinica, jeremicak, zlatna paprat, ciklama, šumska lincura i dr.
Nalazišta ovih vrsta ukazuju na to da su mnogi delovi Tare, a pre svega klisure i kanjoni, jedinstvena planinska pribežista, gde su se do danas, u potpunosti ili u vecoj meri sa svojim izvornim iskonskim karakteristikama ocuvale mnoge životne zajednice reliktnih staništa u kojima se sacuvala tercijarna vegetacija sa fitocenozama prašumskog karaktera veoma bogatog i složenog sastava.
Na Tari preovladava mešovita šumska zajednica jele, smrče i bukve, uz pojedinačne primerke ili manje grupe drugih četinara kao što je bor i lišćarskih vrsta kao što su javor, jasika, breza i dr
Zbog bogatstva vrsta kompleks Tare predstavlja pravi živi arhiv biljnog sveta karakterističan za veći deo Balkanskog poluostrva i rezervat genetskog fonda evropskog i planetarnog znacaja.
Znacaj refugijalnih staništa na Tari čini što se u izrazito mešovitim životnim zajednicama javljaju zajedno mnoge vrste koje na drugim staništima i pod drugim uslovima ne idu zajedno.
U sastavu prizemne flore javlja se 1019 vrsta od kojih je 13 pronadjeno i determinisano u novije vreme.
izvor:krstarica
Planina Tara
Planinu Taru priroda je bogato darovala različitim geomorfološkim celinama, specifičnim oblicima reljefa i drugim prirodnim lepotama po cemu se ubraja u najlepše planine Srbije. Tara i susedna Zvijezda, čine jedinstvenu planinsku celinu, koju medjusobno dele kanjonske doline rečica: Derventa i Beli Rzav. Ove planine čine istočni ogranci Dinarskog sistema sa sličnom strukturom i pravcem pružanja (severozapad - jugoistok), kojima je Drina usekla duboku i živopisnu kanjonsku dolinu. Ukupna površina planine Tare je 183 km2 , a prosečna visina je 1200 m. Područje Nacionalnog Parka Tara zauzima prostor od 19.175 hektara. Na području NP Tara postoji značajan broj zaštićenih vrsta (ukupno 1100 vrsta viših biljaka , od kojih je najpoznatija Pančićeva omorika) i životinjskih vrsta (ukupno oko 170 vrsta ptica, oko 53 vrste sisara...)
Klima na Tari je kontinentalno-planinska. Prosečna temperatura leti je 15,3 oC, a zimi iznosi -3,7 oC. Broj sunčanih dana je 62 godišnje. Prosečna dnevna insolacija leti 7,2 h, a zimi 2,8 h. Prosečna dužina trajanja snežnog pokrivača je 106 dana uz prosečnu debljinu snega od 100 cm. Period pod snegom je od Oktobra do Aprila.
izvor:tara-bajinabasta
Reka Drina
Reka Drina opasuje Taru sa severozapadne i severne strane i predstavlja najveću kontaktnu reku opštine Bajina Bašta u dužini od 60 km. Drina nastaje spajanjem Pive i Tare kod Šćepan Polja u Crnoj Gori i ukupne je dužine toka od 345,9 km i predstavlja najveću pritoku reke Save. Drina pripada drugoj klasi i ubraja se u najčistije vodene tokove Srbije. Drina je poznata kao kolevka splavarenja , poznata po ljutim brzacima i slapovima, sada u svojim jezerima poslusna i mirna. Ribolov na Drini je doživljaj koji se ne zaboravlja.
Po narodnom predanju, sve do 15. veka Drina se zvala Zelenika ili Zelenka, zbog boje svoje vode. Kada je Mehmed Fatih osvajao Bosnu, prilikom prelaska preko Drine udavio mu se konj na šta je on rekao »Bu su derin«, što zanači »Ova je voda duboka«. Od reči »derin« nastade i današnje ime reke- Drina.
izvor:tara-bajinabasta
Bajina Bašta
Kao gradsko naselje, Bajina Bašta je nastala sredinom 19. veka. Naime, Knez Aleksandar Karađorđević je 12. jula 1858. godine izdao rešenje o osnivanju varošice Bajina Bašta, i tada se dotadašnje sresko sedište premešta iz Rogačice (naselje na oko 12 km nizvodno od Bajine Bašte) u Bajinu Baštu. Od tada pa sve do danas, grad na desnoj obali Drine, u podnožju planine Tare, centar je istoimene opštine, koja ima 36 naselja i površinu od 673 km2. Na području opštine živi blizu 30000 stanovnika, dok u samom gradu živi oko 9000 ljudi. Postoji više legendi o nastanku imena ovog grada. Najčešće pominjana je ona da je u tursko vreme, na prostoru današnjeg grada, neki turčin po imenu Baja imao velike bašte, i da tako ostade ime Bajina Bašta. Ipak, ako nas posetite uverićete se da sa punium pravom naš grad možemo zvati i Bajna Bašta.
izvorr:tara-bajinabasta
Perućac
Na oko 13 km uzvodno od Bajine Bašte, ne desnoj obali Drine, pribijen uz gotovo vertikalne padine Tare, nalazi se Perućac. Neposredno iznad naselja, Drina je zbog svog ogromnog hidro-energetskog potencijala pregrađena betonskom branom visokon 90 m, ukupne dužine 461 m, i tako je formirano jezero Perućac. Jezero se, u dužini od 52 km, prostire sve do Višegrada i čuvene Andrićeve »Na Drini ćuprije«..
Perućac je malo, idilično, veoma privlačno mesto za odmor i uživanje u prirodi. Reka drina, jezero Perućac, reka Vrelo duga godinu dana, čine ovo mesto zaista posebnim. Na izvorištu reke Vrelo izgrađen je veliki ribnjak kalifornijske pastrmke, a na jezeru je velika pontonska plaža koja u vrelim letnjim danima vrvi od kupača. Jezerom krstare i dva turistička brodića, kojim možete krstariti po jezeru, i ići do strmog kanjona Drine. Jezero je veoma bogato raznim vrstama ribe, tako da će i ribolovci ovde naći svoje mesto za uživanje. Kada svemu tome dodamo smeštajne i ugostiteljske objekte kojih u Perućcu ima dovoljno, dobijamo idealne uslove za odmor i rekreaciju na vodi. Na obali jezera, nedaleko od pontonske plaže, nalazi se hotel „Jezero“ koji sa svojim bungalovima predstavlja mesto gde se možete veoma udobno smestiti. Na samom vodopadu, kojim se reka Vrelo uliva u Drinu sagrađen je restoran „Vrelo“. Na terasi restorana, u predivnom ambijentu zelenila, mira i huka vode možete uživati u predivnom pogledu.
Doživljaj vode, obilje prirode, zabave i rekreacije-to je Perućac.
izvorr:tara-bajinabasta
Mokra Gora
Mokra Gora svakako spada među značajne turističke atrakcije i predstavlja veoma zanimljivo izletište za posetioce planine Tare. U Mokroj Gori je između 1921. 1925. godine izgrađena čuvena „Šarganska osmica“, pruga uskog koloseka koja je povezivala Beograd sa Sarajevom i Dubrovnikom. „Osmica“ je duga 13,5 km i na svojoj trasi ima 22 tunela kao i desetak mostova i vijadukta. „Osmica“ se sa 800 m nadmorske visine spušta na čak 350 m. Prva parnjača ovom prugom je prošla 1925. godine a poslednji „ćira“ 1974.
Četvrt veka pruga je bila van upotrebe, da bi se godine 1999. krenulo sa kompletnom rekonstrukcijom i obnovom staničnih objekata i voznog parka sa početka veka. Sada je pruga ponovo stavljena u funkciju i predstavlja istinsku atrakciju. Uređene su stanice Šargan-Vitasi, Jatare i Mokra Gora sa različitim pratećim sadržajima (stajališta, odmarališta, restoran...). veliki broj turista poseti „osmicu“ i uživa u vožnji „ćirom“ baš kao u stara dobra vremena.
Otprilike na pola puta između Tare i Mokre Gore nalaze se Kremna, planinsko mesto u istoimenoj kotlini koja razdvaja dve planinske lepotice Taru i Zlatibor. U ovom mestu je nastalo čuveno Kremansko prorocanstvo, koje po cuvenju predstavlja trece svetsko prorocanstvo, posle Nostradamusovog i Celestinskog. U svakom slucaju predstavlja krunu naseg narodnog proricanja. Kremanski proroci Milos i Mitar Tarabic u 19. veku, svojim vizijama pobudili su interesovanje celokupne srpske javnosti.
izvorr:tara-bajinabasta
Predov Krst
Predov Krst obuhvta deo kanjona Dervente, Rastište, odnosno celo područje krajnjeg dela Nacionalnog parka ograničeno tokom reke Drine, kao i Brusnicu. Na Predov Krst se stiže od Perućca, kroz uski kanjon rečice Dervente, preko Rastišta, a moguć je pristup i od Mitrovca. Ovaj lokalitet se nalazi na nadmorskoj visini od 1075 m. Veći deo Predovog Krsta je u prvoj zoni zaštite i predstavlja srce Nacionalnog parka Tara. Idealno mesto za beg u izvornu prirodu, za one koji žele višednevno uživanje u bogatstvu prirode sa maksimalnom privatnošću. Na predovom krstu su smešteni planinarska kuća i lovački dom pogodni za smeštaj i boravak ljubitelaj prirode.
Predov krst-razumevanje prirode, ruralna idila, mir i tišina
izvor:tara-bajinabasta
Mitrovac
Mitrovac je jedna od najvećih visoravni Tare. Nalazi se na oko 1080 m nadmorske visine i karakterišu ga hladne zime i jeseni koje su toplije od proleća. Prosečna debljina snežnog pokrivača je oko 1 m i ima ga 100 dana godišnje. Leti su prosečne temperature 16,6 stepeni. Ovde će Vas dočekati obilje prirode i čistog vazduha. Aktivni doživljaj prirode...
Na Mitrovcu je izgrađeno veliko beogradsko Dečije odmaralište u kome, pored centralnog objekta, postoji još šest paviljona u obliku šatora, čiji je ukupni kapacitet oko 600 mališana. U okviru odmarališta postoje i svi uslovi da se uz odmor i oporavak, odvija i rekreatinvna nastava. U zimskom periodu rade i dva ski lifta.
Posebnu atrakciju ovog dela Tare čine svakako jezero Zaovine i vidikovac Kozja stena, sa koga puca veličanstven pogled na kanjon Drine i jezero Perućac. Jezero Zaovine leži na 840 m nadmorske visine, i nastalo je pregradjivanjem gornjeg toka rečice Beli Rzav. U jezero Zaovine se, u vreme visokog vodostaja kroz ogromne cevi postavljene u tunelu u dužini od 9750 m, pumpama velike jačine ispumpava voda iz jezera Perućac, koja se kasnije u vreme niskog vodostaja iz ove akumulacije istim cevima vraća u Drinu i tako se koristi za proizvodnju električne energije. Jezero Zaovine, okruženo šumama i proplancima, predstavlja pravu oazu mira i tišine. Kristalno čista jezerska voda obiluje raznim vrstama riba, tako da će zaljubljenici u ribolov na jezeru naći svoje mesto za uživanje. Jezero pruža dosta mogućnosti za bavljenje sportovima na vodi, kao i za kupanje. U Zaovinama će sva čula uživati.
izvor:tara-bajinabasta
Kaluđerske bare
Kaluđerske Bare, centar Tare, visinska oaza zdravlja, kreativnog rada, događanja, sportsko-rekreativnih aktivnosti i samog življenja na planini, mesto okupljanja ljubitelja zdravog življenja i aktivnosti u prirodi.
Područje Kaluđerskih Bara obuhvata plato Tare koji leži na oko nešto više od 1000 m nadmorske visine, sa očuvanom prirodom u kojoj je izražena lepota pejzaža, etnografske vrednosti i potencijali za organizovanje sportsko-rekreativnih aktivnosti. Ovaj deo Tare predstavlja turističko rekreativnu-celinu koja obuhvata smeštajne kapacitete sa pratećim sadržajima kao i veliki broj površina namenjenih za sport i rekreaciju. Na Kaluđerskim Barama se nalazi „sve što Tara ima“, drugačije rečeno Kaluđerske Bare su Tara u malom. Subplaninske klimatske karakteristike sa toplim letima, bez većih vrućina i hladnim zimama, ali bez izrazitijih mrazeva odlikuju Kaluđerske Bare. Veliko prostranstvo zauzimaju šume sastavljene uglavnom od četinara i nešto malo lišćara. Šumske pejzaže smenjuju prostrani pašnjaci i livade koji su u letnjem periodu prepuni cveća različitih boja i opojnog mirisa. Pejzažne atrakcije dosežu do prelepih panorama sa veličanstvenim pogledima ka impresivnim prirodnim lepotama. Ovaj predeo je bogat i egzotičnim i raznolikim životinjskim svetom.
Na Kaluđerskim Barama se nalazi i veći deo tarskih smeštajnih kapaciteta. Gostima se se nude raznovrsne usluge hotelskog smeštaja, zatim smeštaja u manjim vilama, pansionima, kao i raznovrstan privatni smeštaj sa svim pratećim sadržajima. Otvoreni sportski tereni, šetno-biciklističke staze, obilje prirode, kvalitetni restorani, urođeno gostoprimstvo ljudi, sve to će učiniti da Taru doživite na najlepši mogući način. Ovde je i raskrsnica puteva prema Bajinoj Bašti, Mitrovcu, Kremnima, Mokroj Gori ...
Ako vodite zdrav i aktivan život, ako želite aktivan odmor u prirodi Kaluđerske Bare su pravo mesto za Vas.
Nacionalni park Fruška gora spremno dočekuje izletnike za prolećne praznike, a sve aktivnosti u cilju zaštite područja planine su veoma dobro isplanirane, izjavila je pokrajinska sekretarka za zaštitu životne sredine Dušanka Sremački.
Nacionalni park Fruške gore
Sremački je na konferenciji za novinare na Iriškom vencu, povodom Dana planete Zemlje, podsetila da je izrada Master plana Fruške gore u završnoj fazi, kao i izrada Prostornog plana Vojvodine.
Direktor Javnog preduzeća Nacionalni park Fruška gora Dobrivoje Antonić rekao je da je ova vojvođanska planina najomiljenije izletište u Srbiji, zahvaljujući svojim prirodnim, kulturno-istorijskim i geološkim osobinama.
Dodao je da je to razlog zašto na Fruškoj gori svakog 1. maja bude i do 300.000 posetilaca. Antonić je najavio da će akcija čišćenja i generalnog spremanja
Fruške gore biti održana 27. aprila, kao i da je za prolećne praznike obezbeđeno 20.000 razgradivih vreća za prikupljanje smeća za sve posetioce, kao i 50 kontejnera za njihovo odlaganje.
Ovlašćeni radnici Nacionalnog parka Fruška gora, počev od prvomajskih praznika, naplaćivaće objedinjenu naknadu za ulazak u zaštićeno područje, loženje vatre i parkiranje vozila u iznosu od 150 dinara po vozilu za celodnevnu posetu Nacionalnom parku, kazao je Antonić.
Najavljeno je i da će 7. maja biti održan 34. fruškogorski maraton, u kojem je do sada učestvovalo više od 150.000 planinarskih takmičara i rekreativaca.
Od Bačke do Đerdapa nalaze se ostaci sedam veličanstvenih objekata na Dunavu. Dobri poznavaoci Dunava slažu se da se najlepši deo najveće evropske reke nalazi u Srbiji. Razlog za to je prelepa priroda i nacionalni parkovi, ali i gradovi i tvrđave koji su se "ugnezdili" kraj reke.
Od 21 tvrđave u Srbiji, sedam ih se nalazi na Dunavu. Ploveći nizvodno od Bačke prema Đerdapu, mogu se videti ostaci najveličanstvenijih objekata kod nas. Iako je najlepši način da se vide tvrđave sa broda, podjednako je uzbudljivo doći i sa kopna. Poseta samo jednom zdanju može biti divan vikend, pišu "Novosti".
Petrovaradinska tvrđava
Zidana je između 1692. i 1780. godine u vreme stalne tursko-austrijske borbe za prevlast na ovom području. Staro utvrđenje je srušeno do temelja da bi bio uspostavljen artiljerijski odbrambeni sistem po Vobanovom modelu. Gradnja je trajala oko 100 godina. Tvrđava ima izvanredno razvijen sistem tunela i koridora.
Bačka tvrđava
Sagrađena je između 1338. i 1342. godine na reci Mostongi, na jugozapadu Bačke, za vreme vladavine Roberta Anžujskog. Ovo je najbolje očuvana tvrđava iz ugarskog perioda u srednjem veku. Ostaci građevine obuhvataju glavnu donžon kulu i osam pomoćnih kula. Izlet do Bača može da obuhvati i posetu manastiru Bođani iz 15. veka.
Beograd, Guliver/Getty images
Beogradska tvrđava
Na uzvišenju iznad ušća Save u Dunav leži ovaj dragulj Beograda, čiji počeci sežu u 3. vek pre nove ere, kada su tu živeli Kelti i posle njih Rimljani. Tvrđava je doživela značajne prepravke u 6. veku pod vizantijskim carem Justinijanom, u 14. veku za vreme vladavine despota Stefana Lazarevića i najzad u 17. veku, kada ju je doterivao italijanski inženjer Andrea Kanaro.
Smederevska tvrđava
U nekadašnjoj srpskoj prestonici Smederevu ovu trijangularnu tvrđavu podigao je, u prvoj polovini 15. veka, despot Đurađ Branković, a Turci su je kasnije dodatno utvrdili. Održala se u svim srpsko-turskim sukobima, ali je teško oštećena u Drugom svetskom ratu i danas prolazi kroz detaljnu rekonstrukciju. Smederevska tvrđava je jedna od najvećih takvih građevina u Srbiji. U posetu Smederevu treba uvrstiti i odlazak u vilu "Zlatni breg", letnjikovac Obrenovića.
Tvrđava Fetislam
Ovu tvrđavu na Dunavu, blizu današnjeg Kladova, podigli su Turci 1524. Nazvali su je Fetislam, što znači "pobeda islama" i podelili je na dva dela - Mali grad i Veliki grad. Kako se pretpostavlja, Mali grad je bio artiljerijska baza koju su štitile kružne kule. Vlada Turske kompletno će renovirati ovu tvrđavu.
Golubac, Guliver/Getty images
Tvrđava Ram
Nalazi se u blizini današnjeg Požarevca. Prvi put se pominje 1128. u bici vizantijske i ugarske vojske. Vizantija je pobedila, a Turci su kasnije osvojili tvrđavu i ojačali je da bi je prilagodili za bitku vatrenim oružjem. Ova tvrđava, u formi nepravilne zvezde petokrake, izuzetno dobro je očuvana. Sa jedne na drugu stranu Dunava može da se pređe skelom i tokom letnjih meseci uživa u Rajskoj plaži.
Golubačka tvrđava
Ova tvrđava sa devet kula nastala je u 14. veku na litici iznad Đerdapske klisure. Taj izuzetan položaj čini je jednom od najupečatljivijih tvrđava na Dunavu i simbolom Đerdapa. Njome su najpre vladali srpski despoti, a Turci su je osvojili u 15. veku. Danas je veoma popularna i zbog svoje povezanosti sa Lepenskim virom.
Svaki bi čovek voleo da živi na selu pod uslovom da je ono smešteno negde u gradu. Tačno je da svet postaje globalno selo, ali ni u takvom svetu urbana sredina ne može da opstane bez ruralne. A ova bi, pak, bez gradske uvek mogla.
Autor: Dragan Pejić
Izvor: B92
Nekada se na selu i salašima živelo teško i lepo, a danas, moglo bi se živeti isključivo lepo, za šta vojvođanski salaši imaju sve preduslove. Jer, vojvođanski seoski i salašarski ambijent do vrha puni putnu torbu visoko kotiranim turističkim vrednostima: splet živopisnih i raznovrsnih kultura sa svojim narodnim kuhinjama, tradicionalnom muzikom, naivnom umetnošću... Ruralna ravnica nudi zaštićena kulturna dobra, očuvane ambijentalne vrednosti, reke i jezera gde se bogato lovi i ribolovi. Rezervati prirode predstavljaju oaze pogodne za razvoj eko ili zelenog turizma
Svaki bi čovek voleo da živi na selu pod uslovom da je ono smešteno negde u gradu. Tačno je da svet postaje globalno selo, ali ni u takvom svetu urbana sredina ne može da opstane bez ruralne. A ova bi, pak, bez gradske uvek mogla.
Naši preci ‘’Panonci’’ živeli su u zemunicama koje su posle zamenili pletarama, takozvanim blatnjarama. Vremešniji Vojvođani pamte kuće od naboja, sa trščanim, lako zapaljivim krovom. Čovek lako prelazi iz jednog stana u drugi ili kuću tešđko ostavlja. Vojvodina je bila i ostaće zemljoradnička regija sa svojim selom kao simbolom ukorenjenosti, istrajnosti i doslednosti.
Kada su paori svoja domaćinstva izmeštali van sela, da bi, još bliži zemlji i smislu, bili produktivniji u svom poslu, nastajali su salaši.
Domaćine salaša ne može da iznenadi nezvani gost jer se još iz daleka vidi. Komšija je, opet, salašarima uvek bio nešto više i važnije nego onima u selu. Za grad ni reč nemam.
Na salašima se živelo i radilo u dosluhu sa prirodom pa su od prirodnih materijala i sazdani. Okruženje je narušeno tek koliko se moralo. Nema tragova zagađenja, simbola privredničkog bezumlja. Kad salaši opuste od živih bića, vratiće se prirori. Ali ne dok smo mi tu. Ej, salaši...
Kažu da je najčešći san svakog stanovnika ove planete da živi u svojoj kući sa dvorištem neosrvarljiv jer, jednostavno, na zemljinoj kori nema dovoljno mesta. Koliko je onda bogat vlasnik salaša?
Ako je modre talase Panonskog mora zamenilo žuto klasje žita onda su salaši ostrva u ravnici. Čardaci i na nebu i na zemlji, panonske “nojeve barke” sa autentičnim primmercima ljudi, životinja i biljaka. Simbol pozitivne osame, induvidualnosti, beskonfliktnog života. Izvorište zdrave vojvođanske mentalne energije.
Nepregledno prostranstvo vojvođanske ravnice nekada je bilo isparcelisano na salaše, bogata seoska gazdinstva koja su imala sve: polja žita i kukuruza, glavnu zgradu za stanovanje, gostinsku kuću i posebne odaje za poslugu, pomoćne prostorije, pušnicu za meso, skladište, korale, ambare, staje, svinjce i kokošinjce... Nažalost, odavno se ni u jednom više ne vidi dim iz odžaka i ne čuje škripa đerma na bunaru. Od svega što je preostalo najsnažnija je nostalgija starijih i nada mlađih da sve opet može biti kao pre, još lepše, funkcionalnije i profitabilnije.
Jer, ‘’Salaši nisu kič motivi i lažna sreća, oni su ‘ledine’ paorske ukorenjenosti, istrajavanje i egzistencijalne sigurnosti, zaštićenosti po cenu najsurovije zbilje ‘’zaboravljene istorije salaša’’ – zapisano je u knjizi ‘’Ej salaši’’. I zaista, danas pravih, opisanih salaša, ima veoma malo. Ne treba biti suviše pronicljiv da bi se shvatilo da se ljudi sve više okreću urbanom načinu življenja. Sela sve više napuštaju mladi, ostavljajući čuvanje paorske tradicije starijima. Na kraju, s izumiranjem sela – izumiru i salaši.
Danas, posle duge pauze, u svetlu propagiranja “novih” ekoloških vrednosti svedoci smo svojevrsne renesense salaša. Sada su to salaš-restorani i salaš-moteli sa strukom i tekućom vodom ali i prirodom koja strpljivo čeka da ponovo bude otkrivena. Sa druge strane, vojvođanska seoska turistička ponuda otvara gostinjske sobe starih paorskih domaćinstava sa starinskim komadima nameštaja, mirisom dunja i čiste posteljine.
Vojvođanski seoski i salašarski ambijent do vrha puni putnu torbu visoko kotiranim turističkim vrednostima: splet živopisnih i raznovrsnih kultura sa svojim narodnim kuhinjama, tradicionalnom muzikom, naivnom umetnošću... Ruralna ravnica nudi zaštićena kulturna dobra, očuvane ambijentalne vrednosti, reke i jezera gde se bogato lovi i ribolovi. Rezervati prirode predstavljaju oaze pogodne za razvoj eko ili zelenog turizma.
Rečju – nekada se na selu i salašima živelo teško i lepo, a danas, moglo bi se živeti isključćivo lepo, za šta vojvođanski salaši imaju sve preduslove.
Poljsko imanje
Reč salaš potiče od mađarske reči “szallas” (smeštaj, naški). U zapadnim zemljama zovu ga ranč. Kod nas poljsko imanje s kućom i ekonomskim zgradama. Sve isto, samo bez đerma. I duže (pa ga olujne kiše odnesu, jer nema šta za zemlju da ga drži).
Salaši su nastali pod određenim prirodnim i ekonomskim uslovima. Upravo ovi uslovi uticali su na transformaciju salaša. Na samom početku njihovog nastajanja, polovinom XIX veka, to su bila improvizovana privredna staništa stočara. Kasnije, prelaskom na ratarstvo, salaši su se ‘pretvarali’ u kuće, slične onima koje su se gradile u selima. Prvobitno, salaši su bila letnja staništa seljaka, dok su vremenom pojedini postajalo stalno nastanjeni. Daljim razvojem, na mnogim mestima dolazi do grupisanja salaša u nizu, te nastaju šorovi, grupe, pa čak i sela. Ipak, zemljoradnici vremenom postaju sve mobilniji, naročito od kako je traktor ušao u upotrebu na selu, te zbog toga postaje potreba za posredovanjem letnjih staništa na njivama. To je jedan od razloga masovnog napuštanja salaša.
Nastanak salaša u Vojvodini zadire u vreme kada su ovaj prostor naseljavali graničari na rubu Austrougarskog carstva. U 15. veku salašarske pustare napustili su ugarski plemići spasavajući se od turskog nadiranja, te su kasnije u 17. veku salaše dobijali doseljeni Srbi kao nagradu za vojne zasluge. Ipak, salaši najviše počinju da se grade neposredno nakon Majske skupštine 1848. godine i nastanka srpskih revolucionarnih pokreta. Naime, sa revolucionarnim pokretom javlja se težnja seljaka da živi na svojoj zemlji i da podstiče razvitak privrede. I drugo, zamisao seljaka je bila da stanuju što dalje od veleposednika i županijske vlasti.
U to vreme salaši su obično podizani na kraju zemlje salašara, prema drumu i leniji. Ukoliko je bilo više zemlje u komadu, salaš se nalazio na sredini imanja, pored puteva, uvučen od druma do 400 metara, radi zaštite od nepoznatih ‘gostiju’. Kasnije, razdaljina od druma se smanjila na oko 100 metara.
U većini slučajeva salaše su podizali po jedna familija i to jedan pored drugog. Vremenom, salaš se, ili kupovao zajedno sa posedom, ili podizao na novokupljenom imanju. Zbog toga za posledicu imamo da se na više mesta javljaju grupe salaša sa vlasnicima istog prezimena.
Pod istim krovom sobe (prednja, zadnja, gostinska), ostava-špajz, kujna, šupa, vajat, štala i trem (ganak). Čardaci, obor za svinje, avlija, višnje, dudovi, bagrem a okolo nepregledne njive. Zadesi se i poneka salašarska crkva, čak i škola. Štalu je spolja teško razlikovati od kuće što je znak dubokog poštovanja prema životinjama.
Voda, kao uslov za opstanak ljudi i stoke na salašu, vadila se isključivo iz kopanih bunara. Nalazili su se uglavnom na sredini dvorišta, dubine od 8 do 10 metara i prečnika dva metra. Za izvlačenje velike količine vode koristio se sistem đerma, dok se krupna stoka napajala iz valova izgrađenog uz bunar.
Kod svih salaša, žita su se smeštala na tavan a kukuruz u kotarkama ispod kojih su bili živinarnik i/ili svinjac. Štala je uglavnom pravljena od naboja, s tavanom i pokrivena crepom Ograda dvorišta, kao i tora, izgrađena je od pruća. U dvorištu se sadilo voće i vinopva loza, a u delu dvorišta koje je služilo za ispašu, sađeni su dud i bagrem – duda za rakiju a bagrem za ogrev.
Tegoban život
Život na salašu nije bio ni malo lak. Za domaćina je uvek bilo posla. Salašari su, pored ratarskih kultura i industrijskog bilja za prodaju, proizvodili sve povrtarske kulture za sopstvene potrebe. Pored toga, na salašima se gajio i veliki broj stoke, koja se držala kako za prodaju tako i kao hrana za članove domaćinstva. Od prodaje stoke, plaćale su se sluge, dok su se mesom hranili sezonski radnici. Salašari su na pijacama, osim stoke, prodavali i puter, sir, kajmak, jaja, živinu, povrće..., a kupovali odeću i obuću za sebe i svoje sluge.
Salašari su svoj životni vek uglavnom provodili na salašu. Samo su ostereli i iznemogli odlazili nazad u selo, dok je njihovo mesto na salašu zauzimalo jedno od dece. Tokom svog boravka na imanju, koje je trajalo 50 i više godina, salašari su u selo odlazili na smenu, nedeljom i za praznike. Sem na pijacu, odlazili su u crkvu a potom na ručak kući.
Tokom zime salašari nisu imali puno posla, osim što su namirivali i timarili stoku. Slobodne vreme provodili su za razne popravke, krpljenje džakova, opaklija, pletenje štrangli... Tokom zimskih večeri, stariji su se na nekom od salaša okupljali radi katranja, a omladina se skupljala na prela, koja su se najviše održavala nakon Božića. Tada su devojke sa sela odlazile na salaše. Prela su se održavala svaki put na drugom salašu. jer se sa sudesnih imanja dolazilo peške.
Posebne svetkovine na salašima bile su disnatori, svinjokolji. Tada su komšije jedne druge pozivali na večeru. Meso se jelo sveže, stavljalo u salamuru ili dimilo (sušilo). Leti se uglavnom jelo živinsko meso. Sreda je bila bezmesan dan a petkom se obavezno postilo.
Omiljena jela bila su pasulj sa suvim mesom, sarma, krompirača, hleb i lepinja, a nedelja nije mogla da prođe bez živinske supe sa dugačkim žutim rezancima, kuvanim mesom sa sosom i kiflicama sasalom ili štrudlom od maka i suvog grožđa ili bundevara. O slanini, šunki, džigernjači, švargli, čvarcima, konasicama, mlaku, siru i kajmaku da i ne govorimo – to se jednostavno podrazumevalo. Uz tako jaku hranu išlo je naravno i piće. Salašari su najčešće nazdravljali uz vino iz svog podruma. A pre jela nije se zaboravljala ni čašica ‘’dudare’’.
Kada se na salašima intenzivno živelo bilo je i puno dece. Deca imućnijih salašara, čiji su baba i deda bili u selu, pohađali su seoske škole. Ostali su išli u škole na salašu koje su gradile crkvene opštine.
Posle Drugog svetskog rata, u ime industrijalizacije, izvršene nacionalizacije i eksproprijacije, sprovedene komasacija, srušeno je na hiljade salaša u Vojvodini. Rušenjem salaša rušen je ne samo tradicionalan način života nego i prave male fabrike hrane, jer je svako tavko domaćinstvo moglo da hrani bar pedesetak gradskih porodica. Nestalo je dece, pozatvarane su škole...
Revitalizacijom do turističkog brenda
Ova autentična seoska domaćinstva sada ponovo oživljavaju u Vojvodini, u čijoj turističkoj ponudi danas ima više mesta na kojima se može uživati u specifičnom ambijentu i narodnoj kuhinji, čija trpeza je najukusnija kada se ponudi uz zvuke tamburica i šarolik folklorni splet igara. U rekonstrukciju salaša uložen je veliki trud i vlasnici su se uglavnom trudili da što vernije dočaraju nekadašnji izgled.
Na tom planu najviše je urađeno na ‘’Salašu 84’’, petnaestak kilometara od Novog Sada, vlasništvu Dimčeta Gulevskog koji ga je rekonstruisao pre četiri godine od njega napravivši luksuzan turističko-ugostiteljski objekat. O kakvom je objektu reč najbolje pokazuje podatak da je nagrađen Zlatnim turističkim srcem, titulom Biznis partner SCG, a zvanično je proglašen za jedno od deset najlepših mesta u Srbiji.
Na prostoru od oko 970 kvadratnih metara izgrađen je restoran i dva apartmana. Pored toga, salaš trenutno poseduje i jezero sa ribnjakom, mini zoo.vrt, terene za mali fudbal, badmintom i bičvolej, a od ostalih turističkih atraktivnosti koje se nude posetiocima, tu su: jahanje atarom, vožnja kartingom na karting stazi, vožnja čezama, a zatim motornim ili zaprežnim sankama. Kapacitet restorana je 16o gostiju unutra i isto toliko na terasi koji je opremljen na starinski, vojvođanski način. U istom duhu rađeni su i apartmani. Svi materijali koji su korišćeni u izgradnji su drvo, trska i cigla. Za grejanje svih objekata koriste se isključivo kaljeve peći stare od 104 do 173 godine. Kuhinja, urađena takođe u vojvođanskom stilu, sa starom peći za pripremanje hrane, koja nudi isključivo tradicionalna vojvođanska jela. Tu je i kamin sala. U ‘’badžama’’ restorana – samo nebo, ravnica bez kraja, silosi i crkveni toranj. Na desetak metara odatle ‘’mala kuća’’ kako zasad domaćini zovu objekat u kome su smeštena i potpuno opremljena dva apartmana, sačinjena od spavaće sobe, kupatila i manjeg salona. U sobama – drveni pod što škripi pod nogama, drveni pkalari, ‘’stare’’ krpare, kreveti sa drvenom konstrukcijom, osmodeli romantični prozori sa zavesama i kaljeve peći na drva. Za opisivanje onoga što se pruža napolju trebalo bi u pomoć pozvati nekog starog, recimo ruskog, romansijera. Jezero nepravilnog oblika, približnih dimenzija 130 sa 40 metara, koje je bogato šaranima, somovima i ostalom ribom. Uz obalu čamac, a na sredini jezera – ostrvo sa labudovima. U nastavku restorana, starom kapijom odeljeni, nekoliko pomoćnih objekata za skladištenje slame, šapurika, drva i svega što jedan salaš treba da ima. A, tu su i konjušnica, kokošarnik, obori za svinje, koji iz razumljivih razloga nisu u funkciji. Da sve ostane čisto i besprekorno, kako zaista i jeste, okolo trava, ispresecana crvenim ciglanim stazama, a pored cveće i voćnjak. Kompleks se snabdeva strujom iz agregata, duboko ukopanog u zemlju, a voda se koristi sa dva izvora dubokih po 35 metara.
U planu porodice Gulevski, i njegove uspešne firme ‘’Agroinvest’’, je proširenje objekta, koja će obuhvatiti dogradnju deset novih apartmana, saune i turskog kupatila,, teniskih terena i otvorenog bazena.
No, iako ih ima na desetine, treba pomenuti još nekoliko veoma reporezentativnih i visokog seoskog turizma dostojnih turističkih objekata” “Salaš 137” na Čeneju, “Katić salaš” kod Sente, ‘’Katai’’ salaš kod Malog Iđoša, “Gabrić salaši” na Paliću, “Čika Nikolin salaš” u Naradinu, salaš “Vrbić” kod Bačke Palanke...
Rečju – salaši ponovo postaju stvarnost Vojvodine, turističke meke i atrakcije kojima treba pohoditi!
