Član
- Učlanjen(a)
- 17.04.2009
- Poruka
- 4.299
U šta prelazi zaljubljenost
Većina mladih ljudi čvrsto veruje da ljubav počinje zaljubljivanjem. Neki jednostavno ne mogu da shvate kako bi drukčije ljubav mogla i da počne, ako ne zaljubljivanjem: „A kako da znam da nekoga volim, ako se u njega ne zaljubim?” Međutim, zaljubljivanje i ljubav su osećanja koja se po svojim psihološkim mehanizmima potpuno razlikuju. To su dva različita osećanja. Kako onda može jedno osećanje da bude početak onog drugog, različitog osećanja? U kom su odnosu ova dva osećanja? Zaljubljenost je zasnovana na iluziji o drugoj osobi, a ljubav na poznavanju druge osobe kakva jeste u stvarnosti. Šta se događa kada neko sa iskrivljene slike stvarnosti „preklopi” na ispravnu sliku stvarnosti? Može li ulepšana iluzija biti garancija da sledi lepa stvarnost?
Projekcija i idealizacija omogućuju zaljubljivanje. Osoba nosi predstavu o pravom partneru i kada se pojavi neko ko je dovoljno sličan sa tom predstavom, osoba projektuje i misli da je drugi upravo onakav kakvog traži. Ali kada stvarnost opovrgne projektovano, zaljubljenost prestaje. I zato je zaljubljivanje po svojoj definiciji prolazno osećanje. A kada zaljubljenost prestane mogući su različiti drugi odnosi.
Verovatno je najčešći ishod razljubljivanja razočaranost. Osoba jednostavno shvati da onaj u koga je bila zaljubljena nije takav kakvim ga je ocenila, da joj ne vredi toliko koliko je mislila, već daleko manje. Razočaranost je neprijatno, ali veoma korisno osećanje jer omogućuje osobi da ponovo reaguje na stvarnost. Ali nekada razočaranost vodi u prezir ili mržnju. Umesto da iluziju zaljubljivanja shvati kao svoju grešku, osoba u njoj vidi nameru drugog da je prevari i iskoristi. Osoba sebe vidi kao žrtvu zavere drugog koji ju je za trenutak „zaveo” ili „začarao”.
Razljubljivanje vodi i u ravnodušnost. Tipično je da se osoba postepeno „ohladi”, polako uviđajući da drugi nije onakvim kakvim ga je doživljavala tokom zaljubljenosti.
Razljubljena osoba može shvatiti da drugi nije loš, ali da nije dovoljno dobar da bi sa njim ostala u partnerskom odnosu. Tada pokušava da odnos pretvori u prijateljski odnos. Nekada čini kompromis i ostaje u vezi kojom nije zadovoljna.
A nekada razljubljena osoba shvati da drugi nije onakvim kakvim ga je zamišljala, ali da joj se sviđa takav kakav jeste u stvarnosti. U tom slučaju zaista možemo reći da zaljubljenost prelazi u ljubav, ili, da bismo naglasili diskontinuitet ovih osećanja, da zaljubljenost „preskače” u ljubav. Ali to se daleko ređe dešava nego što se misli. Naivno je verovati da zaljubljenost automatski vodi u ljubav.
Izvor: Politika/Zoran Milivojević
Većina mladih ljudi čvrsto veruje da ljubav počinje zaljubljivanjem. Neki jednostavno ne mogu da shvate kako bi drukčije ljubav mogla i da počne, ako ne zaljubljivanjem: „A kako da znam da nekoga volim, ako se u njega ne zaljubim?” Međutim, zaljubljivanje i ljubav su osećanja koja se po svojim psihološkim mehanizmima potpuno razlikuju. To su dva različita osećanja. Kako onda može jedno osećanje da bude početak onog drugog, različitog osećanja? U kom su odnosu ova dva osećanja? Zaljubljenost je zasnovana na iluziji o drugoj osobi, a ljubav na poznavanju druge osobe kakva jeste u stvarnosti. Šta se događa kada neko sa iskrivljene slike stvarnosti „preklopi” na ispravnu sliku stvarnosti? Može li ulepšana iluzija biti garancija da sledi lepa stvarnost?
Projekcija i idealizacija omogućuju zaljubljivanje. Osoba nosi predstavu o pravom partneru i kada se pojavi neko ko je dovoljno sličan sa tom predstavom, osoba projektuje i misli da je drugi upravo onakav kakvog traži. Ali kada stvarnost opovrgne projektovano, zaljubljenost prestaje. I zato je zaljubljivanje po svojoj definiciji prolazno osećanje. A kada zaljubljenost prestane mogući su različiti drugi odnosi.
Verovatno je najčešći ishod razljubljivanja razočaranost. Osoba jednostavno shvati da onaj u koga je bila zaljubljena nije takav kakvim ga je ocenila, da joj ne vredi toliko koliko je mislila, već daleko manje. Razočaranost je neprijatno, ali veoma korisno osećanje jer omogućuje osobi da ponovo reaguje na stvarnost. Ali nekada razočaranost vodi u prezir ili mržnju. Umesto da iluziju zaljubljivanja shvati kao svoju grešku, osoba u njoj vidi nameru drugog da je prevari i iskoristi. Osoba sebe vidi kao žrtvu zavere drugog koji ju je za trenutak „zaveo” ili „začarao”.
Razljubljivanje vodi i u ravnodušnost. Tipično je da se osoba postepeno „ohladi”, polako uviđajući da drugi nije onakvim kakvim ga je doživljavala tokom zaljubljenosti.
Razljubljena osoba može shvatiti da drugi nije loš, ali da nije dovoljno dobar da bi sa njim ostala u partnerskom odnosu. Tada pokušava da odnos pretvori u prijateljski odnos. Nekada čini kompromis i ostaje u vezi kojom nije zadovoljna.
A nekada razljubljena osoba shvati da drugi nije onakvim kakvim ga je zamišljala, ali da joj se sviđa takav kakav jeste u stvarnosti. U tom slučaju zaista možemo reći da zaljubljenost prelazi u ljubav, ili, da bismo naglasili diskontinuitet ovih osećanja, da zaljubljenost „preskače” u ljubav. Ali to se daleko ređe dešava nego što se misli. Naivno je verovati da zaljubljenost automatski vodi u ljubav.
Izvor: Politika/Zoran Milivojević
. Jednom ce neko i da bude pravi .... valjda :dntknw: .