Turističke zanimljivosti

[sendi]

Top 10 interesantnih činjenica o Evropi

Top 10 interesantnih činjenica o Evropi


Blic

Čak ni stanovnici Evrope nisu uvek upoznati sa nekim pojedinostima ili zanimljivostima vezanim za Stari kontinet, dok Amerikanci ponekad nisu sigurni ni da li je Evropa uopšte kontinenet ili država. Evropa obiluje istorijskim, geografskim, kulturnim i ostalim zanimljivostima poput toga da se tu nalazi najmanja država na svetu, ali i najveća, kao i da su najveće svetske imperije nastale upravo u Evropi. Uživajte u zanimljivim evropskim činjenicama koje je pripremio sajt toptenz.net.

Mogao bi biti svetska prestonica, foto: hbarrison/flickr.com


10. ISTANBUL, GRAD NA DVA KONTINETA
Još u antičko doba, magični Isanbul ujedinio je Aziju i Evropu preko Bosfora. Ovaj neverovatni grad je, bez sumnje, jedno od najlepših mesta na svetu. Istanbul je jedina metropola na svetu koja leži na dva kontineta. Takođe je bio evropska prestonica kulture 2010. Kroz istoriju, ovaj grad bio je prestonica mnogih imperija. Napoleon Bonaparta jednom je rekao: “Da je zemlja samo jedna država, njena prestonica bio bi Istanbul.” Ako razmišljate o tome da doručkujere u Aziji, a ručate u Evropi, onda je Istanbul mesto za vas.

Najveći vulkan u Evropi - Etna, foto: thilo_hilberer/flickr.com

9. NAJPOZNATIJI EVROPSKI AKTIVNI VULKANI
Etna je najveći evropski aktivni vulkan, visine 3.350 metara, smešten na jugu Italije, na Siciliji. Najviši vulkan u Evropi je zapravo i jedan od najaktivnijih vulkana u svetu. Etna je i u 2011. eruptirala. Erupcije Etne dokumentovane su još u antičko doba, još 1.500 godina pre nove ere. To je najduži period dokumentovane erupcije u svetu.
Stromboli je is takođe jedan od najaktivnijih svetskih vulkana. Predstavlja jedno od osam Liparskih ostrva - vulaknski arhipelag u Tirenskom moru. Prema nekim stručnjacima, Stromboli je jedini aktivni vulkan na evropskom kopnu.
Vezuv, najpoznatiji po svojoj erupciji koja je potpuno uništila Pompej i Herkulanej, poslednji put proradio je pre 67 godina, 1944.
Vatnajekidl na Islandu najveći je evropski glečer u obimu ispod čijeg leda se nalazi najmanje sedam vulkana.

Hram Vasilija Blaženog u Moskvi, foto: jackversloot/flickr.com

8. NAJVEĆA/NAJMANJA DRŽAVA NA SVETU
Evropa je ujedno dom i najmanje države na svetu, Vatikana (Stato della Città del Vaticano), i najveće - Rusije. Iako je Kina država sa najviše “komšija” (15), Rusija je odmah za njom i graniči se sa 14 država. Brazil je na trećem mestu (10).
Prema CIA svetskim podacima, ruska teritorija zauzima 17,098,242 kvadratnih kilometara (zemlja 16,377,742 km2; voda 720,500 km2), dok Vatikan zauzima samo 0.44 kilometra kvadratnih. Grad-država Vatikan nalazi se na UNESKO listi Svetske baštine i jedino je mesto koje sa jednim “gradom” predstavlja celu državu.

U rumunskom selu Sapanta smrt dočekuju osmehom, fotoremus/flickr.com

7. SREĆNO GROBLJE U RUMUNIJI
Groblja su tužna mesta, ali takođe mogu biti interesantne i zabavne destinacije. Selo Sapanta na severu Rumunije, poznato je u svetu po svom Srećnom groblju koje se nalazi i na listi Svetske baštine UNESKA. Sapanta je jedinstveno groblje i velika turistička atrakcija. Ali šta je to toliko neobično u vezi sa njim? To je netipičan dizajn nadgrobnih ploča. Nadgrobni spomenici su u obliku velikih krstova isklesanih od hrastovog drveta. Ručno su farbani u živopisne boje kao što su crvena, plava, zelena, žuta i ukrašeni smešnim i zanimljivim epitafima koji opisuju život i okolnosti pod kojima je pokojnik otišao na drugi svet. Čovek koji stoji iza ovog zanimljivog koncepta je rumunski majstor Joan Stan Patras, koji je počeo da se bavi vajanjem krstova 1935. godine. U drevnim kulturama Dračana, rumunskih predaka, smrt se posmatrala kao oslobađenje, a duša je ostajala besmrtna. Sapanta je sačuvala ovaj pozitivan stav prema smrti i dočekuje je sa osmehom.

Američki ponos delo je Evropljana, foto: mikelehen/flickr.com

6. KIP SLOBODE NAPRAVLJEN JE U FRANCUSKOJ
Poznati Kip slobode, ponos Njujorka i Sjedinjenih Američkih Država, dizajnirao je Frederik Bartoldi. Malo Amerikanaca zna da je kolosalna neoklasična skulptura isklesana u Francuskoj i data SAD na poklon u znak prijateljstva. Aleksandar Gustav Ajfel, briljantni francuski inženjer koji stoji iza Ajfelovog tornja, napravio je čelični okvir Kipa slobode. Statua je visoka oko 93 metra, a sedam krakova na kruni predstavlja sedam kontinenata. Replike Kipa slobode prave se širom sveta, a najpoznatija je u Francuskoj.

Ime prema feničanskoj princezi ili prostranstvu, foto: Albertane/flickr.com

5. EVROPA - ZNAČENJE

Prema mitologiji antičke Grčke, Evropa je bila prelepa feničanska princeza - kćerka Agenora, feničanskog kralja Tira u Libanu. Zevs se zaljubio u Evropu, pa je odlučio da se pojavi pred njom kao veličanstveni beli bik kako bi zadobio njeno poverenje. Zevsova moć metamorfoze bila je ključni element grčke mitologije. Princeza bi uzjahala leđa bika i momentalno bi bila prenesena na Krit gde se Zevs prikazao u svoj svojoj moći i sjaju. Kralj bogova i Evropa imali su troje dece - Sarpedona, Minosa i Radamantisa. Sa etimološkog stanovišta - reč “Evropa” dolazi iz starogrčkog i znači “široko”, “široko gledano”, “širok aspekt”.

Sredozemno more više puta je isušivalo, foto: Wikimedia


4. MEDITERAN JE NEKADA BIO PUSTINJA

U poslednjih 40 godina pronađeni su dokazi da je Sredozemno more (Mediteran) često presušivalo u prošlosti. Ovaj događaj poznat je i kao Mesinska (mesinijska) kriza saliniteta. Neverovatnu priču o ovom otkrići ispričao je u “Mediteran je bio pustinja, putovanje istraživačkog broda Golmara” Kenet J. Hsu. Prema Robu Batleru, “kriza saliniteta u Mediteranu predstavlja jedan od najdramatičnijih primera promene životne sredine izvan ledenog područja u relativno mladom geološkom beleženju.”

Rasprostranjenost Rimskog carstva na njegovom vrhuncu, foto: Wikimedia

3. NAJVEĆE IMPERIJE
Većina najvećih istorijskih imperija osnovana je u Evropi. Britanska imperija u jednom momentu bila je najveća imperija na svetu. Prekrivala je više od 36 miliona kvadratnih kilometara sa populacijom između 480 i 570 miliona ljudi. Na vrhuncu moći carstva govorilo se da “sunce nikada ne zalazi”, zato što bi sunce uvek sijalo na barem jednom delu carstva. Prekrivala je četvrtinu zemljine površine. Ostale značajne evropske kolonijalne sile su Špansko carstvo, Rusko carstvo, Francusko carstvo, Portugalsko carstvo... Rimsko carstvo, prekolonijalno carstvo, koje se često opisuje kao kolevka savremene civilizacije, bilo je jedno od najuspešnijih imperija na svetu.

Selu u Velsu nosi jedno od najdužih imena na svetu, foto: sarahstierch/flickr.som

2. NAJDUŽA IMENA
Pripremite se za najduže zapisana oficijalna imena. Teško da se neko može takmičiti sa Taumatawhakatangihangakoauauotamateaturipukakapikimaungahoronukupokaiwhenuakitanatahu: maorskim nazivom za brdo u Novom Zelandu, ali ajde da pokušamo. Selo u Velsu u Ujedinjenom Kraljevstvu sadrži 58 slova i najduže je oficijalno ime mesta od jedne reči. Llanfairpwllgwyngyllgogerychwyrndrobwllllantysiliogogogoch znači “Crkva Device Marije u šupljini belog lešnika blizu brzog vrtloga i Crkva Svetog Tisilija od crvene stene”. Kraća verzija imena je Llanfairpwllgwyngyll. Postoji još nekoliko neobičnih imena: Äteritsiputeritsipuolilautatsijänkä - mesto u Finskoj, Siemieniakowszczyzna u Poljskoj i Newtownmountkennedy u Irskoj.

Velikom seobom naroda plemena preplavila Evropu, foto: Wikimedia

1. PERIOD MIGRACIJA - VELIKA SEOBA NARODA
Velika seoba naroda je možda jedna od najnepoznatijih činjenica o Evropi. Velika seoba naroda je migracioni period u istoriji kada su razna plemena preplavila Evropu. Prva faza seobe završila se oko 500. godine pre nove ere, kada su germanska plemena (Franci, Goti, Saksonci, Vandali, Lombardi...) uspostavili svoje kraljevstvo u centralnoj, zapadnoj, istočnoj i jugoistočnoj Evropi. Ovaj period pratio je i sledeći migracioni talas (od oko 500. do 700. godine p.n.e.), odnosno seoba slovenskih naroda.
Invazija Avara i Bugara, muslimansko osvajanje Sicilije, invazija Mađara i Vikinga su takođe značajni momenti u evropskoj istoriji. Ovo je način na koji je bogati istorijski tok oblikovao i definisao evropske narode i njihovu nemerljivu kulturu tokom vekova.

 

[sendi]

50 država - 50 čudnih zakona

[h=1]50 država - 50 čudnih zakona
[/h]B92

Ako planirate da ove godine putujete u Ameriku, pazite se; svih 50 država ima neke čudne zakone i možda ih prekršite i ne znajući.

​

Eni Taker Morgan, autorka, istraživala je američko zakonodavstvo i za svaku državu navela po jedno čudno “pravilo”.

Nemojte posle da kažete da vas nismo upozorili!

“Sa ovakvim zakonima pravo je čudo da svi nismo u zatvoru,” rekla je Eni.

Alabama: Ilegalno je nositi lažne brkove u crkvi kako ne biste zasmejavali prisutne.

Aljaska: Šaputanje nekome na uvo u toku lova je strogo zabranjeno.

Arizona: Seča kaktusa vas može ostaviti u zatvoru i to na 25 godina.

Arkanzas: Ilegalno je nepravilno izgovarati ime ove države.

Kalifornija: Ne smete jesti pomorandže u kadi.

Kolorado: Ne smete pozajmljivati usisivač komšiji (isto važi i u Denveru).

Konetikat: Kiseli krastavac nije krastavac ako ne odskače.

Delaver: Ilegalno je venčati se ako vas je neko izazvao u igri “istina ili izazov”.

Vašington, D.C.: Ilegalno je nekog javno prozvati kukavicom jer je odbio izazov.

Florida: Ako ostavite slona na parking mesto, plaćate kao da ste parkirali normalno vozilo.

Džordžija: Ilegalno je probati odeću u kabini radnje ako prvo ne povučete zavese.

Havaji: Svi stanovnici koji ne poseduju brod mogu biti kažnjeni.

Ajdaho: Muškarac ne sme dati svojoj dragoj kutiju slatkiša lakšu od 22 kg.

Ilinois: Ilegalno je nositi francusku pudlu na opersku predstavu. (Važi i u Čikagu).

Indijana: Vrednost broja pi je 4, a ne 3.14

Ajova: Pijanista koji ima jednu ruku mora da svira za džabe.

Kanzas: Ilegalno je bacati noževe na muškarce koji nose prugasta odela.

Kentaki: Svaki građanin mora da se tušira bar jednom godišnje.

Luizijana: Ako ujedete nekog sa prirodnim zubima nije strašno, ali ako imate veštačke i uradite isto – to se smatra velikim prestupom.

Mejn: Ako zadržite božićnu dekoraciju nakon 14. januara, idete u zatvor.

Meriland: Ilegalno je prati ili ribati sudoperu, ma koliko da je prljava.

Masačusets: Gorile se ne smeju voziti na zadnjem sedištu automobila.

Mičigen: Žene se ne smeju šišati bez muževljeve dozvole.

Minesota: Nezakonito je farbati vrapca kako biste ga prodali kao papagaja.

Misisipi: Psa možete šetati samo ako nosi pelene.

Mizuri: Deca mogu kupiti sačmare, ali ne i igračke pištolje.

Montana: Žena je prekršila zakon ako otvori muževljev mejl.

Nebraska: Vlasnici barova ne smeju prodavati pivo ako simultano ne kuvaju supu u kuvalu.

Nevada: Muškarac sa brkovima ne sme da poljubi ženu.

Nju Hempšir: Zabranjeno je prodavati svoju odeću ako ste je nosili, kako biste otplatili kockarske dugove.

Nju Džersi: Protivzakonito je da muškarac plete tokom sezone pecanja.

Nju Meksiko: Žene se ne smeju pojavljivati neobrijane u javnosti.

Njujork: Dok se vozite liftom ne smete pričati, morate držati skupljene ruke i gledati ispred sebe.

Severna Karolina: Protivzakonito je pevati na sav glas.

Severna Dakota: Ne smete leći i zaspati a da se ne izujete.

Ohajo: Morate pritisnuti sirenu kad god zaobilazite drugi auto.

Oklahoma: Ne smete uzeti griz tuđeg hamburgera.

Oregon: Sudovi moraju biti potpuno suvi.

Pensilvanija: Ilegalno je spavati na vrhu frižidera napolju.

Roud Ajland: Ne smete drugu osobu ugristi za nogu.

Južna Karolina: Ako muškarac obeća da će oženiti neudatu ženu, zakon ga obavezuje da to i učini.

Južna Dakota: Ne smete zaspati u fabrici sira.

Teksas: Ne smete da pucate u bizona sa 2. sprata hotela.

Juta: Ilegalno je ne piti mleko.

Vermont: Žene moraju dobiti pismeno odobrenje od muža ako žele veštačke zube.

Virdžinija: Golicanje žena je nezakonito.

Vašington: Ilegalno je lagati da su vam roditelji bogati.

Zapadna Virdžinija: Ako ismevate nekog i on to ne prihvata, provešćete u zatvoru 6 meseci.

Viskonsin: Margarin ne sme biti zamena za puter u restoranu, osim ako mušterija to sama ne traži.

Vajoming: Ne smete slikati zečeve od januara do aprila, osim ako nemate specijalnu dozvolu

 

[sendi]

7 čarobnih filmskih mesta

[h=1]7 čarobnih filmskih mesta
[/h]B92

Filmovi i putovanja mogu da posluže kao beg od realnosti, prilika da makar na kratko zaboravimo na svakodnevne brige.

"Edoras" iz Gospodara prstenova, odnosno, Mount Sunday na Novom Zelandu (Foto: zach.hodgson / Flickr.com)​

Dok filmovi imaju mogućnost da nas istog trenutka odvedu u novi svet, na daleko ostrvo ili u grad budućnosti, putovanje nam dozvoljava da u svemu tome uživamo svim svojim čulima. Možda vaša avantura neće biti filmska, ali je svakako sa vama u glavnoj ulozi.


[h=2]7. Salcburg, Austrija: Moje pesme, moji snovi[/h]

Mirabell palata i vrtovi (Foto: Ross Hill / Flickr.com)​

Oduvek ste želeli da trčite preko poljane i pevate iz sveg glasa, kao Marija, glavna junakinja filma Moje pesme, moji snovi? Zamišljate sebe kako vozite bicikl kroz Salcburg ili se udajete u predivnoj katedrali?

Posetite Salcburg i doživite bajku. Postoji više tura i ekskurzija, ali je Panorama Tours najoriginalnija - jer su se njihovi autobusi koristili za potrebe snimanja filma.

Možete da posetite i Nonberg opatiju gde se Marija zamonašila, Mondze katedralu gde se venčala ili zamak Leopoldskron koji joj je bio dom.


[h=2]6. Tokio: Izgubljeni u prevodu[/h]

Pogled sa prozora sobe hotela Park Hyatt u Tokiju (Foto: jaybergesen / Flickr.com)​

Ljubavna priča između američkog glumca koji preživljava krizu srednjih godina dok snima reklamu u Japanu i depresivne žene koja prati muža na poslovnom putu.

Ovaj film nominovan za Oskara je sniman u dva distrikta - Šinjuku i Šibuja. Park Hyatt hotel, gde se njih dvoje upoznaju, jedan je od najboljih i najskupljih u gradu.

Ako želite da probate dobar suši i sake, otiđite u Ichikan, gde su i oni večerali. Scena sa karaokama snimana je u Karaoke-Kan klubu u Šibuji, a zabava sa japanskim prijateljima u Air-u, jednom od najpopularnijih klubova u Tokiju.


[h=2]5. Južna Amerika: Dnevnik motocikliste[/h]

Maču Pikču (Foto: B92, arhiva)​

Fabula se zasniva na Čegevarinom putovanju 1939, kada je prešao 8.500 km sa svojim prijateljem Albertom Granadaom. Krenuli su od Buenos Ajresa, preko Patagonije i kroz Čile, duž Anda i Maču Pikčua do Venecuele.


[h=2]4. Tajland: Plaža i Čovek sa zlatnim pištoljem[/h]

Phi Phi Leh (Foto: dizznan / Flickr.com)​

Film "Plaža" sniman je na ostrvu Phi Phi Leh, jednom od najposećenijih na Tajlandu koji govori o turisti koji je u potrazi za idealnom plažom.

Takođe, i u filmu o Džejmsu Bondu, "Čovek sa zlatnim pištoljem", izabrali su tajlandsko napušteno ostrvo, raj na zemlji, koji je danas preplavljen turistima.


[h=2]3. Grčka: Mama Mia[/h]

Skopelos (Foto: Son of Groucho / Flickr.com)​

Nastao od klasične pesme grupe Aba, ovaj mjuzikl će vas naterati da posetite grčka ostrva ukoliko do sada već niste. Sniman je na Skopelosu i Skiatosu.

Kastani plaža gde je snimana pesma "Does Your Mother Know" odvija se u mestu Glisteri, na severnoj obali Skopelosa.


[h=2]2. Novi Zeland: Gospodar prstenova[/h]

"Edoras" iz Gospodara prstenova, odnosno, Mount Sunday na Novom Zelandu (Foto: zach.hodgson / Flickr.com)​

Očaravajući scenario ovog filma stavio je Novi Zeland na vrh svetskih turističkih mapa. Sniman je 274 dana, a više od 350 setova postavljano je na oko 150 lokacija. Ovo je prvi put da je filmska trilogija snimana odjednom, što je čini najvećom produkcijom u istoriji.

Brda Matamata su dom hobita, a turisti mogu da posete Hobiton. Kvinstaun je poslužio za Eregion brda i Pillars of Argonath.


[h=2]1. Tunis: Ratovi zvezda i Raiders of the Lost Ark[/h]

Originalni set iz filma Star Wars, Tunis (Foto: StateOfNew / Flickr.com)​

Pustinjski predeo u jugoistočnom Tunisu poslužio je kao idelano mesto za snimanje scena u svemiru, kao i za avanture Indijane Džonsa. Putujte u Tozeur, iznajmite džip i zamislite da ste sleteli na planetu Tatooine.

Posetite Matmata i njegovu atrakciju Sidi Driss Hotel gde su snimane scene Skajvokerovog detinjstva.

 

[sendi]

Najstariji grad na svetu - Jerihon

Najstariji grad na svetu - Jerihon


Blic

Popularna turistička atrakcija i meta znatiželjnih putnika oduvek su bila mesta koja svojim dugim postojanjem svedoče o nastajanju naroda i civilizacije, ali i o njihovom nestajanju. Kada zakoračite na tlo nekog od najstarijih mesta na svetu, obaviće vas duh davnih vremena, a vi se slobodno prepustite istraživanju nekog davnog prošlog vremena.

Jerihon je stalno naseljen nastariji grad na svetu foto: random exposure/flickr.com


Najstariji stalno naseljen grad na svetu je Jerihon. Ovaj drevni grad pripada teritoriji Palestine, sagrađen je na reci Jordan i to 9.000 godina pre Hrista. Pored toga što je najstariji, Jerihon je i najniži grad na svetu, jer se nalazi na nadmorskoj visini od 258 m ispod nivoa mora.

Jerihon je bio poznat kao Grad palmi foto: random exposure/flickr.com

Arheološkim iskopavanjima ovde je otkriveno preko 20 naselja, a najstarije datira oko 9000 godina pre nove ere. Jerihon se pominje i u Starom i Novom zavetu, i to pod imenom „Grad palmi“. Grad je bio okružen bedemom sa kulama, tu je živelo najviše 1.500 stanovnika, dok danas ovde živi oko 20.000 ljudi.

Brojne ruševine iz raznih perioda mogu se videti i danas foto: random exposure/flickr.com

Brojnim istraživanjima i iskopavanjima koja se ovde izvode od 1868. godine, otkriveno je da su zidine grada podignute u 5 milenijumu pre nove ere, da su stalno nastajala naselja, i da postoje ruševine iz raznih epoha. Kroz dugu istoriju koja datira još od pre biblijskog perioda, Jerihon je nekoliko puta rušen i obnavljan: Jevreji ga otimaju od Hanana u periodu osvajanja Palestine, Rimljani ga razaraju 68. godine nove ere.

Jerihon je nekada bio glavna tvrđava od strateškog značaja foto: random exposure/flickr.com

Arheološkim iskopavanjima otkrivene su kolibe, kuće, predmeti, grobnice, grnčarija, drveni nameštaj, kutije sa mozaičkim dekoracijama, koji svedoče o kulturi naroda koji su ovde živeli (nomadi Amorićani, Hananci), a i dokaz su da je Jerohin bio civilizovana urbana sredina svog vremena i glavna tvrđava od strateškog značaja. Današnji grad Jerohin nalazi se blizini ruševina tvrđave. Pogledajte reportažu o najstarijem gradu na svetu:

 

[crvendac_011]

„Вучја јама“ као туристичка атракција

четвртак, 19. јан 2012.

„Вучја јама“ као туристичка атракција

Озлоглашена командна база Адолфа Хитлера „Вучја јама“ ускоро би могла да постане туристичка атракција. Да би туристи комфорније могли да се пробију кроз мочваре и шуму до комплекса у којем се Фирер скривао потребна је повећа свота, па надлежни у Пољској траже инвеститоре.
Пољска тражи инвеститоре који би били спремни да некадашњу командну базу нацистичке војске, из које је Адолф Хитлер издавао наређења, такозвану „Вучју јаму" (Wolfschanze), претворе у туристичку атракцију, преноси Ројтерс.



Остаци Хитлеровог утврђеног комлекса, сакривеног дубоко у шуми на североистоку Пољске, познати су и као поприште атентата на вођу нацистичке Немачке који је спровео пуковник Клаус фон Штауфенберг, а који је 2008. године послужио као тема за филм Валкира са Томом Крузом у главној улози.
„Вучја јама" је служила Хитлеру као командна база током Другог светског рата, а порушиле су је нацистичке снаге приликом повлачења почетком 1945. године.
Комплекс, који је добио назив по Хитлеровом надимку Вук, обухватао је 80 зграда и заузимао око 800 хектара шуме. Окружен језерима и мочварама, као и густом шумом, био је неприступачан за тенкове и војне авионе.



„Чекамо да неко да понуду, али се досад нико није јавио", каже Зенон Пјотрович, представник локалног шумског газдинства у чијој је надлежности „Вучја јама".
Пјотрович је објаснио да пројекат захтева велика улагања, јер подразумева и изградњу музеја који би био отворен током целе године.
Рушевине нацистичке командне базе су отворене за јавност, али не привлаче много посетилаца, јер су сакривене дубоко у шуми и до њих се може једино доћи преко мочварног терена.



Утврђење је саграђено недалеко од руске границе 1941. године, како би се Хитлер и други високи нацистички званичници заштитили од опасности из ваздуха током операције „Барбароса", како је названа инвазија Совјетског Савеза.
База је имала властиту електрану и железничку станицу. Војни комплекс је био окружен минским пољем за чије чишћење је било неопходно пуних десет година током којих је уклоњено 54.000 мина!



Извор: РТС

 

[qzmagretna]

B92

„Oči u oči sa ajkulom - na nebu“

Jedan pilot novozelandske aviokompanije Air New Zeland je verovatno mislio da halucinira kada se usred leta našao oči u oči sa letećom ajkulom.

Incident se dogodio 26.12.2011. prilikom sletanja aviona na aerodrom u Krajstčerču.

Dok je obaveštavao kontrolu leta, shvatio je da je reč o balonu u obliku morske nemani napunjenom helijumom, veoma popularnom božićnom poklonu ove godine na Novom Zelandu.

Ajkulu na naduvavanje je očigledno oduvao vetar, a pilot ju je uočio na 600 metara visine dok je prilazio aerodromu. Panici nije bilo mesta, budući da je helijum inertan gas koji ne uzrokuje štetu.

Čak i u slučaju da se nađe u jednom od reaktora, avion bi najverovatnije nastavio da leti, kažu u kompaniji Air New Zeland.​

 

[qzmagretna]

B92

[h=1]Putopis - jedrenje uz obale Male Azije[/h]
Iz nedeljnika Vreme, prenosimo putopisni tekst Vladimira Pištala.

U svakom zatonu gde smo se ukotvljavali mogao je zastati Odisej, neki drugi heroj ili polubog. Sad su te uvale koze naseljavale svojim antičkim "meee". Vetar je nosio sunčevu svetlost kao maglu i njome punio jelove krošnje. Metalni opiljci su se osipali iz njakanja magarca. Galebovi su mjaukali nad brodom i leteli na različitim spratovima vetra… Shvatio sam da je turista kombinacija cvrčka i mrava. Cvrčak se odmara, a mrav gleda osunčanu pučinu i skuplja utiske za januar

Da je taj stih napisao Temelko Saračević, pesnik iz Vranja, kritičari bi govorili o njegovoj "gruboj emocionalnosti". Da ga je napisao Vilijam Šekspir, govorili bi o njegovoj "sublimnoj poeziji". Verujem da bi morao postojati isti estetski kriterijum za Temelka i za Vilijama. Pa i za autora ovog teksta. Zašto za njega? – upitaćete. Zato što taj stih nije pao na pamet prethodnoj dvojici, nego baš meni pre nego što ću zaspati na palubi broda ukotvljenog u fetijskom zalivu.

Pogledajte prilog 22886

Kad sam se probudio, nisam otvorio oči. Sve mi je pod kapcima bilo narandžasto. Naslonio sam se na lakat. Bilo je bistro jutro, kakvo ponekad svane u ovom iznenađujućem svetu. Okruživala me je maglena plavet fetijskog zaliva, veoma sličnog Boki Kotorskoj. Tu gde su sad Fetije nekad je bio Telmesos, granični grad antičke Likije. Vrli Likijci su bili saveznici Prijama i Hektora u Trojanskom ratu. U tom ratu, kao što nas podseća drugo pevanje Ilijade: "Likijce je vodio Glauk nezazorni". Na litici iznad grada zjapile su urezane likijske grobnice, slične hramovima sa dvovodnim krovom, ili minijaturnim jordanskim Petrama. Sa litica iznad Fetija smrt i melanholija nadgledale su bolnu lepotu Mediterana.

Dani naše plovidbe uz obale Male Azije počinjali su zvonom za doručak. Na stolu bi se stvorili sir, hleb sa susamom, paradajz, čaj i masline. U osam bi se u zatonu probudio prvi cvrčak, a zatim bi se probudila čitava strana. Na našem jedrenjaku, guletu, bilo je tuče Srba i osam turskih gospođa. Odnosi su bili pristojni, ali ne bolji od toga, verovatno zbog jezičke barijere. Posle kupanja bi zaštektao lanac koji je izvlačio sidro i opet smo plovili među uvalama i planinama. Da mi je neko rekao "Ovo je Sardinija" ili "Ovo je Korzika", ja bih slegnuo ramenima i promrmljao – možda. Koze su naseljavale zalive svojim antičkim "meee". Vetar je nosio sunčevu svetlost kao maglu i njome punio jelove krošnje. Metalni opiljci su se osipali iz njakanja magarca. Galebovi su mjaukali nad brodom i leteli na različitim spratovima vetra.

Plovili smo kroz predele iz Felinijevog Satirikona. U svakom zatonu gde smo se ukotvljavali mogao je zastati Odisej, neki drugi heroj ili polubog. Sad su ih naseljavale dugodlake crne koze koje je ekipa sa broda nazivala "turska samonikla koza". Koze su po divljim plažama lunjale same.

Pogledajte prilog 22887

"Kome pripadaju ove koze?", pitali su se Srbi.

"Kako kome? Pa Heliju, bogu Sunca."

Odrazi sunca sa vode zmijuljili su po plavoj tendi. Brod je škripao na talasima. Kao kod Rastka Petrovića, ljudi su govorili. Vlada je pričao kako je bio u kliničkoj smrti od astme, pa kako posle nije smeo da zaspi tri meseca od straha.

"Ko bi te ovako džabe ljuljao ceo dan?", pitala se glasno Ana.

"Na moru sam drugačiji čovek", mrmljao je Mića. "Puštam da me more nosi. Spavam dva sata ili dvadeset, kako me voda ponese."

Nekad bi ceo brod zadremao pod plavom tendom. Budio sam se i osvrtao oko sebe. Na jednoj strani broda, more je treptalo od sunca. Svaki talas je imao vašarsko ogledalce. Na drugoj strani, maglica je odevala daljine, pa su planine izgledale kao vazdušaste tvorevine. Shvatio sam da je turista kombinacija cvrčka i mrava. Cvrčak se odmara, a mrav gleda osunčanu pučinu i skuplja utiske za januar.

Posle silnih bezimenih uvala, pristali smo u Fetijama. Fetije su gradić uzbrdo. One su nekad bile Telmesos, granični grad Likije prema Kariji, poznat po prorocima, od kojih je jedan, Aristandar, bio "vrač" Aleksandra Velikog. Sanduci-mušebaci krasili su kuće, umesto balkona. Englezi i Turci su se mimoilazili na šetalištu. U različitim fetijskim prodavnicama prodavali su se koža, zlato i leblebije. Sa Novopazarcem Ibrahimom popio sam piće u njegovom baru. Tu su dva muzičara svirala bubanj i violinu, dok su prsti trećeg vrtlozili po leutu. Melodijska linija je ličila na isprepletane virove. Siguran sam da bi slušaocu na hašišu suptilnost te muzike bila dostupnija nego meni.

Sa Ibrahimom sam pričao o bosanskom ratu.

"Ne znaš šta da radiš", primetio je on. "Nije dobro ni da ubiješ ni da te ubiju."

Poćutali smo.

"I ovde svi kradu", dodao je kasnije Ibrahim. "Ali je zemlja jaka. Da je slabija, uništili bi je."

Bilo je veoma vruće. Čule su se čežnjive muzike i čoveka je obuzimao osećaj nedovoljnosti jer ne može odgovoriti na poziv lučke noći. Nekad su u ovdašnjim kafeima zajedno sedeli Jevreji, Turci i Grci. Pod tvrđavom se šćućurio "grad duhova". Te retke grčke kuće, puste još od 1923, uskoro će konačno naseliti turizam. U parku je širio krila spomenik Fehti-begu, vazduhoplovcu poginulom u Siriji 1914. godine. U samom centru, pored šetališta, zarastao je u travu antički amfiteatar.

Ispred tog amfiteatra, ujutro smo krenuli na izlet autobusima. Na putu smo zastali u nekoj vrsti raja, mrestilištu pastrmki pod imenom Jaka. Dok je okolo bleštao mediteranski dan, ovde su se, u dubokoj senci, vode slivale odasvud. Nad šuštave slapove nadnele su se zastrte platforme s jastucima. Tu smo, među raspevanim vodama, posedeli u samoj srži svežine. Senke pastrmki plivale su u kristalnom ribnjaku. Usred barskog šanka bio je mali potok. U njemu su lebdele pastrmke. Tu sam, nalakćen na šank, razgovarao sa čovekom mutnih očiju i dugih trepavica. Ismailbej, vodič iz Fetija, rekao mi je da su njegovi preci bili nomadi i šamanisti i da su živeli u matrijarhatu. Rekao je da je sledbenik Mevlane, da je bog jedan, da je stvarnost u semenju biljaka, da je znanje u ćelijama, a da su DNA svete knjige.

Nije loše za razgovor na letovanju!

Vratili smo se u autobuse. Vozili smo se pored kafana sa čijih je slamnih nadstrešnica plastično crevo izlivalo vodu na pločnik. Plavo Fatimino oko ljuljalo se na šoferšajbni i štitilo nas od uroka. Ilinka nam je preko mikrofona pričala o otomanskoj istoriji, koja je delom i naša, i kako je Mehmed-paša Sokolović u Drobnjacima podigao majci crkvu, a ocu džamiju.

Pogledajte prilog 22888

Na reci Karačaj dočekale su nas sećije zasrte nad samom vodom. Po daskama postavljenim na šine, ušao sam u kanjon Saklikent. Zagazio sam u slapove i preko konopca se izvukao na mesto gde se litice sužavaju.

"Pazi se", upozorio me je Ismail. "Kamenje je padalo juče i prekjuče."

Visoki kanjon je ličio na katedralu. Oko mene su se smenjivali zlato i teška senka. Engleska devojčica sa sitnim pletenicama sela je u vodu: može mi se! Turisti su blejali po kanjonu: šta li je tamo još dalje? Igra sunca po liticama mamila me je sve dalje na štetu mojih izranavljenih stopala. Odlučio sam da se vratim. Na izlazu iz kanjona žene su prodavale rogač. Trebalo je žuriti. Vozači su bili nervozni. Čekalo nas je isplovljavanje, a sutra i novi izlet.

Ujutro je čamac sa tendom pristao uz naš brod i mi smo se spustili u njega. Čamac je skakao pravo na talase i dovezao nas na "zvanično najlepšu plažu Mediterana", iako sumnjam da je ta titula univerzalno priznata. Plaža je u stvari peščani sprud koji odvaja rečnu deltu od mora. Čuvena je po tome što na nju dolaze da polože jaja kornjače kareta-kareta.

"Kad vidiš kornjaču, k’o da si boga video", upozorio me je Mića, koji je ranije bio na tom izletu, pa je danas odbio da ide.

S jedne strane plaže udarali su talasi slični atlantskim, s druge su vode koje bismo morali nazvati bočatnim. To je delta reke lepog imena: Dalijan. Nakon što smo se okupali i u reci i u moru, čamac sa tendom zaplovio je krivudavim putem kroz trsku.

Tu nas je mimoišao manji čamac. Veslala je žena, a pored nje su besposlena sedela tri krupna muškarca. Bio je to čudan predeo, koji je mogao biti bilo gde u svetu. Vozili smo se mutnozelenom rekom kroz meki pejzaž, koji sam oduvek očekivao. Ovako sam Malu Aziju zamišljao u snovima. Zelenilo je bujno, jedno čupavo brdo skinuto je sa kineske slike.

"Kao u Pataji", rekao je neko.

Onda je iznad meandara kroz trsku opet zinula praznina i nemost ulaza urezanih u stenu: još likijskih grobnica. Na razglednici koju sam video u Marmarisu iz ulaza jedne nekropole virila je bezazlena krava. Likijci su verovali da čovek posle smrti ne treba da ide u zemlju, nego ka nebu. Grobnice urezane u litice između zemlje i neba izgledale su kao idealno rešenje. Naravno da su predstavljale melanholično-ozbiljan prizor. Opet su seta i smrt nadgledale lepotu Mediterana. Posetili smo antički grad Kaunos koji je, kažu, imao osmatračnicu na dva mora, Egejsko i Sredozemno, koje Turci zovu Belo more – Ak Deniz. Penjali smo se ka gradu u prikolici traktora. A u njoj – slušalice iz kojih dopire klasična muzika. Sa vrha kaunoskog amfiteatra pucao je pogled kao da je amfiteatar napravljen za posmatranje mora, a ne za pozorišne predstave. Više od termi, gimnazijuma i ranohrišćanske crkve impresioniralo me je to što je drača neonskoplava i što su gušteri izgledali kao mali zmajevi.

Vratili smo se na čamac koji nas je uzvodno odvezao do bazena sa sumpornim blatom.

"Prasiće su malopre izvadili i sakrili pa će da ih vrate", našalio se Žika.

Tu su se muškarci i žene sa uživanjem predali ritualnom prljanju. Mi i neka engleska grupa namazali smo se crnim blatom i pretvorili u zombije-Aboridžine. Zatim smo mi i neki ljudi, koji su u Liverpulu ozbiljni, mahali rukama kao pingvini da se osušimo. Blato je posivelo i počelo da se steže kao pretesna majica. Crte na dlanu postale su vidljive. Vodič nas je požurivao pa smo se sprali i u sumpornom bazenu i pod tuševima, i vratili na čamac.

Ponovo smo se vozili kroz meki pejzaž. Delta je ličila na Neretvu. Predeo je bio poznat i čoveku je stvarno padalo na pamet da ga je video pre života. Dolazilo mi je da promrmljam:

"O Dalijane, reko moje duše."

Prošli smo pored peščanog spruda s jedne strane okrenutog reci, a drugom ka moru. More je usled oseke toliko oplićalo da se video nabrani pesak pod dnom čamca. Momak na pramcu morao je da dovikuje kuda da idemo. Kad smo prebrodili plićak, opet smo udarali pravo na talase. Seo sam na pramcu u turski sed. Pramenovi vetra su mi plamsali po koži. Bio sam obavijen vetrom kao togom. Kad je čamac počeo strmoglavo da klanja, morao sam da potražim bezbednije mesto. Vetar je ojačao i sad je zavrtao tepih na dnu čamca. Talasi su prskali i leđa su mi bila potpuno mokra od pene. Pričao sam sa Ande, curom s našeg broda. Ande radi na turskom CNN-u, čita Fukoovo klatno i smeje se isto kao moja prva devojka. Kad god bi nas talas skvasio, kratak vrisak bi prekinuo naš razgovor. Pričali smo o Sahnami, o "tri Kemala turske književnosti" i o fascinantnom periodu raspada Carstva.

 

[qzmagretna]

[h=1]Biciklom po Istočnom bloku[/h]
Evropski parlament je pozvao vlade članica EU da podrže plan o uređenju i promociji turističke trase dugačke sedam hiljada kilometara, koja bi išla duž bivše 'hladnoratovske' granice u Evropi. Izvor: BBC Serbian



Cilj akcije je očuvanje sećanja na podelu Evrope u drugoj polovini prošlog veka, a trasa bi spajala severnu granicu Rusije sa Jadranskim i Crnim morem na jugu Evrope.

BBC-jeva Oana Lundžesku je tim povodom razgovarala sa podnosiocem ovog predloga u Evropskom parlamentu, nemačkim poslanikom Mihaelom Kramerom. On je poslanik iz nemačke Stranke zelenih, i poreklom je iz Berlina.

Na ideju o turističkoj trasi duž hladnoratovske 'gvozdene zavese' nije došao u Evropi, već tokom posete američkom gradu Bostonu, gde je obišao takozvani "Put slobode", napravljen u znak sećanja na američki rat za nezavisnost u 18. veku. O svojoj poseti Bostonu Kramer kaže: "Bostonski 'Put slobode' je duga crvena linija, koja prolazi kroz grad i kroz ostatke građevina iz vremena Rata za nezavisnost. Kretanje duž te linije je neka vrsta šetnje kroz istoriju, politički život i kulturu SAD u poslednja dva i po veka.
[h=2]Nemačka za primer[/h]


Mi smo u Berlinu to kopirali - formirali smo turističku trasu duž Belinskog zida. Lično sam pokrenuo inicijativu da se zaštite njegovi ostaci, odnosno cela trasa duž hiljadu četristo kilometara zida koji je nekada delio Berlin.

Uputio sam poziv javnosti, i hiljade ljudi se uključilo u akciju od 2001. godine. Projekat je sada skoro završen, i trasa je prilagođena biciklistima - čak i oni mogu da se uz vožnju upoznaju sa berlinskom istorijom, politikom i kulturom."

Berlinski zid je, da podsetimo, fizički delio grad skoro trideset godina i bio pod jakim vojnim obezbeđenjem. Hiljade ljudi se dovijalo na sve moguće načine ne bi li pobegli iz istočnog Berlina: kopanjem tunela ispod zida, skrivanjem u automobilima, ili letenjem preko njega malim avionima. Istočnonemački graničari su ubili oko 300 ljudi u pokušaju bekstva.

[h=2]Kroz celu Evropu[/h]


Mihael Kramer bi želeo da se slična 'zelena trasa' uredi celom dužinom nekadašnje gvozdene zavese - od Arktičkog do Crnog mora, preko teritorije 12 članica EU.

Trasa bi išla od finsko-ruske granice na severu, preko baltičkih republika, Poljske i srednjo-evropskih zemalja, a završavala bi u Sloveniji... Dok bi kasnije bila produžena skroz do Bugarske i Rumunije, na obalama Crnog mora.

Šesnaest goina posle pada komunizma, sećanja na ono što je gvozdena zavesa značila u vreme hladnog rata blede, a većina bivših zemalja komunističkog bloka sada su članice EU.

Mihael Kramer želi zato da podseti da se ne tako davno, životom plaćao prelazak neke od granica duž te linije: "Samo oni koji pamte i koji poznaju prošlost, moći će da ovladaju svojom budućnošću. A decenijama je evropski kontinent je bio podeljen. Sada možemo da zahvaljujući tome organizujemo turističke sadržaje, kao što su, na primer, šetnje kroz evropsku istoriju, kulturu i politiku ... Samo tako ćemo zaista ovladati svojom budućnošću."

[h=2]Biciklom na promociju[/h]


Kramer planira i da promoviše svoju ideju vozeći bicikl kroz više srednjeevropskih zemalja, i ističe da bi izgradnja biciklističke staze duž nekadašnje gvozdene zavese koštala manje od izgradnje jednog kilometra drumskog tunela negde u Evropi.

Neke od tih zemalja već imaju spomen-parkove ili muzeje posvećene nekadašnjoj granici komunističke Evrope. Evropski ekološki aktivisti podržavaju ovu inicijativu, jer bi se tako bivša 'zona smrti' pretvorila u - zelenu zonu. Podršku daju i Evropski parlament i Evropska komisija, ali se još čeka na konačno odobrenje ministara za saobraćaj članica EU... A to, kao što se zna, može da potraje.

 

[qzmagretna]

[h=1]Bekpekeri sve više odlaze u Aziju[/h]
Bungalovi na plaži, pusta ostrva, dizajnirani džins sašiven po meri, treking kroz džunglu... i svakodnevna joga masaža. Zvuči kao itinerer nekog razmaženog globtrotera? Danas je to standardna zabava za svakog pametnog bekpekera.

Piše Colleen Clark (USA TODAY)




Bekpekeri više se ne nalaze pred izborom da li da spiskaju sve pare koje imaju, ili da krenu u drugorazrednu avanturu i spavaju po drugorazrednim hotelima. Sve što treba da uradite je da izaberete pravu destinaciju, a u ovom trenutku to je sasvim sigurno Azija.

Savršen miks globalizacije, ekonomija u procvatu, i sve veća pažnja medija naveli su novu generaciju bekpekera da ostave za sobom železničke pruge Evrope koje znaju na pamet, i potraže neku egzotičniju avanturu. STA Travel, međunarodna kompanija koja je specijalizovana za samostalna putovanja studenata i mlađih ljudi, kaže da je 2005. godine broj Amerikanaca koji odlaze u Aziju skočio za 23% u odnosu na prethodnu godinu, dok u Evropu odlazi sve manje ljudi, a razlog tome je i jak euro u odnosu na američki dolar. Ove godine, tvrdi kompanija, najviše je zainteresovanih za Kinu, a broj putnika za Šangaj je u poslednjih godinu dana porastao za neverovatnih 83%.



Sve jeftini letovi su još jedan razlog zahvaljujući kojem bekpekeri sve dalje putuju. U Evropi, standardna karta za Eurail koja važi 21 dan, košta oko $785 za odrasle, ne računajući više od $600 za kartu iz Amerike, koliko je ona iznosila prvih nedelja maja. Uporedite to sa avio pasom koji se može kupiti kod kompanije Cathay Pacific i s kojim imate pravo da preletite Atlantik, plus 21 dan letenja u 18 azijskih gradova, od Bankgoka do Balija, od Tajpeja do Tokija, i to sve za oko $1,400, uključujući takse i ostale dažbine. (Cene su više za letnji period, od sredine maja do avgusta.)

Mali budžet za veliki luksuz

Adrienne Bory, 24, iz Arlingtona, Virdžinija, je posle srenje škole 2003. godine otišla na tradicionalni polugodišnji obilazak Evrope. "Potrošila sam apsurdnu količinu para, a spavala sam u raspadnutim hostelima. U Barseloni sam spavala u hostelu u prostoriji u kojoj je bilo maltene 100 kreveta. A i svetlo je bilo čkiljavo."

Uporedite to iskustvo sa Adrienninim nedavnim putom u Jugoistočnu Aziju. U Vijetnamu je za oko $200 kupila ručno sašivenu haljinu kod istog šnajdera kod kojeg se oblači švajcarski ambasador. Na Tajlandu je ceo jedan dan provela u banji sa džakuzijima, i to je platila samo $30.



Bory kaže da je najveći luksuz na tom putovanu bilo to što nije morala da pazi na pare. Zahvaljujući niskoj vrednosti lokalnih valuta, u Aziji ćete jednostavno podići ogromnu količinu keša iz bankomata, i bez problema ga potrošiti."

"To je luksuz koji nikada ne biste mogli sebi da priuštite u Evropi. "

Turističke agencije iz Australije nisu propustile bekpekerski trend u Jugoistočnoj Aziji, i za male pare nude čitav niz aktivnosti, od skakanja u vodu i ronjenja, do alpinizma i bandži džampinga – što bi vam negde drugde potpuno istanjilo novčanik. Osim toga, noćno zezanje može se naći na svakom koraku, od Goe u Indiji, do Bangkoka na Tajlandu, gde se u ekskluzivnim barovima i dens klubovima strani turisti dočekuju raširenih ruku.

Prednost jeftine Azije je i u tome što tamo eliminišete faktor straha. U Evropi, bekpekeri idu naoružani rečnicima, lonely planet knjigama, i mapama, a u Aziji bez problema možete da priuštite iznajmljenog vodiča.

Na primer, zbog nedostatka ljudi koji govore engleski i obilja plemenskih jezika, navigacija po džunglama severnog Tajlanda vrlo je problematična za solo putnike. Ali, za samo $50 možete iznajmiti vodiča za trodnevni privatni put koji uključuje jahanje slonova, splavarenje rekama, alpinizam, plivanje ispod vodopada, spavanje u selima i ishranu lokalnom hranom.

Privlačnost egzotike

Nisu samo niske cene ono što turiste vuče u Aziju. Važan faktor je i kulturna promena. Kako usled globalizacije i poboljšane komunikacije svet postaje manji, mlade putnike sve više interesuje kako žive obični ljudi širom sveta.



Bory se slaže. "Odlazak u Aziju je sasvim novo iskustvo. Tamo je sve drugačije Evropska kultura nam je mnogo poznatija, tako da tamo često putujemo samo da bismo videli turističke atrakcije."

Pored toga, pojedini Azijski gradovi nude najbolje i od Azije i od Evrope.

Francuski kolonijalni uticaj u Luang Prabangu u Laosu znači da bekpekeri mogu da provedu dane lutajući po budističkim manastirima, a noći po kafeima u francuskom stilu.

I mada je Evropa za većinu Amerikanaca daleko od nezainteresovane destinacije, Azija je sebi obezbedila mesto u maštanjima mladih.

"Posle odlaska u Aziju ceo svet vam se otvara. Druga mesta vam tada deluju dostupnija," kaže Dory.

 

[qzmagretna]

[h=1]Šoping na putu: Od Moskve do Marakeša[/h]
Globtroterima otkrivamo 10 najboljih mesta za kupovinu, od arapskih začina do francuskog sira.

Piše Kate Hardcastle (Guardian)



1. Turska

Turci su najgostoljubiviji ljudi koje sam srela na putovanjima. Bukvalno na svakom ćošku su mi nudili čašu slatkog čaja od jabuke ili zalogaj neke lepljive turske poslastice.

Svetski poznati Veliki bazar u Istanbulu definitivno zaslužuje reputaciju koju ima, jer se tamo mogu naći najrazličitiji predmeti, od savršenih ručno šivenih kožnih tašni i kvalitetne odeće od pamuka i platna, do egzotičnih začina i šarenih suvenira, a sve to po bagatelnoj ceni, pod uslovom da uspete da se nagodite. Osim toga, upravo na Velikom bazaru sam shvatila da je Turska idealno mesto za kupovinu egipatskih pamučnih peškira.

Ipak, haos i gužva mogu da budu pomalo zamorni, tako da za opušteniju kupovinu svratite do Ortakoya. Cenjkanje je takođe prihvatljivo, ali tamo nema prodavaca koji će vas vući za rukav ako samo bacite pogled na njihovu robu. Ortakoy ima odličan izbor odeće, tkanine i predmeta od kože.

2. Rusija

Promene koje su se dogodile u Rusiji u 20. veku najbolje se mogu osetiti u Moskvi, sa njenim drevnim manastirima, uglavljenim između betonskih solitera i tržnih centara.

Eklektična istorija Moskve ogleda se i u šopingu, a izbor robe je neverovatan. Satove, kamere, vina i žestoka pića, krzno, keramiku i kristal, nakit, tradicionalne igračke i vojničke značke, možete kupiti i u Moskvi i u Sankt Peterburgu. Ali, vodite računa da ne preplatite robu, naročito u velikim robnim kućama kao što je GUM na Crvenom trgu u Moskvi. Dobra strategija je da u velikoj robnoj kući razgledate stvari i pronađete ono što vam treba, a onda taj isti predmet kupite u nekoj manjoj radnji koja nije baš u istorijskom centru.

Za cenjkanje je najbolja pijaca Vernisaž u moskovskom parku Izmaylovsky. Pijaca je otvorena svake nedelje, i mada polako postaje vrlo komercijalno mesto, još uvek nudi neviđen izbor tipično ruskih predmeta.

3. Tajland

Tajland je pravo ostrvo s blagom kada je reč o antikvitetima i cenjkanju. Ne propustite haotičan kosmopolitski Bangkok, gde u Naga House, 315 Soi Ongkarak, Soi Samsen 28 možete naći najbolji nameštaj od tikovog drveta. Ako želite nešto rustičnije i šarmantnije, potražite rukotvorine od drveta, metala i keramike u Amarin Plaza, Gaysorn Plaza ili u šoping kompleksu River City Grandeur. Fantastičan nakit možete naći u Sukhumvit Road, u blizini Soi 14.



Tajlandska svila je nadaleko čuvena, i ima je svuda po Tajlandu, a lokalci će biti više nego srećni da vam pomognu da pronađete najbolje mesto za kupovinu.

4. Indija

Za dobru indijsku svilu idite u Bangalor, koji se nalazi na jugu Indije, ili u Varanasi, sveti grad na obali reke Gang.

Indijska uzavrela prestonica Delhi ima ogroman izbor pijaca, a moja omiljena je Chandni Chowk. Sagradili su je Moguli, i nalazi se u glavnoj ulici koja vodi od istorijske Crvene tvrđave do Džamije Fatehpuri. Bukvalno prevedeno, Chandni Chowk znači 'trg na mesečini' i bio je glavni bazar gde su žene sa dvora Mogula kupovale. Danas tu možete naći predivan nakit i predmete od srebra. Dilli Haat je zanatski bazar gde zanatlije iz čitave Indije svoje proizvode prodaju direktno potrošačima.

5. Ostrvo Arran (Isle of Arran)

Iako je ostrvo Arran u Škotskoj poznatije po svojoj zadivljujućoj planinskoj unutrašnjosti, kao i po Robbiju Burnsu, a manje po svojim rukotvorinama, ipak ćete naći prilike za dobro cenjkanje.

Meni su najdraže antikvarnice kod Dalgaren Mills, ali i drugi lokalni istorijski predmeti koji se mogu naći svuda po ostrvu.

6. Ekvador

Luka Guayaquil glavno je mesto gde putnici stižu u ovu egzotičnu zemlju. Na obližnjem poluostrvu Santa Elena, pronašla sam zanatske radionice specijalizovane za vekovima dugu tradiciju proizvodnje Panama šešira, koji su najvišeg kvaliteta.



Ako krenete putem Via del Pacifico ka Puerto Lopez, proći ćete kroz mnoge raznolike zajednice skoncentrisane oko ribarske industrije, a kad stignete u Montecristi, svetsku prestonicu Panama šešira, videćete gotov proizvod u svoj svojoj lepoti. I Montecristi i the Fino tipovi šešira uživaju najbolju reputaciju na svetu.

7. Provansa

Nakon vekova siromaštva, provansalska sela su se transformisala u prelepe i ekskluzivne zajednice, sa seoskim kućama i farmama na kojima je zaposlen najveći broj stanovnika u regionu. Ovde sve ima maltene vekovni kvalitet, jer se proizvodi vekovima izrađuju na isti način.



Provansa je raj za tradicionalno proizvedeni sir, ulja, travke, i druge kućne proizvode kao što su ručno rezbareni proizvodi od drveta i prirodni sapuni. Ove tradicionalne proizvode ćete moći da nađete u bukvalno u svakom selu, i to po mnogo nižim cenama od onih u pariskim robnim kućama.

8. Kina

Shanghai i Huangzou su glavni tekstilni centri u Kini, ali i mesta gde bez problema mogu da se nađu zadivljujući ručno izrađeni proizvodi.

Moje omiljeno mesto za šoping, pijaca Longshen u oblasti Guangdong, je nešto što ne smete da propustite. Ona je deo manje poznate oblasti koja je specijalizovana za proizvodnju tekstila. Pored toga, pijaca Hou Jie ima sve što biste ikada poželeli, ali biće vam potrebno dobrih nekoliko sati da istražite sve tezge.

9. Italija

Italija je bez konkurencije kada je reč o visokoj modi i ekskluzivnim dizajnerima. Milanski sajam nameštaja je verovatno najuticajniji na svetu, a Italija jedna od najinovativnijih zemalja u svetu kada je reč o modi. Pored svetski poznatog dizajna, Italijanska koža je poznata po izuzetnom kvalitetu.



Italija je i zemlja nebrojenih zanimljivih sela i gradova. jedna takva oaza je Alessandria, koja se nalazi između Parme i Torina. Ovaj živopisni tržni centar ne smete da propustite.

10. Maroko

Maroko, konkretnije Marakeš, je meka za šoping. Centar grada vrvi od prodavnica kojih ima na stotine, i u kojima se prodaje sve od tepiha i ćilima, preko proizvoda od kože i tekstila, do srebrnog nakita i keramike.

Zaključila sam da su specijalizovani kvartovi sa sukovima najbolje mesto za šoping. I mada je najlepši suk upravo Souk des Teinturiers, ili bojadžijski suk, moram da priznam da sam za neke ekskluzivne proizvode uspela dobro da se iscenjkam u centru trgovine ćilimima koji se zove Criée Berbère.

U Maroku sam pronašla i sjajne đinđuve i suvenire, a sa puta sam između ostalog donela marokanski đuveč, tri kožne torbe, i bezbroj minđuša. Marokanci su zaista friendly i gostoljubivi, ali ne ustežite se da se cenjkate u svakoj prilici.