Stvarno pravo - Ispitna pitanja 4.dio

Cupidon
VIP
Učlanjen(a)
04.10.2009
Poruka
5.207
Stvarno pravo - Ispitna pitanja 4.dio


26. Појам сусвојине​

Сусвојина постоји кад два или више лица имају право својине на истој ствари, сваки према свом уделу. Посматрано споља, постоји само једно право својине. Сви сувласници заједно имају, у односу на трећа лица, онолико права колико би имао један искључиви сопственик на тој ствари. Право сваког појединог сувласника је мање од права сопственика јер је ограничено правима која имаји остали сувласници. Сувласник има право на удео у целини коју представља право својине. Удео није материјални део ствари, јер се право сувласника односи на целу ствар. Сувласнички део означава аликвотни део целине, а ноже бити изражен у разломку (1/4), процентуално (35%) или у децималима (0,25).

27. Правни положај сувласника
Правни положај сувласника је такав да сваки сувласник има одређени део право својине на целој ствари. Право својине подељено је према обиму, а не по појединим овлашћењима (нпр. један сувласник не може имати овлашћење да ствар употребљава, а други овлашћење да њоме располаже), што значи да сваки сувласник има одређени део права својине на читавој ствари. Код сусвојине се може разликовати:​

  1. право сувласника на удео;
  2. права сувласника на самој ствари.
    1. Право сувласника на удео
Сувласник је сопственик удела. Ако другачије није одређено претпоставља се да су сувласнички удели једнаки. Сувласник може располагати својим уделом без сагласности осталих сувласника. Располагање обухвата могућност отуђења и оптерећења удела. Он такође може конституисати на свом уделу сва стварна права која не дирају у ствар, већ су уперена на вредност или на плодове које ствар даје (може оптеретити ствар хипотеком, може конституисати право плодоуживања или употребе, али не може конституисати стварне службености, нити право становања).​

  1. Правни положај сувласника у односу на целу ствар
Сувласник има право да самостално располаже својим уделом. Ако сувласник прода свој део, купац ће ступити на место сувласника. Он стиче аликвотни део. Сувласник не може отуђити реални део ствари нити може самостално предузимати материјалне акте у односу на ствар без сагласности осталих сувласника. Када је реч о предузимању послова који се односе на целу ствар, онда сви сувласници чине заједницу. Зависно од важности посла који се предузима, некад се тражи сагласност свих сувласника, а некад је довољна сагласност већине.
û Државина ствари
Сувласници имају право на државину ствари. Ниједан од њих не може имати искључиву државину ствари, него сви сувласници заједно имају судржавину на ствари. Битно је да он има могућности да обавља фактичку власт на ствари, макар то било и посредним путем. Ако га у томе ометају било трећа лица или остали сувласници, сувласник има право на државинску (посесорну) заштиту. Он има право да поднесе државинску тужбу за повраћај државине без обзира на то да ли му је треће лице одузело државину или су га сувласници искључили из могућности да држи ствар.
û Употреба ствари
Сваки сувласник има право на употребу ствари, али но је дужан да поштује исто такво право осталих сувласника. Сувласник има право да употребљава ствар сразмерно уделу који има на ствари. Плодови и остали приходи од ствари припадају сувласницима сразмерно величини њихових удела.
Сувласник је дужан да учествује у сношењу трошкова употребе, управљања, одржавања и очувања ствари сразмерно величини свог удела. Сувласник је дужан, сразмерно величини свог удела, да сноси терете који се односе на целу ствар.
û Управљање стварју
Сувласник, заједно са осталим сувласницима, има право да управља стварју. Управљање сувласничком стварју означава доношење одлука о начину употребе ствари, о одржавању и очувању, унапређењу и побољшању итд. Није неопходно да сувласник непосредно учествује у предузимању сваког појединачног акта управљања, нити је за сваки акт управљања неопходно да постоји сагласност свих сувласника. Све акте управљања можемо поделити на:

  1. послове редовног управљања и
  2. послове који прелазе оквире редовног управљања.
û Редовно управљање
За предузимање послова редовног управљања стварју потребна је сагласност сувласника чији удели чине више од половине вредности ствари. Значи да би се могао предузети неки посао у оквирима редовног управљања потребна је одлука већине. Ако већине нема, посао се не може предузети, сувласник може захтевати да суд одлучи о предузимању посла.
Редовно управљање обухвата послови који су потребни за одржавање и очување ствари.
û Послови који прелазе оквире редовног управљања
За предузимање послова који прелазе оквир редовног управљања (отуђивање целе ствари, промена намене ствари, издавање целе ствари у закуп, заснивање хипотеке на целој ствари, заснивање стварних службености, веће поправке и сл.) потребна је сагласност свих сувласника. Ако се један сувласник противи извршењу посла, одлука се не може донети и овакав посао се не може предузети.
Сагласност свих сувласника потребан је за предузимање послова фактичког и правног располагања целом стварју. Потребна је једногласност за одлуку о промени намене ствари, за отуђење целе ствари или за конституисање стварних службености, плодоуживања и осталих личних службености, заложног права и реалних терета на целој ставри.
û Поверавање послова управнику
Сувласници могу поверити послове управљања једном лицу као управнику. За управника може бити изабрано треће лице или један од сувласника. Одлука о томе се доноси већином гласова. Одлука већине потребна је и за опозивање управника.

28. Стицање сусвојине
Стицање сусвојине:​
1) на основу уговора;​
2) уговор о ортаклуку;​
3) уговор о деоби зајеничке имовине;​
4) на основу одржаја;​
5) настанак сусвојине без воље сувласника​

  1. Стицање на основу уговора
Сусвојина може настати на основу уговора о куповини и продаји, размени, поклону итд. Два или више лица могу да купе ствар заједно тако што ће свако уложити део укупне суме новца и на основу тога стећи удео у праву својине на ствари. Сувласник се може постати и на основу куповине сувласничког удела (сусвојина у том случају не настаје, него се наставља до тада постојећи сувласнички однос, а само се мења личност сувласника). За све случајеве за прибављање сусвојине није довољан уговор, потребан је и начин стицања (за покретне ствари – стицање државина, за непокретне ствари – упис у земљишне књиге).​

  1. Уговор о ортаклуку
Сусвојина може настати и на основу уговора о ортаклуку када, нпр. два или више лица улажући средтва и рад заједнички подижу зграду, тако да сваки од њих стиче право на удео на целој згради.
За пуноважност уговора о ортаклуку, потребна је писмена форма.

  1. Уговор о деоби заједничке имовине
Сусвојина може настати деобом заједничке имовине наследника или брачних другова.

  1. Стицање на основу одржаја
Својство сувласника може се стећи и одржајем. То ће се десити ако једно лице купи сувласнички удео (или на други начин стекне закониту државине), а приликом куповине није знало нити је могло знати да лице од кога купује удео није сувласник и ако уз то протекне рок који је потребан за одржај такве ствари.

  1. Настанак сусвојине без воље сувласника
Сусвојина може астати у појединим случајевима прираштаја покретних ствари. Ако дође до смеше или спајања покретних ствари, које су до тада припадале разним сопственицима, искључиво право својине тих лица на састојцима престаје и свако од њих стиче сусвојину на ствари која је настала смешом или спајањем. Величина сувласничких удела одређује се сразмерно вредности састојака у односу на вредност читаве ствари. Ако је сопственик једног састојка био несавестан, онда други сопственик, који је био савестан, има право да, у року од године дана изабере једну од могућности:
1) он може читаву ствар задржати за себе, исплаћујући вредност састојака несавесној страни, или
2) препустити ствар сопственику који је био несавестан, захтевајући за себе накнаду за вредност свога састојка.
Ако су обојица били или савесни или несавесни, они стичу сусвојину на смешаној или спојеној ствари и тај режим сусвојине је коначан.
Прерада ствари може исто довести до сусвојине. Ако је неко од туђег материјала својим радом израдио нову ствар, она припада њему ако је савестан и ако је вредност рада већа од вредности материјала, а ако су вредности рада и вредности материјала једнаке настаје сусвојина.

29. Раскидање сувласничке заједнице
Ако се имовински интереси не могу ускладити, не постоји ниједан други разлог због кога би сувласничка заједница требало да и даље посоји, сувласници могу тражити да се изврши деоба и тако престаје сусвојина.​

  1. Деоба
Сваки сувласник има право да захтева деобу. То право настаје у тренутку стицања сувласничког својства и траје за све време сусвојине. Сувласник има право да захтева деобу у свако доба, осим у невреме (то значи да сувласник не може тражити деобу у тренутку кад би то, због одређених околности у којима се сувласници налазе, могло проузроковати штету другим сувласницима), и то његово право не може застарети. Споразум сувласника на основу којег се сувласник заувек одриче права да захтева деобу не производи правна дејства. Такав споразум производи правна дејства ако је закључен на одређени рок, после чега сувласници могу поново тражити деобу. Овај споразум производи правна дејства и према појединачном правном следбенику (нпр. купцу сувласничког дела) ако је овај знао или ако је на основу околности могао сазнати да је право да се захтева деоба искључено на одређено време. Исто тако ово ограничење везује и наследнике, тако да ни они не могу тражити деобу сувласничке заједнице пре истека уговорног рока.​

  1. Начин деобе

  • Споразум сувласника
Сваки поједини сувласник може захтевати да се деоба изврши, али за доношење одлуке о начину на који ће се извршити деоба потребна је једногласност, сагласност свих сувласника. Подела се мора извршити тако да сваки сувласник и сви заједно буду задовољни.​
Сувласници могу ствар физички поделити (физичка или натурална деоба) или одлучити да се ствар прода (цивилна деоба, деоба по вредности) а добијена вредност подели сразмерно величини удела. Могуће је да ствар припадне једном сувласнику, а да он исплати остале (деоба исплатом удела).​
Ако приликом физичке деобе, део ствари који треба да припадне једном сувласнику не одговара вредности његовог удела (нпр. земљиште које добије један сувласник исто је по површини али је лошијег квалитета од земљишта које добија други сувласник) може му се дати разлика у новцу (деоба уз доплату). Један сувласник може да учини поклон другоме сувласнику за онолико колико је разлика.​

  • Судска деоба
Ако се сувласници не могу споразумети о начину деобе, одлуку ће донети суд. Суд ће одлучитида се ствар физички подели кад год је то могуће а то значи кад год је ствар физички дељива.​
Ако физичка деоба није могућа уопште или је, могућа, али би знатно умањила вредност ствари, онда, према правилу предвиђеном у Закону о основним својинско-правним односима, суд може једино одлучити да се деоба изврши продајом ствари (цивилна деоба).​
Судска деоба се спроводи према правилима о ванпарничном поступку. Али само ако међу сувласницима нема спора о дотадашњим сувласничким односима, и ако су сувласници затражили судску деобу стога што не могу да се сагласе о начину деобе. Ако међу сувласницима постоји спор о предмету деобе, о праву сусвојине или о томе колики су сувласнички удели, о деоби ће се одлучивати у парничном поступку. Уколико је ванпарнични суд одлучивоа о деоби, а међу сувласницима су ова питања била спорна, одлука ванпарничног суда у том делу не може постати правоснажна.​

  • Судска јавна продаја
Судска јавна продаја може бити:​
1) добровољна;​
2) извршна.​
Ако су сувласници сагласни да се извши цивилна деоба, ствар се продаје на добровољној судској јавној продаји према правилима ванпарничног поступка.​
Ако сувласници нису постигли споразум, а суд одлучи да се изврши цивилна деоба ствар се продаје на извршној судској јавној продаји према правилима Закона о извршном поступку.​
На јавној продаји (и на добровољној и на извршној) могу да учествују и сувласници.​
На судској јавној продаји ствар се продаје најбољем понудиоцу (с тим што се код доборвољне судске јавне продаје не може продати испод процењене вредности).​
Према одредбама Закона о извршном поступку, лице које има законско право прече куповине непокретности ужива првенство пред најбољим понудиоцем ако одмах, по закључењу надметања, изјави да купује под истим условима.​

  • Настанак и престанак стварних службености
У одлуци о деоби земљишта или зграде, суд може установити стварне службености на појединим деловима непокретности. Суд ће то учинити ако оцени да је установљење службености неопходно ради коришћења делова који су припали једном или неколицини сувласника.​
Ако дође до физичке деобе непокретности која представља повласно добро, стварне службености и даље постоје и то у корист свих делова. Може се догодити да после извршене деобе службености користи не свим него само појединим деловима. У том случају сопственик послужног добра може захтевати да службеност престане.​
Ако дође до физичке деобе непокретности која представља послужно добро, стварна службеност и даље оптерећује све делове непокретности. Ако после деобе сопственик повласног добра врши службеност само на одређеним деловима послужног добра, сопственици осталих делова могу тражити да службеност престане у погледу њихових делова.​

  • Одговорност за правне и материјалне недостатке
Кад у деоби једном од сувласника припадне физички део ствари (или цела ствар), сви остали сувласници одговарају за правне и материјалне недостатке. Та одговорност је узајамна, тако да сви сувласници одоговарају своком поједином сувласнику и сваки поједини сувласник свима. Одговорност сваког појединог сувласника протеже се само до висине његовог удела.​
30. Заједничка својина
Заједничка својина је право својине које имају два или више лица на истој ствари, али тако да љихови удели нису одређени, па се њима не може располагати док траје режим заједничке својине.​
Облици заједничке својине су:​
1) заједничка својина брачних другова;​
2) заједничка својина чланова породичне заједнице – имовина стечена радом у току трајања породичне заједнице је заједничка имовина свих чланова породичне заједнице који су учествовали у њеном стицању, а под породицном Закон о браку и породичним односима подразумева: брачне, одн. ванбрачне другове, њихову децу и друге сроднике, који живе заједно и заједнички привређују; заједничком имовином чланови управљају и располажу заједнички и споразумно; њихова права на непкретностима које су њихова заједничка својина уписују се у земљишне и друге књиге на има свих чланова који су радом учествовали у стицању, као њихова заједничка својина на неопредељеним деловима; ако је као власник уписан само један члан породичне заједнице, сматра се да је то лице власник све док се не упише забележба о праву заједничке својине;​
3) заједничка својина санаследника на стварима у заоставштини – постоји од тренутка смрти оставиоца до доношења решења о наслеђивању, тј. до деобе заоставштине; до деобе наследници управљају и располажу наследством заједнички и споразумно; сваки наследник може пре деобе пренети свој наследни део, потпуно или делимично, само на санаследника (уговор о преносу наследног дела мора бити судски оверен); уговор наследника са лицем које није наследник о уступању наследног дела пуноважан је, али на основу њега трећи не ступа на место наследника, он обавезује наследника да по извршеној деоби преда свој део сауговорнику; деобу наследства може захтевати сваки наследник, у свако доба само не у невреме;​
4) случајеви заједничке својине као акцесорног права – у извесним случајевима заједничка својина на неопредељеним деловима појављује се као акцесорно право, којим се може располагати, али само истовремено са правом својине уз које иде; у овим случајевима заједничка својина је неподељена и недељива (постоји све док постоји објект на који се односи).​
31. Заједничка својина брачних другова
Заједничка својина брачних другова може бити: одвојена и заједничка имовина.​

  1. Одвојена имовина брачних другова
Одвојена својина брачног друга је право својине на покретним и непокретним стварима из његове одвојене имовине, а заједничка својина брачних другова је право својине на покретним и непокретним стварима из њихове заједничке имовине.​
Одвојену имовину брачног друга сачињавају:​
1) имовина коју је брачни друг имао у часу закључења брака, без обзира по ком дозвољеном основу је стечена (нпр. радом, наслеђем, поклоном, на лутрији);​
2) имовина коју је брачни друг стекао у току брака али не радом већ наслеђем, поклоном или другим облицима бестеретног стицања;​
3) имовина која припада брачном другу на основу деобе заједничке имовине извршене у току трајања брачне заједнице ;​
4) имовина стечена радом у току брака али пошто је наступио трајан фактички прекид брачне заједнице;​
5) имовина коју је жена унела у брак као мираз;​
6) плодови са ствари на којима брачни друг има посебну својину, уколико нису остварени радом брачних другова.​
Својом одвојеном имовином брачни друг располаже и управља самостално.​

  1. Заједничка имовина брачних другова
Према законској дефиницији, заједничка имовина је она „коју су супрузи стекли радом у току брачне заједнице“.​
 Заједничка имовина потиче од рада, одвојеног или заједничког, брачних другова. Веза између рада и заједничке имовине може бити непосредна (кад је у питању рад који доноси зараду) или посредна, кад је у питању рад којим се другом брачном другу омогућује или олакшава стицање зараде, или му се омогућава стицање веће зараде (нпр. један брачни друг ради у домаћинству). У заједничку имовину улази и оно што је стечено игром на срећу, осим ако је један брачни друг улагао у ову игру посебну имовину. У заједничку имовину улазе и:​
ð приходи од заједничке имовине, како они који су резултат рада, тако и они које имовина даје без рада (нпр. закупнина, кирија, камата);​
ð приходи од посебне имовине који су остварени радом брачних другова;​
ð ствари набављене из заједничке имовине (нпр. накнада штете, сума осигурања за оштећену или уништену ствар која је била осигурана).​
‚ Субјекти заједничке својине (заједничари) су брачни другови и то како брачни другови из пуноважног брака, тако и брачни другови из неважећег брака.​
ƒ У заједничку имовину улазе само оне имовинске вредности које су стечене док је постојала брачна заједница. На стварима поклоњеним на име оба брачна друга заснива се сусвојина. Непокретности које припадају брачним друговима као заједничарима, уписују се у земљишне књиге или друге јавне књиге, на име оба брачна друга, као њихова заједничка имовина на неопредељеним деловима. Ако је као власник уписан само један брачни друг, сматраће се као да је упис извршен на име оба брачна друга, осим ако је до уписа дошло на основу писменог уговора закљученог између брачних другова. А ако су брачни другови уписани као сувласници на опредељеним деловима, сматраће се да су на овај начин извршили деобу заједничке имовине.​

  1. Располагање заједничком имовином
Заједничком имовином, као целином, брачни другови управљају и располажу заједнички и споразумно док својим неопредељеним уделом у заједничкој имовини брачни друг не може располагати нити га може оптеретити правним послом међу живима (могао би својим неопредељеним уделом располагати само путем тестамента). Не може се располагати без сагласности другог брачног друга.​

  1. Деоба
Деоба заједничке имовине брачних другова може се тражити за време брака и после његовог престанка а право да траже деобу имају: брачни другови, наследници умрлог брачног друга, као и поверилац једног брачног друга уколико своје потраживање не може да оствари из посебне имовине тог брачног друга.​
Деоба заједничке имовине може да се изврши споразумно. Приликом споразумне деобе дозвољени су сви модалитети које право познаје:​

  • претварање режима заједничке имовине (својине) у режим сусвојине, са опредељеним идеалним сувласничким уделом, којима се може располагати;
  • реална деоба, тако што ће неке ствари припасти у искључиву својину једног брачног друга, а друге у искључиву својину другом брачном другу;
  • или тако што ће све ствари припасти једном брачном другу у искључиву својину, а други за свој део бити исплаћен у новцу.
Ако до споразума не дође, деобу спроводи суд, а колики је удео сваког брачног друга у заједничкој имовини се одређује према његовом доприносу, процењујући све околности. Водиће се рачуна о личном дохотку и другим приходима сваког брачног друга, али и о помоћи једног брачног друга другоме, старању о деци, о њиховом вођењу домаћих послова, старању и одржавању имовине и о другим облицима рада и сарадње у управљању, одржавању и повећању заједничке имовине.​
Утврђивањем удела сваког брачног друга у заједничкој имовини режим заједничко сусвојине претвара се у режим сусвојине. Сувласнички удео једног брачног друга се утврђује у истој сразмери (јединствено) за све ствари. Већи сувласнички удео брачног друга у појединој ствари може се одредити ако је та ствар економски самостална у односу на остале ствари у заједничкој имовини и под условом да је брачни друг у стицању те ствари у знатнијем обиму учествовао приходима од своје посебне имовине.​
У случају када је удео једног брачног друга у заједничкој имовини несразмерно мања од удела другог брачног друга, суд може на захтев једног или другог брачног друга, узимајући у обзир све околности, том брачном другу досудити накнаду у новцу према вредности његовог дела.​
Вредност појединих ствари утврђује се према ценама у време доношења судске одлуке а према стању ствари у моменту престанка брачне заједнице.​
При деоби заједничке имовин сваком брачном другу урачунава се у део оно што дугује заједничкој имовини, а извесне ствари му се (на његов захтев) досуђују у искључиву својину. Више од удела у заједничкој својини (без урачунавања у његов део) досуђују се брачном другу у искључиву својину:​

  • ствари које служе искључиво за његову личну употребу;
  • ствари које служе само детету или су намењене његовој непосредној употреби, ако је дете поверено том брачном другу.

  1. Стицање у ванбрачној заједници
Имовина стечена у ванбрачној заједници је заједничка имовина.
У случају деобе имовине у ванбрачној заједници примењују се правила као за деобу заједничке имовине брачних другова.

32. Етажна својина​


  1. Појам, предмет и начин стицања етажне својине
Етажна својина је право својине на стан, пословној просторији, или гаражи као псебним (физичким) деловима зграде, с којим су нераскидиво повезана одређена права на заједничким деловима зграде и на земљишту на коме је зграда подигнута. Посебан део зграде, који је предмет етажне својине, може се налазити на породичној стамбеној згради, тј. згради која се састоји из највише два већа или три мања стана, или у вишестамбеној згради. Вишестамбена зграда као целина и заједнички делови те зграде увек је у друштвеној целини, чак и кад су сви њени посебни делови (станови, пословне просторије, гараже) у својини грађана, одн. грађанских правних лица.
Стан и пословне просторије, као посебни делови зграде, су у промету, али не и њихови поједини делови.
Посебан део зграде може бити у искључивој својини једног субјекта, физичког или правног, али на њему може постојати и сусвојина, или заједничка својина брачних другова.
Етажна својина стиче се по општим правилима која важе за стицање права својине: изградњом стана, куповином, заменом, поклоном, наследђивањем (законским или тестаменталним). Може такође настати претварањем заједничке својине или сусвојине у етажну својину. У случају непокретности, уговор о отуђењу (продаји, трампи, поклону) посебног дела зграде мора бити закључен у писменој форми, а потписи уговорача оверени код суда.
Предмет етажне својине не могу бити заједнички делови зграде, већ они делови зграде који потпадају под етажну својину (поједини станови, псоловне просторије).

  1. Садржина права својине на посебном делу зграде
Ималац посебног дела овлашћен је да располаже тим делом као његов потпуни и искључиви власник. Он га може пренети на друштвено правно лице или на грађанина, одн. грађанско правно лице, у ком случају стицалац постаје нови етажни власник. Располагање се може вршити: правним послом међу живима (поклон, трампа) и тестаментом, теретно или доброчино (ако је власник умро без тестамента, примењују се општа правила о законском наслеђивању).
Власник може вршити преправке свог посебног дела зграде, ако се тиме не дира у посебан део другог власника или делове који служе згради као целини или посебном делу другог власника. Он не може на свом делу вршити преправке које би могле нарушити архитектонски изглед зграде или умањити сигурност и стабилност зграде или заједничког или посебмог дела другог власника, или овим деловима иначе нанети штету.

  1. Права етажних власника на заједничким деловима зграде
Заједнички делови зграде су они који служе згради као целини, свим етажним власницима (темељи, главни зидови, таван, фасада, степенице, ходници, стан намењен за настојника зграде,кров, подрум, димњаци и сл.). Заједнички делови зграде су и они делови који служе само неким, а не свим посебним деловима зграде.
На заједничким деловима вишестамбене зграде који служе згради као целини, сви власници посебних делова имају трајно право коришћења, а на заједничким деловима вишестамбене зграде, који служи само неким посебним деловима, трајно коришћење имају власници тих посебних делова. На заједничким деловима породичне стамбене зграде који служе згради коа целини, сви власници посебних делова имају заједничку недељиву својину, а на деловима породичне стамбене зграде, који служе само неким посебним деловима, заједничку недељиву својину имају власници тих посебних делова.
Влсници посебних делова и у вишестамбеној и у породичној стамбеној згради, дужни су да учествују у трошковима одржавање заједничких делова зграде и то сразмерно вредности посебних делова према укупној вредности целе зграде.
Делови заједничара (етажних власника) нису одређени. Етажни власници употребљавају заједничке делове зграде према својим потребама и у оној мери која је потребна ради коришћења стана, а не сразмерно величини стана ни његовој вредности.

  1. Права етажних власника на земљишту на коме је зграда подигнута
На земљишту на коме је зграда подигнута етажни власници имају одређена права, чија је правна природа различита у зависности од тога да ли је земљиште у друштвеној или грађанској односно приватној својини.
Ако је зград подигнута на грађевинској парцели у друштвеној својини, власници посебних делова зграде (било да ради о вишестамбеној било породичној стамбеној згради) имају трајно право коришћења.
Ако је зграда у етажној својини подигнута на парцели у приватној својини, сваки власник посебног дела зграде има својину на идеалном делу грађевинске парцеле сразмерно вредности свог посебног дела према укупној вредности целе зграде. Етажни власници имају сусвојину на земљишту.

  1. Узајамни односи власника посебних делова зграде
Узајамни односи власника посебних делова зграде одређују се општим условима или у облику уговора.
Опште услове утврђује власник зграде или инвеститор.




33. Стварне службености (појам и карактеристике)

Службености су стварна права чији је титулар овлашћен да у извесној мери искоришћава (употребљава, прибира плодове) туђу ствар или да захтева од њеог свакодобног власника да је на неки начин не употребљава. Службености могу бити:

  • стварне, које су установљене у корист власника једне непокретности;
  • личне, које су установљене у корист одређеног лица.

Стварна службеност је право власника једне непокретности (повласно добро) да на одређен начин и у одређеној мери користи туђу непокретност (послужно добро) без обзира ко је њен власник, или да власнику послужног добра забрани да се њиме у одређеном правцу користи (нпр. право прелаза преко туђег земљишта).
Свака стварна службеност претпоставља два добра:

  • послужно добро – служеће (оптерећено добро);
  • повласно добро – госопдареће (у чију корист је установљена службеност).
У тој функцији могу се појавити само земљишта и зграде (станови), а искључени су: покретне ствари, непокретности по намени, бродови и ваздухоплови, а и дрвеће. Службеност се не може установити на другој службености.
Послужно добро треба да омогући, олакша и повећа употребу повласног добра (или бар једног одређеног начина његовог уживања), али уз што мање жртвовања својине на послужном добру.
Стварна службеност се може установити и за одређене потребе и на одређено време.
Промена власника, било повласног било послужног, не доводи до гашења службености, већ до њеног преноса на новог власника. Она је сама по себи непреносива.
На истом послужном добру може постојати више службености, било различитих врста било исте врсте. Ако услед промењених прилика наступи немогућност да се све службености врше у пуном обиму, преча је она службеност која је раније стечена.
Стварна службеност може постојати само у корист односно на терет целе непокретности а никако само једног њено дела (недељивост стварних службености). Ако дође до деобе повласног добра, службеност постоји у корист свих новоформираних непокретности, али власник послужног добра може захтевати брисање у односу на оне којима службеност фактички више не користи.
Ако дође до деобе послужног добра, службеност ће теретити све новоформиране непокретности, али ако се њено вршење фактички простире само на неке, власници осталих могу захтевати брисање службености са својих парцела.
Од власника послужног добра се може захтевати неко трпљење или уздржавање али никако неко чињење.
Службеност се мора вршити тако да се што мање отежава коришћење послужног добра (начело поштеде послужног добра). Стварна службеност се врши на начин којим се најмање оптерећује послужно добро.
Кад постоји сумња о обиму стварне службености, узеће се оно што је лакше за послужно добро. Нове потребе повласног добра немају за последицу проширење службености. Кад се службеност врши на једном делу послужног добра, власник који има интереса може, уз накнаду трошкова који се тиме проузрокују, и против воље титулара службености, захтевати премештање службености (места њеног вршења) на друго место истог добра, где њено вршење неће бити отежано.
Неправе стварне службености – када се службеност конституише у корист одређеног лица. Или са правом власника послужног добра да опозове службеност.

34. Врсте стварни службености
Стварне службености се деле на:​
1) позитивне и негативне;​
2) пољске и кућне;​
3) трајне и повремене;​
4) видљиве и невидљиве.​

  1. Позитивне и негативне
Позитивне су оне службености на основу којих власник повласног добра може на неки начин да употребљава послужно добро, да се њиме служи (право пролаза, право прогона стоке, право наслонити терет свог здања на туђе, прозор на туђем зиду отворити, дим корз суседов димњак пропуштати, течности на суседово земљиште сипати итд.). Позитивне службености дају титулару право на употребу послужног добра (право на чињење), а обавезују власника послужног добра на трпљење.​
Негативне су оне чији титулар може захтевати од власника послужног добра да се овај уздржи од неке употребе своје непокретности, коју би употребу у идсуству службености иначе смео чинити (право захтевати да сусед своју зграду не чини вишом, да своју зграду не чини нижом, да не сеје високу културу која би повласном добру одузимала видик, право захтевати од власника послужног добра да кишницу са своје стрехе не одводи од суседовог земљишта, коме би служила за наводњавање или ради нечега другог, право захтевати да власник послужне зграде не отвара прозор на страни окренутој повласном добру итд.). Негативне службености овлашћују титулара на забрану, а обавезују власника послужног добра на нечињење (уздржавање).​

  1. Повремене и трајне
Повремене су оне чије се вршење састоји у одређеним поступцима титуларевим, независно од тога да ли су за вршење службености постребни стални уређаји, одн. направе или не (службеност пролаза, прогона стоке, узимања воде).​
Трајне (сталне, континуиране) су оне чије се вршење не састоји у предузимању радњи од стране титулара. Ту долазе све негативне службености, али и неке позитивне (службеност водовода, службеност наслањања зграде на туђу зграду, службеност држања антене на суседовој згради). Трајне службености претпостављају одређено материјално стање, природно или вештачко, и кад је оно једном успостављено, службеност се врши сама од себе, без предузимања радњи од стране титулара.​
Ова подела је значајна код стицања службености одржајем и губљења невршењем.​

  1. Видљиве и невидљиве
Видљиве (јавне, апаратне) су оне које су праћене неком спољном видљивом направом, одн. знаком (балкон, врата, водоводне, одн. канализационе цеви, пумпа за воду). Направа се може налазити било на послужном било на повласном добру, али је неопходно да буде видљива за власника послужног добра.​
Невидљиве (скривене, неапаратне) су оне које нису праћене спољном направом одн. знаком (нпр. службеност довођења воде, биће невидљива ако се налазе цеви у земљи).​
35. Стицање и престанак стварних службености
Стицање стварних службености може бити:​
1) законске стварне службености – постоје непосредно на основу закона, па за њихов настанак није потребна судска пресуда; не уписују се у земљишне књиге; нпр. право власника непокретности да пређе на суседно земљиште ради хватања одбегле животиње, право власника непокретности захтевати од суседа да овај на свом земљишту не предузима радове који угрожавају стабилност његовог земљишта или зграде;​
2) стицање на основу правног посла – може бити уговор између власника повласног и послужног добра или тестамент власника послужног добра; уговор мора бити писмен (основ - titulus) и за настанак службености потребан је упис у земљишне књиге (начин стицања – modus acquirendi); за упис у земљишне књиге потребан је пристанак власника послужног добра; ако не да пристанак, власник повласног добра може одобрење за упис издејствовати судским путем; уговор за стицање службености може бити теретни или доброчини; уколико је послужно добро у сусвојини, за пуноважност уговора потребна је сагласност свих сувласника; код тестамента – легат (власник добра може наредбом последње воље оставити службеност у корист неког добра, чији се власник сада појављује као легатар, при чему послужно добро може бити предмет било законског било тестаменталног наслеђивања); тестатор мора да буде искључиви власник послужног добра; тестаментална одредба је само правни основ, а за настанак службености потребан упис у земљишне књиге;​
3) одржај – стварна счужбеност се стиче одржајем када је власник повласног добра 20 година користио (фактички остваривао службеност) послужно добро, а власник послужног добра се није противио; не може се стећи ако је вршена злоупотребом, силом, преваром, ни ако је власник дозволио употребу непокретности из пријатељских побуда;​
4) стицање на основу судске одлуке или одлуке другог државног органа – за службености које се установљавају судском одлуком важи numerus clausus (набројано), суд не може установљавати службености ван оних случајева које је закон предвидео; пресуда којом се установљава службеност има конститутивни карактер; на захтев власника послужног добра суд утврђује и одговарајућу накнаду коју је власник повласног добра дужан да плати; службеност која се установљава судском пресудом стиче се даном правоснажности пресуде (упис у земљишне књиге није потребан); службеност се установљава и одлуком надлежног управног (извршног) органа; ова одлука има конститутивни карактер, а службеност настаје даном правоснажности.​

 
Natrag
Top