Stihovi koje volim

[erinija]

Mi se čudno razumemo

Mi se čudno razumemo
k`o dva bola, k`o dva vala
k`o dva mosta u otkrića:
ja te volim čudno, nemo,
ti si ona čudna mala,
mašta drevna moga bića.

O tebi su pitalice
od vekova moje bile,
odgovor o kome se sanja.
Odgovor je tvoje lice
ti si slika one vile;
iz dečačkih nagađanja.

I svi stari snovi, evo
polagano nadolaze
k`o da ide vreme tavno.
Svaki gest tvoj ja sam snev`o,
znam napamet tvoje fraze
svaku reč sam čuo davno.

STANISLAV VINAVER

 

[dumspirospero]

Moj svet

Moj svet se sastoji od misli mutnih,
od srca pometenoga,
od onoga što u bolu dokučim,
moj svet se sastoji od nedorečenoga.

Moj svet se sastoji od sumnje u Boga,
od priželjkivanja
da ga ima negde gore,
od prigovora njegovim zakonima,
njegovoj volji da čovek bude stvoren.

Moj svet se sastoji od nespokojstva,
od prezanja pred svačim,
u njemu su i skrušenosti blage svojstva
i pobuna
što čovek prođe tek što zakorači.

Moj svet se sastoji od onoga
što se misli kad je ponoćna tama,
nestalniji je moj svet od dima,
od tuge tiši.
Stotinu vasiona svet sad u meni ima
i stotinu krugova čistilišnih.

Desanka Maksimovic

 

[sendi]

Mesečina

Pejzaž bez premca, to je vaša duša
Gde idu ljupke maske, plešu krinke
A svi, dok zvonka lauta se sluša
Ko da su tužni ispod čudne šminke.

Premda u pesmi sretno im treperi
Pobedna ljubav, život večnog sjaja
U sreću kao da nemaju vere,
A pesma im se s mesečinom spaja

S mesečinom i tužnom i lepom
Od koje ptice sanjaju u borju
I vodoskoci, u zanosu slepom
Jecaju, vitki, u svome mramorju

Pol Verlen

 

[tmaks65]

JEDNO


Zarobljena između svetova
u javi svoga sna,
tu na rubu njegovih usana,
svojim tražim tajne puteve
na njegovim leđima,
i niže, u najčulnijim dubinama…
klizim mu među prstima, kao saten,
od vrha do dna,
darujem mu greh
zavodljivim očima,
prekrasna i ranjiva,
divlja, neukrotiva,
znatiželjna i nestašna…
nema pitanja, nema odgovora,
nema razloga, nema izlaza,
zariva nokte u moje snove,
na vlažnim usnama
ostaju tvoje.
Nisi me pripitomio…
zato što toliko na tebe ličim.
Ružica Blagojević

 

[Jurivaka]

Živi pijesak

Demoni i čudesa
Oseke i plime
More se već povuklo
I valovi s njime
A ti
Kao alga blago milovana vjetrom
Na pijesku postelje mičeš se u snu
Demoni i čudesa
Oseke i plime
More se već povuklo
I valovi s njime
Al u tvojim očima otvorenim malo
Od dva mala vala nešto je ostalo
Demoni i čudesa
Oseke i plime
Od dva mala vala jedan potopi me.


J. Prevert

 

[high Hopes]

Proleće

Nemoj, draga, noćas da te san obrva
i da sklopiš oči na dušeku mekom!
Kada mejsec sine nad našom rijekom
i na zemlju pane tiha rosa prva,

rodiće se mlado proljeće...
Zato nemoj, draga, da te san obrva!
Dođi, i u bašti budi ruža prva
i na mome srcu miriši do zore!

Aleksa Šantić

 

[macula]

Pre igre

Zažmuri se na jedno oko
Zaviri se u sebe u svaki ugao
Pogleda se da nema eksera da nema lopova
Da nema kukavičjih jaja

Zažmuri se na drugo oko

Čučne se pa se skoči
Skoči se visoko visoko visoko
Do navrh samog sebe

Odatle se padne svom težinom
Danima se pada duboko duboko duboko
Na dno svoga ponora

Ko se ne razbije u paramparčad
ko ostane čitav i čitav ustane
Taj igra

Vasko Popa

 

[tmaks65]

BOLI ME JEDNA ŽENA SVUDA PO TIJELU


To je ljubav. Pokušaću da se sakrijem ili pobjegnem.
Rastu zidovi njene tamnice, kao u strašnom snu. Lijepa maska se promijenila, ali, kao i uvijek, jedinstvena je.
Čemu moji talismani: bavljenje književnošću, nepouzdana erudicija, učenje riječi koje je koristio oštri sjever da opjeva svoja mora i svoje mačeve, vedrina prijateljstva, galerije Biblioteke, obične stvari, navike, mlada ljubav moje majke, ratničke sjeni predaka, bezvremena noć, ukus sna?
Biti sa tobom ili ne biti sa tobom je mjera moga vremena.
Već se vrč razbija na izvoru, već čovjek ustaje na cvrkut ptice, potamnjeli su oni koji gledaju sa prozora, ali tama nije donijela spokoj.
To je, već znam, ljubav: nemir i olakšanje kad čujem tvoj glas, čekanje i sjećanje, užas življenja u budućnosti.
To je ljubav sa svojim mitologijama, sa svojim nepotrebnim malim vradžbinama.
Ima jedan ulični ugao kojim se ne usuđujem da prođem.
Vojske me već opkoljavaju, horde.
Ova soba je nestvarna; ona je nije vidjela.
Ime jedne žene me odaje.
Boli me jedna žena svuda po tijelu.

Horhe Luis Borhes

 

[sendi]

Život vam je


Život vam je varka s toplom čamom.
Zato će nas uvek opčiniti s nova.
Jer nam svojom grubom rukom samo
Piše kobno sudbonosna slova.

I ja uvek kad zažmurim sada
Kažem: „Samo srce da oseti draž,
Život vara no i on nekada
Radostima ukrašava laž.

Lice svoje pred nebom obnaži
Pa, dok čitaš sudbu s noćnog neba,
Ti se smiri, smrti, i ne traži
Tu istinu koja ti ne treba“.

Dobro je u snegu tih cremuša
Da se misli da je život lug.
Nek’ obmane koja laka duša,
Neka izda i neverni drug.

Nek’ me maze nežnom rečju milom,
Nek’ je ko nož oštar jezik zao –
Ja sam davno spreman na sve živo,
Ja sam na sve, već grub, navikao.

Hladi dušu nebo polutavno,
Bez topline oganj zvezda plamti.
Voljeni mi ostaviše davno,
I najbliži više me ne pamti.

Ali ipak, progonjen i gažen,
Sa osmehom što ga zora dala,
Ja ne zemlji voljenoj, sav blažen,
Tom životu za sve kažem hvala.


Jesenjin.

 

[dumspirospero]

Ne vjeruj

Ne vjeruj u moje stihove i rime
Kad ti kazu, draga, da te silno volim,
U trenutku svakom da se za te molim
I da ti u stabla urezujem ime -

Ne vjeruj No kasno, kad se mjesec javi
I prelije srmom vrh modrijeh krša,
Tamo gdje u grmu proljeće leprša
I gdje slatko spava naš jorgovan plavi,

Dođi, čekaću te U časima tijem,
Kad na grudi moje priljubiš se čvršće,
Osjetiš li, draga, da mi tjelo dršće,
I da silno gorim ognjevima svijem,

Tada vjeruj meni, i ne pitaj više
Jer istinska ljubav za riječi ne zna;
Ona samo plamti, silna, neoprezna,
Niti mari, draga, da stihove piše

Aleksa Šantić