LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
Srpska vajarska prošlost u zapećku
Novosti
Rekonstrukcija Vidovdanskog hrama podsetila na veliki uspeh Srbije na izložbi u Rimu 1911. godine. Meštrovićev „Kosovski ciklus“ u zatvorenom Narodnom muzeju
Meštrovićeva “Kosovka devojka”
OVIH je dana u kruševačkom Narodnom muzeju počela restauracija makete Vidovdanskog hrama Ivana Meštrovića, velikog hrvatskog vajara. Maketa je bila jedan od eksponata na međunarodnoj izložbi u Rimu 1911. u paviljonu Kraljevine Srbije. Herojske slike Kosovskog boja, pre svega skulpture Ivana Meštrovića i Tome Rosandića iz „Kosovskog ciklusa“, „oborile“ su kritičare i naterale publiku da pohrli u paviljon. Svetska štampa je, pišući o izložbi u Rimu, najveći prostor posvećivala paviljonu Kraljevine, ističući kako je srpska izložba „bacila u zasenak“ sve ostale izlagače. Neki su tvrdili čak i u „duboku senku“!
Maketa grandioznog hrama koji je trebalo da veliča epske razmere nacionalne prošlosti mnogo je govorila i o ambicijama Kraljevine. Arhitektonski, ona nije podrazumevala iskorak, koji su napravile skulpture. Monumentalna vajarska dela, koja su jednog dana u tom hipotetičnom hramu trebalo da ispričaju dramatičnu sudbu Srba, imala su dvojaku ulogu. Skulpture su bile svojevrsna propaganda, jer su Kosovo i Metohija još bile pod turskom jurisdikcijom. Propagandni efekat koje su postigle, ne bi bio moguć, da to nisu bila izvanredna umetnička dela. Četiri godine kasnije, taj iskorak omogućio je Ivanu Meštroviću da bude i ostane prvi živi umetnik koji je izlagao u Muzeju „Viktorije i Alberta“.
Izuzetno značajan deo kolekcije Narodnog muzeja u Beogradu upravo čine skulpture Meštrovića i Tome Rosandića iz „Kosovskog ciklusa“. Upravo one sa izložbe u Rimu 1911. Vrhunskim umetničkim delima Srbija je tada objavila svoj politički program, a skulpture na velika vrata ušla na svetsku likovnu scenu!
Dragocena umetnička dela posedovalo je Umetničko odeljenje Ministarstva prosvete, koje ih je ustupilo Narodnom muzeju 1923. i 1924. Među njima su i gipsana (danas u depou Narodnog muzeja) i mermerna sfinga (u aranđelovačkom parku skulptura). Upravo je sa te gipsane „skinuta“ forma leve sfingine dojke, koju je sa mermerne u Aranđelovcu, svojevremeno odvalio nepoznati „ljubitelj umetnosti“. Depo Narodnog muzeja krije i jednu enigmu - glave Turaka Tome Rosandića. Od rimske izložbe 1911. one nisu videle „dnevnu svetlost“ i za publiku su tek legenda. Ako restauracija makete Vidovdanskog hrama bude delimično otvorena za javnost, bila bi to prava prilika da i Rosandićeve glave Turaka privremeno napuste beogradsku riznicu nacionalnog blaga.
Prilaz kupoli - centralnom delu Vidovdanskog hrama - trebalo je da krase karijatide „udovice, majke, sestre...“. Da bi svedočio o njihovoj jedinstvenosti, današnji posetilac može da dopre jedino do Atrijuma Narodnog muzeja, koji je, čakajući rekonstrukciju, zatvoren celu deceniju. Na ulazu iz Vasine ulice, prolazi se upravo kroz kolonadu Meštrovićevih karijatida koje su svojevremeno zadivile svet. U holu muzeja su monumentalni bronzani torzo Srđe Zlopogleđe iz „Kosovskog ciklusa“, mermerna udovica i majka s detetom. „Velika udovica“ je zbog veličine i težine mermera, iako u vlasništvu Narodnog muzeja, bila eksponat Muzeja savremene umetnosti.U Beogradu je i Kraljević Marko na konju...
Da bi slika bila potpuna treba podsetiti, da je pre formiranja Kraljevine SHS, koja je za nekoliko godina postala Kraljevina Jugoslavije - Ivan Meštrović bio zagovornik jugoslovenske ideje. Deo svojih visokih honorara uplaćivao je u poseban fond posvećen tom cilju. Ideja o ujedinjenju južnih Slovena bila je pokretač i umetničke kolonije u Sićevu 1904. koju su inicirali Nadežda Petrović i Ivan Meštrović, a početkom 20. veka organizovane su i „jugoslovenske izložbe“.
Takav angažman Meštrovića čini državnim umetnikom - ljubimcem potonjeg kralja Aleksandra Karađorđevića, koji je njegova dela plaćao zlatnicima.
PUT U SVET
MINISTARSTVO prosvete Kraljevine SHS nastavilo je poslove Ministarstva prosvete Kraljevine Srbije, pa je Umetničko odeljenje ulagalo u umetnike, stimulišući stvaralaštvo i obogaćujući zbirke: „Njegove prostorije predstavljaju svojevrsnu galeriju koja je 1926. imala bezmalo 500 slika i skulptura, za koje je država utrošila hiljade dinara. To je skroman začetak našeg „Luvra“ i naše „Pinakoteke“... Otkup Meštrovićevih radova i finansiranje njegove izložbe, poput one koja je priređena u Americi 1924. predstavljalo je zvanično ubeđenje da je to jedan od najsigurnijih načina afirmacije u svetu.“
Novosti
Rekonstrukcija Vidovdanskog hrama podsetila na veliki uspeh Srbije na izložbi u Rimu 1911. godine. Meštrovićev „Kosovski ciklus“ u zatvorenom Narodnom muzeju
Meštrovićeva “Kosovka devojka”
OVIH je dana u kruševačkom Narodnom muzeju počela restauracija makete Vidovdanskog hrama Ivana Meštrovića, velikog hrvatskog vajara. Maketa je bila jedan od eksponata na međunarodnoj izložbi u Rimu 1911. u paviljonu Kraljevine Srbije. Herojske slike Kosovskog boja, pre svega skulpture Ivana Meštrovića i Tome Rosandića iz „Kosovskog ciklusa“, „oborile“ su kritičare i naterale publiku da pohrli u paviljon. Svetska štampa je, pišući o izložbi u Rimu, najveći prostor posvećivala paviljonu Kraljevine, ističući kako je srpska izložba „bacila u zasenak“ sve ostale izlagače. Neki su tvrdili čak i u „duboku senku“!
Maketa grandioznog hrama koji je trebalo da veliča epske razmere nacionalne prošlosti mnogo je govorila i o ambicijama Kraljevine. Arhitektonski, ona nije podrazumevala iskorak, koji su napravile skulpture. Monumentalna vajarska dela, koja su jednog dana u tom hipotetičnom hramu trebalo da ispričaju dramatičnu sudbu Srba, imala su dvojaku ulogu. Skulpture su bile svojevrsna propaganda, jer su Kosovo i Metohija još bile pod turskom jurisdikcijom. Propagandni efekat koje su postigle, ne bi bio moguć, da to nisu bila izvanredna umetnička dela. Četiri godine kasnije, taj iskorak omogućio je Ivanu Meštroviću da bude i ostane prvi živi umetnik koji je izlagao u Muzeju „Viktorije i Alberta“.
Izuzetno značajan deo kolekcije Narodnog muzeja u Beogradu upravo čine skulpture Meštrovića i Tome Rosandića iz „Kosovskog ciklusa“. Upravo one sa izložbe u Rimu 1911. Vrhunskim umetničkim delima Srbija je tada objavila svoj politički program, a skulpture na velika vrata ušla na svetsku likovnu scenu!
Dragocena umetnička dela posedovalo je Umetničko odeljenje Ministarstva prosvete, koje ih je ustupilo Narodnom muzeju 1923. i 1924. Među njima su i gipsana (danas u depou Narodnog muzeja) i mermerna sfinga (u aranđelovačkom parku skulptura). Upravo je sa te gipsane „skinuta“ forma leve sfingine dojke, koju je sa mermerne u Aranđelovcu, svojevremeno odvalio nepoznati „ljubitelj umetnosti“. Depo Narodnog muzeja krije i jednu enigmu - glave Turaka Tome Rosandića. Od rimske izložbe 1911. one nisu videle „dnevnu svetlost“ i za publiku su tek legenda. Ako restauracija makete Vidovdanskog hrama bude delimično otvorena za javnost, bila bi to prava prilika da i Rosandićeve glave Turaka privremeno napuste beogradsku riznicu nacionalnog blaga.
Prilaz kupoli - centralnom delu Vidovdanskog hrama - trebalo je da krase karijatide „udovice, majke, sestre...“. Da bi svedočio o njihovoj jedinstvenosti, današnji posetilac može da dopre jedino do Atrijuma Narodnog muzeja, koji je, čakajući rekonstrukciju, zatvoren celu deceniju. Na ulazu iz Vasine ulice, prolazi se upravo kroz kolonadu Meštrovićevih karijatida koje su svojevremeno zadivile svet. U holu muzeja su monumentalni bronzani torzo Srđe Zlopogleđe iz „Kosovskog ciklusa“, mermerna udovica i majka s detetom. „Velika udovica“ je zbog veličine i težine mermera, iako u vlasništvu Narodnog muzeja, bila eksponat Muzeja savremene umetnosti.U Beogradu je i Kraljević Marko na konju...
Da bi slika bila potpuna treba podsetiti, da je pre formiranja Kraljevine SHS, koja je za nekoliko godina postala Kraljevina Jugoslavije - Ivan Meštrović bio zagovornik jugoslovenske ideje. Deo svojih visokih honorara uplaćivao je u poseban fond posvećen tom cilju. Ideja o ujedinjenju južnih Slovena bila je pokretač i umetničke kolonije u Sićevu 1904. koju su inicirali Nadežda Petrović i Ivan Meštrović, a početkom 20. veka organizovane su i „jugoslovenske izložbe“.
Takav angažman Meštrovića čini državnim umetnikom - ljubimcem potonjeg kralja Aleksandra Karađorđevića, koji je njegova dela plaćao zlatnicima.
PUT U SVET
MINISTARSTVO prosvete Kraljevine SHS nastavilo je poslove Ministarstva prosvete Kraljevine Srbije, pa je Umetničko odeljenje ulagalo u umetnike, stimulišući stvaralaštvo i obogaćujući zbirke: „Njegove prostorije predstavljaju svojevrsnu galeriju koja je 1926. imala bezmalo 500 slika i skulptura, za koje je država utrošila hiljade dinara. To je skroman začetak našeg „Luvra“ i naše „Pinakoteke“... Otkup Meštrovićevih radova i finansiranje njegove izložbe, poput one koja je priređena u Americi 1924. predstavljalo je zvanično ubeđenje da je to jedan od najsigurnijih načina afirmacije u svetu.“