Član
- Učlanjen(a)
- 17.04.2009
- Poruka
- 4.299
Siroče koje je postalo svetac
U narodu će ostati upamćen po svojim mudrim propovedima i savetima, a na čelu Srpske pravoslavne crkve nalazio se za vreme najvećih državnih i društvenih iskušenja i podela.
Umeo je da se vozi trolejbusom, sam je sebi krpio mantiju i popravljao cipele... Zbog njegovog krotkog i bogougodnog života, pravoslavni vernici širom sveta smatrali su ga živim svecem. Ostaće upamćene njegove reči: „Kad se čovek rodi, ceo svet se raduje, a samo on plače. Ali, treba da živi tako da, kad umre, ceo svet plače, a samo on se raduje“.
Patrijarh srpski Pavle rođen je 11. septembra 1914. godine u zemljoradničkoj porodici Stojčević u Kućancima, selu u Slavoniji, i na krštenju dobio ime Gojko. Otac mu je radio u Americi, ali se posle bolesti vratio na svoje ognjište da pored žene i dece umre. Majka mu se kasnije preudala, ali je i ona brzo preminula, pa je mali Gojko sa bratom veoma rano ostao siroče koga su odgajale baka i tetka, a potom i stric.
Posle osnovne škole, gimnaziju je učio u Tuzli, a bogosloviju u Sarajevu, dok je Teološki fakultet završio u Beogradu.
Kako je bio sitnog i slabašnog rasta, te nije podnosio teške fizičke poslove, rodbina je odlučila da ga školuje. Kao dečak bio je sklon predmetima u kojima nije moralo da se pamti, a iz veronauke je čak imao dvojku. Ipak, uticaj porodice je prevagnuo da upiše bogosloviju, gde ga zatiče i Drugi svetski rat. Paralelno je studirao i na Medicinskom fakultetu, stigavši do druge godine. Da bi se izdržavao, iako slabašne konstitucije, radio je na beogradskim građevinama, a na poziv prijatelja otišao je u ovčarsko-kablarske manastire, gde je proveo ostatak rata. Tu je počeo njegov monaški život.
Zamonašio se u manastiru Blagoveštenje, uoči Blagovesti 1946. godine, gde je dobio monaško ime Pavle, što znači mali, i ubrzo je unapređen u čin jerođakona.
Kao episkop raško-prizrenski, od 1957. godine, proveo je na Kosovu i Metohiji 33 leta i delio mučnu sudbinu svog naroda. Mnogi ljudi sa Kosova govore da je u to vreme vladika Pavle trpeo poniženja i uvredljiva dobacivanja, pa čak i pljuvanje, ostrašćenih Albanaca, kao i izbacivanja iz autobusa. Ali, nije gubio smirenost i spremnost da otrpi...
Za poglavara Srpske pravoslavne crkve izabran je 1. decembra 1990. godine na vanrednom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora. Zamenio je obolelog patrijarha Germana i postao 44. srpski „pastir“ od vremena svetog Save. Ustoličen je dan kasnije u Sabornoj crkvi svetog arhangela Mihaila u Beogradu od strane 12 episkopa, 12 sveštenika i 13 đakona.
Molitva za sve
Dok je kao vladika boravio na Kosovu, desi mu se da ga zaustavi naoružana albanska banda i zatraži da klekne i pomoli se za postradale Albance. Smireno i trezveno, Pavle im je tada odgovorio da se on klečeći moli u crkvi za sve postradale i nevine žrtve, pa je nepovređen uspeo da nastavi put.
Pripovesti iz života patrijarha Pavla
Sam svoj majstor
Patrijarh Pavle je oduvek sve svoje poslove obavljao sam. Popravljao je cipele, šio je i krpio mantiju, prao veš. Umeo je da pendžetira cipele, obavlja stolarske, krojačke, knjigovezačke poslove...
Spasao davljenika
Dok je kao vaspitač radio u Banji Koviljači, iz ledene vode spasao je dečaka koji se davio. Dobio je u to vreme smrtonosnu tuberkulozu, a iako mu lekari nisu davali više od tri meseca, uspeo je da se oporavi.
Zagrljaj Alekseja Drugog
Veliku ljubav i poštovanje prema Pavlu gajio je i patrijarh ruski, stasom među najkrupnijim duhovnicima. Tako je prilikom jednog susreta s Aleksejem Drugim srpski patrijarh obujmio rukama svoje telo pokazujući kako ga ruski duhovnik toliko voli da ga prosto zgnječi kada ga zagrli.
Muzikalan
Bio je poznat i kao izuzetan pojac koji je uživao u višeglasnom pojanju duhovnih pesama. Nikada se nije ustručavao da negoduje ukoliko hor ne bi pevao s verskim zanosom, pa je znao da stane pred njih i pun žara pokaže kako se pevaju liturgijske pesme.
„Jedi u sebi“
Uoči jednog obeda, za trpezom su svi izgovarali molitvu. Jedan monah je ćutao. Patrijarh ga upita zašto, a monah odgovori da se moli u sebi. Patrijarh na to doda da onda treba i da jede u sebi!
Samo kriška jabuke za večeru
Posle osvećenja jednog hrama, ode Pavle sa ostalim duhovnicima u parohijski dom na ručak. Trpeza je bila prekrivena izobiljem hrane. Patrijarh uze jabuku, preseče je na četiri dela, iz džepa izvadi platnenu maramicu i u nju uvi tri komada, a samo četvrti pojede.
Biografija
11. septembra 1914. rođen u Kućancima u Slavoniji
1926-1929. uči nižu gimnaziju u Tuzli
1930-1936. završava Bogosloviju u Sarajevu
1942. dolazi u manastir Svete Trojice u Ovčaru
1944. radi kao vaspitač za izbeglice u Banji Koviljači i oboleva od tuberkuloze
1946. leči se od tuberkuloze u manastiru Vujan i zamonašuje se u Blagoveštenju
1949-1955. sabrat manastira Rača
1950-1951. radio je kao pomoćni nastavnik bogoslovije sv. Kirila i Metodija u Prizrenu.
1954. postaje jeromonah, a ubrzo i protosinđel
1955-1957. postdiplomske studije u Atini
1957. dobija čin arhimandrita i postaje episkop raško-prizrenski, što ostaje naredne 33 godine
1. decembra 1990. izabran za 44. srpskog patrijarha
13. novembra 2007. primljen na VMA zbog iscrpljenosti
15. novembra 2009. preminuo u Beogradu u 95. godini
Izvor: Alo
„Umro je najveći među nama“
U narodu će ostati upamćen po svojim mudrim propovedima i savetima, a na čelu Srpske pravoslavne crkve nalazio se za vreme najvećih državnih i društvenih iskušenja i podela.
Umeo je da se vozi trolejbusom, sam je sebi krpio mantiju i popravljao cipele... Zbog njegovog krotkog i bogougodnog života, pravoslavni vernici širom sveta smatrali su ga živim svecem. Ostaće upamćene njegove reči: „Kad se čovek rodi, ceo svet se raduje, a samo on plače. Ali, treba da živi tako da, kad umre, ceo svet plače, a samo on se raduje“.
Patrijarh srpski Pavle rođen je 11. septembra 1914. godine u zemljoradničkoj porodici Stojčević u Kućancima, selu u Slavoniji, i na krštenju dobio ime Gojko. Otac mu je radio u Americi, ali se posle bolesti vratio na svoje ognjište da pored žene i dece umre. Majka mu se kasnije preudala, ali je i ona brzo preminula, pa je mali Gojko sa bratom veoma rano ostao siroče koga su odgajale baka i tetka, a potom i stric.
Posle osnovne škole, gimnaziju je učio u Tuzli, a bogosloviju u Sarajevu, dok je Teološki fakultet završio u Beogradu.
Kako je bio sitnog i slabašnog rasta, te nije podnosio teške fizičke poslove, rodbina je odlučila da ga školuje. Kao dečak bio je sklon predmetima u kojima nije moralo da se pamti, a iz veronauke je čak imao dvojku. Ipak, uticaj porodice je prevagnuo da upiše bogosloviju, gde ga zatiče i Drugi svetski rat. Paralelno je studirao i na Medicinskom fakultetu, stigavši do druge godine. Da bi se izdržavao, iako slabašne konstitucije, radio je na beogradskim građevinama, a na poziv prijatelja otišao je u ovčarsko-kablarske manastire, gde je proveo ostatak rata. Tu je počeo njegov monaški život.
Zamonašio se u manastiru Blagoveštenje, uoči Blagovesti 1946. godine, gde je dobio monaško ime Pavle, što znači mali, i ubrzo je unapređen u čin jerođakona.
Kao episkop raško-prizrenski, od 1957. godine, proveo je na Kosovu i Metohiji 33 leta i delio mučnu sudbinu svog naroda. Mnogi ljudi sa Kosova govore da je u to vreme vladika Pavle trpeo poniženja i uvredljiva dobacivanja, pa čak i pljuvanje, ostrašćenih Albanaca, kao i izbacivanja iz autobusa. Ali, nije gubio smirenost i spremnost da otrpi...
Za poglavara Srpske pravoslavne crkve izabran je 1. decembra 1990. godine na vanrednom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora. Zamenio je obolelog patrijarha Germana i postao 44. srpski „pastir“ od vremena svetog Save. Ustoličen je dan kasnije u Sabornoj crkvi svetog arhangela Mihaila u Beogradu od strane 12 episkopa, 12 sveštenika i 13 đakona.
Molitva za sve
Dok je kao vladika boravio na Kosovu, desi mu se da ga zaustavi naoružana albanska banda i zatraži da klekne i pomoli se za postradale Albance. Smireno i trezveno, Pavle im je tada odgovorio da se on klečeći moli u crkvi za sve postradale i nevine žrtve, pa je nepovređen uspeo da nastavi put.
Pripovesti iz života patrijarha Pavla
Sam svoj majstor
Patrijarh Pavle je oduvek sve svoje poslove obavljao sam. Popravljao je cipele, šio je i krpio mantiju, prao veš. Umeo je da pendžetira cipele, obavlja stolarske, krojačke, knjigovezačke poslove...
Spasao davljenika
Dok je kao vaspitač radio u Banji Koviljači, iz ledene vode spasao je dečaka koji se davio. Dobio je u to vreme smrtonosnu tuberkulozu, a iako mu lekari nisu davali više od tri meseca, uspeo je da se oporavi.
Zagrljaj Alekseja Drugog
Veliku ljubav i poštovanje prema Pavlu gajio je i patrijarh ruski, stasom među najkrupnijim duhovnicima. Tako je prilikom jednog susreta s Aleksejem Drugim srpski patrijarh obujmio rukama svoje telo pokazujući kako ga ruski duhovnik toliko voli da ga prosto zgnječi kada ga zagrli.
Muzikalan
Bio je poznat i kao izuzetan pojac koji je uživao u višeglasnom pojanju duhovnih pesama. Nikada se nije ustručavao da negoduje ukoliko hor ne bi pevao s verskim zanosom, pa je znao da stane pred njih i pun žara pokaže kako se pevaju liturgijske pesme.
„Jedi u sebi“
Uoči jednog obeda, za trpezom su svi izgovarali molitvu. Jedan monah je ćutao. Patrijarh ga upita zašto, a monah odgovori da se moli u sebi. Patrijarh na to doda da onda treba i da jede u sebi!
Samo kriška jabuke za večeru
Posle osvećenja jednog hrama, ode Pavle sa ostalim duhovnicima u parohijski dom na ručak. Trpeza je bila prekrivena izobiljem hrane. Patrijarh uze jabuku, preseče je na četiri dela, iz džepa izvadi platnenu maramicu i u nju uvi tri komada, a samo četvrti pojede.
Biografija
11. septembra 1914. rođen u Kućancima u Slavoniji
1926-1929. uči nižu gimnaziju u Tuzli
1930-1936. završava Bogosloviju u Sarajevu
1942. dolazi u manastir Svete Trojice u Ovčaru
1944. radi kao vaspitač za izbeglice u Banji Koviljači i oboleva od tuberkuloze
1946. leči se od tuberkuloze u manastiru Vujan i zamonašuje se u Blagoveštenju
1949-1955. sabrat manastira Rača
1950-1951. radio je kao pomoćni nastavnik bogoslovije sv. Kirila i Metodija u Prizrenu.
1954. postaje jeromonah, a ubrzo i protosinđel
1955-1957. postdiplomske studije u Atini
1957. dobija čin arhimandrita i postaje episkop raško-prizrenski, što ostaje naredne 33 godine
1. decembra 1990. izabran za 44. srpskog patrijarha
13. novembra 2007. primljen na VMA zbog iscrpljenosti
15. novembra 2009. preminuo u Beogradu u 95. godini
Izvor: Alo
„Umro je najveći među nama“