- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.982
ISTINE O PARTNERSKIM ODNOSIMA
Razlike se privlače, a sličnosti opstaju
Šta nam je potrebno za kvalitetan odnos i da li je on moguć?
Današnje vreme nosi određenu dozu cinizma u pogledu ljubavi i partnerstva, slomljenih srca i propratnih katastrofa. Broj razvedenih kao i broj samaca sve više obezvređuju tradicionalna i romantičarska shvatanja ljubavi. Bolje biti kvalitetno sam nego se maltretirati s čudacima, luzerima, ludacima... Kako to da su svi propalice i da nema nikog normalnog i kvalitetnog? Šta nam je uistinu potrebno za kvalitetan odnos i je li on moguć?
Prva i osnovna stvar u partnerstvu jeste da bismo bili voljeni ponajpre treba sami da znamo, hoćemo i možemo da volimo drugu osobu, ali i sami sebe. Kako je važno da odaberemo osobu koja će nas voleti, važno je i biti pravim partnerom. A to znači da smo spremni ne samo tražiti, zahtevati i kritikovati nego rasti, menjati se i potpuno posvetiti svoje vreme, energiju, strpljenje nekome. To takođe podrazumeva upoznavanje sebe i formiranje zdravog odnosa prema sebi i zdrave granice prema drugima. U vremenu brzih slajdova i daljinskih upravljača posvetiti se nekome (ili sebi) i čekati rezultate gotovo je smešno i neizvedivo. Servirane izreke poput "ljudi se ne menjaju, moramo ih prihvatiti onakvima kakvi jesu" (uključujući i sebe same) uzimaju se kao aksiomi koji će nas bar nakratko štititi od strahova i nelagodnost koje izazivaju promene.
Zašto se opiremo promeni?
Opiranje promeni prirodno je i normalno jer nas suočava s našim podsvesnim svetom za koje i ne znamo da postoji. Naši strahovi, koliko to god bilo apsurdno, najviše su usmereni prema pozitivnom. Šta ako se naše nezadovoljene potrebe i želje konačno ispune i zadovolje? Bojimo se princa na belom konju koji bi nas takve kakvi jesmo mogao voleti i prihvatiti. I šta tada?! Tada bismo shvatili da u stvari mi sami sebe ne volimo i trebali bismo preuzeti odgovornost za taj osećaj nevoljenosti. No negiranje tih naših delova bila je lekcija iz socijalizacije i tada smo naučili da ih trebamo odbaciti kako bismo preživeli i kako bi nas voleli. Sada, po tom naučenom principu, ako ih aktiviramo i opet zatražimo – nećemo preživeti i neće nas voleti. Kontradikcija! Paradoksalno je da se mi stalno branimo od ljubavi i zadovoljno vrtimo u krugu nezadovoljenih potreba. (Naši lični programeri nisu baš bili vični poznavanju čoveka ni svesti, a i sami su bili u strahu i neznanju pa im nije za zameriti.)
Osveštavanje nije najčešće ugodna situacija. Treba se odreći tog naučenog ponašanja i detronizirati lažnu sliku, masku koju predstavljamo svetu. Istinski osvestiti i prihvatiti delove sebe koje odbacujemo i integrisati ih u novi identitet. U partneru najčešće vidimo odraz onih delova sebe kojih se odričemo. To su osobina koje najčešće kritikujemo kod partnera. ("Tako si hladan, stalno si ljut, lenj, škrt...") To su te projekcije koje nemaju bazu u stvarnosti. Kako se mi menjamo tako i partner postaje manje hladan, manje lenj i manje škrt, manje svadljiv.
Kako postići promenu?
Odgovor je - svesnost. Opažanje vlastitih postupaka, ali pre svega namera i osećaja te razmišljanja koje su u tom trenutku aktuelna. Takođe i primećivanje druge osobe, aktivno slušanje i razumevanje - šta ta druga osoba radi ili pokazuje da joj smeta? Iznosite činjenice, ono što se stvarno dogodilo. Procena tuđeg i našeg ponašanja svakako bi trebalo da redukuje termine poput: uvek, nikad, svi, niko, ponekad, jer nam oni zamagljuju ideju o stvarnosti i stavljaju nas u neki naš iluzorni svet gde smo stalno žrtva. (Umesto da kažete "Kakva si ti lenština!" recite "Poslednja dva puta kad sam te zamolila da spremiš svoje stvari, ti to nisi uradio.")
Komunicirajte (iz) sebe
Prilikom komunikacije, a najčešće u situacijama sukoba vidljiv je govor napada, odbrane i poveđivanja druge osobe čime se problem ne rešava nego još više produbljuje.
Daleko je korisnije više govoriti o sebi, svojim osećajima, potrebama, čemu težimo, kako doživljavamo tuđe ponašanje, a ne samo iznositi našu (paušalnu) procenu i mišljenje o drugoj osobi i njenim postupcima. Govoreći o sebi samima, povezujemo se s vlastitim osećajima te pomažemo i drugoj osobi da nas razume, ne osećajući se pri tome napadnuto. (Umesto da kažete npr. "Nisam ja neodgovorna. Ti si manipulator i sve kontrolišeš", recite "Osećam se povređeno i htela bih da imaš više poverenja u mene i da ja sama donosim odluke vezano uz to i to"). Napad i ljutnja generiše još više agresije i ljutnje. Takođe je vrlo bitno saslušati i osetiti empatiju za osećaje, potrebe onog drugog obzirom da iskrena komunikacija ne bi trebala se svesti na onu: dosta o meni, sad ćemo malo o mom autu....
Zajednički interesi
U ličnom i zajedničkom životu određivanje prioriteta trebalo bi da bude osnova. Interes reflektuje naše istinske potrebe, želje i brige, za razliku od stava zahtevanja koji prečesto imamo u odnosima. Šta mi kao par imamo zajedničko, šta nas povezuje, gde smo slični? Negovati i produbljivati jake strane, a ne se stalno baviti zahtevima i prosudbama stavlja vaš fokus na zajedništvo i eliminiše potrebu borbe za moć. Partneri su na jednoj, a ne na sukobljenim stranama. Većina partnera zapne na kompromisu i dečjem cenkanju: uradi mi ovo, pa ću ja tebi uraditi ono. Na taj način gubi se iz vida i vaš cilj i vrednost vas i druge strane. Takav rasplet vrlo često samo delomično zadovoljava ili ne zadovoljava ni jednu stranu.
Igrajte se
No nije sve tako smrtno ozbiljno. Uz sve lekcije iz intimnosti i veštine partnerstva koje učimo na bolan ili manje bolan način nezaobilazna su jednostavna, luckasta, duhovita, senzualna zadovoljstva koja iznenađujuće bude naša uspavana čula i blokirane osećaje. Bilo da se terate s partnerom po stanu ili parku, špricate vodom, plešete do iznemoglosti, tučete se jastucima... vaš entuzijazam i koeficijent životnosti raste.
Voleći i poštujući druge mi volimo i poštujemo sebe. Govoreći i sudeći o drugima, mi upravo govorimo o sebi... Jednina, nema nas dvoje.
Autor:
Sanja Tatalović Matovina
Izvor: She.hr
Razlike se privlače, a sličnosti opstaju
Šta nam je potrebno za kvalitetan odnos i da li je on moguć?
Današnje vreme nosi određenu dozu cinizma u pogledu ljubavi i partnerstva, slomljenih srca i propratnih katastrofa. Broj razvedenih kao i broj samaca sve više obezvređuju tradicionalna i romantičarska shvatanja ljubavi. Bolje biti kvalitetno sam nego se maltretirati s čudacima, luzerima, ludacima... Kako to da su svi propalice i da nema nikog normalnog i kvalitetnog? Šta nam je uistinu potrebno za kvalitetan odnos i je li on moguć?
Prva i osnovna stvar u partnerstvu jeste da bismo bili voljeni ponajpre treba sami da znamo, hoćemo i možemo da volimo drugu osobu, ali i sami sebe. Kako je važno da odaberemo osobu koja će nas voleti, važno je i biti pravim partnerom. A to znači da smo spremni ne samo tražiti, zahtevati i kritikovati nego rasti, menjati se i potpuno posvetiti svoje vreme, energiju, strpljenje nekome. To takođe podrazumeva upoznavanje sebe i formiranje zdravog odnosa prema sebi i zdrave granice prema drugima. U vremenu brzih slajdova i daljinskih upravljača posvetiti se nekome (ili sebi) i čekati rezultate gotovo je smešno i neizvedivo. Servirane izreke poput "ljudi se ne menjaju, moramo ih prihvatiti onakvima kakvi jesu" (uključujući i sebe same) uzimaju se kao aksiomi koji će nas bar nakratko štititi od strahova i nelagodnost koje izazivaju promene.
Zašto se opiremo promeni?
Opiranje promeni prirodno je i normalno jer nas suočava s našim podsvesnim svetom za koje i ne znamo da postoji. Naši strahovi, koliko to god bilo apsurdno, najviše su usmereni prema pozitivnom. Šta ako se naše nezadovoljene potrebe i želje konačno ispune i zadovolje? Bojimo se princa na belom konju koji bi nas takve kakvi jesmo mogao voleti i prihvatiti. I šta tada?! Tada bismo shvatili da u stvari mi sami sebe ne volimo i trebali bismo preuzeti odgovornost za taj osećaj nevoljenosti. No negiranje tih naših delova bila je lekcija iz socijalizacije i tada smo naučili da ih trebamo odbaciti kako bismo preživeli i kako bi nas voleli. Sada, po tom naučenom principu, ako ih aktiviramo i opet zatražimo – nećemo preživeti i neće nas voleti. Kontradikcija! Paradoksalno je da se mi stalno branimo od ljubavi i zadovoljno vrtimo u krugu nezadovoljenih potreba. (Naši lični programeri nisu baš bili vični poznavanju čoveka ni svesti, a i sami su bili u strahu i neznanju pa im nije za zameriti.)
Osveštavanje nije najčešće ugodna situacija. Treba se odreći tog naučenog ponašanja i detronizirati lažnu sliku, masku koju predstavljamo svetu. Istinski osvestiti i prihvatiti delove sebe koje odbacujemo i integrisati ih u novi identitet. U partneru najčešće vidimo odraz onih delova sebe kojih se odričemo. To su osobina koje najčešće kritikujemo kod partnera. ("Tako si hladan, stalno si ljut, lenj, škrt...") To su te projekcije koje nemaju bazu u stvarnosti. Kako se mi menjamo tako i partner postaje manje hladan, manje lenj i manje škrt, manje svadljiv.
Kako postići promenu?
Odgovor je - svesnost. Opažanje vlastitih postupaka, ali pre svega namera i osećaja te razmišljanja koje su u tom trenutku aktuelna. Takođe i primećivanje druge osobe, aktivno slušanje i razumevanje - šta ta druga osoba radi ili pokazuje da joj smeta? Iznosite činjenice, ono što se stvarno dogodilo. Procena tuđeg i našeg ponašanja svakako bi trebalo da redukuje termine poput: uvek, nikad, svi, niko, ponekad, jer nam oni zamagljuju ideju o stvarnosti i stavljaju nas u neki naš iluzorni svet gde smo stalno žrtva. (Umesto da kažete "Kakva si ti lenština!" recite "Poslednja dva puta kad sam te zamolila da spremiš svoje stvari, ti to nisi uradio.")
Komunicirajte (iz) sebe
Prilikom komunikacije, a najčešće u situacijama sukoba vidljiv je govor napada, odbrane i poveđivanja druge osobe čime se problem ne rešava nego još više produbljuje.
Daleko je korisnije više govoriti o sebi, svojim osećajima, potrebama, čemu težimo, kako doživljavamo tuđe ponašanje, a ne samo iznositi našu (paušalnu) procenu i mišljenje o drugoj osobi i njenim postupcima. Govoreći o sebi samima, povezujemo se s vlastitim osećajima te pomažemo i drugoj osobi da nas razume, ne osećajući se pri tome napadnuto. (Umesto da kažete npr. "Nisam ja neodgovorna. Ti si manipulator i sve kontrolišeš", recite "Osećam se povređeno i htela bih da imaš više poverenja u mene i da ja sama donosim odluke vezano uz to i to"). Napad i ljutnja generiše još više agresije i ljutnje. Takođe je vrlo bitno saslušati i osetiti empatiju za osećaje, potrebe onog drugog obzirom da iskrena komunikacija ne bi trebala se svesti na onu: dosta o meni, sad ćemo malo o mom autu....
Zajednički interesi
U ličnom i zajedničkom životu određivanje prioriteta trebalo bi da bude osnova. Interes reflektuje naše istinske potrebe, želje i brige, za razliku od stava zahtevanja koji prečesto imamo u odnosima. Šta mi kao par imamo zajedničko, šta nas povezuje, gde smo slični? Negovati i produbljivati jake strane, a ne se stalno baviti zahtevima i prosudbama stavlja vaš fokus na zajedništvo i eliminiše potrebu borbe za moć. Partneri su na jednoj, a ne na sukobljenim stranama. Većina partnera zapne na kompromisu i dečjem cenkanju: uradi mi ovo, pa ću ja tebi uraditi ono. Na taj način gubi se iz vida i vaš cilj i vrednost vas i druge strane. Takav rasplet vrlo često samo delomično zadovoljava ili ne zadovoljava ni jednu stranu.
Igrajte se
No nije sve tako smrtno ozbiljno. Uz sve lekcije iz intimnosti i veštine partnerstva koje učimo na bolan ili manje bolan način nezaobilazna su jednostavna, luckasta, duhovita, senzualna zadovoljstva koja iznenađujuće bude naša uspavana čula i blokirane osećaje. Bilo da se terate s partnerom po stanu ili parku, špricate vodom, plešete do iznemoglosti, tučete se jastucima... vaš entuzijazam i koeficijent životnosti raste.
Voleći i poštujući druge mi volimo i poštujemo sebe. Govoreći i sudeći o drugima, mi upravo govorimo o sebi... Jednina, nema nas dvoje.
Autor:
Sanja Tatalović Matovina
Izvor: She.hr