- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.989
IZ STARIH RIZNICA
Pravo blago u biblioteci
Arapsko-persijsko-grčko-srpski udžbenik konverzacije, ko bi očekivao da takva knjiga bude napisana u 15. veku. Danas je čuvaju u Istanbulu
Davne 1936. godine turski lingvista Ahmed Džaferoglu u jednom svom kratkom radu skrenuo je pažnju naučnoj javnosti na „jedno delo koje ima fundamentalni značaj za istoriju srpskog i turskog jezika”. Poziv Džaferoglua naučnicima Srbije i Turske da kritički izdaju ovaj tekst realizovan je tek 1989. godine, i to (koliko znam) od strane nemačkih lingvista.
U pitanju je arapsko-persijsko-grčko-srpski udžbenik konverzacije, koji je nastao na sultanskoj Porti u 15. veku. Tačnije, reč je o dva rukopisa koji se čuvaju u biblioteci Muzeja Aja-Sofije u Istanbulu. Uprkos velikim sličnostima, oni nisu identični, posebno se u njima znatno razlikuje slovenski deo teksta, jer njihovi prevodioci pripadaju dvoma različitim narečjima; u jednom je štokavsko-ijekavski, a u drugom štokavsko-ekavski. Priređivač, profesor slavistike u Getingenu, Verner Lehfeldt, opredelio se za ovo drugo narečje budući da je arhaičnije.
Polazni tekst udžbenika je arapski i iza svakog arapskog retka sledi njegov prevod na persijski, grčki i srpski jezik, a celokupni tekst napisan je arapskim pismom (pojava poznata u naučnoj literaturi pod imenom aljamiado odnosno alhamiado).
Udžbenik je koncipiran u obliku dijaloga dva lica, pa se smenjuju pitanja i odgovori. Celokupni tekst može se podeliti u više odeljaka u kojima se razmatraju različite teme: trgovina, obaveze dece prema roditeljima i vaspitačima, studije Kurana, poseta džamiji, pitanja o poreklu i zanimanju sagovornika, vreme, rad u vinogradu, na polju.
Budući da udžbeniku nedostaje turski, maternji jezik sultana i osmanskih prinčeva za koje je, po mišljenju Džaferoglua, i napisan, čini se da adresate udžbenika pre treba tražiti u krugovima uglednih srpskih odnosno grčkih konvertita ili preobraćenika.
Knjiga, o kojoj je ovde reč, ima prevashodno za cilj da rukopis učini dostupnim nauci i omogući njegovo dalje izučavanje; „pri tom se u centru pažnje nalazi srpski tekst budući da predstavlja dragoceni izvor za proučavanje istorije ovog jezika” – po rečima samog priređivača rukopisa. Grčki tekst je takođe od velikog značaja s obzirom na to da do sada nije poznat nijedan ovako obiman grčki rukopis pisan arapskim pismom. I upravo činjenica da su kako grčki tako i srpski tekst ovde fiksirani arapskim pismom predstavlja, za istoriju jezika, posebnu vrednost ovog izvora. Trebalo bi istaći i to da je arapsko pismo za pisanje oba jezika modifikovano tako da je omogućilo veoma precizno fonetsko fiksiranje grčkog i srpskog jezika.
Na sadržaj rukopisa upućuje naslov na prvoj strani: „Arapsko-persijsko-grčko-srpski rečnik” O njegovom sastavljaču ili pisaru nema nikakvih vesti. Arapski tekst je pisan jakom crnom bojom, ispod njega, manjim slovima, persijski, crvenom, grčki zelenom i srpski narandžastom bojom. S malim izuzecima celokupni tekst je vokalizovan (budući da je arapsko pismo konsonantsko), što, očigledno, ukazuje na to da imamo posla sa jednim udžbenikom.
Ovom vokalizacijom značajno se povećava naučna vrednost upravo grčkog i srpskog teksta.
Iako nema datuma, Džaferoglu pretpostavlja da je rukopis sačinjen „za sultana Mehmeda Drugog i njegove prinčeve”.
Trebalo bi istaći da su u 15. i 16. veku Sloveni, pretežno Srbi, zauzimali najviše položaje u Carstvu, a tu su bile i rodbinske veze (sultanija Mara u haremu Murata Drugog). Sve je to doprinelo, što se odavno zna, da se srpski jezik koristio kako u upravi tako i u diplomatskoj korespondenciji. U Istanbulu su postojale slovenske kancelarije koje su vodile prepisku sa balkanskim provincijama, Dubrovačkom republikom, pa i samom Ugarskom. Ove kancelarije postojale su u carskoj prestonici sve do vremena sultana Sulejmana Drugog (u Evropi je nazivan Veličanstvenim, a za Turke je Prvi ili Kanuni odnosno Zakonodavac; 1520–1566). Zna se, takođe, da su čak i neki sultani (Mehmed Drugi, Sulejman Drugi) naučili naš jezik. I evropski savremenici govore o korišćenju četiri jezika u Carstvu: turskom, arapskom, na trećem mestu je Ilirika i, najzad, konstantinopoljski grčki.
I ovaj poslednji jezik igrao je na Porti veliku ulogu, čak u izvesnom smislu, i veću. Sultani i visoki dostojanstvenici koristili su ga u diplomatskoj korespondenciji sa Evropom. Poznato je da je sultan Mehmed Drugi (Osvajač ili Fatih) govorio grčki, a posedovao je i grčke rukopise.
Da je rečnik odnosno udžbenik nastao najverovatnije u drugoj polovini 15. veka potvrđuje i dijalektološka analiza srpskog teksta sa svojim mnogobrojnim arhaizmima. A sve se zbiva u vreme kada su turska osvajanja izazvala migracije stanovništva u zapadnim zemljama Balkanskog poluostrva. Otuda od 15. veka dolazi na području štokavskog narečja do mnogobrojnih promena i ovaj rukopis, upravo zahvaljujući tome što je pisan arapskim alfabetom, predstavlja izuzetno vredan izvor za proučavanje istorije kako našeg tako i grčkog jezika. Utoliko više što je u ovom udžbeniku sastavljač ili pisar uspeo da besprekorno adaptira arapsko pismo za srpski jezik (to se u kasnijem vremenu nikad više neće ponoviti), pa je moguće proučavati i glasovne promene u jeziku. Najzad, nema sumnje da je sastavljač u izvesnoj meri vladao crkveno-slovenskim jezikom.
Evo i nekih naših starih reči iz ovog rečnika: bogobojnik, bogostrašnik, dalekost, daždan, dažditi, govorac, jestija, juha, klanjati se, kto, lagahno, lažac, lepost, ličnik, ljubenica, ljubnik, mnogosmejac, naučitelj, neznanik, nitko, odelati, ogojiti, ojutriti se, omestiti, osnežiti, ozoriti, polesan, postnik, prazdan, premamitelj, prevarnik, primitelj, prostitelj, rabota, sedalište, slugati, slušanik, strašnik, suh, udobriti se, ukriviti, ulomiti se, umoliti se, uravniti, urabotati, utamniti se, uvisočiti se, velikost, zaboravnjac, zlogovornik, znanik.
Olga Zirojević, istoričar
Objavljeno: 15.05.2011.
Izvor: Politika magazin
Pravo blago u biblioteci
Arapsko-persijsko-grčko-srpski udžbenik konverzacije, ko bi očekivao da takva knjiga bude napisana u 15. veku. Danas je čuvaju u Istanbulu
Davne 1936. godine turski lingvista Ahmed Džaferoglu u jednom svom kratkom radu skrenuo je pažnju naučnoj javnosti na „jedno delo koje ima fundamentalni značaj za istoriju srpskog i turskog jezika”. Poziv Džaferoglua naučnicima Srbije i Turske da kritički izdaju ovaj tekst realizovan je tek 1989. godine, i to (koliko znam) od strane nemačkih lingvista.
U pitanju je arapsko-persijsko-grčko-srpski udžbenik konverzacije, koji je nastao na sultanskoj Porti u 15. veku. Tačnije, reč je o dva rukopisa koji se čuvaju u biblioteci Muzeja Aja-Sofije u Istanbulu. Uprkos velikim sličnostima, oni nisu identični, posebno se u njima znatno razlikuje slovenski deo teksta, jer njihovi prevodioci pripadaju dvoma različitim narečjima; u jednom je štokavsko-ijekavski, a u drugom štokavsko-ekavski. Priređivač, profesor slavistike u Getingenu, Verner Lehfeldt, opredelio se za ovo drugo narečje budući da je arhaičnije.
Polazni tekst udžbenika je arapski i iza svakog arapskog retka sledi njegov prevod na persijski, grčki i srpski jezik, a celokupni tekst napisan je arapskim pismom (pojava poznata u naučnoj literaturi pod imenom aljamiado odnosno alhamiado).
Udžbenik je koncipiran u obliku dijaloga dva lica, pa se smenjuju pitanja i odgovori. Celokupni tekst može se podeliti u više odeljaka u kojima se razmatraju različite teme: trgovina, obaveze dece prema roditeljima i vaspitačima, studije Kurana, poseta džamiji, pitanja o poreklu i zanimanju sagovornika, vreme, rad u vinogradu, na polju.
Budući da udžbeniku nedostaje turski, maternji jezik sultana i osmanskih prinčeva za koje je, po mišljenju Džaferoglua, i napisan, čini se da adresate udžbenika pre treba tražiti u krugovima uglednih srpskih odnosno grčkih konvertita ili preobraćenika.
Knjiga, o kojoj je ovde reč, ima prevashodno za cilj da rukopis učini dostupnim nauci i omogući njegovo dalje izučavanje; „pri tom se u centru pažnje nalazi srpski tekst budući da predstavlja dragoceni izvor za proučavanje istorije ovog jezika” – po rečima samog priređivača rukopisa. Grčki tekst je takođe od velikog značaja s obzirom na to da do sada nije poznat nijedan ovako obiman grčki rukopis pisan arapskim pismom. I upravo činjenica da su kako grčki tako i srpski tekst ovde fiksirani arapskim pismom predstavlja, za istoriju jezika, posebnu vrednost ovog izvora. Trebalo bi istaći i to da je arapsko pismo za pisanje oba jezika modifikovano tako da je omogućilo veoma precizno fonetsko fiksiranje grčkog i srpskog jezika.
Na sadržaj rukopisa upućuje naslov na prvoj strani: „Arapsko-persijsko-grčko-srpski rečnik” O njegovom sastavljaču ili pisaru nema nikakvih vesti. Arapski tekst je pisan jakom crnom bojom, ispod njega, manjim slovima, persijski, crvenom, grčki zelenom i srpski narandžastom bojom. S malim izuzecima celokupni tekst je vokalizovan (budući da je arapsko pismo konsonantsko), što, očigledno, ukazuje na to da imamo posla sa jednim udžbenikom.
Ovom vokalizacijom značajno se povećava naučna vrednost upravo grčkog i srpskog teksta.
Iako nema datuma, Džaferoglu pretpostavlja da je rukopis sačinjen „za sultana Mehmeda Drugog i njegove prinčeve”.
Trebalo bi istaći da su u 15. i 16. veku Sloveni, pretežno Srbi, zauzimali najviše položaje u Carstvu, a tu su bile i rodbinske veze (sultanija Mara u haremu Murata Drugog). Sve je to doprinelo, što se odavno zna, da se srpski jezik koristio kako u upravi tako i u diplomatskoj korespondenciji. U Istanbulu su postojale slovenske kancelarije koje su vodile prepisku sa balkanskim provincijama, Dubrovačkom republikom, pa i samom Ugarskom. Ove kancelarije postojale su u carskoj prestonici sve do vremena sultana Sulejmana Drugog (u Evropi je nazivan Veličanstvenim, a za Turke je Prvi ili Kanuni odnosno Zakonodavac; 1520–1566). Zna se, takođe, da su čak i neki sultani (Mehmed Drugi, Sulejman Drugi) naučili naš jezik. I evropski savremenici govore o korišćenju četiri jezika u Carstvu: turskom, arapskom, na trećem mestu je Ilirika i, najzad, konstantinopoljski grčki.
I ovaj poslednji jezik igrao je na Porti veliku ulogu, čak u izvesnom smislu, i veću. Sultani i visoki dostojanstvenici koristili su ga u diplomatskoj korespondenciji sa Evropom. Poznato je da je sultan Mehmed Drugi (Osvajač ili Fatih) govorio grčki, a posedovao je i grčke rukopise.
Da je rečnik odnosno udžbenik nastao najverovatnije u drugoj polovini 15. veka potvrđuje i dijalektološka analiza srpskog teksta sa svojim mnogobrojnim arhaizmima. A sve se zbiva u vreme kada su turska osvajanja izazvala migracije stanovništva u zapadnim zemljama Balkanskog poluostrva. Otuda od 15. veka dolazi na području štokavskog narečja do mnogobrojnih promena i ovaj rukopis, upravo zahvaljujući tome što je pisan arapskim alfabetom, predstavlja izuzetno vredan izvor za proučavanje istorije kako našeg tako i grčkog jezika. Utoliko više što je u ovom udžbeniku sastavljač ili pisar uspeo da besprekorno adaptira arapsko pismo za srpski jezik (to se u kasnijem vremenu nikad više neće ponoviti), pa je moguće proučavati i glasovne promene u jeziku. Najzad, nema sumnje da je sastavljač u izvesnoj meri vladao crkveno-slovenskim jezikom.
Evo i nekih naših starih reči iz ovog rečnika: bogobojnik, bogostrašnik, dalekost, daždan, dažditi, govorac, jestija, juha, klanjati se, kto, lagahno, lažac, lepost, ličnik, ljubenica, ljubnik, mnogosmejac, naučitelj, neznanik, nitko, odelati, ogojiti, ojutriti se, omestiti, osnežiti, ozoriti, polesan, postnik, prazdan, premamitelj, prevarnik, primitelj, prostitelj, rabota, sedalište, slugati, slušanik, strašnik, suh, udobriti se, ukriviti, ulomiti se, umoliti se, uravniti, urabotati, utamniti se, uvisočiti se, velikost, zaboravnjac, zlogovornik, znanik.
Olga Zirojević, istoričar
Objavljeno: 15.05.2011.
Izvor: Politika magazin