Pierre-Auguste Renoir

[Big Moca]

Ogist Pjer Renoar

​

Pjer Ogist Renoar (fr. Pierre-Auguste Renoir *25. februar 1841. - †3. decembar 1919.), francuski slikar, jedan od najistaknutijih impresionista i najvećih evropskih slikara XIX veka.

Rodio se 1841. godine u Limožu u siromašnoj porodici krojača koji nije imao sredstava da izdržava porodicu pa je Renoar već kao mali dečak sa 13 godina morao je da traži posao. Radio je u jednoj Pariskoj fabrici porcelana kao slikar porcelana. Kada je prestao da se ručno oslikava porcelan i počeo da se slika mehanički radio je kao slikar zidnih dekoracija i lepeza. 1862. godine se konačno upisuje u školu lepih umetnosti u Parizu. Posećivao je Luvr i tu upoznao dela mnogih slavnih slikara i pokušavao da slika stilom Rubensa. Upoznao se i sa slikarima koji su imali slične ideje o slikarstvu, Alfred Sislija, Frederik Bazila i Klod Monea. Sa njima je odlazio da slika u pleneru. 1864. godine je prvi put izlagao ali nije doživeo uspeh.

Između 1865. i 1870. godine Renoar često nije imao ni za boje. Scenska priroda ga je inspirisala za sliku Diana koja je bila napravljena tehnikom realiste Kurbea. Zimi 1867. stanovao je kod prijatelja Bazila u njegovom ateljeu i slikao portrete slikara i njegovih prijatelja.

1868. godine je sarađivao sa Klodom Moneom i u kafani koju su zajednički posećivali se trudio da zahvati kafanski život i atmosferu njihovog obljubljenog mesta i sastajališta pariskog društva i naslikao slike iz kafnskog života po kojima je takođe poznat.

Posle vojske 1871. godine se vraća u Pariz. Zahvaljujući poznanstvu sa Durand Ruelom koji je bio trgovac i kolekcionar slika i koji je odkupio veliki broj Renoarovih slika mogao je da sebi dozvoli veliki atelje u kome je radio. Na salonu 1873. godine je imao prvi uspeh ali kada je izložio na prvoj zajedničkoj impresionističkoj izložbi uspeh je izostao. U to doba je počeo da razrađuje svoj osobiti stil zbog koga je mnogo osuđivan i u kome je stvorio veliki broj svojih dela. Oženio se 1879. godine i slikao slike iz života između kojih i portret svoga deteta i njihove dadilje.

Slikao je portrete i na tome mnogo zarađivao ali tada nije stvorio ništa novoga ali je stvorio u to doba i nekoliko od svojih najvećih dela.

1881. je odputovao u Alžir i tražio je nove inspiracije za svoje slike. Ugledao se na Engrea i naslikao sliku Veliko kupanje žena. Tokom sledećih 10 godina razvijao je svoj vlastiti stil u slikarstvu iako je imao probleme sa reumatizmom koji mu je delom onemogućevao kretenje desne ruke pa je slikao kistom koji je bio vezan za šaku.

Sa tim kako je bolest napredovala bio je prinuđen da koristi kolica i nije mogao da slika klasična platna. U kasnoj fazi se zanimao za skulpturu ali zbog svoje bolesti nije mogao da realizuje svoje predloge i jedino je realizovao svojeručno bistu svoga najmlađeg sina 1908. godine.

Pred kraj svoga života 1919. godine je posetio Luvr da bi video svoja dela koja su bila među starim majstorima slikarstva. Slavni i poznati umetnik August Pjer Renoar umro je 3. novembra 1919. godine u francuskom selu Kagnes sur Mer.

Kupačica

Devojka koja se češlja

Le Bal au Moulin de la Galette (1876)

Izvor: Leksikon likovne umetnosti

 

[nency2]

 

[Andjela 7]

Пјер Огист Реноар (фр. Pierre-Auguste Renoir *25. фебруар 1841. - †3. децембар 1919.), француски сликар, један од најистакнутијих импресиониста и највећих европских сликара XИX века.

​

Живот и дело

Родио се 1841. године у Лиможу у сиромашној породици кројача који није имао средстава да издржава породицу па је Реноар већ као мали дечак са 13 година морао је да тражи посао. Радио је у једној Париској фабрици порцелана као сликар порцелана. Када је престао да се ручно осликава порцелан и почео да се слика механички радио је као сликар зидних декорација и лепеза. 1862. године се коначно уписује у школу лепих уметности у Паризу. Посећивао је Лувр и ту упознао дела многих славних сликара и покушавао да слика стилом Рубенса. Упознао се и са сликарима који су имали сличне идеје о сликарству, Алфред Сислија, Фредерик Базила и Клод Монеа. Са њима је одлазио да слика у пленеру. 1864. године је први пут излагао али није доживео успех.
Између 1865. и 1870. године Реноар често није имао ни за боје. Сценска природа га је инспирисала за слику Диана која је била направљена техником реалисте Курбеа. Зими 1867. становао је код пријатеља Базила у његовом атељеу и сликао портрете сликара и његових пријатеља.
1868. године је сарађивао са Клодом Монеом и у кафани коју су заједнички посећивали се трудио да захвати кафански живот и атмосферу њиховог обљубљеног места и састајалишта париског друштва и насликао слике из кафнског живота по којима је такође познат.
После војске 1871. године се враћа у Париз. Захваљујући познанству са Дуранд Руелом који је био трговац и колекционар слика и који је одкупио велики број Реноарових слика могао је да себи дозволи велики атеље у коме је радио. На салону 1873. године је имао први успех али када је изложио на првој заједничкој импресионистичкој изложби успех је изостао. У то доба је почео да разрађује свој особити стил због кога је много осуђиван и у коме је створио велики број својих дела. Оженио се 1879. године и сликао слике из живота између којих и портрет свога детета и њихове дадиље.
Сликао је портрете и на томе много зарађивао али тада није створио ништа новога али је створио у то доба и неколико од својих највећих дела.
1881. је одпутовао у Алжир и тражио је нове инспирације за своје слике. Угледао се на Енгреа и насликао слику Велико купање жена. Током следећих 10 година развијао је свој властити стил у сликарству иако је имао проблеме са реуматизмом који му је делом онемогућевао кретење десне руке па је сликао кистом који је био везан за шаку.
Са тим како је болест напредовала био је принуђен да користи колица и није могао да слика класична платна. У касној фази се занимао за скулптуру али због своје болести није могао да реализује своје предлоге и једино је реализовао својеручно бисту свога најмлађег сина 1908. године.
Пред крај свога живота 1919. године је посетио Лувр да би видео своја дела која су била међу старим мајсторима сликарства. Славни и познати уметник Аугуст Пјер Реноар умро је 3. новембра 1919. године у француском селу Кагнес сур Мер.

Аутопортрет из године 1910.

Избор дела

• Мулен де ла Галет, 1876. Орсеј, Париз
• Портрет госпођице Гримпел са плавом траком, 1880. приватна збирка, Париз
• Купачица са Брише, 1888. збирка Оскара Рајнхарда, Винтертур
• Девојка која се чешља, 1894. збирка Леман, Њујорк
• Габријела са ружом, 1911. Лувр, Париз
• Акт, 1917. збирка Харија Реквина, Њујорк

Ле Дéјеунер дес цанотиерс (1880-1881)

Ла Греноуиллèре (1868)

Габриелле (1911)

Из Википедије, слободне енциклопедије

 

[sendi]

Auguste Renoir

Auguste Renoir

Rodio se 1841. godine u Limožu u siromašnoj porodici krojača koji nije imao sredstava da izdržava porodicu pa je Renoar već kao mali dečak sa 13 godina morao je da traži posao. Radio je u jednoj Pariskoj fabrici porcelana kao slikar porcelana. Kada je prestao da se ručno oslikava porcelan i počeo da se slika mehanički radio je kao slikar zidnih dekoracija i lepeza. 1862. godine se konačno upisuje u školu lepih umetnosti u Parizu. Posećivao je Luvr i tu upoznao dela mnogih slavnih slikara i pokušavao da slika stilom Rubensa. Upoznao se i sa slikarima koji su imali slične ideje o slikarstvu, Alfred Sislija, Frederik Bazila i Klod Monea. Sa njima je odlazio da slika u pleneru. 1864. godine je prvi put izlagao ali nije doživeo uspeh. Između 1865. i 1870. godine Renoar često nije imao ni za boje. Scenska priroda ga je inspirisala za sliku Diana koja je bila napravljena tehnikom realiste Kurbea. Zimi 1867. stanovao je kod prijatelja Bazila u njegovom ateljeu i slikao portrete slikara i njegovih prijatelja. 1868. godine je sarađivao sa Klodom Moneom i u kafani koju su zajednički posećivali se trudio da zahvati kafanski život i atmosferu njihovog obljubljenog mesta i sastajališta pariskog društva i naslikao slike iz kafnskog života po kojima je takođe poznat. Posle vojske 1871. godine se vraća u Pariz. Zahvaljujući poznanstvu sa Durand Ruelom koji je bio trgovac i kolekcionar slika i koji je odkupio veliki broj Renoarovih slika mogao je da sebi dozvoli veliki atelje u kome je radio. Na salonu 1873. godine je imao prvi uspeh ali kada je izložio na prvoj zajedničkoj impresionističkoj izložbi uspeh je izostao. U to doba je počeo da razrađuje svoj osobiti stil zbog koga je mnogo osuđivan i u kome je stvorio veliki broj svojih dela. Oženio se 1879. godine i slikao slike iz života između kojih i portret svoga deteta i njihove dadilje. Slikao je portrete i na tome mnogo zarađivao ali tada nije stvorio ništa novoga ali je stvorio u to doba i nekoliko od svojih najvećih dela. 1881. je odputovao u Alžir i tražio je nove inspiracije za svoje slike. Ugledao se na Engrea i naslikao sliku Veliko kupanje žena. Tokom sledećih 10 godina razvijao je svoj vlastiti stil u slikarstvu iako je imao probleme sa reumatizmom koji mu je delom onemogućevao kretenje desne ruke pa je slikao kistom koji je bio vezan za šaku. Sa tim kako je bolest napredovala bio je prinuđen da koristi kolica i nije mogao da slika klasična platna. U kasnoj fazi se zanimao za skulpturu ali zbog svoje bolesti nije mogao da realizuje svoje predloge i jedino je realizovao svojeručno bistu svoga najmlađeg sina 1908. godine. Pred kraj svoga života 1919. godine je posetio Luvr da bi video svoja dela koja su bila među starim majstorima slikarstva. Slavni i poznati umetnik August Pjer Renoar umro je 3. novembra 1919. godine u francuskom selu Kagnes sur Mer.



​

​

Plesačica

Slikar Bazzile i njegov štafleraj

Liza sa suncobranom

U ljeto

Šetnja

Loža

Parižanka

Kišobran

Ples u gradu

Mlada žena za klavirom

 

[Honey5]

Algiers landscape, 1895

The Bathrobe, 1889

Boating at Argenteuil, 1873

Berthe Morisot and her daughter Julie Manet, 1894

 

[Andjela 7]

 

[Andjela 7]

Portrait of the Actress Jeanne Samary

(Renoir's Girl and Golden Hat)

 

[crvendac_011]

Remek-delo sa „buvlje pijace”

Remek-delo sa „buvlje pijace”

DIVAN RAM,
A U RAMU...



... Renoarova slika, kupljena sasvim slučajno – za pedeset dolara!

Jedna gospođa iz Virdžinije (SAD) voli da obilazi takozvane buvlje pijace. Uvek nađe nešto zanimljivo što bi mogla da kupi, a ne potroši značajnu svotu novaca. Naprotiv. Kakav novac! Ona, naime, uopšte nije bogata ni uspešna osoba. Ali ipak, obilazeći buvlje pijace, stekla je izvesno znanje, ili bolje rečeno, iskustvo kada je reč o starinama. Ume da prepozna šta je zaista stari komad starog nameštaja, a šta samo pohabana „starudija” od pre nekoliko godina.
Pre pola godine obrela se na pijaci u dolini Šenando u Virdžiniji. Trenutak kada je ugledala jednu sliku, njoj je zablistao kao iskra: zlatni ram u duborezu sijao je pod suncem! Mogla bi da se zakune da je ram za sliku – pejzaž – bio izvoran, odnosno - starinski. Baš je lep, pomislila je.
Na ramu, tačno na sredini, ispod slike stajala pozlaćena pločica: pisalo je nečije ime na francuskom jeziku. Nije se preterano trudila da ga rastumači. Cenkanje je potrajalo kratko. Onda je sliku, odnosno okvir koji je toliko oduševio, mogla da ponese kući. Dobila je za pedeset dolara. Ispostavilo se da je kupila pravo blago – platno Ogista Renoara „Pejzaž sa obale Sene”.

Blago u plastičnoj kesi

Ne bi se baš moglo reći da se vlasnica slike naročito razume u slikarstvo. Kao ni osoba koja joj je Renoara prodala za pedeset dolara. Jer, u prvi mah, vlasnica, koja iz razumljivih razloga ostaje nepoznata javnosti, želela je da baci sliku i zadrži samo ram. Međutim, srećna zvezda zasijala je na njenom nebu u pravom trenutku. Ta zvezda bila je njena majka. Nekoliko puta je prebacila kćerki što se tako lako odriče slike. Može je bar nekome pokloniti! Jeste urađena „neveštim“ lakim potezima četke, ali ipak... „U redu”, rekla je kćerka i odnela sliku na procenu. Srećom, slika je došla u ruke En Norton Kraner koja radi za uglednu aukcijsku kuću. Čim je ugledala sliku, En se sledila. Znala je da u rukama ima pravog pravcatog Renoara, jednog od najvećih majstora impresionizma!
„Kada je izvadila sliku iz ogromne plastične kese u kojoj je nosila, platno je zablistalo, ja sam prepoznala Reonara, te njegove brze poteze četkicom... žive boje i njegovu Senu. Podsetila me je na jedno drugo Renoarovo platno koje takođe prikazuje obale Sene, a koje sam imala priliku da vidim uživo.”


''Pejzaž sa obale Sene'' slika Ogista Renoara nađena na buvljoj pijaci

Ispitivanja koja su potom usledila, dala su za pravo En Norton Kraner. Onda je bilo lako pratiti put slike. Godine 1926. bogati američki advokat Herbert L. Mej kupio je sliku u Parizu. Poiklonio je svojoj voljenoj supruzi Sejdi Adler Mej. Ona je već posedovala značajnu zbirku slika. Tokom života, a posebno pred smrt, gospođa Sejdi Adler Mej poklonila je više od tri stotine slika baltimorskom Muzeju umetnosti. Verovala je da je to jedini način da sačuva svoje dragocenosti, kako se naslednici ne bi svađali i tako ih raspršili po svetu. To se ipak dogodilo. Neko je iz Baltimorskog muzeja izneo sliku i ona je, menjajući vlasnike, završila na „buvljoj pijaci”.
Slika koja je ovekovečila Senu u delu gde protiče kroz predgrađe Pariza, nekoliko meseci stajala je u prtljažniku gospođe iz Virdžinije koja je kupila sliku za pedeset dolara. Prtljažnik je bio najčešće nezaključan, kola otvorena – što bi se narodski reklo: „na izvolite...” Međutim, nikome nije ni palo na pamet da otvara stari automobil. Igra sudbine je očigledno odigrala najvažniju ulogu.

Bolje da neko proceni sliku...

Napokon, vlasnica je jednoga dana, vadeći namirnice iz prtljažnika odlučila da sliku unese u kuću. Pokušala je da je izvadi iz rama, ali to nije bilo tako lako samo uz pomoć kuhinjskog noža. Onda je majka ugledala pejzaž... Rekla je:
„Kćerko, ipak bi bilo pametnije da odneseš sliku da je neko proceni.”
Kada je saznala da poseduje sliku bezmalo neprocenjive vrednosti, rad čuvenog francuskog majstora, gospođa se odjednom uplašila. Ah, kako je bilo lagodno dok je nepoznata slika ležala u prtljažniku! Novinaru dnevnog lista „Hafington post”, priznala je da jedva čeka da proda sliku na aukciji. Ne namerava bitno da izmeni svoj život ukoliko bude došla do značajne svote novaca. Jedno je izvesno: majku će nagraditi putovanjem u Pariz! Da vidi dela Ogista Renoara „na licu mesta”. Sada je veoma srećna što slika nije završila na đubrištu i što je poslušala savet starije i iskusnije. U međuvremenu, imala je priliku da sazna nešto o Ogistu Renoaru.
U slučaju, da i vi možda ne znate ko je bio Ogist Renoar, evo ponešto reči o njemu.
Pjer Ogist Renoar (1841–1919), bio je francuski slikar, vajar i grafičar. Rođen je u Limožu, kao sin siromašnog krojača, a želeo je da se bavi muzikom. Ali, budući daje porodica živela u oskudici, otac ga je uputio da oslikava čuveni porcelan iz rodnog mesta Limoža. Dok je Ogist bio još dečak, preselili su se u Pariz. Izučavajući veštinu oslikavanja porcelana, počeo je da pohađa časove slikanja. Tako je 1862. godine uspeo da upiše Školu lepih umetnosti. Na vrhuncu svog stvaralaštva, 1870. godine, priključio se impresionistima. Najčešći motivi njegovih slika su pejzaži, mrtve prirode, portreti, aktovi, mitološke scene... Renoarovo delo odlikuje izvanredna osećajnost izraza: preovlađuje boja, dok se crtež rasplinjuje u obrise.
Među najpoznatija Renoarova dela spadaju „Ljuljaška” „Velike kupačice”, „Kupačica koja sedi”, „Mulen de la Galet”... Zbog slabog zdravlja, u poznijim godinama preselio se na jug Francuske. Obolevši od reumatidnog artritisa, nije mogao da se kreće i završio je u invalidskim kolicima. Slikao je tako što je vezivao četicu na podlakticu. Umro je tek završivši čuvenu sliku „Kupačice”. Ostale su upamćene Renoarove poslednje reči: „Čini mi se da tek sada počinjem nešto da shvatam!”

Autor: M.O.
Izvor: Politikin zabavnik




​