Signup Now
Da bi mogli da pišete na forumu, otvarate nove teme, kao i da vidite download
linkove morate prvo da se registrujete.

Ukoliko Vam nije jasan proces registracije, molimo vas da kliknete OVDE
Ako ste zaboravili lozinku, kliknite OVDE :)

Pesme o hajducima

Diskusija u 'Maternji Jezik' započeta od Mr.Daky, 29.06.2011.

  1. Mr.Daky

    Mr.Daky Cupidon VIP

    Postova:
    5.309
    Zahvala:
    200
    Lokacija:
    In heart!
    Pesme o hajducima



    Pesme srednjih vremena (ciklusi hajdučki i uskočki) obuhvataju razdoblje od XVI do XVIII veka.
    U XIV i XV veku Turci su zavladali Makedonijom, Srbijom, Bosnom, Hercegovinom i Crnom Gorom. Našu zemlju, dakle, oni su osvajali duže od jednog veka. A kad su je najzad zauzeli, nisu mogli u njoj mirno da vladaju. Pojavili su se novi ratnici u zemlji i van nje. Jedni, iz zapadnih naših oblasti koje su pale pod Turke, uskočili su na austrijsku i mletačku teritoriju i obrazovali zid od Like do mora koji je dugo odolevao turskim nasrtajima; to su bili uskoci, hrabri branioci mora i čitave Dalmacije i njenog zaleđa. Drugi su, počev od polovine XVI veka, postepeno naselili austrijsko-tursku granicu od Like do Banata, takozvanu Vojnu granicu, i svojim grudima sprečili dalje tursko nadiranje u Evropu. A između onih koji su ostali u krajevima pod turskom vlašću mnogi su se borilina taj način što su sačekivali Turke na drumovima ili upadali u njihove gradove i ubijali ih; to su bili hajduci, koji su živeli – uglavnom – na porobljenoj teritoriji (samo katkad na susednoj austrijskoj ili mletačkoj), leti po šumama a zimi kod jataka.
    Naši preci odlazili su u hajduke zato što nisu mogli da se pomire sa ropskim životom. Oni su vekovima tražili i očekivali pomoć od neporobljenih evropskih zemalja, u prvom redu od Austrije i Mletačke Republike, i kad god bi te zemlje zaratile protiv Turaka, oni su listom ustajali i neštedimice prolivali krv. Ali uvek Austrija i Mlečići zaključivali su mir s Turcima ne vodeći mnogo računa o sudbini našeg naroda, i njemu nije ostajalo ništa drugo nego da u neprekidnoj borbi sam osvaja i brani svoje pravo na život. Nosioci te neprekidne borbe bili su hajduci.
    Oni su na silu odgovarali silom. Turci su pljačkali, uzimali od naših ljudi hranu, odelo, novac, stoku, otimali žene i decu i prodavali ih kao roblje; hajduci su u zasedama na drumovima sačekivali turske putnike i vojnike (pa i trgovce koji su s Turcima bili u poslovnim vezama), oduzimali im upljačkano blago, zarobljavali ih ili ubijali.
    Tako je to išlo od početka XVI veka do kraja turske vladavine.
    U toku toga vremena – kako se vidi iz beležaka stranih putnika kroz našu zemlju – hajduci su držali u svojoj vlasti ogromna prostranstva i predstavljali su veliku opasnost ne samo za obične putnike nego i za čitave vojske.
    Godine 1526, na primer, odmah posle mohačke bitke, kad je Turska bila na vrhuncu svojih snaga, bosanski hajduci pod harambašom Deliradićem napadali su komoru Husrevbegove vojske pri njenom povratku iz pobedničkog pohoda. Nekoliko godina kasnije u predelu gornjeg dela Drine i Lima bilo je tako mnogo hajduka da su Turci morali stalnim stražama na putevima da obezbeđuju putnike. Godine 1532. hajduci su u blizini Jagodine napadali vojsku Sulejmana Veličanstvenog koja je išla na Beč. Oko polovine XVI veka primećeni su mnogobrojni hajduci na jugoistoku Bosne, u sadašnjoj Vojvodini (gde su se krili u trskama i visokoj travi) i u Srbiji svuda od Beograda do Pirota. Godine 1555. hajduci koji su živeli na levoj obali Dunava prešli su reku i u blizini Beograda potukli 150 janičara. Pri kraju XVI veka hajduci su – zajedno sa ustanicima koje su predvodili – pustošili čak i gradove: Vršac, Nikopolj, Ruščuk i dr.
    U XVII veku naročito mnogo hajduka bilo je u Srbiji i u Boki. U Srbiji bilo ih je svuda: u okolini Beograda, u Toplici (koja je oko 1623. godine sva bila u njihovoj vlasti), kod Novog Pazara, Pirota, Niša, Paraćina, Batočine, na Kunovici i Ježevici, na Kosovu, na Karadagu, kod Valjeva itd. Putevi su bili prekriveni leševima. Turci su se usuđivali da putuju samo u velikim grupama i sa dobro naoružanim pratnjama. Pri kraju XVII veka hajduci Srbije, pošto su Turci pretrpeli neuspeh u opsadi Beča, digli su narod na ustanak i napravili bezbroj viteških podviga, ali željeni cilj nisu postigli: narod je morao da se seli sa potučenom austrijskom vojskom preko Save i Dunava i Srbija je skoro pusta morala da dočeka početak XVIII veka.
    Boka je postala hajdučko gnezdo u drugoj polovini XVII veka, u doba dugotrajnog mletačko-turskog rata. To su Crnogorci i Hercegovci koji su došli u Boku da zajedno sa Mlečićima ratuju protiv Turaka. Oni su pokazali izvanrednu hrabrost u bojevima na moru i na suvu. U strahu od njih živeli su čak i sarajevski Turci. Sa jednim bosanskim pašom, koji se spustio do Boke, oni su se prosto igrali: ubijali stražare pred njegovim šatorom i najzad mu odveli sve konje iz logora. Ovi hajduci pljačkali su i robili ne samo Turke nego i hrišćanske seljake koji nisu bili raspoloženi za borbu. Surovi, hrabri i vešti ratnici, oni su pripremili narod ovoga kraja za krupne ustaničke akcije na izmaku XVII veka. Oni su, u stvari, započeli borbu za oslobođenje Crne Gore.
    U XVIII veku veliki značaj imale su hajdučke borbe u Srbiji. Opustelu zemlju naselili su u toku toga veka Crnogorci, Hercegovci, Sandžaklije, Bosanci i nastavili delo svojih prethodnika iz XVII i XVI veka. Hajduci Srbije pri kraju XVIII veka, u doba Kočine krajine, i na samom početku XIX veka, predstavljali su veoma ozbiljnu snagu i odigrali su neobično važnu ulogu u pripremanju naroda na ustanak.
    Tako su se Turci za sve vreme svoje vladavine osećali u našoj zemlji kao nezvani gosti. Nisu bili sigurni ni u svojim gradovima, a van njih – na drumovima koji su, najčešće, vodili kroz nepregledne šume – bili su u smrtnoj opasnosti od hajduka. Da bi se zaštitili od njih, podigli su pored puteva niz utvrđenja u kojima su sedela vojnička odeljenja sa zadatkom da štite putnike od napadača. Takva utvrđenja bila su u Pirotu, Beloj Palanci, Nišu, Aleksincu, Ražnju, Paraćinu, Jagodini, Batočini i drugim mestima. Ali to nije bilo dovoljno, te su Turci bili prinuđeni da daju povlastice našem življu koji je stanovao pored drumova: oslobodili su ga raznih dažbina i dali mu oružje, a on je u naknadu za to bio dužan da obezbeđuje prolazak kroz šume. No ovi naoružani ljudi često su išli naruku hajducima, često su se i sami odmetali u hajduke, i svakog časa mogli su da se pretvore u ustanike.
    Zato su Turci – da bi zastrašili narod – vršili mnoge i teške odmazde. Uhvaćene hajduke i ustanike nabijali su na kolje pored puteva i na drugim istaknutim mestima, a glavama pobijenih kitili su svoje gradove. Tu strašnu sliku videli su u razna vremena turske vladavine mnogi ljudi koji su prolazili kroz našu zemlju. A s vremena na vreme, van sebe od besa, Turci su palili, pustošili, robili i ubijali sve što bi im pod ruku došlo. Kako je to izgledalo, dovoljno rečito svedoči jedan zapis s kraja XVI veka: „U ljuto zimnje vreme svlačiše i nage na zemlji bijahu, a druge nage, svezane za opaše konjske, vucijahu. Ovi biše sasečeni, drugi postreljani. I ne beše mesta gde mrtvi ne ležahu: brda, doline, vrtovi, polja, sve beše tada puno mrtvih telesa. A druge odvodiše u tuđu zemlju i rastavljahu. Beše tada gorko ridanje i plač. Odvodili su druga od druga, brata od brata, sina od oca, majku od sina". Ali za odmazdu Turci su dobijali odmazdu, osvetnička hajdučka ruka vraćala im je žao za sramotu. U stalnoj borbi na život i smrt hajduci su često bili vrlo okrutni. Ali drukčiji nisu ni mogli biti, jer su imali posla sa bezdušnim neprijateljem. Prema nasilnicima oni su morali biti nasilnici. Svoj surovi odnos prema Turčinu svaki hajduk mogao je da opravda rečima kojima je Vuk Mićunović u Njegoševu Gorskom vijencu napravio razliku između vezira i sebe:
    On je hajduk roblja svezanoga,
    on je bolji e više ugrabi;
    ja sam hajduk te gonim hajduke,
    glasnija je moja hajdučina.

    I zato što je taj odnos takav muslimanske pesme u kojima se opevaju hajdučki porazi zvuče kao pesme u kojima se proslavljaju eksploatatori i nasilnici, age i begovi.
    Naravno, to ne znači da nije bilo i ružnih hajdučkih postupaka. Živeći pod vrlo teškim uslovima u šumi ili kod jataka, progonjeni čak i od austrijskih i mletačkih vlasti (one su za njima slale potere, ucenjivale njihove glave itd.), ugrožavani od domaćih izdajica, oni su u izvesnoj meri morali postati divljačni i otud je razumljivo što su se među njima mogli naći i takvi ljudi kao što je u pesmi onaj Pletikosa Pavle koji ubija nedužne svatove. Ali, sa druge strane, da su se hajduci držali „viteškog" načina borbe, bili bi onemogućeni na samom početku svoga postojanja i u tome slučaju ne bi bilo ni ustanaka i Turci bi mirno vladali nad mirnom rajom.
    Zanimljivu belešku o hajducima ostavio je Vuk Stefanović Karadžić u Srpskom rječniku: „Narod naš misli i pjeva" – kaže Vuk između ostalog – „da su u nas hajduci postali od turske sile i nepravde. Da rečemo da gdjekoji otide u hajduke i bez nevolje, da se nanosi haljina i oružja po svojoj volji, ili kome da se osveti, ali je i to cijela istina da što je god vlada turska bolja i čovječnija, to je i hajduka u zemlji manje, a što je gora i nepravednija, to ih je više, i zato je među hajducima bivalo kadšto najpoštenijih ljudi, a u početku vlade turske jamačno ih je bilo i od prve gospode i plemića... Hajduci ljeti žive po šumi i dolaze jatacima te se hrane, npr.: dođu kome na večeru pa im onaj da što te ponesu u torbama što će jesti do sjutra naveče; a kadšto ih jatak namjesti gdje u šumi pa im nosi i ručak i užinu. Kad dođe zima, oni se rastanu i otidu svaki svome kakom prijatelju na zimovnik, ali najprije ugovore kad će se na proljeće i gdje sastati. Na zimovnicima gdjekoji leže danju po podrumima ili po drugijem zgradama, a noću se časte i pjevaju uz gusle, a gdjekoji preobučeni u proste haljine čuvaju stoku kao sluge. Ako koji u određeno vrijeme na ročište ne bi došao, društvo ide te ga traži, pa ako bi se dogodilo da jatak hajduka na zimovniku izda ili ubije, to svaki hajduci gledaju da osvete makar i poslije pedeset godina. Hajduci u naše vrijeme u Srbiji nosili su najviše čohane plavetne čakšire, dolje na nogama čarape i opanke, gore čohane đečerme i koporan, gdjekoji i dolamu zelenu ili plavetnu, a povrh svega kupovni gunj; na glavi ili ćelepoše ili fesove ili svilene kape kićenke, od kojijeh su svilene kite visile s jedne strane niz prsi, i koje je osim njih slabo ko nosio; vrlo su rado nosili na prsima srebrne toke, a koji ih nijesu mogli nabaviti, oni su mjesto njih prišivali srebrne krupne novce; od oružja imali su dugu pušku i po dvije male i veliki nož. U Srbiji je za vlade turske gotovo u svakoj knežini bio po jedan buljubaša (Turčin) sa nekoliko pandura (među kojima je bilo i Srba i Turaka) koji su gonili hajduke, a kadšto, kad bi se hajduka mnogo pojavilo i stali bi često ubijati i otimati, podizali su Turci i narod sav u potjeru, i premda su ih gdjekoji ljudi u društvu tjerali i tražili a kod kuće ih po zgradama i po šumama krili, opet se kadšto događalo da su ih hvatali i ubijali: koga ubiju, onome panduri odsijeku glavu i odnesu je u grad, te se na kocu metne na beden, a koga Turci živa u ruke dokopaju, onoga nabiju na kolac. A kad ni potjera ne može ništa da im učini, onda Turci iziđu na teftiš, tj. kakav veliki starješina turski iziđe s podosta momaka u narod, pa zatvorom, bojem i globama nagoni kmetove i rodbinu hajdučku da se traže hajdučki jataci i da se hvataju hajduci (a osim teftiša u hajdukovu rodbinu i u ženu i djecu, ako ih ima, nije niko dirao, nego su kod svojijeh kuća življeli na miru). Teftiši su osobito bivali poslije ratova, kad mnogi ljudi od straha turskoga pobjegnu u hajduke ... Hajduci drže svoj zakon, poste i mole se bogu kao i ostali ljudi, i kad koga povedu da nabiju na kolac, pa ga Turci ponude da se poturči – da mu oproste život, on psuje Muhameda dodajući: „Pa zar poslije neću umrijeti?" Hajduci se svi drže za velike junake, zato u hajduke slabo smije i otići onaj koji se u se ne može pouzdati. Kad koga uhvate i povedu da nabiju na kolac, ponajviše pjevaju iza glasa, pokazujući da ne mare za život. I predani je hajduk svagda slobodniji i otreseniji od drugijeh ljudi, ne da na se nikome, i svak ga se pribojava. Kadšto po dva i po tri hajduka povežu i poharaju mnogo više ljudi; ali kadšto i oni udare na čudo gdje se ne nadaju..."
    U pesmama hajdučki život je – uglavnom – verno predstavljen. Pojedini događaji, pa čak i ličnosti, izmišljeni su, ali su istinito prikazana turska nedela i otpor koji je narod pružao preko svojih najborbenijih predstavnika. Narodni pevač je sačuvao istinu o tome kako su Turci skupljali harač, kako su udarali na ženski obraz, kako su ljudima otimali imovinu, kako su izmišljali svakojake strašne muke da bi raju naterali na poslušnost. Ne manje istinito prikazao je narodni pevač različne trenutke iz hajdučkog života: odmetanje u goru, organizaciju družine, ulogu harambaše, način borbe (uhođenje, napad iz busije itd.), sastajanje u proleće („Đurćev danak – hajdučki sastanak") i rastajanje u jesen („Mitrov danak – hajdučki rastanak"), pobede i poraze.
    Ono što naročito karakteriše hajduke jeste izvanredna otpornost u svim prilikama. Malobrojni prema turskoj sili, oni su morali da se bore i pameću, da se snalaze i dovijaju na najrazličnije načine, da budu oprezni, lukavi, ali iznad svega morali su biti hrabri i izdržljivi, spremni da vedro podnose umor, glad, žeđ, rane, najteža mučenja. Zato se u pesmama tako često i naglašava da hajduk može biti samo čovek naročitog kova, čovek koji je kadar „stići i uteći i na strašnu mjestu postajati", čovek
    kom je kuća divan-kabanica,
    mač i puška – i otac i majka,
    dva pištolja – dva brata rođena;
    koj se rani mačem po krajini
    kao soko kril'ma po oblaku...
    koj od rane jaoknuti neće,
    pored sebe uplašiti druga.

    I nije bilo muke koju takvi ljudi ne bi podneli radije nego ropstvo. Glad, žeđ, hladnoća, sve je bilo lakše nego služenje Turčinu. Jedna žena, koja se odmetnula zbog turskog nasilja, ovako opisuje svoje mučenje u šumi:
    Hodih mlada po gori zelenoj,
    pasoh travu za petnaest dana,
    pasoh travu kakon
    o i srna,
    i ne viđeh ljeba zalogaja.

    Hajduke je – kako kazuju mnoge pesme – krasila najlepša drugarska ljubav. Ranjenog druga nisu ostavljali na bojištu, nego su ga iznosili i vidali mu rane. Na prevaru ubijenog druga svetili su kad-tad. Izdajnika je uvek stizala osvetnička ruka. Neprijatelja se nisu plašili. Ako bi mu pali šaka, ćutke su podnosili najsvirepije muke, kao Mali Radojica i stari Vujadin. Za neprijatelja nisu imali milosti. Ali se dešavalo i to da su ponekom Turčinu poklanjali život – da priča kako su Turci izginuli. U izvesnim slučajevima uzimali su otkup za zarobljene Turke i puštali ih, ili su ih menjali za svoje drugove koji su zapali u tursko ropstvo, a ponekad su ih prodavali Latinima, kao što je učinio Vatrica Stjepan sa pašom Podgoricom, koji mu je blo oborio kulu i zarobio ženu:
    Kad on viđe pašu Podgoricu,
    proreza mu zelenu dolamu,
    pa ga uzja kako i paripa,
    odjaha ga gradu Dubrovniku,
    pa prodade njega u Latine,
    u Latine, za meke rušpije,
    neka vuče po moru galije.

    Hajdučka pesma pominje kao borce ne samo muškarce nego i žene, pa čak i decu. Takvo jedno junačko dete je nejaki Stevan, koji je bio dovoljno hrabar da ukrade noževe, ali nije bio dovoljno snažan da njima lako preseče veze na rukama svoga oca Grujice Novakovića, koga su Turci svezali:
    Al' detetu nevolja golema:
    noži teški, a dete nejako,
    jedva nože dovuče do babe,
    oberučke jedva podignuo,
    pa povuče nože po konopcu,
    te preseče na ruku konopce,
    poseč' Gruju po desnici ruci;
    iz ruke mu crna krvca pođe.
    Pisnu dete kano guja ljuta:
    „Jao babo, poseko ti ruku!"
    A besedi Novaković Gruja:
    ,A
    ne boj se, Stevo, čedo moje!
    Krv ne ide iz babine ruke,
    nego ide krvca iz konopca".

    Mnogobrojni su i raznoliki hajdučki likovi koji su sačuvani u narodnoj pesmi. Oni imaju mnogo zajedničkih crta sa junacima iz starijih vremena, ali imaju i neke potpuno nove osobine koje su u skladu sa drukčijim uslovima i načinom borbe. Najizrazitiji hajdučki likovi su: Starina Novak, Grujica Novaković, Kostreš harambaša, stari Vujadin, Mali Radojica, ljuba hajduk-Vukosava.
    Starina Novak je istorijska ličnost, poznati hajdučki harambaša iz druge polovine XVI veka. U pesmama on katkad ima prezime Debelić; mećutim, Debelić Novak je sasvim druga ličnost, koja je živela čitav vek ranije. Nadimak Starina, kako se misli, u vezi je s tim što su ga njegovi hajduci kao svoga starešinu zvali babo. U izvorima on se pominje i kao Baba Novak. U pesmama on je kadar da stigne i prestigne, i ne boji se „nikoga do boga". Četrdeset godina čuva „druma kroz planinu" i otima oteto blago. „Oči su mu dvije kupe vina, trepavice od utine krilo." Od siline njegovog glasa otpada lišće s gore. Njegovoj sablji ne izmiče niko:
    Što propušća deli-Radivoje,
    dočekuje mladi Tatomire:
    što uteče mladu Tatomiru,
    dočekuje dijete Grujica;
    što propusti dijete Grujica,
    to dočeka Starina Novače.

    Na carskom drumu, sa sabljom koja nikog ne propušta, on deluje kao božanstvo osvete.
    Grujica Novaković – po potpunosti svoga lika, po bogatstvu crta, naročito po svojoj nadmoćnosti, čiji su izvori ne samo u fizičkoj snazi nego i u bistrini uma – najviše se približuje Marku Kraljeviću. On je svemoćan, skoro nepobediv, svuda prisutan, lake ruke. On je jedan od naših najvedrijih junaka. Narodni optimizam dostigao je u njemu najviši stepen. Pesme o njemu za vreme turske vladavine imale su, svakako, izvanrednu podsticajnu moć.
    Kostreš harambaša je najizrazitiji tip neumoljivog sudije. On pljačkašima udara sramotno obeležje – da se izdaleka vide i svuda poznaju. Samo njegovo ime ispunjava turska srca samrtnim strahom. Duboko u planini „sedi na drumu široku" i drži pušku preko krila. Liči na kip osvete koji oživljuje samo u trenutku kada se približe Turci. Njegove reči upućene turskoj poteri opore su i odsečne kao udarac nožem. Ne zna se da li je mračnija gora koja mu je dala utočište ili on koji čuva šumsku slobodu, jedinu u toku vekova.
    Mijat Tomić (poznati hajdučki poglavica iz XVII veka) u pesmi je onaj čovek koji je „od gladi crnu zemlju jeo, a od žeđi s lista vodu pio, dok je junak družbu sakupio". A kad je to postigao, počelo je tursko blago da silazi u njegove džepove i vatra da proždire zulumćarske čardake. Nežna srca prema jagnjetu koje je ostalo bez majke, on je bio bezdušan prema nasilnicima.
    Stari Vujadin i Mali Radojica imaju ulogu pobednika na mukama, ali svaki na svoj način. Vujadin je miran, ozbiljan, nepokolebljivo rešen. Prebijenih nogu i ruku, on se podsmeva Turcima koji bi mu za priznanje ostavili oči. On s ponosom ceo umire da bi ceo ostao čovek pred drugovima i prijateljima. – Mali Radojica nije manje hrabar, a mnogo je vitalniji, jedan od najvitalnijih tipova u našoj epici, prožet bezgraničnom verom da može i da mora ostati živ, živ i slobodan. – U vreme borbe s Turcima i jedan i drugi služili su kao uzori i kao opomena kako treba da se drže časni ljudi.
    Ljuba hajduk-Vukosava je vedra junakinja, nadmoćna i umom i srcem. Ona ne tuguje, nego se bori i pobeđuje. Ona je živi primer ženskog junaštva u mučnoj istoriji naše zemlje. Sakrivenih kosa ispod kalpaka i nedara ispod dolame, naoružana oružjem i ljubavlju i mržnjom, ona je ovaploćena želja narodna da sve što živi i što je u življenju ugroženo stupi u borbu za slobodu.
    Iako je ropstvo bilo dugotrajno i teško, narod je uporno verovao u oslobođenje i borio se za njega. Ta vera se prenosila od oca na sina, sa pokolenja na pokolenje, i iz veka u vek bivala sve snažnija, vedrija i stvarnija. Osvajač je sve nemirnije živeo u našoj otadžbini. Smrt ga je vrebala sa svake strane: u gori, na polju, na putu, kod kuće, kad je usamljen i kad je u društvu, po mraku i po danu. Osvajaču se mnogo puta moralo učiniti da udarci na njega padaju i iz našeg neba, da se i naše planine kreću protiv njega, baš onako kao što pesma govori:
    Vedro beše, te se naoblači,
    iz oblaka tiha rosa na'đe.
    Iz nje pada studeno kamenje,
    ono bije po taborah Turke;
    ne uteče druga nikakvoga,

    ni da kaže kako s' poginuli.
    Ustavi se na istoku sunce,
    a i sjajan mjesec na zapadu:
    presušiše vode šedrvani,
    ustavi se Šarac, voda ladna,
    a potrese zemlja po Stambolu,
    bijele se zadrktaše kule,
    a stresoše četiri planine ...
    Sve se crnoj zemlji pokloniše
    i pođoše na Stambola grada.

    U hajdučkim – i uskočkim – borbama prekaljivale su se narodne snage. U tim borbama rasla je narodna vera u pobedu nad vekovnim dušmanima. Iz tih borbi sirotinja raja ušla je u veliku bunu iz 1804. godine, u bitke na Ivankovcu i na Mišaru, u prvi i drugi ustanak, kojima su zauvek raskinuti turski okovi.
     
  2. Mr.Daky

    Mr.Daky Cupidon VIP

    Postova:
    5.309
    Zahvala:
    200
    Lokacija:
    In heart!
    Pesme o uskocima
    Naziv uskoci dobili su oni ljudi koji posle pada Bosne (1463) i Hercegovine (1482) nisu hteli da ostanu pod turskom vlašću, nego su prebegli u Hrvatsku i Slavoniju. U početku oni su se zvali prebezi i činili su posadu pograničnih tvrđava. Naročito su se istakli oni koji su pod kapetanom Petrom Kružićem branili Klis od Turaka. Kad je Klis pao (1537), oni su se preselili u Senj i „poneli tamo i ime uskoka". U Senju njihov broj su uvećali venturini (begunci iz mletačke Dalmacije). Od oružja su imali pušku, sekiru, handžar. Borili su se hrabro na moru i na suvu. {„Živeći u Senju", – kaže P. Popović – „imajući platu od koje se nije moglo živeti (neki od njih, tzv. „venturini", nisu imali nikakve plate), a štićeni od svoga ćesarskog komesara senjskog kapetana, uskoci su često činili upade u obližnje turske krajeve, pljačkali što stignu i vraćali se s plenom u svoj grad. Oni su činili i veće ekspedicije. Predvođeni svojim vojvodama, po pet-šest stotina strašnih i veštih uskoka, sa svojim kapama s perima, a sa puškama a i tamburama u rukama, pustili bi se u širokim barkama na more, izašli iz Senja kroz morlački kanal na debelo more; sišli bi do Zadra, Šibenika, Skradina, Drača, Hvara, dubrovačkog zemljišta, Hercegovine i Trebinja, plenili bi hiljadama komada stoke, robili stotinama ljudi i žena, činili bi otmice devojaka koje bi za se venčavali, katkada bi prosto kao pravi gusari pljačkali trgovačke i druge brodove; tukli bi se, toga radi, s Turcima, s mletačkim vlastima koje su ih naročito gonile, i često u vrlo rđavim položajima i skoro sasvim uhvaćeni, izvukli bi se opet lukavstvom ili drskošću, i bez velikih šteta vraćali se doma."}
    Do polovine XVI veka u svojim pohodima na Turke bili su pomagani od Mlečića. Od toga vremena, posle tursko-mletačkog izmirenja, nastala su dugotrajna neprijateljstva između uskoka i Mlečića. Ona su dostigla vrhunac krajem XVI i početkom XVII veka. Tada je nastala i izreka: „Bog vas čuvao senjske ruke!"
    Sami Mlečići nisu bili u stanju da iziđu na kraj s uskocima, te su zatražili od austrijskog dvora da se uskoci „uklone iz Primorja, a barke njihove da se spale". Uskoci su više godina hrabro odolevali zajedničkom mletačko-austrijskom pritisku: bili nasilno iseljavani iz Senja i opet se vraćali u njega. Najposle su se neprijateljstva pretvorila u uskočki rat (1615 –1617). „U tom ratu" – kaže Prelog – „doprli su uskoci do samih Mletaka, a glavno bojište bilo je oko Gorice i Gradiške na Soči. Mirom u Madridu (septembra 1617) obvezao se nadvojvoda Ferdinand da će uskoke ukloniti iz Senja u unutrašnjost, lađe im spaliti, a u Senj smestiti nemačku posadu. I doista su uskoci bili razmešteni u krajeve oko Otočca i po Žumberku. Tu ih je skoro nestalo među ostalim stanovništvom."
    Delo senjskih uskoka nastavili su u sredini i na kraju XVII veka kotarski i primorski uskoci. To su ljudi koji su iz Bosne i Hercegovine – zbog teškog života pod Turcima – uskočili na mletačko zemljište i uzeli vidno učešće u dva mletačko-turska rata: u kandijskom (1645 –1669) i morejskom (1684 –1699). Mletačka Republika „što nije dozvoljavala Austriji – činila je sama". Na njen poziv, već 1646. godine prešla je na njeno zemljište prva grupa Vlaha. Iduće, 1647. godine prešle su nove grupe i ubrzo učestvovale u odbrani Šibenika od turskog napada. Godine 1648. kotarski uskoci imali su čitav niz okršaja sa Turcima: kod Udbine, kod Ribnika (gde su poginuli pop Šorić i Petar Smiljanić), na Zečevu (gde je poginuo Vuk Mandušić). Nekolike naredne godine bile su ispunjene sitnijim čarkama. Od 1653. do kraja kandijskog rata odigrale su se mnoge žestoke borbe: kod Knina, Glamoča, Udbine (gde je, 1654, poginuo Ilija Smiljanić, sin Petra Smiljanića), kod Bribirskog Potoka. Period mira od 1671. do 1683. godine uskocima je vrlo teško pao jer su bili željni sukoba s Turcima. I pre nego što je izbio novi mletačko-turski rat, neki od ovih neukrotivih buntovnika (među kojima se najviše istakao Ilija Mitrović, brat Stojana Jankovića) obnovili su neprekidne borbe s Turcima (1683). Od 1684, kad je počeo morejski rat, u tim borbama učestvovali su svi kotarski uskoci. Do kraja ovog rata oni su imali niz sukoba sa Turcima: kod Knina, Glamoča, Sinja, Livna, Duvna (gde je, 1687, poginuo Stojan Janković) i na drugim mestima. – U XVIII veku „jenjava i prestaje rad kotarskih uskoka".
    U mletačkoj službi uskocima je bilo bolje nego u austrijskoj: dobijali su razna odlikovanja i visoke mesečne plate. „Zato će kotarski serdari, oslobođavajući Dalmaciju, pripojiti je ne Austriji, kako su hteli Senjani, nego Veneciji, i tako produžiti već polumrtvoj mletačkoj državi gospodstvo na Jadranu više od jednog veka." Ali, uprkos ovakvim uskočkim zaslugama, mletačka država – kad god joj je to bilo potrebno – sputavala je uskočke akcije. Kad je njoj išao u račun mir s Turcima, tražila je i od uskoka da budu mirni, zabranjivala im je čak i pojedinačne megdane s Turcima (1651. i 1660. godine). U hrabrosti uskoci nisu zaostajali za hajducima. Oni su i sami bili – kako je u jednoj prilici tačno rečeno – „hajduci naročite vrste". Od pravih hajduka razlikovali su se poglavito po tome što nisu živeli u šumi ili kod jataka, nego kod svojih kuća, u krugu svojih porodica (u Senju, Zadru i drugde), odakle su preduzimali dalje ili bliže pohode na Turke. Sem toga, njihovi odredi najčešće su bili brojniji nego hajdučki i češće nego ovi borili su se na konjima i van busije – kao prava vojska. A kao i hajduci mnogo su pazili na ruho i na oružje. Kotarski serdari – kaže Hrabak – nosili su na glavi „visoku šubaru u obliku čalme ili, možda, i pravu čalmu. Iznad bele lanene košulje oblačio se prsnik od dve raznobojne tkanine. U sredini prsnika, sa prednje strane, nalazila su se dva reda toka, srebrnih i obično elipsastog oblika. Između toka bio je izvezen krst. Na prsnik se oblačilo suro japundže ili kabanica sa širokim okovratnikom i širokim rukavima opšivenim kožom. Niže prsnika široki kožni pojas, ćemeri, handžari, kubure i noževi. A zatim benevreke od domaćeg sukna ili štofa. Na nogama opanci. – Oružje su odlagali samo kad su ulazili u crkvu, spavali na domu ili se brijali. Iza pojasa su uvek pretile kubure, nadžak i noževi. Kubure su izgledale kao veliki pištolji ili male puške s lepo zaobljenim drškama. Noževi su bili dugački i pravi, sa vrhom koji je ukoso usečen na jednu stranu i sa drškom kao kuka. Puške su imale dugu cev i tanak kundak, gotovo kao i kubure, no samo duži. Oroz na pušci se visoko kočoperio gledajući drugaricu na drugom kraju cevi. Sablje i mačevi bili su široki, sablje krive, a mačevi pravi. Šaku je čuvala nakrsnica, koja je nekad mogla, isprepletena, izgledati kao prava korpa. Balčak i korice pri balčaku bili su često od srebra. I puške i sablje su ukrašavane. Mnoge kubure i puške imale su okove i vezove od zlata i srebra, u koje je umetano drago kamenje, sedef i merdžani. S oružja, kao i s kapa i čibuka, žene su prenosile vez na odela, pokrivače i jastuke, ili, obrnuto, valjda zato da bi ih se muževi stalno sećali. Sablje su imale „muhur", žig s inicijalima majstora-kovača ili onog kome sablja pripada, kao i s likom sveca-zaštitnika. Nekad bi na balčak đorde izrezali oko kao amajliju protiv uroka od zlih očiju; zenice tih očiju ponekad su bile dragi kamenovi".
    Pesme o uskocima, kao i pesme o hajducima, u stvari su „hronika u stihu". Narodni pesnik opevao je uskoke i njihove protivnike „kakvi su bili, ne dodajući, u osnovi, više nego što bi trebalo da se dobije epski kolorit". „Odelo njihovo i njihovih žena bilo je bogato i kićeno, kako se u pesmi opisuje, megdane su delili, zubima se klali, u četu hodili, bratimili se, jedan drugom sestre i kćeri otimali pa turčili ili pokrštavali, i uzimali za žene, kako je to u pesmi opevano." Ali shvatajući borbu protiv Turaka „kao jednu celinu", narodni pesnik – kako je to već istakao V. Čubrilović – „rad kotarskih i primorskih serdara u XVII veku uzima kao nastavak akcije senjskih uskoka" i, najčešće, stavlja u jedno isto vreme i Senjane i Kotarane.
    Među najviše opevane uskočke junake spadaju: Ivo Senković, Senjanin Tadija, Stojan Janković – ličnosti koje su poznate i istoriji.
    {Sem njih, istoriji su poznati i Janko od Kotara, Vuk Mandušić, Ilija Smiljanić, Šarić Cvijan. – Janko od Kotara je istorijski Janko Mitrović. Rođen je oko 1614, u Kotarima (u selu Žegaru). Hrabro je vojevao protiv Turaka kao harambaša Morlaka (dalmatinskih seljaka). Godine 1647. odbranio je Šibenik od turske opsade. Za zasluge u ratu dobio je od mletačkih vlasti čin kapetana i zatim serdara (1656). Umro je 1659. godine od rana zadobivenih u borbi s Turcima. – Vuk Mandušić je bio jedan od najistaknutijih harambaša kotarskih uskoka. Vešt i hrabar ratnik, odlikovao se u više sukoba s Turcima. Poginuo je 1648. kod tvrđave Zečeva (između Knina i Skradina). – Ilija Smiljanić je – posle smrti svoga oca Petra Smiljanića (1648) – kao starešina Bukovčana hrabro vojevao protiv Turaka i dobio od mletačkih vlasti čin serdara. Ubijen je iz zasede u planini Vučjaku 1654, kad se vraćao (zajedno sa Jankom Mitrovićem) iz jednog pohoda na Liku i Krbavu. – Šarić Cvijan je bio harambaša šibenskih uskoka. Učestvovao je u više bojeva protiv Turaka, a 1666. organizovao je napad na Turke kod Obrovca na Cetini.}
    Ivo Senković (ili Ivo Senjanin) je istorijski Ivan Vlatković, poglavica senjskih uskoka. „U vreme austro-turskog rata 1593-1606. on se" – kaže V. Čubrilović – „nadaleko pročuo sa svojim drugom Jurišom. Poslednjih godina XVI veka Ivan je jedan od najvećih senjskih vojvoda. Odlikovao se prilikom osvajanja Klisa 1596. i Petrinje 1597." Godine 1602. bio je jedan od vođa pobune protiv Josifa Rabate, austrijskog izvanrednog komesara, koji se – potplaćen od Mlečića – „trudio ne da ukroti, nego da rastera uskoke". Posle Rabatine smrti Ivan i Juriša su još žešće četovali na suvu i gusarili na moru. Između ostalog, opljačkali su i popalili turski Skradin. Ali kad su se izmirile Austrija i Turska, 1606, austrijske vlasti su – naročito podsticane turskim i mletačkim tužbama – počele sve više da stežu uskoke. Ivan je ubrzo pao u zatvor (zajedno sa Jurišom), ali je uspeo da pobegne. Zatim se, 1610, izmirio s austrijskim vlastima obavezavši se da neće četovati i gusariti. Ali je već iduće godine „odveden u Karlovac, okovan u gvožđe i stavljen pred vojni sud. Bio je optužen za više dela: da je opljačkao gabelske Turke, zaplenio neku vunu i kordovan; njegovi „junaci" da su počinili nasilja u Hrvatskom primorju i, za najteže delo, da je sudelovao u napadu na državne lađe i stovarišta sa hranom". Od svih ovih optužaba Ivan je uspeo da se odbrani, „samo od jedne nije mogao: da je samovlasno uzimao hranu iz carskih lađa i stovarišta. To ga je stalo glave. Ništa mu nije pomoglo što i sama istraga priznaje da je u to vreme bila glad u Senju i okolici, i da je on uzetu hranu „sve siromašnim vojnicima podelio i uzajmio"... Ironija sudbine je htela da za nekoliko desetina merica žita izgubi glavu čovek koji je, kao malo ko u njegovo vreme, zadao jada Turcima". I godine 1612. osuđen je od austrijskog vojnog suda na smrt i pogubljen Ivan Vlatković, „siromašni zatvoreni hrvatski ratnik". – I u pesmama Ivan je prikazan kao čovek koji – katkad s više, katkad s manje hrabrosti – neprekidno ratuje. Kako je prikazan u pesmi Ivo Senković i aga od Ribnika, on ide među dva ili tri najsugestivnija lika našeg herojskog pesništva. On je – kaže ova pesma – mlad, nema ni šesnaest godina, još nije ni video megdan, a protivnik mu je na glasu megdandžija. Stari, onemoćali otac ispraća ga sa strepnjom i tugom, sa blagoslovom koji predstavlja jedno od najuzbudljivijih mesta u celoj našoj junačkoj poeziji:
    Pođi, sine, pošo u dobri čas!
    Tamo, sine, dobre sreće bio!
    Bog te zdravo i mirno nosio,
    od dušmanske ruke zaklonio,
    grdne rane i ruke dušmanske!
    I krepka ti desna ruka bila!
    I oštra ti britka sablja bila!
    Slobodne ti oči na Turčina!
    Kad ti dođeš pod Ribnika bela,
    ti
    se nemoj poplašiti, sine!
    Oštro gledaj, a oštro besedi,
    oštro agu na mejdan zazivaj!

    To je ono Njegoševo mlado žito kome je vekovima dolazila žetva pre roka. Ivo Senković predstavlja našu mladost kroz vekove, koja je dorastala do konja i do bojna koplja – za neprestanu borbu. U šesnaestoj godini on nije zadrhtao od straha, i uspeo je da nadvlada agu od Ribnika i da nadmudri dva pašina sina. Osvetio je na taj način ne samo svoga oca nego i sve druge ljude koji su trpeli uvrede od Turaka. Njegovo mladalačko junaštvo je kroz vekove pozivalo ljude na herojske poduhvate, na borbu za odbranu ljudskog dostojanstva.
    O Senjaninu Tadiji istorija ne zna mnogo. Svakako je to bio Tadija Petrović, savremenik Senjanina Iva, a postoji i pretpostavka da je to mogao biti i neki kotarski junak – Mandušićev sestrić Tadija ili koji drugi – s obzirom na to da su Turci nazivali Senjanima ne samo ljude iz Senja nego „sve hajduke i zločince bez razlike". Ali, kao u naknadu za to što ga istorija nedovoljno poznaje, pesme ga predstavljaju kao jednog od najvećih naših junaka. On je neustrašiv i strašan Turcima, staložen, povučen, mudar. On zna kakve su „muke u Turaka" i rešen je da ih svakoga časa podnese. Ko to ne može, s tim neće da druguje. Više voli nekoliko dobrih drugova nego nepouzdanu četu. Sposoban je da sam udari na čitavu vojsku, čak i onda kad mu se društvo uplaši i odustane od boja. On je svoje srce slobodio rečima:
    Što si mi se, srce, uplašilo?
    Jednom si se od majke rodilo,
    a drugom ćeš, srce, umrijeti.
    On je rekao svome ujaku:
    No ja s tobom drugovati neću
    kad si tako strašljiv među društvom.

    On je naredio da se živi oderu ovan i jarac – da bi pokazao razliku između junačkog i kukavičkog držanja na mukama. I nije se razmetao svojim podvizima. Kad su se začudile Senjanke devojke kako je sa dva druga pohvatao mnoge Turke, rekao je prosto i skromno: „To se srela sreća i nesreća". Suvišno je isticati kako je ovakav junak delovao na borbeno raspoloženje naroda.
    Stojan Janković je – kako se vidi iz istorijskih dokumenata – jedan od dvojice ili trojice najznamenitijih vođa kotarskih uskoka. Odlikovao se u mnogim borbama protiv Turaka za vreme dugotrajnog kandijskog rata. U jednoj od tih borbi (kod Obrovca, 1666) pao je u tursko ropstvo i proveo u Carigradu četrnaest meseci. Za ratne zasluge mletačke vlasti dale su mu visoko odlikovanje i imanje u Kotarima. U periodu mira između kandijskog i morejskog rata imao je zadatak da kao najistaknutiji uskočki starešina sprečava napade uskoka na Turke. Zato je jedno vreme – kad se njegov brat Ilija Mitrović odmetnuo od mletačkih vlasti i počeo na svoju ruku da ratuje protiv Turaka – bio interniran u Mlecima. Po izbijanju morejskog rata, s uspehom je predvodio kotarske uskoke i odlikovao se u nizu sukoba s Turcima. Poginuo je u napadu na Duvno 1687. – I u pesmama Stojan je veoma veliki junak, – kako ga sami Turci nazivaju – ljuta pod kamenom guja, stari megdandžija, koji je „dodijao caru i ćesaru, u Latinskoj kralju latinskome". Pod raskošnim ruhom i oružjem, smeđih do ramena brka, „neobičan junak pogledati", sin proslavljenog Janka od Kotara, on niče svuda kao iz zemlje i širi strah i trepet. Vezanih ruku, on je kadar da sedmoricu neprijatelja rastavi s dušom. Od njegovog daha „uz jelu se uzvijaju grane". Od njegove ruke gine znameniti turski junak Tale od Orašca.
    Kao i glavne uskočke junake, istorija poznaje i njihove glavne protivnike. Mustaj-beg Lički (Hurakalović) upravljao je Likom i imao sedište u Udbini u drugoj polovini XVII veka. Negde u to isto vreme Bojičić Alija bio je zapovednik tvrđave Zadvarja (u klisuri kod donje Cetine). Kuna Hasan-aga je bio zapovednik u Kninu, gde je i poginuo 1653. Hrnja Mustaf-aga (Mujo od Kladuše, Mustafa Hrnjica) i njegova braća takođe su istorijske ličnosti. „Otac Muja Hrnjice" – kaže Vodnik – „došao je s Fadil-pašom u Bosnu, pa se onda naselio u Kninu, gdje se oženio sestrom Hurem-age Kozlića. Poginuo je četujući po Kotarima i ostavio tri nejačka sina: Muja, Halila i Omera, te kćer Ajkunu. Hurem-aga kao daidža (ujak) uze siročad u zaštitu, a kad su odrasli, preseli ih u Veliku Kladušu, u bihaćku Krajinu. Prvi se pročuo kao junak Mujo Hrnjica. Bosanski beg-lerbeg Sarhoš Ibrahim-paša Memibegović sagradio mu, zavolevši ga, kamenu kulu u Velikoj Kladuši, i priveza uza to agaluk da straži na Krajini i da suzbija provale hrvatskih krajišnika. Mujo je bio buljubaša, tj. glavar straža u Kladuši. On je sa svojom braćom i Kladušanima četovao, činio zatrke, otimao djevojke, hvatao roblje, dijelio mejdane, te mu se ime pročulo po svoj hrvatskoj i turskoj Krajini. Muja Hrnjicu ubio je iz zasjede u Petrovoj gori pobratim mu poturica Meho Katarica; Omer je izgubio glavu panuvši kraj vrela Korenice u busiju Stojan-harambaše, a Halil pao je pod Banjalukom u četi krajišnika što su se, ocrnjeni pred sultanom, digli protiv Vuča-paše, pa bili od njega potučeni. Uz Halila pao je i Tale Ličanin, o kome inače pouzdano malo što znamo, iako je on jedan od najzanimljivijih junaka muslimanske narodne epike."
    Sa druge strane, neki istorijski neodređeni uskočki Junaci dobili su značajno mesto u pesmama. Takvi su, između ostalih, Komnen barjaktar i Vuk Anđelić. Komnen je junak neobičnih razmera, neustrašiv, nepobediv. Vuk Anđelić je – kako ga pesma prikazuje – „mrka brka, a krvava oka; kud pogleda okom rasiječe – kao munja iz mutna oblaka". On ide „od grada do grada", privlači se „od trna do trna" i „od grma do grma" – nečujan i nezadrživ kao vazduh. U tucačkim haljinama, sa drenovom batinom na ramenu i iskrpljenom torbom o batini, svestan da će se rđavo provesti svaki onaj koji se „sretne il' sustigne s njime", on oličava onu neobuzdanu narodnu snagu koja, slična nadošloj reci, uvek i u svakoj prilici – između straža, zaseda, tamnica – ume sebi da nađe puta.
    Možda su i ovi ljudi stvarno postojali – pod ovim ili pod nekim drugim imenom. A možda ih je narod i izmislio – u želji da proslavi što veći broj boraca za slobodu. U toku nekoliko stoleća neravne borbe sa Turcima, koji su bili i brojniji i bolje naoružani, narod je mogao da se pouzda samo u sopstvenu hrabrost. Njegovi povremeni saveznici (Austrija i Mletačka Republika) bili su mu to samo radi svojih interesa, kao što su mu često zbog svojih sebičnih ciljeva umeli biti i ljuti neprijatelji. U takvom položaju naši su preci morali postati svesni toga da samo svojim heroizmom i samopregorom mogu odbraniti svoje pravo na život. U stvaranju takve svesti uskočke pesme – kao i hajdučke, kao i pesme o starijim junacima, stvarnim i izmišljenim odigrale su neobično važnu ulogu. Nije slučajno to što je na našem jeziku ispevana krilatica: „Pesma nas je održala, njojzi hvala". U vekovima ropstva slobodan život bio je moguć samo u uskočkim i hajdučkim družinama i u pesmi. Otuda je – kao zraci mađijskog sunca – prodirao u zemunice, u udžerice, u bedna staništa gladnih i neodevenih, u srca utučenih, u krv obespravljenih, i preobražavao robove u heroje. U tami robovanja raja je zamišljala i izmišljala svoje junake u sjajnom ruhu, pod blistavim oružjem, na besnim konjima, kao slobodne i pune ljude, i išla za tim svetlim uzorima – iz okršaja u okršaj, kroz oganj svakojakih muka, preko svojih i neprijateljskih leševa, padajući i opet se dižući ka jednom jedinom i neizrecivo dragom i ogromnom cilju: životu slobodnih ljudi. I zato su ove pesme slobodnim ljudima drage isto toliko koliko i njihova sloboda, i u svakoj svojoj reči sadrže opomenu da nema napora koji ne bi trebalo uložiti i trpljenja koja ne bi trebalo podneti radi očuvanja stečene slobode.
     
  3. Mr.Daky

    Mr.Daky Cupidon VIP

    Postova:
    5.309
    Zahvala:
    200
    Lokacija:
    In heart!
    Pesme o oslobođenju Crne Gore i Srbije
    U pesme „novijih vremena o vojevanju za slobodu" spadaju ciklusi oslobođenja Crne Gore i oslobođenja Srbije.
    „Oslobodilačka borba u Crnoj Gori" – kaže B. Pavićević – „započeta crnogorskim ustankom u toku morejskog rata (1684 –1699) ušla je na početku XVIII vijeka u fazu borbe za političku emancipaciju od turske vlasti i za nezavisnost Crne Gore. Spremnost seljačkih masa da se bore protivu feudalizma udvostručavala je činjenica što je taj feudalizam bio „inovjerni". Drukčije rečeno, ova tipična seljačka buna imala je formu oslobodilačkog rata. Na čelu te borbe stajali su knezovi, vojvode, serdari... Ta čudna podudarnost interesa siromašnih i ugnjetenih seljačkih masa i interesa ostataka nekadašnje domaće vlastele može se objasniti nizom unutrašnjih društveno-ekonomskih činilaca i osobitim međunarodnim okolnostima u kojima se tada našla Crna Gora (napad na samoupravu Crne Gore ispoljen sredinom XVII stoleća, pojačane feudalne dažbine nad stanovništvom, tj. težnja mnogih, upravo svih, okolnih sandžakbegova da uzimaju danak od Crne Gore, uticaj Mletaka, kasnije uticaj Rusije itd.). Ulazeći u XVIII vijeku u fazu borbe za nezavisnost, oslobodilački pokret Crnogoraca morao je pojačati nužnost stvaranja jačeg jedinstva Crne Gore, rušenja plemenske izolovanosti i svih onih manifestacija koje su poticale iz takve izolovanosti (krvna osveta, opšta pravna nesigurnost itd.), da bi se uspješno mogla voditi borba protiv Turaka. Tada oživljava i tradicija o staroj državnoj nezavisnosti itd. Ta će borba da traje čitavo jedno stoleće, da bi početkom XIX vijeka ušla u fazu rušenja plemenske samostalnosti i stvaranja državnih i javnih institucija u Crnoj Gori."
    O ovoj borbi govori ciklus oslobođenja Crne Gore. On – prema Pavlu Popoviću – obuhvata pesme „o poznatoj istrazi poturica (1707) koju je Njegoš proslavio u Gorskom vijencu, kao i o junacima toga događaja i vremena. Tu se peva o vladici Danilu (umro 1735), i braći Martinovićima, koji su glavni učinioci događaja od 1707; peva se baš događaj, od trenutka kad vladika bude zarobljen pa sve dok ne „pogiboše crnogorski Turci". Zatim se iznosi boj na Carevu lazu (1712); junaci njegovi jesu po pesmi: Vuk Mićunović, koji je predstavljen kao najveći junak toga vremena (ima pesama koje i njegovu smrt opisuju); Janko Đurašinović, koji je u tom boju poginuo, tada. Najposle se iznose sitni bojevi, upadi turski u sela crnogorska, „udari na ovce", smrt i osveta junaka; tu se peva o Vuku Tomanoviću, koji je „slavni junak crnogorski", o Lazaru Pecirepu, Batriću Peroviću (Osveta Batrića Perovića je izvor sceni pokajnica u Gorskom vijencu) i drugim junacima i četovođama crnogorskim. Zanimljivo je da mnoge pesme pevaju i o Vuku Mandušiću, koji nam je poznat iz ranijeg ciklusa; ovde ga pesme smatraju kao Crnogorca i eto kao i druge. – Ovaj ciklus različan je umnogom od ranijih. „U crnogorskim pjesmama više je istorije nego poezije", rekao je još Vuk i ovaj je ciklus odista takav. Pesme su u njemu umnogom istinite. Kratke i proste, uglavnom bez poetičnih opisa, bez dugih beseda, skoro sasvim bez motiva o vilama i gavranima, one realno pevaju bojeve crnogorske s Turcima, slave samo realne ličnosti i kad najmanje ličnosti pominju, održavaju topografiju radnje uvek tačno i dosledno... U njima žene i ljubav ne igraju nikakvu ulogu... One su često ispevane u slavu jednog junaka. U njima nema mašte, kao što nema ni humora; u njima je samo izvestan trezven realizam u opisu. Izlaganje je njihovo prosto i zbijeno; jezik je u njih prost i krepak, nimalo retorski. – Možemo smatrati da se ovaj ciklus proširuje pesmama koje pevaju doba posle vladike Danila. Ima pesama o događajima za vladike Save i Vasilija (1735 –1767). Obično su sitni bojevi tu opisani; najveći junak toga vremena je po pesmi sin Vuka Tomanovića Nikac od Rovina, koji je, kao „sin Obilića", ubio bosanskog pašu pod šatorom. Ima pesama i o Šćepanu Malom (1767 –1774); njihov su predmet srećni bojevi Crnogoraca kad su Turci i Mlečići na njih napali. Više je pesama o velikim događajima pod vladikom Petrom (1782 –1830), o mnogim i srećnim bojevima protiv Mahmut-paše Bušatlije i inače. Ne izostaju ni pesme iz vremena vladike Rada (1830-1851), kneza Danila (1851 –1860), i sve do današnjih dana. Sve ove pesme su po karakteru iste kao i one o vremenu vladike Danila. U nekim od njih ima naročite živopisne boje, plastičnosti slikanja. To važi za one u kojima se iznosi specijalni pastirski život, po negdašnjoj granici Crne Gore, na Rudinama, na Grahovu i drugde, gde su bila mnoga stada, sve torina do torine; gde su ta stada jednako bila otimana, sa strane turske kao i s crnogorske; gde su vlasti turske (spuški kapetan, nikšićki čuveni kapetan Hamza) imale vazda posla, organizovale celu policiju, gradile kule i stražare zbog toga. Pesme koje opisuju taj život idiličan i krvav, gde se lila i krv i mleko u isto doba, imaju katkad slike tog života sasvim realne, intimne, detaljne, Primeri: Ovce Nikca od Rovina, Udar na ovce kneza Vujadina".
    Borba za oslobođenje Srbije vođena je protiv istog neprijatelja i sa istim ciljem: da se stvori nezavisna domaća država. Ta borba je u stvari, kao što smo to već rekli, nastavak vekovnog hajdučkog vojevanja i niza većih i manjih ustanaka. Da se ona rasplamti u pobedonosni ustanak, doprineli su, nesumnjivo mnogo, revolucionarni događaji u Evropi krajem XVIII i početkom XIX veka (posle francuske revolucije) i slabljenje turske imperije (zbog ratova s Rusijom i inače). Neposredno su je izazvala janičarska nasilja na početku XIX veka. Ubivši 1801. godine dobrog Hadži-Mustaj-pašu, janičari sa četvoricom dahija na čelu zaveli su nesnošljiv režim u bergradskom pašaluku. „Sad već" – kaže Vuk Karadžić – „ni sudija drugijeh nije bilo u zemlji osim dahija i njihovijeh kabadahija i subaša: knezovi su poslije Hadži-Mustajpašine smrti odmah izgubili vlast u narodu, a i kadija, gdje se koji nalazio, nije smio od njih ni pomoliti svoga ćitapa. Oni su ljud'ma sudili i presuđivali po svojoj volji, ljude bili i ubijali, globljavali, otimali (ili uzimali kao svoje) konje i oružje, i drugo što im se god dopalo, najposlije stanu silovati žene i djevojke: izgonili su ih u kolo, da igraju pred njihovijem hanovima i čardacima, ili pred čadorima, pa koje su im se dopadale, one su uzimali k sebi; tako danas jednu, a sjutra drugu; kad-što po jednu, a kadšto i po dvije i po tri ujedanput." Zato se u Srbiji pohajdučila „desetina naroda; malo u kojoj knežini nije bio po jedan harambaša najmanje s desetak druga, a osim toga bilo je pet puta po toliko ljudi koji se nijesu bili sasvijem odvrgli u hajduke, nego su samo zazirali od Turaka i krili se po šumi i po drugijem selima kod svojijeh prijatelja i poznanika". U takvoj situaciji sasvim prirodno javila se misao o buni, naročito kod ljudi koji su se i ranije – uz austrijsku vojsku – dizali na Turke. Aleksa Nenadović, najviđeniji Srbin toga vremena, uputio je početkom 1803. godine jedno pismo u Zemun tražeći džebanu za ustanak protiv dahija. Uhvativši Aleksino pismo i dobivši od sultana ferman koji im je naređivao da prestanu sa zulumima, dahije – da bi onemogućile ustanak i uklonile svedoke svojih nasilja – odluče da poseku knezove i da na njihovo mesto postave svoje ljude. Ovu odluku Turci su ostvarili početkom 1804. godine. Ali, umesto da umire raju, podstakli su je na bunu. Knezovi koji su izbegli seču i hajduci odmah su počeli dizati narod na ustanak. Pokušaj dahija za izmirenje morao je propasti. Ubrzo je za vođu ustanka izabran Karađorđe, koji, – kako je Vuk rekao – „počevši odmah gospodarski suditi i zapovijedati, i umjesto prijetnje iz pištolja gađati, oglasi starješinstvo svoje po Srbiji". Ubrzo raja se pretvorila u vojsku kadru da se meri sa carskom vojskom. To su u prvom ustanku, od 1804. do 1813, pokazale mnoge bitke. To su pokazali i bojevi u drugom ustanku (1815).
    Skoro sve pesme o ovom vremenu ispevali su borci, učesnici u ratnim događajima ili očevici tih događaja. Od samoga Filipa Višnjića, koji je jedan od najdarovitijih narodnih pesnika, potiče čitav niz pesama: Početak bune protiv dahija, Boj na Čokešini, Knez Ivan Knežević, Boj na Salašu, Boj na Mišaru, Miloš Stojićević i Meho Orugdžić, Hvala Čupićeva, Boj na Loznici, Luko Lazarević i Pejzo, Bjelić Ignjatije, Lazar Mutap i Arapin, Stanić Stanojlo. A Filip Višnjić, od 1809. do 1813. godine, „jednako je živeo po srpskim logorima oko Drine". Starac Raško, drugi veoma darovit narodni pesnik, – po svoj prilici – ispevao je pesmu Boj na Deligradu, „jer je ja" – kaže Vuk Karadžić – „ni od koga tako po redu nisam mogao čuti kao od njega, a i oni od kojih sam je slušao – svi su mi kazivali da su je na Deligradu čuli od njega i da ju je on onde često pevao Petru Dobrnjcu". Sem toga, u Loznici 1807. godine – kaže opet Vuk Karadžić – „slabo se kad ručalo ili večeralo bez pevača (i budući da je i g. prota Nenadović rado slušao junačke pesme, tako su nam kapetani izbirali i dovodili najbolje pevače iz njihovih kumpanija); a u Kladovu i Brzoj Palanci imao sam gusle u kući, i, osim različnih vojnika koji su mi pevali, jedno momče iz nahije šabačke najviše smo zato držali u službi (kao kuvara) što je vrlo lepo znalo uz gusle pevati".
    Nastale neposredno posle događaja o kojima govore, mahom beležene na prvom izvoru, bez promena koje unose drugi pevači, nedoterane i katkad nedovršene, pesme „novijih vremena o vojevanju za slobodu" dragoceni su dokumenat i – kadšto – znatno umetničko dostignuće. U suštini, po svome duhu, po glavnoj temi, one se ne razlikuju od pesama srednjih i starijih vremena. I u jednima i u drugima osnovni motiv je borba za oslobođenje od turskih nasilnika. I jedne i druge ispunjene su junačkim podvizima i herojskom ljubavlju prema otadžbini. Postoje, naravno, razlike u situacijama, uslovima i načinu borbe, ali glavna je razlika u emocijama i izrazu; u pesmama srednjih i starijih vremena ima raznorodnijih, razvijenijih, lepših poetskih slika, svestranijeg i podrobnijeg opisivanja unutrašnjeg života pojedinih ličnosti; u pesmama novijih vremena sva pažnja je usredsređena na viteške poduhvate i u njih je sabijena čitava fizička i duhovna aktivnost opisivanih ljudi. To je borba bez odmora, bez predaha, i u njoj ljudi mogu osećati samo gnev zbog nasilja, žudnju za osvetom, težnju za pobedom, radost pobednika, mržnju prema kukavičluku i izdajstvu. Drugim osećanjima nema mesta. Klonuća su retka, optimizam dublji, nežna raspoloženja ugušena ili veoma oskudno, u dve-tri reči nagoveštena.
    Idealan čovek bio jesamo onaj „koji može stići i uteći, na tijesnu mjestu pričekati, za ranjena prihvatiti druga, i na oštru udariti đordu, kome nije žao poginuti". Takvog čoveka predstavljaju – između ostalih – Vuksan od Rovaca, Mrčarić Pejo, Ilija Birčanin, Petar Dobrnjac, Miloš Pocerac.
    Vuksan od Rovaca, junak pesme Tri sužnja, odlikuje se ne samo junaštvom nego i retkom pameću. U trenutku kad treba da pogine on ne žali ni majku, ni sestru, ni ljubu, ni imanje, nego žali što će umreti „bez zamene". On ume da doskoči podmuklom Turčinu i da izbegne smrt. On izgovara one reči koje imaju dubok smisao:
    Ako tamo kud naprijed nemam,
    ni natrag se nemam kud vratiti.

    Natrag se nije moglo, jer je tamo bila tamnica, mučenje, smrt. Život je zvao napred i Vuksana od Rovaca i čitav narod.
    Mrčarić Pejo je budna savest narodna. U trenutku opšte malodušnosti i popuštanja neprijatelju odjeknuo je prekorno i čestito njegov muški glas:
    Bolje nam je svima izginuti
    no u Turke davati đevojke.

    On poznaje granicu na kojoj se gubi čast i opravdanje života. Birati se ne može, bolji je grob od sramote. I Pejo zove u borbu za odbranu ljudskog dostojanstva, zove u „planine i krševe ljute" i u „pećine, kuće zazidane, što su njini stari zazidali od velika straha i zuluma". Svojom gvozdenom voljom on opštu malodušnost preobraća u opšti prkos koji se sliva u drsku poruku paši: „Ne damo ti ništa do kamena, da s njim biješ u oba ramena".
    Ilija Birčanin ima u sebi nešto od čega se diže kosa na glavi, kao da je saliven od vekovnog gneva i tuge celog naroda. Iz njega bije mrak nezadovoljstva, u njegovim rečima oseća se potmuli tutanj velike bune. Ali pustimo da o njemu govori Višnjić kroz usta Fočića Memed-age:
    Kud gođ ide, sve kr'ata jaše,
    a drugoga u povodu vodi;
    on buzdovan o unkašu nosi,
    a brkove pod kalpakom drži;
    on Turčinu ne da u knežinu:
    kad Turčina u knežini nađe,
    topuzom mu rebra isprebija;
    a kad Turčin stane umirati,
    a on viče na svoje hajduke:
    „More, sluge, tamo pašče bac'te
    će mu gavran kosti naći neće!"
    A kad nama porezu donese,
    pod oružjem na divan iziđe,
    desnu ruku na jatagan metne,
    a lijevom porezu
    dodaje:
    „Memed-aga, eto ti poreze,
    sirotinja te je pozdravila:
    više tebi davati ne može".
    Ja porezu započnem brojiti,
    a on na me očima strijelja:
    „Memed-aga, zar ćeš je brojiti?
    Ta ja sam je jednom izbrojio!"
    A ja više brojiti ne smijem,
    već porezu ukraj sebe bacim, –
    jedva čekam da se skine b'jeda,
    jer ne mogu da gledam u njega.

    Petar Dobrnjac ima neustrašivo srce, mudru pamet i nesalomljivu volju velikog vojskovođe. Njegova vojska je teško izginula, njegovim vojnicima je „lice potamnelo od prokleta topa i kumbare, od brzoga praha i olova". Ali on je kadar da na tamna lica baci svetlost borbenog zanosa. On često šeta „po bedemu i po meterizu i slobodi svu družinu redom", ispunjava srca ratnika pouzdanjem u sopstvene snage. Pogođen nepršateljskim zrnom, klonule ruke niz čohanu dolamu, on se drži tako kao da se ništa nije dogodilo – „da ne tura strave u družinu", jer zna da će Turci, ako osvoje Deligrad, osvojiti „svu našu Srbiju". Više nego rana peku ga stradanja Srbije.
    Miloš Pocerac je junačka pesma za sebe. Njegova ruka je rada da se igra s Turcima, a sablja mu je žedna turske krvi. Na đogatu on izleće na gornju kapiju lozničku i seče Turke oko grada. „A kad đogat pod njime sustane, on se onda ev' u grad povrati, ćđoga sjaše, dorata uzjaše, pa izgoni dora na kapiju, sve jednako Miloš s'ječe Turke." Zato i njega, i zemlju koja ga je dala, i majku koja ga je rodila, prati vatreni narodni blagoslov:
    Veseli se, pod Cerom Pocerje,
    kojeno si gn'jezdo sokolovo!
    Kad Srbinu bude za nevolju,
    u tebe se po soko izleže,
    te Srbinu bude u pomoći.
    Veseli se, Miloševa majko,
    ti koja si Miloša rodila!
    Veseli se, Pocerac-Milošu!
    Desna ti se posvetila ruka
    koja znade pogubiti Meha,
    svim Turcima hrabrog poglavara,
    a Srbima svima dušmanina!
    Veseli se, Pocerac-Milošu!
    Dugo ti s
    e ime spominjalo,
    dokle teklo sunca i mjeseca!

    Očigledno, ovi likovi imaju mnogo zajedničkog sa junacima iz srednjih i starijih vremena. Da nadmaši junake iz pesme, naprezala se celokupna raja. Ona je bila rada kavzi, ona je znala da je „krvca iz zemlje provrela", ona je osećala da je „zeman došo" kad „valja vojevati", ona je htela „svaki svoje da pokaje stare". Iz tame vekovnog robovanja ona se pomolila kao sunce iz mutne noći i plaho zaiskala svoje pravo na život čoveka. Ona je hrabrošću na smrt rešenih sjajno dokazala da boj ne bije svetlo oružje, nego junačko srce.
    S tim moralom raja je išla iz pobede u pobedu. Naša zemlja postala je za Turke nenasita grobnica. Gospođa Turkinja u strašnom snu gledala je pod svojim grlom ustaničku ruku koja joj kida đerdan, slušala kobne zvuke i opažala nesrećne boje. Gavrani su sletali na turske kule i donosili zle glase. Zalud su Turci u vojsku uzimali „sve bekriju goreg od gorega", u duše nasilnika useljavao se samrtni strah. Turčin se jadao:
    Robe, pale i sijeku Turke,
    r
    azbijaju po drumu trgovce,
    odjaviše iz planine ovce,
    odagnaše konje i volove,
    poharaše gospodske dvorove,
    raskopaše kule i čardake.

    Turske kuće ostajale su puste. Na munare je padala paučina. Gde su bili turski drumovi i kaldrme, „i kuda su Turci prolazili i konjskijem pločam' zadirali", iz klina je pronicala trava. Ostvarivalo se zlo proročanstvo turskih mudraca: „Drumovi će poželjet Turaka, a Turaka nigde biti neće". Bilo je došlo vreme da prestane tursko gospodstvo i da „druga postane sudija".

     

Preporučite stranicu