Signup Now
Da bi mogli da pišete na forumu, otvarate nove teme, kao i da vidite download
linkove morate prvo da se registrujete.

Ukoliko Vam nije jasan proces registracije, molimo vas da kliknete OVDE
Ako ste zaboravili lozinku, kliknite OVDE :)

Ne samo o poslu (poznate ličnosti iz sveta kulture)

Diskusija u 'Kultura' započeta od crvendac_011, 11.07.2010.

  1. crvendac_011

    crvendac_011 Always a lady Moderator

    Postova:
    34.220
    Zahvala:
    18.807
    Pol:
    Ženski
    Lokacija:
    Beograd
    Zagorka Stojanović: Kreira i haljinu i – bećar-paprikaš

    NE SAMO O POSLU: ZAGORKA STOJANOVIĆ

    Kreira i haljinu i – bećar-paprikaš

    Posebna je već na prvi pogled, pre svega uvek dobro raspoložena. Umetnica koja za razbojem nitima slika likove svetaca, mada joj nije problem da napravi kostime za filmove i pozorišta i skuva sebi i prijateljima originalno jelo


    [​IMG]

    Ona je pre svega dama u akciji. Stalno sa idejom da napravi nešto novo, tako da je u stanju da potroši vreme na kolažnu čestitku za Novu godinu onima koje voli ili istka torbu u kojoj će poneti laptop. Zagorka Stojanović je, ako ćemo činjenično, kostimograf koji je potpisao mnogo onog što su glumci poneli pred kamerama, autor neobičnih modernizovanih šajkača, predivnih torbi. A tek izložbe... Njen potpis viđamo i ispod tkanih ikona, tapiserija koje pokrivaju čitave zidove. Od Amerike do Južne Afrike. Vodi i školu tkanja... Uglavnom uvek puna pozitivne energije, spremna da i najvećem mrgudu popravi dan i izmami smešak na licu.
    Od svega čime se bavi šta najviše voli.
    – Ja sam pre svega tkalja, tako se i predstavljam, iako sam završila akademiju za primenjene umetnosti. S obzirom na to da tkam svakog dana – ja sam tkalja. Jeste da radim kostime za pozorište, televiziju i filmove, ali tkanje mi u tome mnogo pomaže, iako su to dve sasvim različite stvari, ipak su one zajedno moj način likovnog izražavanja – objašnjava Zagorka Stojanović. – Dok tkam mešam materijale i to se prenelo i na pozornicu tako da i tamo volim da pomešam materijale koji onda pod svetlom daju različite efekte i tako se dobije bogatstvo kostima. Ipak, prevashodno volim da kreiram i stvarno sve kreiram. Čak i kada kupim novu haljinu koja je jednostavna ja je doradim, ako radim torbu uvek dodam neki neobičan detalj. Eto čak i kada kuvam ručak volim da kreiram. To me ispunjava, kreacija je moj stil života od jutra do večeri.
    Tkanje je kaže otkrila još kao studentkinja.
    – Crtanje mi je dobro išlo, kao desetogodišnjakinja sam napravila veliki crtež koji je stigao čak u Japan na takmičenje. U to vreme, posle Drugog svetskog rata zbog tatinog posla (bio je direktor oblasne pošte), živeli smo u Kragujevcu, a otac nam je, jer smo kao i svi bili siromašni, kupovao pak-papir da crtamo po njemu. U rerni nam je pekao komadiće drveta lipe i tako smo sestra Milka i ja imale ugljen – seća se Zagorka, koja je zbog očevog službovanja i „zadatka da gradi zemlju”, iako rođena Beograđanka, dve godine provela u Čačku, pa još dve u Kragujevcu.
    – Moja mama je onda napravila pravi podvig jer je zamolila telegrafistu, svog kolegu sa kursa, da otkuca molbu da se vratimo u Beograd, iako se nikada nije suprotstavljala mužu ni pre ni posle toga, pre svega „da bi deca išla u bolju školu” – smeje se Zagorka postupku iz posleratnih godina. – Moram da istaknem da je moja sestra odlično crtala i pisala, njene sastave su čitali po školi, ali se opredelila za pevanje. Stojanovići su se vratili u Beograd, opet u stan u Kosovskoj ulici. Devojke su mogle da idu u pozorište, odgledale su sve filmove u Kinoteci, sa treće galerije u Narodnom pozorištu su slušale Tosku, večeri provodile na Kolarcu. Kada je došlo vreme da svoje umetničke sklonosti proveri pred profesorima na Akademiji, dogodio se peh.
    – Nisam prošla, u toj generaciji primljeni su Aca Joksimović, Mirjana Marić, tada Stojanović. Čini mi se da nisam shvatila kako je trebalo da se pripremim, kolege su došle iz umetničkih škola i bili oformljeni, što sa mnom nije bio slučaj – smatra sada Zagorka. Ali, sledeće godine je uspela, studirala je, radila, stvarala. Usledila su putovanja, izložbe. Pariz, Lođ, međunarodni trijenale, jedan, drugi.
    – Od 1982. do 1991. godine sam se preselila u Zagreb. Fadil Hadžić me je angažovao u „Jazavcu” da radim kostime, bila sam i predsednica tamošnje Tekstilne sekcije. Još devedesete sam odlučila da se vratim, kada sam videla Tuđmana koji prima časnike u uniformama, znala sam kuda sve to vodi. Izgubila sam u zameni stana 45 kvadrata, ali vratila sam se na novi početak u Beograd i to je jako zdravo za ličnost – uverava Zagorka Stojanović.
    Istkala je mnoge likove svetaca. Da li je vernik?
    – Verujem u boga, uverena sam da postoji viša sila. Ipak, kod mene je to sve pitanje tradicije i dok god smo poštovali tradiciju znali smo ko smo. Sada više i ne znamo ko smo, a to što sam otišla u ikonotkanje podrazumeva da svece doživljavam kao vibracije u kosmosu. Vrlo mi je drago što je jedna moja velika tapiserija u manastiru Uspenje u Ovčarsko-kablarskoj klisuri kod mati Naume – zadovoljna je umetnica koja je uz sve što radi i odlična kuvarica. Kaže i to je kreacija. Ne mrzi je da svakog dana sebi nešto skuva.
    – Letimično bacim pogled na recept, većinu sama izmislim.
    Neki put insistira na jednostavnosti, neki put udruži sve začine koji joj se nađu pod rukom. S radošću pravi i sendviče i komplikovana jela, uverena da će prijatelji koje pozove da joj prave društvo osetiti tu njenu pozitivnu energiju.
    – Sve spremam u zemljanim posudama. Inače, volim da kupujem slaninu, povrće i piliće iz Crepaje jer zeolit iz zemljišta čini čudo u tim namirnicama – preporučuje Zagorka drugim kulinarima.
    Šta je kuvala, da ne kažemo kreirala u loncu, juče?
    – Bećar-paprikaš, ali sa slaninicom iz Crepaje...
    --------------------------------------------------
    Tradicija bitna za opstanak
    Osnovali smo Udruženje tkalja Srbije, ima tu žena iz Bijeljine, Sjenice, Dupca, Beograda. Često zajedno izlažemo, u Zaječaru smo čak dobile nagradu za najdopadljiviji suvenir. Naša tradicija je vrlo bitna za naš opstanak, uverena je Zagorka.
    --------------------------------------------------
    Umetnik koji je ostvario šta je hteo
    – Kada su mene primili na Akademiju primenjenih umetnosti bila sam presrećna. Valjda zato što sam takva kakva jesam, pre svega mislim na ozbiljnost, sklonost ka produbljivanju, mislim da bih bila i dobra i kao lekar, možda profesor ili u nekim drugim zanimanjima, ali ništa mi ne pruža takvo zadovoljstvo kao tkanje. I to je suština. Mnogi su nezadovoljni što ne slušaju sebe i ne rade ono što vole. Ja sam se mnogo borila u životu, pre svega muškom svetu, iskusila sam mušku ljubomoru, ali sam se ostvarila. Zato i najiskrenije svima koji me pitaju kako sam kažem da sam sjajno, ostvarila sam sve svoje potencijale – uverena je Zagorka.
    ----------------------------------------------
    Mir u selu
    – I danas punom parom stvaram, radim veliku ikonu od 30 tapiserija koje sama tkam. Možda će to biti gotovo za dve godine, ali neka se ja na tom putu nalazim jer me to ispunjava. Pretežno sam u Kalanjevcima, selu između Aranđelovca i Ljiga, u kući mojih prijatelja. Tamo sam sama, tkam, čitam i imam dokolicu. U ovom zahuktalom vremenu, u izbezumljenom ritmu, čoveku nisu čiste misli. U selu ja se potpuno pročistim, prvi gutljaj kafe popijem ujutru na velikoj terasi i čitam knjige. Tamo me ništa mentalno ne zagađuje, nemam susrete sa ljudima koji me opterećuju – priznaje Zagorka Stojanović.
    --------------------------------------------
    O samoći
    – Izabrala sam da budem sama – napominje umetnica – to je meni značajno jer sama mogu da se izborim sa svime. Mada više i nemam potrebu da se nešto borim, ako je nekada bio borba, moj život je sada postao igra – dodaje.
    – Može li se živeti od tkanja? Ne može, teško je. Dok nisam dobila nacionalnu penziju moj život je bio strašan. Tri dana sam morala da štedim da kupim benzin da nekuda odem. Živela sam jednostavno bez novca. Umetnik je u svom svetu i te materijalne stvari nisu važne, ali kada stignu računi za struju i komunalije postane užasno – podseća Zagorka.
    ------------------------------------------------------------------------------------
    Sestre upućene jedna na drugu
    Zagorkina sestra, dve godine starija Milka, poznata je operska umetnica. Da li su se dobro slagale, pomagale jedna drugoj, pitamo sagovornicu.
    – Naš odnos je vrlo specifičan, upućene smo jedna na drugu. Bilo je perioda kada smo se mnogo družile, pa onda onih kada nismo. Ipak, mi smo kao sestre poput sistema spojenih sudova do kraja života dodeljene jedna drugoj. Milka je osoba koja mene potpuno razume zato što smo mi na neki način potpuno iste, mada se teško slažemo – smeje se Zagorka.
    Kada su im se umetnički pravci razišli, budući da je Milka odlično crtala?
    – Ona je u 16. godini rekla da će pevati u Metropolitenu i to je dokaz da kada ljudi nešto žele to im se i ispuni. Mada je naš otac, rekla sam već, bio protiv toga da mu se ćerke uopšte bave umetnošću.

    Rajna Popović

    objavljeno: 11/07/2010
    Politika magazin
     
  2. crvendac_011

    crvendac_011 Always a lady Moderator

    Postova:
    34.220
    Zahvala:
    18.807
    Pol:
    Ženski
    Lokacija:
    Beograd
    NE SAMO O POSLU: SONjA LAPATANOV

    Ne voli šnicle od krokodila


    Nekadašnja balerina Narodnog pozorišta, danas je koreograf i veliki putnik. Bila je u 120 zemalja sveta...

    [​IMG]
    Papua Nova Gvineja: Sonja sa pripadnicima Huli klana

    Kada je 2000. godine okupila devojke i osnovala „Grand balet”, Sonja Lapatanov nije mogla da sanja da će nasmejana Dragana Milošević učestvovati na „Farmi” i nervirati buduću zvezdu Nemanju Stevanovića i njegovu devojku...
    Ova rečenica verovatno će kao magnet privući čitaoce sklone gutanju tekstova o rijaliti programima, jer možda samo još, inače vrlo duhovita Sonja, nije pristupila plejadi likova koji su se filozofsko-sociološki pozabavili „uticajem zbivanja u Lisoviću na naciju”. Mogla je, ali je imala preča posla. A i nas ta tema baš i ne intrigira previše. Dočekala je, doduše, šefica Lapatanov svoju saradnicu Draganu u televizijskom studiju, ali tih dana je promovisala treću knjigu putopisa „Mama Afrika” i pakovala kofer za put u Mongoliju.
    Čim se vratila kući, bila je spremna da uz navikavanje na spavanje po ovdašnjem vremenu i časovnoj zoni, s nama podeli utiske o putovanjima, poslu, jer ova dama ne miruje. Sem što slikovito i zanimljivo govori, ona je čas u Beogradu, Ljubljani, sprema koreografiju za ovo, osmišlja nastup onog, piše tekst...
    Kada se vrati iz tih dalekih krajeva, šta prvo poželi u tanjiru?
    – Naručim svež hleb, goveđi pršut, paradajz i obavezno supu – uzvraća.
    Pitamo to, znajući da se ne libi da jede specijalitete iz šuma i prašuma poput njenih domaćina.
    – Probam sve, stomak se već privikao na takvu ishranu. O vodi posebno vodim računa, uzimam flaširanu, a priznajem jedino mi se nije dopalo meso krokodila. Ne nosim konzerve u ruksaku, eventualno stavim samo plazmu. S obzirom da sam se ubucila kamo sreće da naiđem na zemlju gde ništa ne mogu da jedem, da skinem koju kilu – smeje se Sonja.
    Ipak, da se zna: još da stigne u Australiju i neće biti kontinenta na koji ova nekadašnja balerina nije kročila. Narednih meseci „skoknuće” do Južne Afrike, Namibije, Zimbabvea i Mozambika.
    – Moraću da se odreknem mnogo toga, ali želja mi je da vidim i Južni pol i neka indonežanska ostrva na kojima zemljotresi stalno tresu tlo – planira glasno naša domaćica.
    Granični službenici i carinici „šarali” su decenijama po njenim pasošima, udarali šarene štambilje... Proputovala je više od 120 zemalja. Najpre kao sasvim mala devojčica sa roditeljima iz rodnog Bitolja – kod babuške i deduške u Beograd, pa kod mamine rodbine u Berlin, kasnije sa ansamblom Narodnog pozorišta... da bi od 1990. godine samostalno pošla po svetu i postala strastveni globtroter.
    – Mnogi me pitaju koliko koštaju putovanja. Nama su sada otvorena vrata Evrope, pa sa manje para nego nekada, i uz povlastice, može da se stigne svuda. Tunis i Egipat su recimo vrlo dostupne destinacije, ali postoje stvari kojih čovek, ipak, mora se odrekne kada putuju poput mene. Da li mnoge svadbe moraju da budu organizovane za stotine zvanica, da se svi gosti napiju, nakrkaju i plate pevačice, muzičare. Tim parama, recimo, može da bude finansirano nečije putovanje. Konkretno u Mongoliju sam išla preko neke kanadske agencije, vrlo povoljno. U proseku za put platim između hiljadu i tri hiljade evra, ali odričem se mnogo toga. Imam prastari auto od pre dvadeset godina, koji meni završava posao, neki luksuzniji mi ne pada na pamet – priznaje svetska putnica.
    Sada više nigde Sonja ne ide grlom u jagode, ne stopira, ne želi da stanuje kod nepoznatih. To je opasno, zbog kidnapovanja, ratova. Kao globtroterka nigde na kreće nakićena, razoružava opasne persone benignim pitanjima gde se nešto nalazi. Govori engleski, nemački i ruski, pa ume da zapodene razgovor, kao što joj se to dogodilo u Mongoliji.

    [​IMG]
    Muženje krave - pomoć nomadskoj porodici

    – Sve je počelo u vreme one strašne inflacije, kada po jednoj ceni poručiš kafu a kada ti je skuvaju i donesu ona poskupi, shvatila sam da je najbolje ulagati u sebe, svoj um i dušu. Pošto sam hrišćanka želele sam da vidim korene svih nas, otišla sam u Izrael, tamo gde se rodio Isus i završio svoj put. Bila sam jako zadovoljna. Onda krećem organizovano na interkontinentalne ture, ne sluteći da će to da preraste u strast – seća se Sonja. – Mislim da ima tu i uticaja mojih predaka koji su bili neka vrsta nomada, jer su živeli u zemljama koje su imale svoje ratove i revolucije. Migrirali su, išli s kraja na kraj sveta. Tatini potiču iz Rusije, moj deda Petar bio je sanitetski lekar, stalno se selio po garnizonima, na kraju stigao u Beograd. Bio je jedan od osnivača vojne bolnice, tačnije odeljenja dermatovenerologije, u blizini mesta gde sada živim, a sa svog prozora gledam i rusku ambasadu.
    -------------------------------------------------
    Sve što (ni)ste znali o Sonji
    Sonja Lapatanov je rođena u Bitolju. Po završetku gimnazije i baletske škole „Lujo Davičo”, postaje stalni član Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu, gde je kao istaknuti solista nastupala u predstavama tekućeg repertoara. Onako najkraće o njenoj karijeri moglo bi se ukratko istaći:
    ·1973. godine, na Dubrovačkim letnjim igrama nastupa u trupi Morisa Bežara, u predstavi Romeo i Julija, Hektora Berlioza.
    ·1977. godine dobija stipendiju vlade SSSR-a za stručno usavršavanje u Moskvi na Državnoj akademiji pozorišnih umetnosti. U tom periodu stažirala je u Boljšom teatru i pohađala predavanja kod vrhunskih sovjetskih stručnjaka, pedagoga, koreografa, i baletskih umetnikaStručkove, Tučnine, Zemčužine, Pribilova, Plisecke.
    ·Po završetku stručnog usavršavanja i stažiranja u Boljšom teatru, stiče kvalifikaciju koreografa i pedagoga.
    ·1984. odlazi u Njujork i tamo se kroz usavršavanjei praćenje brodvejskog repertoara upoznaje sa načinom rada i teorijom američkog mjuzikla, kao i tehnikom modernog i džez baleta.
    ·2006. godine, iz štampe izlazi prva knjiga putopisa „U skutima Himalaja”.
    ·2008. godine, iz štampe izlazi druga knjiga putopisa „Rajska ostrva”.
    ·2010. godine, iz štampe izlazi treća knjiga putopisa „Mama Afrika”, u izdanju izdavačke kuće „Dereta”.
    ·Nabrajanje nagrada, a bilo ih je dvadesetak baš vrednih, među kojima „Zlatni beočug” i Sterijina nagradaza koreografiju i scenski pokret, zauzelo bi još najmanje ovoliko prostora. Ipak da se zna – 2004. godine, postaje predsednik Udruženja baletskih umetnika Srbije a 2005. godine, direktor Direkcije Festivala koreografskih minijatura.

    Šapa i Šaponjići

    Šta znači Lapatanov, pitamo Sonju za prezime.
    – Lapa je šapa na ruskom. Ti znači da bih ja u prevodu bila Šaponjić. Moji preci si uglavnom svi bili imućni, njihova imanja obilažena su „u tri dana jahanja”. Od te cele familije ostao je jedino moj stric koji je umro pre dve nedelje. Naravno, imam brata i sestru od strica, ali to je već drugo koleno, kako se to kaže. Inače, moji roditelji su se sreli u Atini, tata je bio zarobljenih a mama je tamo došla da radi, jer se Nemačka raspadala. Prošla je kroz Beograd i oduševila se gradom u kome su, zapamtila je, u mnogim radnjama visile table slanine a ljudi nosili obuću sa đonom od plute.

    Čime se sada bavi

    Nekadašnja balerina, sada svetska putnica, silom prilika je završila karijeru u četrdesetim, jer „ko bi gledao matoru igračicu na sceni (primećuje Sonja)”. Sada se posvetila koreografiji i piše reportaže i knjige, nalazi sebe u tome jer podseća saputnike gde su bili a druge podstiče da krenu njenim stopama. Učestvuje u realizaciji televizijskih reklamama po pozivu. „Grand balet” je nastao 2000. iako saradnja sa Brenom i Sašom Popovićem traje već tri decenije, od priprema za domaće takmičenje za učešće na Evroviziji.
    – Angažovao me je RTS da pomognem „Slatkom grehu” i Breni. Zajedno su me podsećali na Snežanu i sedam patuljaka, s tim što je Brena stalno podsećala momke da menjaju čarape. Kada je trebalo da se napravi „Grand balet” kostimograf Mira Čohadžić se setila mene, predložila me, ja pokupim sve one devojke koje umeju da igraju, ali nisu predodređene za crnog i belog labuda i tako je krenulo. U sali Starog DIF-a uvežbamo kombinacije, onda se celina pravi na licu mesta, u studiju – objašnjava Sonja Lapatanov. – U ovom ludom vremenu čovek može samo da poželi da ima takav angažman, sve na vreme i po dogovoru sa Popovićem. Meni je to prilika da se iskažem i u toj igračkoj formi, a i ovom prilikom ponoviću da je Dragana Milošević, učesnica „Farme” zapravo plesačica latino plesova, a ne balerina. I lepo lice Srbije, hrabra devojka, nadam se da će napraviti uspešnu karijeru i van „Grand baleta”.

    Rajna Popović

    objavljeno: 25/07/2010
    Izvor: Politika
     
  3. crvendac_011

    crvendac_011 Always a lady Moderator

    Postova:
    34.220
    Zahvala:
    18.807
    Pol:
    Ženski
    Lokacija:
    Beograd
    Ne samo o poslu: Vuk Bojović

    НЕ САМО О ПОСЛУ: ВУК БОЈОВИЋ


    Још Кеопсову пирамиду да направи…


    Као вајара можда га и нису многи знали, као директор Београдског зоолошког врта за протеклих 25 година далеко се прочуо…


    [​IMG]

    Вук и албино питон



    „То може само луд човек да уради!” – размишљам излазећи из Врта добре наде, што је друго име за београдско зоо-царство на Калемегдану, док ми монографија коју сам добила од Вука Бојовића, тешка три и по килограма вуче раме наниже. Хтела сам да питам још штошта једног од чувенијих директора овдашњих, иако смо три сата претресали његове догодовштине у претходних четврт века, али чему то, кад и оно што смо причали тешко може да се спакује на овом простору.
    Када сам лупила оно о „лудом човеку”, нисам постављала дијагнозу некоме ко је некадашњи казамат за животиње међу зидинама претворио у једну од најкултурнијих установа у Србији, а кавезе попунио налик светским, већ мислила о лудо упорном, лудо храбром типу. Или лику, што би се данас рекло. Окупљао је познате људе, учене, необичне, уметнике, новинаре, књижевнике који су у своје књиге убацили његове љубимце. Филмаџије су ту снимале. Сликари и вајари су направили сасвим други амбијент. А странци, рецимо, сад без престанка шкљоцају фотоапаратима зид у Улици Тадеуша Кошћушка где су студенти професора Бранка Миљуша направили збирку мозаика, на тему: животиње. На седам хектара просуо је Бојовић камена и шљунка, довољно да се сагради још једна Кеопсова пирамида.

    Више не ради скулптуре

    Што тако дебела и тешка монографија о врту, која одваљује руке читаоцу, нисам одолела а да не питам. Вук Бојовић се смеје и каже да је дигао стандард за будуће писце монографија. Неке много мање фирме имају своје књиге на 60 страна, па како да се он брука и напише нешто мало о томе шта је било од почетка његовог мандата до данас. Мада је било материјала за још 300 страница. Да ли то слути на пензионисање?
    – Пензија? Ја сам увек спреман за непредвиђене ствари, па то дакле може да буде и пензија. Већ сам се уморио а и којекакав олош ми је огадио овај посао који сам крајње професионално радио 25 година. Сећам се почетака када нам је угинула зебра а пред „Политиком” био постављен контејнер офарбан као зебра наравно, у који су деца убацивала новац да се купи нова у осјечком врту. Назвали смо је Поли, а овде смо већ имали Тику. Они су дали толико потомака да сам снабдео све вртове у Македонији, Босни и околним земљама, а од наших онај у Суботици, Јагодини...
    Несумњиво је да животиње попут зебри „успевају” у Београдском зоо-врту, тешко их је избројати јер се стално нешто леже у неком кавезу, али оквирно има их две и по хиљаде, а врста – чак 276, прецизан је Бојовић. С обзиром на то да је директор заправо уметник, вајар, и уз то магистар наука, распитујем се колико је скулптура урадио у међувремену.
    – Ниједну – одговара као из топа. – Овде сам дошао баш зато што нисам имао где да радим скулптуре. Изашао сам са факултета и нашао се на улици, без атељеа, изнајмљивао сам неке подруме.
    У потрази за сигурнијим послом обрео се у Зоо-врту у коме је стање било катастрофално. У то време сам и први пут срела Вука Бојовића. Била сам међу новинарима који су пратили Живану Олбину, тадашњу председницу Извршног савета, која је дошла да види да ли је бар мало кренуло на боље откако је дошао нови човек. Шетамо тако стазама, он прича нешто Олбини а онда скочи преко ограде код базена са нилским коњима, помази Ниџу, овај разјапи уста а Вук поче да му чешка крајнике. Јооој! Завапи Живана а и ми остали се најежисмо: „Враћај се назад, Вуче!”. Као да је помазио пудлицу, вратио се назад. У „Политици” је сутрадан објављен стварно необичан текст о необичном директору, ни налик на оне у другим новинама и тако је Вук запамтио једног необичног репортера.

    [​IMG]

    Преговори са Самијем


    Као уметника Вука Бојовића можда многи нису знали, али као директор Зоо-врта несумњиво је постао јавна личност, коју и деца радо слушају, јер уме да заинтересује необичним причама. И у оној већ помињаној тешкој монографији прештампано је много тога, оспоравали су га, кудили, писали о споровима са запосленима склоним старим навикама и дрп-систему, а тек она два легендарна бекства Самија... Било је и несрећних случајева, пада пијаних гостију из суседне кафане, прозивали су га за наводно трговање животињама („толико сам их поклонио локалним вртовима да не знам које бих онда још и шверцовао!”, узвраћа), оптуживали за појаву мутанта и чудовишта којекуда, штрајковао је глађу.

    И телефон му завија

    Постоји ли нешто што га посленици јавне речи нису питали?
    – Већ сам сам себи досадио дајући интервјуе. Много тога сам о себи прочитао, те имам много „бизниса”, мада ми је мука од те речи, што у Црној Гори што овде. Да сам власник пастува на хиподрому, па кафане у којој снимам разговоре са различитим људима, па онда и гласина да је Арт канал мој, а тек 15 станова које поседујем... Да се ови велики бизнисмени смрзну у мојој сенци. Шта да радим? – узвраћа питањем Вук, коме мало-мало па мобилни звони завијајући као прави вук (гле чуда!).
    Бојовић је настојао да своју приватност ипак сачува колико је то могуће даље од јавности. Два пута се женио, има четворо деце, два сина и две ћерке.
    – Дође нека репортерка из Новог Сада па навалила да пита о мојој породици. Замолим је да не мешамо жабе и бабе, да причамо о врту а она би да чује о мојој деци. Кажем јој у шали да сам сваког пута када сам долазио кући направио по једно. Пошто сам четири пута свраћао, ето... Јао, што је то духовито, смеје се она и на шпици емисије заврши моја изјава: „Кад год сам свратио кући направио сам дете.” Ето свашта.
    Вука често „прозивају” због најстаријег сина Луке.
    – То се не може више назвати ни прозивањем. То је катастрофа. Сваких неколико месеци пише се о деци познатих, а онда обавезно помену Марка Милошевића, Лилићевог сина, Славнићевог Звездана, Бојовића. Не знам ни где је, нисмо ни у каквом контакту. Моја деца због мене понекад имају проблеме, а када се некоме учини згодно да ме клепи онда мени припише кривицу као оцу...
    Ко би очекивао да директор зоолошког врта пише текстове за новине, а онда као искусни ТВ водитељ сними чак 750 једночасовних емисија за Арт телевизију, заправо разговора са људима различитог профила?
    – У фебруару ће бити пуних 15 година како су ме позвали на сарадњу, прво у „Арт зоологији” а сада у „Арт боемији” јер снимамо у кафани због спонзора. Успео сам да неке који никада нису давали интервју наговорим да седну пред камеру. Ипак смо ту начели неке велике теме и проблеме, попут оних о трансплантацији органа. Довео сам оне којима су пресадили јетру, срце и бубрег, па анестезиолога, свештенике. Упознао сам тако плејаду паметних људи. Знам да Арт није много гледан, али ми је драго што су тај концепт прихватили и други па је све више таквих саговорника и другде.

    Јутарња визита обавезна

    Ипак, да се вратимо у врт где Вук све конце држи у својим рукама. Написао је три књиге са причама из зоо-врта, снимио толике емисије, писао приче за новине, али сваког јутра иде у визиту од кавеза до кавеза. Кажу да то треба видети. Зна шта коју животињу мучи, поздравља се са њима, мази их кроз жицу, прошета свим „авенијама, улицама и сокацима” које је као председник самопроглашене комисије именовао. Као начин да се захвали онима који су га подржали, помогли, поменули тамо где је било корисно.
    – Булевар Душана Ковачевића је настао међу првима, Борин ћорсокак је посвећен шефу Рибље чорбе јер је опевао многе становнике врта („Радује се бела мечка, Бојовић јој нашао дечка”). Сви који су нам помогли попут Филипа Цептера (купио жирафу) добио је таблу. Мада и Електродистрибуција, Електране и Водовод имају своје табле, помогли су... Касно сам открио да је НАСА сврстала Милутина Миланковића међу десет најумнијих људи на планети, где су још Мендељејев, Њутн, али он овде има своју авенију – подсећа Вук Бојовић.
    Примећујем да је Емир Кустурица, пошто је два месеца снимао филм „Андерграунд” у врту, добио авенију која води до управне зграде, где је паркиран и мали електрични аутомобил за директора, назван вукомобил.
    Сводећи причу о врту и Вуку крају распитујем се ко је пројектовао све кавезе, језерца, мостиће.
    – Ја, тако што попнем мајсторе на скеле, па онда из различитих визура осматрам, шта штрчи склањам. Кажем: „Тамо руши, овде додај”, па опет осматрам. Све одокативно. Највећи комплимент био ми је када сам сређивао слонару, највећу у врту, која је тако легла у амбијент да не одскаче од околине... – хвали се Бојовић оком соколовим.
    Не пропушта прилику да каже да са колегама из Европе има добру сарадњу. Директор бечке зоо-баште није дозволио чак да Бојовић плати шпедитера за транспорт поклоњених 17 животиња, од којих 7-8 врста београдски врт никада није имао. Лепо сарађује и са онима из Минхена, Антверпена, Амстердама...
    – То је заиста било потпуно лудо. Седимо господин Хелмут Пехланер и ја, причамо о послу и он ме узгред пита шта би још радо видео у нашим кавезима. Мислећи да се човек онако распитује ја почнем да набрајам, мерачим, помињем немогуће. Видим човек укуцава нешто у телефон. Ништа, одседимо још, поздравимо се и он оде у Беч. После месец дана јављају ми да стиже испорука животиња. Све плаћено. Ми чак ни превоз, ни таксе, ништа… – радо се сећа Вук Бојовић.
    Помињао ми је још да је Врт сврстан међу сто најбољих фирми у Србији, да је чувени Сами одавно сахрањен у Алеји великана у Врту наравно, па Доријан, керуша Габи…Све то неком другом приликом.
    Али нешто морам да поменем. Док смо разговарали Вук је руком спљескао једну муву. Не знам само да ли због тога да покаже да се не разликује од председника Америке, који је недавно исто тако током интервјуа убио муву.
    --------------------------------------------------------------------------------------------------------
    Само су га три градоначелника разумела...
    Колико је Вук Бојовић политичких гарнитура у Скупштини града „преживео” за протеклих 25 година?
    – Петнаест! У свету је место директора зоо-врта престижна титула и не везује се за оне на власти. Ипак, нормално сам сарађивао само са три градоначелника – Бакочевићем, Човићем и сада са Ђиласом. У међувремену су ту били, рецимо Златан Перучић и Милорад Унковић, страхота. И ево дође овде данас Перучић, питам га да ми каже шта се заиста некада догађало, зашто ми нису давали тај Доњи град. Он не уме да ми одговори: „Ма пусти Вуче, не разумеш ти то”. Како бре не разумем? Имам утисак да је неко њему рекао од ондашњих функционера да ме не дирају, али и да ми не дају да се проширим. Што није никакво проширење него враћање на предратне границе врта.

    ... а три жене нису волеле

    – Мене су новинари баш ударали. Једно време је свака прича о врту почињала са „бесправно подигнути киосци”, јер је то тврдила Радмила Хрустановић. Мада ме ни Александра Бановић, некадашња директорка Завода за заштиту споменика, није подносила и ево још пише писма Скупштини града да ми нипошто не дозволе проширење врта на Доњи град, који је био гори од џунгле на Филипинима. И на крају још да поменем и Горицу Мојовић. Те три жене ме баш нису волеле.

    Корист од народних хероја


    [​IMG]

    Вукових руку дело: биста Саве Ковачевића


    – Ја сам вајар фигуративац, у конкуренцији са другим уметницима тог кова нисам имао шансе јер сам ја радио једну ствар три или шест месеци, а мој колега заврши три дневно. Те једно му је дело „Чежња”, па „Патња”, те „Нада”. Он у међувремену одржи једну у Београду и стотине изложби по мањим местима, које носе бодове за атеље, а ја ниједну и онда одлучим да вајам народне хероје, јер је то бар доносило добре приходе. Направио сам их једно 25-26, Вељка Влаховића испред Математичке гимназије, Саву Ковачевића, па бисту Драгана Ковачевића, било их је у многим градовима оне бивше велике Југославије, не знам колико их је остало до данас ни где су завршиле. Мада ми се десило да у једном граду угледам скулптуру, учини ми се позната, погледам име аутора, кад оно – ја.

    Препознају га

    Вук Бојовић је као директор Врта добре наде постао познат. Многи га на улици зауставе да му нешто кажу, да се сликају, али је он на то навикао. Највише га, ипак, изнервирају портири.
    – Улазим у зграду, на неки састанак. Каже ми чувар: „Здраво Вуче!” Узвратим, а он ми тражи личну карту. Шта ће му кад ме зна, питам га, а он узвраћа да тако треба. Ја се обично окренем и одем, јер се после такви код куће хвале како су дисциплиновали Вука Бојовића, е па да му не приуштим то.

    Са гинекологом му је лако

    Како си наговорио таквог врхинског стручњака као што је др Душан Станојевић из клинике „Народни фронт” да брине за потомство животиња у Бео зоо-врту?
    – Њега годинама нису хтели да из доцента произведу у професора и пријало му је да овде проводи време и помаже нам. Није он једини, ту је ортопед др Марко Бумбаширевић, па др Зоран Кривокапић. Са њима сам лако налазио заједнички језик, са ветеринарима никако.

    Рајна Поповић



    објављено: 08/08/2010
    Извор: Политика





     
  4. crvendac_011

    crvendac_011 Always a lady Moderator

    Postova:
    34.220
    Zahvala:
    18.807
    Pol:
    Ženski
    Lokacija:
    Beograd
    Ne samo o poslu: Velja Pavlović

    Не само о послу: Веља Павловић


    Међу балеринама и духовницима



    Музика и књиге су, како истиче, имале пресудан утицај на новинара Студија Б, а највећу радост у животу причињава му ћерка Кристина. А остала интересовања? Било их је охо-хо…


    [​IMG]

    Кроз ТВ серијал „Духовници” Веље Павловића, који се већ годинама приказује на београдском Студију Б, прошло је много занимљивих и мудрих људи. Игуманија Ефимија и њене блажене беседе биле су међу оним запаженим. Гледаоцима свакако не промиче да своје госте Веља најављује помало збуњено, прави лапсусе, врпољи се, чешка иза увета... Због осећаја одговорности, можда и стидљивости, на почетку га увек благо и трема обузме, признаје, али, то траје само првих неколико минута, док емисија не поприми природни ток уз његову неописиву лакоћу навођења. Онда гледаоцима постане јасно да испред себе имају изузетне, не тако познате људе. Где тражи своје јунаке, како их препознаје?

    – Понекад ризикујем са гостима, што је опет велика драж. Знам, нису духовници само у манастирима. Београд је велики град, и у њему их има. Некад их сретнете случајно, они вам кажу неку упечатљиву реченицу. Тако велики духовници су рецимо писац Драгослав Михаиловић и композитор и музиколог Драгутин Гостушки. Добро памтим разговоре са њима. Има и млађих људи који ме фасцинирају мишљењем. Лако се осети ко је добар човек. Малобројни су, али увек ће их бити. Можда звучи мало уврнуто ако кажем да између мене и тих људи постоји нека невербална комуникација, јер сам, читајући њихове књиге, у некој духовној вези са њима и пре него што дођу у емисију. У тим јавним разговорима само је искреност важна, а најлепше је кад гост има потребу да мени исприча неку причу. Тада је емисија сигурно добра – каже наш саговорник, који воли и писано новинарство исто као и телевизијско, и често објављује чланке за културне рубрике у више дневних новина и часописа.

    Идеја рођена на Светој гори

    Идеја да покрене „Духовнике” родила се док је боравио на Светој гори. Опчинили су га ти стари духовници који су живели потпуно ван времена и ван цивилизације.
    – Имали су један мистичан однос према животу и претпостављали да се рај на земљи може наћи и у срцу свом. Од када радим ову емисију, многи су отишли са овог света. Сада је у манастирима, не само у српским, него и грчким, руским, католичким, једна потпуно нова генерација људи. Осамили су се из потпуно другачијих разлога. Мислим да људи данас иду из протеста према овој цивилизацији и окружењу у којем не могу да нађу срећу. Тачно је да хришћанство проповеда да је живот једна мука, они то знају, али за неке је толико велика мука да те најосетљивије натера да тамо пробају да нађу мир у души. Модерним речником казано, највећи грех је депресија. Онда не верујеш ни у шта, ни у Бога, ни у себе, ни у боље. Нема ништа горе од тога, кажу они. То је свет који тежи чистоти и моралности, али за разлику од оних претходних, данашњи живе у неком односу са цивилизацијом. Не можете наћи ниједног монаха на најудаљенијем месту, на врху Свете горе, а да нема лаптоп. Џипови су специјалност ових наших у Србији – подсећа Павловић.
    И сам је био у искушењу да остане и замонаши се. На време је схватио да он слободу духа доживљава мало другачије и да постоје ствари којих не би могао да се одрекне.
    – О томе сам најозбиљније размишљао, међутим, имао сам среће да сам могао довољно дуго да останем и да схватим врло важну ствар. Монах се не постаје, монах се рађа. Монаси су једна посебна врста људи, могао бих да их упоредим са песницима. Доситеј Обрадовић је рекао да су монаси као неправилни глаголи, неправилни су, али без њих не може да се говори. Ја никако нисам тај. Мени прија бржи темпо. Не могу да будем само на једном месту. Можда је најбољи пример то што живим у некој равнотежи између свог градског стана који је у самом центру Београда, на Славији, поред Београђанке, и једне викендице код Лајковца, која је у шуми, где у близини нема нигде никог, где врло често нестаје струја и где нема воде, него скупљам кишницу. Кад ми овде досади, одем тамо, али после пет-шест дана имам потребу да се вратим, и тако стално укруг открива овај (не)обичан смртник.

    Порастао уз рокенрол

    – Обично тамо стигнем касно ноћу и не могу да одолим једној потпуно ирационалној жељи, да видим да ли је дрвеће и цвеће које сам посадио порасло. Пипкам и гледам под батеријом и уживам. Велика је радост кад човек нешто гаји. У последње време осећам велико задовољство и кад косилицом, како су говорили у војсци, подшишам траву. Онда седнем, узмем пиво и гледам тај тепих, а кад наиђе неко, грдим ако ми по њему тресе пепео од цигарете. Упознао сам и неке фине људе који имају свој бенд, па кад год сам тамо прикључим се са својом ритам гитаром. Они свирају музику осамдесетих, а пошто знам доста старих песама „Битлса”, Нила Јанга и Боба Дилана, врло често и певам. Нађемо се у викендици и тобож вежбамо. У ствари уживамо. Музика је стварно нешто најдивније у животу. Цео живот и цео космос су у неком ритму и мелодију. И тишина је на неки начин мелодија – сматра Веља, на кога је музика имала пресудан утицај у формирању његове личности, а преломни моменат је био када је ушао у свет рокенрола.
    Мисли да је био други разред основне када је први пут чуо „Битлсе”. Прихватио је све што су са собом донели: необичан звук, оригиналан изглед и нову идеологију – да је лепо бити бунтовник, да је дивно бити свој, макар живети и блесаво, али по своме. Рокенрол је очигледно определио и његов стил одевања. Веља се облачи необавезно, лежерно и „помало дроњаво”. Одело је последњи пут обукао за матуру.
    – Немам одело. Шта ће ми? У њему се осећам као да ме неко затворио у оклоп. Одела носе мафијаши. Имам само сакое. И њих облачим негде, само кад не дају да уђем без тога. Ти спортски сакои чак ми и пријају – искрен је.
    Било је и других важних ствари које су га мењале.
    – Још као дете сам читао неке вредне књиге. Било је ноћи и ноћи када сам гледао у плафон и мислио о Херману Хесеу. Књиге сам добијао за поклон, јер се брзо видело да то волим. Памтим све што прочитам, мада ми памћење полако попушта, па кад нечег не могу да се сетим, ослањам се на „Гугл”. То није добро, али у таквом свету живимо – оцењује.

    Живео у Лондону, студирао у Београду

    Кад пребира по свом животу, Вељи се чини да је имао срећно детињство, а мисли да је то зато што је тада све ново и занимљиво. Сећа се како је био фасциниран кад је видео цео зид црвене боје. Кад је био мали ишао је и у балетску школу.
    – У ствари, пратио сам сестру на часове балета, па кад им за приредбу зафали мушко, ухвате мене. Од тога су ми остале лепе успомене и лепе другарице са којима сам се касније на мору сликао у карактеристичним балетским позама – смеје се.
    Мисли да је у време његовог студирања владало срећно доба за ову земљу и оне генерације. Али, брзо је изгубио веру у ондашњи школски систем. Страшно га је нервирало што је морао да учи предвојничку обуку и самоуправљање и никад неће заборавити дефиницију која заступа теорију да је делегатски систем најсавршенији облик демократије који је икад постојао...
    Веља је за време студија стално путовао у Енглеску. Практично је тамо живео, а у Београд би дотрчавао само да да испите и одложи војску. Издржавао је самог себе радећи у некој самопослузи као спољни момак и перући у шик ресторану „Бон апети”, на Кенсингтону, у центру Лондона. Касније је обишао читаву Европу, био је и у Америци, а стално је жудео да још негде отпутује. Има ту жељу и сада, али не тако јаку. Ваљда што је зрелији, задовољство налази и у томе да се смири и ћути на једном месту,свеједно да ли је то у викендици или у стану.

    [​IMG]
    Веља са ћерком Кики


    Вељина највећа радост и узданица је ћерка Кристина. – Нисам јој отварао врата и тражио везе, али сам покушао да јој прокрчим духовни пут да не би много лутала у животу. Кики је сада свој човек. Студира права, дала је све испите из прве године и има просек изнад девет. Њу моје плоче нервирају, она слуша другачију музику, има и своје омиљене књиге, дечка и много пријатеља. Поносан сам на то што, кад негде иду, сви се скупе код ње, па одатле крену – истиче пуног срца.
    Уз све, Вељи изгледа предстоји још један озбиљан стваралачки период.
    – Први пут сада размишљам гласно да бих могао да средим и неке своје рукописе. Још не знам шта ћу с тим. Волим море, па ћу у септембру ићи у Грчку и на плажи ћу размислити, како је рекао господин Кант, чему тежим. Драгослав Михаиловић каже да никада не треба да причаш о својим плановима, јер књиге се пишу када ћутиш, ако их испричаш у друштву, никад их нећеш написати.
    ---------------------------------------------------
    На шта троши паре?
    – Па, на живот – каже Веља као из топа, смејући се – на струју, воду, грејање...
    Признаје да хронично нема пара, али кад га изненади нека „цркавица” у новчанику, ужива кад нечим обрадује ћерку. То је под један.
    – Сећам се, један од директора Студија Б купио је јахту у Грчкој и кад су га питали како је то успео, он је рекао: „Радим ја, ради и моја жена, а и штедимо.” Никад нећу да заборавим ту реченицу. Ето, ја радим, али не штедим, а немам ни жену, тако да јахту себи нећу моћи да приуштим.
    -------------------------------------------------------------------------------
    Последњи поздрав професору
    Веља је био склон несташлуцима. Једног ће се сећати до краја живота.
    – Ишао сам у Трећу београдску гимназију. Онда се звала „Лењин”, а сада је „Свети Сава”. На крају четвртог разреда скупили смо паре да купимо поклон разредном старешини Ђорђу Каблару. Он је књижевник, написао је неколико романа. Али, он је рекао да ништа неће да прими и да му не треба никакво златно пенкало. Онда дођем на идеју и кажем – хајде да му напишемо захвалницу, као што се излечени болесник захваљује хирургу. И Драгана, најбољи ђак у разреду, срочи текст: „Последњи поздрав нашем Ђорђу од његових ученика...” и у „Политици” то објаве међу читуљама. Без слике, на пола стране. Још нас питају да ли хоћемо само за Београд, а ми се пребројимо и видимо да имамо довољно пара, па дај за целу земљу. Дођем последњег дана у школу, у Ресавској улици, венци на вратима, гомила света се окупила, дошла му и родбина из Херцеговине. И налетим на њега. „Ти си то све намерно смислио”, каже ми. Кунем се у мајку да нисам, али узалуд. То је био такав циркус. Цео град је причао о томе. Годину дана је човек морао да објашњава да је жив.
    Дана Станковић


    објављено: 15/08/2010
    Извор: Политика





     
  5. crvendac_011

    crvendac_011 Always a lady Moderator

    Postova:
    34.220
    Zahvala:
    18.807
    Pol:
    Ženski
    Lokacija:
    Beograd
    Ne samo o poslu: Uroš Petrović

    НЕ САМО О ПОСЛУ: УРОШ ПЕТРОВИЋ


    Размишљање је узбудљива пустоловина



    Познати писац, председник Менсе Србије и аутор „Логичких загонетки” за себе каже да је срећан јер живи од онога што највише воли да ради

    [​IMG]

    Урош Петровић



    Мало је оних у свету, а камоли у Србији, који успевају да живе као слободни уметници, издржавајући се искључиво продајом својих дела, али књижевник Урош Петровић један је од њих. За такву одлуку, у овдашњим условима вечите беспарице и слабог уважавања било које врсте озбиљног интелектуалног рада, потребно је доста храбрости, самопоуздања – и среће.

    – Ризиковао сам… али зато сад имам задовољство да радим само оно што заиста волим и у чему искрено уживам. Живети од уметности је најлепша ствар на свету, тад сте у прилици да стално откривате своје нове могућности и отварате нове видике – тврди наш саговорник, чије су „Загонетне приче” (у четири књиге) и романи „Авен и јазопас у Земљи Ваука”, „Мистерије Гинкове улице” и „Пети лептир” доживели рекордан број издања, преведени на неколико страних језика и овенчани многобројним наградама код нас и у свету.
    То је, међутим, био тек почетак уметничке пустоловине Уроша Петровића, талентованог дечака из Горњег Милановца, који се са осам година преселио у Београд, а тек са 36 одважио да објави прво књижевно дело, и то на наговор и уз подстицај др Љиљане Пешикан-Љуштановић. Она је, поред осталог, написала: „Авантура читања у коју Урош Петровић води своје читаоце увек је нова, оригинална и узбудљива.”
    Упоредо са логичким загонеткама, фантастичним приповеткама за децу (неке су увршћене у школску лектиру) и одрасле („Приче с оне стране”), као и измишљеним светом инспирисаним Толкином и Легвиновом, он своје необичне идеје изражава и цртежима, који ће се наћи као илустрације у његовим књигама, или збуњивати посетиоце изложби.

    Потрага за животињама на изложби

    – Сваки мој литерарни или ликовни рад је својеврстан позив на размишљање, интелектуални изазов. Једном приликом сам обећао награду свима који на серији од 12 мојих цртежа џунгле тушем (радио сам на њима годину дана), тада изложених у Културном центру Панчева, пронађу лик животиње са картице добијене на улазу у галерију. Свега шест од двадесетак најупорнијих посетилаца је успело у науму, али је пред цртежима била незапамћена гужва, а о „потрази за животињама” се још дуго причало. За песму од 10.000 строфа, које сам исписао на једној страни А-4 формата тако да је свака логички наставак било које претходне, добио сам награду за необичну поезију „Атипика”. Назвао сам је „Оштећење мозга” и заштитио у Заводу за интелектуалну својину – каже Петровић.
    Његови несвакидашњи поступци, као и склоност да се увек обраћа „памети” својих читалаца, биће јаснији кад се узме у обзир да је реч о председнику Менсе у Србији, домаћег огранка светске организације која окупља особе са највишим коефицијентом интелигенције (изнад 148) – а таквих је свега два одсто међу становништвом планете. За откривање „малих генијалаца” – јер људски интелектуални потенцијали се најбоље развијају до 12. године – Менса користи посебне логичке тестове.

    Непризнати „генијалци”

    – Често ме питају колико су такви тестови поуздани, да ли се коефицијент интелигенције може повећати током живота и шта „доказани паметњаковићи” имају од тога. Пре свега да упозорим да постоји много тестова на Интернету а иза већине се крије жеља за брзом и лаком зарадом. Ако неко заиста жели да поуздано провери свој логички ИQ, најбоље је да се обрати онима који се тиме баве више од 60 година и чији се тест признаје у читавом свету, Менси (www.менса.рс).
    Коефицијент интелигенције је урођен, врхунац достиже око 17. године и затим постепено опада, али то никако не значи да не би требало стално да радимо на побољшању перформанси свог мозга. Губитак реалне брзине размишљања надокнађује се искуством, зрелошћу и осталим квалитетима који расту временом, а поред осталог, постоје и посебна предавања на којима се уче „мождани трикови” за побољшање памћења.
    Висок резултат на Менсином тесту не гарантује успех у животу – славу, богатство или срећан брак (чак је доказано да жене са већим ИQ имају мање шансе за удају). То зависи од много фактора и не постоји правилна крива зависности између те две категорије. Међу нашим члановима има научника, уметника, професора, познатих личности (као што су писци научне фантастике Артур Кларк и Исак Асимов, изумитељ рачунара „Спектрум” Кајв Синклер, аутор „мапа ума” Тони Бузан, холивудски глумци Кевин Костнер и Ђина Дејвис, певачица Мадона…) али и обичних људи – домаћица, продаваца, возача камиона…
    Ипак, послодавци и код нас почињу да цене чланство у Менси. То не раде из љубави, већ из економских разлога, јер желе некога за кога је већ проверено да размишља брзо и ефикасно. Морам, међутим, да додам да висока логичка интелигенција без одговарајуће надградње, односно знања и стручности, не значи много – истиче председник српске Менсе.
    Урош Петровић је, признаје, прави срећник јер је успео да у ономе што свакодневно ради споји неколико својих љубави – према писању, логичком размишљању, паметној деци, цртању, фотографији и природним лепотама своје земље (пре свега планини Тари, коју препознајемо и у измаштаном свету његових прича) – и да у све укључи и породицу (супругу и двоје деце) и пријатеље. Петровићева енергија и ентузијазам су велики подстицај за окружење. Тако је, рецимо, одушевљен очевим фотографијама Србије (које су такође награђиване на домаћим и страним конкурсима, објављиване у многобројним магазинима и веома тражене на сајту преко којег их аутор продаје) Петровићев 14-годишњи син Лука и сам почео да „шкљоца” апаратом… и победио на такмичењу за најбољу фотографију часописа „Национална географија Јуниор”. Десетогодишња Анђела, већ „искусна” балерина, упушта се у аналитичка запажања достојна студента психологије.
    – Обоје су се још пре дванаесте године нашли на насловним странама захваљујући свом таленту, а истовремено су остали и обична деца – поносан је отац.

    Да деца буду паметнија

    У јавности је мање познато да је писац популарних „Логичких загонетки”, као борац за бољи образовни систем у којем ће деца учити да размишљају уместо да напамет „бубају”, један од аутора програма такозваног креативног приступа настави. Овај програм, намењен пре свега раду са даровитом децом, званично је акредитован, подржали су га Министарство просвете и Савез учитеља Србије, увршћен је у обавезно усавршавање васпитача и учитеља, примењује се у многим нашим школама, као и у неколико градова Европе: у Љубљани (увршћен је на постдипломске студије Педагошког факултета), Базелу, Прагу, Темишвару, Бањалуци, Удину...
    – Назвали смо га НТЦ, по скраћеници за Никола Тесла центар, одсеку за даровиту децу Менсе Србије, а програм је настао тако што смо др Ранко Рајовић, психијатар и оснивач Менсе Србије, и ја покушали да учинимо нешто, не би ли помогли нашој деци да унапреде свој приступ учењу, побољшају функционално размишљање и науче да повезују ствари и примене стечено знање.
    Идеја је била да покажемо васпитачима и учитељима како да од свакодневних појава и планираних лекција направе проблемска, загонетна питања, подстакну децу да размишљају, износе сопствене идеје и радују се кад погоде решење. Показало се да деца обожавају такав приступ, налик на игру, али и да напредују уз њега. Рад са логичним питањима у виду загонетки, који сам применио у раду са децом на мојим „Загонетним причама” нов је и, по свој прилици, јединствен у свету.
    А најдражи „експериментални заморац” био нам је најмлађи син др Рајовића (који, иначе, има четворо деце), Данило: толико се „примио” на логичке загонетке да није хтео на спавање све док му се не обећа нови задатак ако је на време у пиџами – поверава нам Петровић.
    --------------------------------------------------------------------
    Кад се живот наруга писцу
    Дешава се да заплет из стварности буде чуднии и сложенији од оних који смисле писци, као да им се живот руга и изазива их да га, ако умеју, надмаше. То је Урош Петровић искусио при првом сусрету са својим (будућим) издавачем. Како је до састанка имао још доста времена, свратио је, успут, у некакву ситничарницу у којој је, како каже „тек онако“, за мале паре купио велику црну лупу и спаковао је у кесу. Тачно у 14 часова стигао је у „Лагуну“ на разговор са Дејаном Папићем. „Како је и ред, прво се рукујемо и разменимо визит карте. Моја је, међутим, била штампана прилично ситним словима, па ме је Папић, у шали, упитао да ли уз њу иде и лупа. Наравно, озбиљно сам му одговорио и извадио је из кесе“, присећа се Петровић.
    Другом приликом се нашао са Дејаном Мандићем, кога је желео да ангажује као илустратора за своју нову књигу „Мистерије Гинкове улице“, о Марти, девојчици зелене косе.
    - Дао сам му текст да прелиста. После кратког времена, осмех му се помало заледио а његов до тада весели и радознали поглед постао је подозрив. Упитао сам га о чему је реч. „Моја жена се зове Марта и има зелену косу!“, одговорио је. Тако је почела наша сарадња, Мандићева зеленокоса Марта је чак урадила и прелом књиге о мојој зеленокосој Марти, а потом је наше заједничко дело добило три велике награде и доживело неколико издања већ у првој години објављивања- каже писац.
    ----------------------------------------------------------
    Измислио „комбинаторну поезију“
    Урош Петровић се у своје 43 године успешно опробао у више професија него што неки успеју са двоструко дужим животним стажом. Пише, илуструје, дизајнира и фотографише и за то осваја награде: по два пута „Доситејево перо” и „Невен”, награду Змајевих дечјих игара… а као аутор епа „Усуди Балкана”, који садржи 10.000 римујућих строфа на једној страници А4 формата, увео је у употребу појам комбинаторне поезије. Поред осталог, оснивач је и уредник глобалног „Mensa World Photo Cup”-a. Члан је међународних удружења уметника „Vinci Artists” и „Poetic Genius Society”.


    Александра Мијалковић


    објављено: 29/08/2010
    Извор: Политика Магазин





     
  6. crvendac_011

    crvendac_011 Always a lady Moderator

    Postova:
    34.220
    Zahvala:
    18.807
    Pol:
    Ženski
    Lokacija:
    Beograd
    Ne samo o poslu: Ivan Klajn

    НЕ САМО О ПОСЛУ: ИВАН КЛАЈН

    Дорћолац на привременом раду у Земуну


    Лингвисту великог ауторитета најраније успомене везују за трамвај „двојку” и калемегданско зеленило, али живот га је одвео на другу страну

    [​IMG]

    Професор др Иван Клајн (Фото Раде Крстинић)


    Велики језички познавалац Иван Клајн, академик, лингвиста великог ауторитета и ловац на новинарске грешке, али и сарадник многих дневних и недељних новина, воли за себе да каже да је припадник дорћолске дијаспоре у Земуну. Ево и зашто.

    О детињству и рату

    Родио сам се преко пута Калемегдана, у улици која се тада звала Маршала Пилсудског (данас Тадеуша Кошћушка). Моје најраније успомене везане су за калемегданско зеленило и трамвај „двојку”, виђене с терасе нашег стана на четвртом спрату. Године Другог светског рата провео сам с мајком у кући њеног оца, Михаила Ђурића, угледног београдског трговца, на углу Господар Јевремове и Краља Петра. Мој отац, као Јеврејин, за то време се крио код пријатеља, под лажним именом, пустивши бркове и браду. Тако је успео да преживи, док су његова браћа и сестре, у родном Вуковару, сви до једног, заједно с децом, убијени у Јасеновцу.
    Двадесетог октобра 1944. Немци су, приликом повлачења, спалили нашу кућу код Калемегдана. Срећом, Дуда (Душан) Тимотијевић, познати новинар „Политике” а затим „Борбе” (узгред и преводилац који је дао српска имена Паји Патку, Шиљи и другим Дизнијевим јунацима), његова жена Олга и њихов син Коста, уступили су нам свој стан у Господар Јевремовој, пошто су имали сопствену кућу. Ту сам остао до женидбе, а онда сам се преселио у стан моје жене у Земуну. Намеравали смо да заменимо станове с мојим родитељима, што би ми много више одговарало, будући да су ми сва радна места – и Филолошки факултет, и „Политика”, и „Нин” – била у општини Стари град. Нажалост, из одређених разлога та се замена није могла извести, па сам ја, после три стана у близини Доситејеве Велике школе, био осуђен на свакодневну вожњу аутобусом до Зеленог венца. Нек се не љуте Земунци, али ни данас се не осећам као Земунац. Понекад кажем да сам припадник дорћолске дијаспоре у Земуну.

    Љубав према италијанском

    На студијама сам се определио за италијански језик напросто зато јер сам хтео да га научим. Француски сам већ знао (моја мајка је била „француски ђак”), па и немачки (отац ми је био „бечки ђак”), а енглески је већ тада, мада не у толикој мери као данас, био језик који млади људи такорећи упију сами од себе. Током студија заволео сам италијански језик и открио лепоте италијанске књижевности, пре свега поезије, музике, филма…
    Кад сам дипломирао, рекли су ми да ме предвиђају за асистента, али тренутно није било могућности да се то радно место отвори. Тако сам се запослио у „Илустрованој Политици”, са звањем новинар-преводилац. Две године касније прешао сам на факултет, али сам за „Илустровану” наставио да радим хонорарно, из броја у број, још четврт века после тога. Чланци које сам ту објавио, о најразличитијим темама из иностранства, бројем далеко премашују моју научну биографију. Ниједан није потписан, јер је материјал преузиман из стране штампе, мада нису дословно превођени, него се прилагођавало, препричавало, и често су се комбиновали подаци из више страних листова. Био је то леп посао, јер сам могао да радим код куће, а пружао ми је прилику да читам више страних часописа који се код нас нису могли наћи. Уз то, научио сам новинарски занат, што ће ми добро доћи при писању језичких рубрика.

    Преводио је, лекторисао…

    Још један часопис који сам читао малтене од првог броја, а сарађивао с њим још од студентских дана, био је „Политикин Забавник”. Писао сам ту о разним језичким темама, имао сам рубрику „Занимљива имена”, која је пре пет година сабрана у књигу, а више година преводио сам француске стрипове – „Астерикса”, „Изногуда”, „Тинтина” и „Таличног Тома”. Петљао сам се помало и у енигматику, па сам у „Забавнику” објављивао палиндроме (реченице које се једнако читају у оба смера), панграме (реченице које садрже сва слова азбуке), реченице са измишљеним штампарским грешкама (и од њих је настала књига под насловом „И филозофи су луди”, где „л”, наравно, стоји уместо „љ”). Прошле године у „Забавнику” ми је изашла серија од десет „анаграмских прича”, у којима сам предложио нова имена за нека позната књижевна дела (Божанствена комедија – Томе води бајна женска, Три мускетара – Турски аматер, Злочин и казна – Закон чини зла), филмове (Сладак живот – Докажи власт, Булевар сумрака – Бал крава у Срему, Љубавна прича – Прљава и бучна), опере (Дон Пасквале – Складно пева, Кавалерија рустикана – Велика стара Украјина), па и историјске личности (Клеопатра – Пола карте, Александар Велики – Радник весела лика, Јованка Орлеанка – Она нека врло јака).

    [​IMG]

    Са супругом Александром у свом дому у Земуну (Фото Раде Крстинић)


    Две године сам био у Фиренци, као лектор за српскохрватски језик на Филозофском факултету. Биле су то године 1968. и 1969, дакле можете замислити да часова готово нисам ни имао, јер су све време били студентски протести. Ипак, искористио сам то време да припремим своју докторску дисертацију, о утицајима енглеског језика у италијанском. Лекторска плата била је прилично бедна и стално је каснила, па је Саша, моја жена, нашла запослење као продавачица у једној јувелирској радњи, где је зарађивала више него ја на факултету. Власник радње и његова жена били су симпатични људи, често су нас позивали својој кући или излазили с нама у ресторан. Пошто је Фиренца препуна туриста из целог света, у радњи је увек била гужва, као да се продају погачице а не скупоцени накит. И из ондашње Југославије било је доста муштерија. У излогу су стајали уобичајени натписи „English spoken”, „Man spricht Deutsch” и тако даље, па је газда предложио да томе додамо и „jugoslavo”. Морао сам да му објасним да југословенски језик не постоји, али сам написао „Govorimo srpskohrvatski”. После тога су пред излогом почели да се гурају туристи који су покушавали да прочитају ту чудну реч од самих сугласника (спрск... српкх...ух!) и нагађали који је то језик (Европљани су обично погађали, док су Американци тврдили да то мора бити неки азијски или афрички језик). Данас, кад ме питају о називу нашег језика, ја покушавам да објасним да „српскохрватски” постоји већ скоро два века као термин у науци, да је због своје дужине већ одавно био скраћен у „српски” (у Србији) односно „хрватски” (у Хрватској), да по аналогији можемо и Бошњацима признати право да га зову „бошњачки”, док су „босански језик” и „црногорски језик” чисте политичке измишљотине, које имају исто толико смисла као кад бисмо говорили о аустријском, белгијском, америчком, чилеанском или бразилском језику.

    Бити „на телефону” је сасвим у реду

    Коста Тимотијевић, кога сам поменуо на почетку, који је био новинар као и његов отац, али с дипломом из романистике, писао је језичку рубрику једном недељно у „Борби”. Године 1974. предложио ми је да пишемо наизменично, једне недеље ја а једне он. Тако сам почео, а касније, кад је Коста своју рубрику пренео у други лист где је имао више простора, остао сам само ја. Коју годину касније такву рубрику сам покренуо у мом старом часопису, „Илустрованој Политици”, а затим у „Политикином” културном додатку, на месту где је раније о језику писао Миодраг Лалевић. Конзервативан и пуристички настројен, професор Лалевић је био склон неким сувишним осудама, па је, рецимо, тврдио да се не може рећи „квалитетна роба”, јер то ништа не значи. Његово је и оно чувено „Поред телефона је...”, чега се многи и данас држе, иако је „на телефону” сасвим нормалан израз: као што сте и ви напоменули, сви кажемо на телевизији, на мору, на чистом ваздуху, на сунцу, на састанку, што показује да предлог „на” нема само своје основно, просторно значење. Ја сам у рубрику унео модернији, научни дух, што је после мене врло успешно, током више година, радио и Егон Фекете, а данас Рада Стијовић. Ја сам из „Политике” прешао у „Нин”, где ме је позвао покојни Љуба Стојић, и тамо већ двадесетак година некако одржавам рубрику „Језик”, додуше у сваком другом броју, јер сам се малчице уморио.

    Криво му је што су га пензионисали

    Нисам се уморио од наставе, али сам морао да је прекинем по сили закона кад сам навршио шездесет пету. Било ми је криво због тога, јер сам волео наставнички посао, а мислим да су и студенти били задовољни мојим предавањима. У Италији професори универзитета могу да раде до 72. године живота, а и код нас, да сам рецимо политичар, могао бих да гурам док сам жив. Још неколико година сам држао по један час недељно по дозволи декана, али то није исто. Поготову не сада, откако је на факултету све поремећено због „Болоње”, па студенти и наставници не налазе времена ни за своје редовне обавезе, а камоли да неко иде на необавезне часове.

    [​IMG]

    На конгресу у Бечу са лингвистом Ранком Бугарским и Герхардом Невекловским (из личне архиве)


    И с научним радом у италијанистици ишло је све теже. Треба пратити шта се у свету објављује, а наше факултетске библиотеке немају средстава ни за најосновније нове књиге и часописе. За младе сараднике, кад треба да спреме магистарски рад или докторат, нађе се понека стипендија за Италију, али стипендије нису за маторе. Италијани нису заинтересовани за пропаганду свог језика у иностранству, као рецимо Французи. Тако сам ја „по дифолту”, што би рекли компјутераши, постао стручњак за српски. Између осталог и зато што ме не мрзи да пишем речнике и што се бавим нормативном лингвистиком, док већина слависта и србиста, квалификованијих од мене за тај посао, објављују искључиво теоријске радове.

    Лектори су данас „украс”

    Нормативна лингвистика се код нас по традицији сводила на правопис, мада би морала да обухвати и друге језичке нивое: правилан изговор (у првом реду акценте), граматику, лексику, значење, фразеологију, стилистику. Сада је чак и с правописом запело: Правопис Матице српске објављен је 1993, у време кад смо се тек одвајали од осталих југословенских република, па је почетком века решено да се пише нови, 2004. године Матица је свечано обећала да ће до краја те године бити завршен, али њега нема ни данас и не зна се кад ће се појавити. Милан Шипка је објавио „Правописни речник”, који садржи и информације о акценту и промени речи, колега Предраг Пипер и ја спремамо нормативну граматику, али најважнији од свега био би популарни једнојезични речник који би уз остало нормирао и правопис и промену, који би се издавао у великом тиражу, био доступан свима и обнављао се сваке две-три године. Тако се ради у Европи. Ми до пре три године нисмо имали ништа ни налик томе, сада имамо Матичин „Речник српског језика”, али он из чисто техничких разлога не задовољава: по формату је као половина „Политике”, са 1.500 страна, тежак готово четири килограма, дакле то није онај практични једнотомник који би се морао наћи на столу сваког писменог човека. Убрзо ће почети и да застарева, па би требало мислити на друго издање, као и на скраћено школско, али о томе нико ништа не говори. И кад једном будемо имали све потребне приручнике, остаје још много да се уради: пре свега да се у свим медијима организује солидна лекторска служба (данас у већини редакција лектори постоје само „као украс”), а поготову да се у средње школе уведе настава матерњег језика, која нам већ деценијама недостаје. После свега што нам се догађало и догађа, изгледа да никога (понајмање надлежне министре) није брига за језичку културу. Имамо пречих брига...
    -----------------------------------------------------
    Лингвиста светског гласа
    Професор др Иван Клајн је лингвиста светског гласа, редовни члан САНУ, дугогодишњи редовни професор Филолошког факултета. Аутор је великог броја научних радова и 18 књига. Његов „Речник језичких недоумица” доживео је до сада девет издања, а за „Италијанско-српски речник” добио је награду италијанске владе. Превео је већи број књига с италијанског и енглеског језика, члан је Савета Вукове задужбине и сарадник Матице српске. Занима се и за енигматику
    Енигматика
    ------------------------------------------------------------------
    ОБЈАВЉЕНО (ПРЕ МНОГО ГОДИНА) У „ЗАБАВНИКУ”:

    Палиндроми: реченице које се читају у оба смера

    Имају Арапи и пара у јами.
    Ево, политика кити лопове.
    Зови аутобус у суботу, а и воз!
    Он: „Зар опада ниво новина?” – „Да, поразно!”
    А ту, под морање, макар и полагано, она галопира камењаром до пута.
    Свесловне реченице:
    Дочепаће њега јака шефица, вођена љутом срџбом злих жена.
    Пази, геџо, брже однеси шефу тај ђавољи чек: њим плаћа цех.
    Фине џукце озлеђује бич: одгој их пажњом, стрпљивошћу.
    Ђаче, уштеду плаћај жаљењем због џиновских цифара.
    НАПОМЕНА: Свесловне реченице садрже сва слова и служе за испробавање тастатура:

    Драгољуб Стевановић
    објављено: 19/09/2010
    Извор: Политика Магазин




     
  7. crvendac_011

    crvendac_011 Always a lady Moderator

    Postova:
    34.220
    Zahvala:
    18.807
    Pol:
    Ženski
    Lokacija:
    Beograd
    Ne samo o poslu: Predrag Koraksić Koraks

    Не само о послу: Предраг Кораксић Коракс

    Кад је Садам завидео Слоби



    Прославио се карикатурама које су биле најжешћа критика Милошевићевог режима, али није пропустио да, без милости, оголи и демократску власт у Србији после петог октобра. Његови цртежи су доказ – докле год има политичара биће и „штофа” за сатиру

    [​IMG]

    [​IMG][​IMG][​IMG][​IMG][​IMG][​IMG]

    Одсуство нечега понекад говори јасније и снажније него присуство. Био је то празан зид галерије „Себастијан” у Београду на коме је требало да се нађу најављене Кораксове карикатуре те хиљаду деветсто деведесет и неке „Милошевићеве” године, па црно-бели цртежи обезбојене српске стварности, лице тиранина без очију и поруке без речи.

    – Изложба мојих карикатура у тадашњој галерији у Грачаничкој улици није одржана јер су неке, баш уочи отварања, биле „склоњене”… а остале сам из протеста повукао. Потезе четкицом на папиру сам задржао као свој „рукопис” и кад су компјутери постали саставни део мог посла. Најзад, сматрам да доброј карикатури „са адресом“ није потребан текст, али је услов да ми се нико не меша у посао. Не допуштам цензуру!
    А Слободану Милошевићу сам „одузео” очи трагајући за изразом лица који ће најбоље приказати његов аутизам. Био је то пун погодак: временом, он је све више почињао да личи на сопствену карикатуру – каже за „Магазин” Предраг Кораксић Коракс, легенда српске политичке карикатуре, човек који се одважио да сваку власт прикаже управо онаквом каква је, да оголи и осуди њене грешке, заблуде, злоупотребе и злочине.
    Ту апсолутну нетолеранцију према сваком облику неслободе, присиле, насиља, непоштења, глупости и лажи Кораксић је, добрим делом, наследио од родитеља. Као учитељи у Горњој Горевници код Чачка, обоје су својим ђацима и двојици синова личним примером показали како се треба борити за вредности родољубља, слободе и друштвене правде. Отац, члан Комунистичке партије још пре Другог светског рата, био је 1941. командир партизанске болнице у згради те исте сеоске школе кад су је Немци опколили и митраљирали, а њега заробили, мучили и стрељали четници.

    Детињство у избеглиштву

    – Мајка, која је до краја рата од нас скривала да нам је отац погинуо, знала је да ће и нас побити, па је мене и мог четири године млађег брата одвела код родбине у Чачак, а сама се илегално пребацила у Београд. Тако је почело наше избеглиштво – присећа се Кораксић. – После смо и ми дошли у престоницу. Једно време смо живели код ујака, па на сплаву на Сави, касније у дединој кући у Земуну (био је шеф пореске управе града), где нам се придружила и мајчина сестра са четворо мале деце. Из тог времена највише памтим страшну глад. Мама и тетка Даница су повремено радиле код неког сељака у Батајници да нас исхране.
    У међувремену су Немци расписали потерницу за Кораксићевом мајком, и 1942. успели да је ухвате и затворе у злогласну Главњачу, али после десетак дана су је пустили јер се није појавио четник који је требало да је препозна. Породица је ипак побегла из града, у Батајницу, код најбољег дединог пријатеља, сеоског лекара (који се звао Анте Павелић!), а одатле у Угриновце.
    – После ослобођења смо се вратили у Земун. Ту сам поново кренуо у школу након четворогодишње паузе. Полагао сам ванредно три разреда и уписао четврти гимназије. Већ тада сам доста цртао, у почетку ребусе за енигматске часописе, а затим и карикатуре за сатирични „Јеж“. Прве су, иначе, биле „без адресе“, бавиле су се тадашњим „друштвеним девијацијама“, рецимо Информбироом. „Јеж“ је за нас младе карикатуристе самоуке организовао вечерњу школу акта, ту сам упознао Душка Јовановића, сјајног цртача четкицом, који ми је постао узор. Изузетно сам ценио и Пјера, Ивана Кушанића, Десу Глишић, Сабахудина Хоџића, Зука Џумхура… – наводи наш саговорник.

    За време Милошевића и после

    Коракс се,на наговор мајке, уписао на Архитектонски факултет, али студије није завршио, јер је, каже, више времена проводио на Ликовној академији, покушавајући да усаврши своје сликарско умеће.
    – Као карикатуриста са пуним радним временом 1950. запослио сам се у „Раду”. После пет година, кад су покренуте „Вечерње новости“, прешао сам тамо на позив Слободана Глумца. То је била права школа карикатуре! Десет година сам водио конкурс „Пјер“ на којем је ова редакција награђивала најбоље младе карикатуристе, а тројицу је и примила: Душка Петричића, Стеву Страчковског и Бранислава Шајтинца.
    Био сам уредник карикатуреу „Вечерњим новостима“ све док Милошевић није ставио на њих своју шапу, па су почели да ме шиканирају, не објављују, да ми одбијају од плате… Одатле сам, после судског спора, био избачен 1993. године и отишао у недељник „Време” – прича Коракс. А из „Времена” је отишао 2005. због сукоба са главним и одговорним уредником Драгољубом Жарковићем, који је, како каже Кораксић, сматрао да је карикатуриста престрог према тадашњем председнику државе Војиславу Коштуници и да би требало мало да га „поштеди” – на шта овај, наравно, није пристао.
    Највећи успех и највећу (светску) славу Коракс је стекао као љути противник Милошевићевог режима, чије је „јунаке” и њихове „подвиге“ објављивао и у другим независним новинама: „Борби”, „Нашој Борби” (ту је 1989. настала и карикатура Садама Хусеина који на радном столу држи Милошевићеву слику), у „Недељном телеграфу”, „Економској политици”, „Економисту”, „Републици” и листу „Данас”, где и сад редовно сарађује.
    Чак пет листова за које је радио престали су да постоје, али галерија Кораксових ликова се није смањивала – само се смењивала – а његове карикатуре постајале су све популарније. Инспирације није понестајало јер, како и сам признаје, у Србији „има материјала колико год хоћете, будалаштина и покварених, превртљивих политичара“ који заслужују да их поткачи оштрица његовог пера. Кад би се, неким чудом, догодило да се овдашња власт опамети, да сви постану „добри и поштени“, идеје би потражио на другом месту – у светској политици, у коју иначе тек повремено скрене.
    – Имао сам прилику да изблиза видим многе стране политичаре у Србији, али и у другачијем окружењу, кад су ме, са групом колега карикатуриста из других земаља, позвали да „на лицу места“ својим радовима коментаришем Светски економски форум, који је само те године одржан у Њујорку уместо у Давосу. Најјачи утисак на мене су оставиле невиђене мере обезбеђења скупа, па сам нацртао како амерички полицајци претресају Кип слободе – показује Кораксић своје дело.
    Иако су његове карикатуре плод веома озбиљних припрема, помног праћења свих важнијих политичких збивања у земљи, јавних иступања српских званичника и медијске сцене, Коракс се, признаје, дивно забавља док уобличава своје ликове и смешта их у окружење достојно њихових (не)дела. Неки од њих ће се, дознајемо, са новинских страна ускоро преселити на столице једног новог, сасвим необичног ресторана у Београду, који отвара Звонко Ђорђевић (власник биоскопа „Таквуд”). Порука је јасна, и сасвим у духу Коракса: „Доста сте ви нама седели на глави, сада ћемо мало ми седети на вама!”

    ----------------------------------------------

    Од Земуна до Токија

    Одавно су и најупорнији хроничари престали да бележе Кораксове изложбе и награде – у протеклој половини века било их је бар педесетак (међународни салони карикатуре у Монтреалу, Токију, Бриселу, Паризу, Скопљу, Земуну, бијенале хумора у Норвешкој, „Пјер“ у Београду…), да не помињемо многобројне каталоге и књиге („Слободан пад“, „Школа демократије“, „Он“… па „Грађански буквар“ у издању „Републике“, „Буквар за одрасле“ у издању „Времена књиге“, „Фамилија“, „Лопови и жандари“, „Годину дана после“ и „Шта је – ту је“ у издању Б92). Октобра 2004. године му је додељен орден француске Легије части.

    ----------------------------------------------

    Маратонац на плесу код „Три лађара“

    Предраг Кораксић и „споља“ и „изнутра“ делује неупоредиво млађе од својих 77 година, можда и зато што се бавио разним спортовима – трчањем на дуге стазе, веслањем (био је кормилар у земунском клубу „Галеб“), фудбалом (у земунском „Милутинцу“)… а љубитељ је и окретних игара: са супругом Бранком (професорка енглеског језика) сваког уторка увече слуша џез и плеше код „Три лађара“ – наравно, у Земуну. Шахиста је, био је на многим турнирима, али не као учесник, већ да би портретисао велемајсторе.
    Син Урош је дизајнер, кћи Татјана се бави компјутерском анимацијом и управо се са мужем (стручњаком за филмске ефекте у ЗД анимацији) вратила из САД.


    Александра Мијалковић


    објављено: 24/10/2010
    Извор: Политика



     
  8. crvendac_011

    crvendac_011 Always a lady Moderator

    Postova:
    34.220
    Zahvala:
    18.807
    Pol:
    Ženski
    Lokacija:
    Beograd
    НЕ САМО О ПОСЛУ: ПЕТАР ЛАЛОВИЋ

    НЕ САМО О ПОСЛУ: ПЕТАР ЛАЛОВИЋ


    Хемингвејев „старац” је био – млад



    Познати редитељ је шездесетих на Куби снимао Че Гевару и браћу Кастро, пио рум са главним јунаком романа ,,Старац и море” и схватио да тај човек није био ни људина а ни времешан како га је писац представио читаоцима

    [​IMG]
    [​IMG][​IMG][​IMG][​IMG][​IMG][​IMG][​IMG][​IMG]

    О редитељу Петру Лаловићу се месецима, па и годинама не чује ништа, а онда као гром из ведра неба стигне вест да је добио Гран при на „Еуроекофесту 2009” у Софији за најбољи еколошки филм „Како се може продати небо и топлина земље”. Има најава и да ће његовим филмом „Балегар” бити свечано отворен биоскоп у егзотичном месту Шангри Ла на Тибету.
    Иако већ 40 година светски признат и познат као сценариста, редитељ и сниматељ више од 200 документарних филмова, Лаловић је шкрт на речима, па је и овај разговор прихватио уз опаску да „нема шта да каже”. Мада бисмо могли да га питамо и о томе како је са 12 година учествовао 1944. у ослобађању Београда, а онда кренуо на Сремски фронт!
    – У партизане ме је, пред ослобођење, повео мој тетак Милутин Морача, чувени генерал – каже Лаловић уз осмех. – А онда сам једва дочекао тренутак да се појавиму мојој улици на Вождовцуна коњу, са руским шмајсером у рукама и бомбама за појасом. Тиме су били испуњени сви моји идеали револуције. После сам продужио на Сремски фронт, а са мном је кренула и моја мајка.
    Иза камере је стао 1956. године у „Застава филму” . Седам година је био сниматељ, била је то, како каже, сјајна школа. У Загребу је уписао Академију за казалишне и филмске уметности, зато што је могла да се студира ванредно. Касније је у Београду завршио и Факултет драмских уметности, али је остао апсолвент на факултету историје уметности.
    Није га држало место, желео је више, и храбро се отиснуо у слободне уметнике.
    – Као други сниматељ радио сам филм „Степа”, са познатим редитељем Албертом Латуадом. Мада нисам имао искуство у раду са великом камером, мичелком са лафетом, прихватио сам посао, па шта буде. На пројекцији у Филмском граду, Латуада ми је рекао: „Браво, Југославо!”. Почетком шездесетих, месец дана сам био на пракси код најбољег сниматеља на свету Габриела Фигуераса („Један дан живота”...) у Мексику. Потом је уследио рад на филму „Марко Поло”, такође копродукцији, који је сниман на Дивчибарама…

    Стигао и до Кубе

    Лаловићје имао ретку привилегију да, непосредно после смрти Ернеста Хемингвеја 1961. посети и међу првима сними његову кућу у заливу Сан Франциско де Пауло, близу Хаване на Куби.Кад је снимио музеј, који је био тек у оснивању, чули су да је из Југославије и понудили му да узме шта год хоће. А било је свега, присећа се, почев од злата…
    Пожелео је Хемингвејеву рибарскукапу, искрзану, осољену и знојем натопљену, испод које је скована и прича за Нобелову награду. Исту капу је чувени писац имао на главикада је рибарио са будућим јунаком свог романа „Старац и море”.
    – Упознао сам и „најславнијег рибара на свету”, са којим је писац пецао сабљарке и пио чувени рум ,,бакарди” од шећерне трске. Било ми је помало чудно, али тај рибар уопште није био старац, људина, онакав како га је Хемингвеј описао, већ омален и кошчат – прича Лаловић.
    – У хотелу „Ривијера” у Хавани, срео сам Че Гевару, упознао браћу Кастро а са Раулом се и спријатељио, били смо добродошли на Куби – присећа се Лаловић.
    Женидба и рођење детета имали су за последицу да је амбициозније почео да размишља о свом послу. Имати кћер велики је дар, признаје с нескривеним поносом. Све је добило други ток после филма „Млад и здрав као ружа” у којем је Лаловић потписан као директор фотографије. Филм је снимљен 1971. и говори о почецима везе српске државне безбедности и криминалаца. Готово читав је снимљен камером из руке, што даје утисак документарности и појачава драматику. Међутим, после десет минута приказивања, филм је био забрањен, а Лаловић искључен из Савеза комуниста. „Млад и здрав као ружа” публика је видела тек на Фесту 2006. године.
    Излазак из партије био је за Лаловића и нови почетак. Иако је и пре тога снимао краће документарне филмове о животињама, по наруџбини, није ни помишљао да ће главни актери његових остварења постати инсекти, прасићи, птице, јелени…
    Почело је са пољским хрчком који наноси огромне штете, тако што у своје подземне канале немилице вуче жито са њива. Пре него што би се латио камере, Лаловић је морао добро да упозна своје „глумце”, шта их узнемирава, какве су им навике, шта воле… А када падне прва клапа, е онда се треба наоружати стрпљењем.
    – На једну сцену у којој се јелени боре за превласт, док кошуте са стране посматрају, у освит зоре, чекали смо једанаест дана. Никако да се све уклопи, а такав сценарио може само природа да намести, и ја сам то знао. Десет дана смо устајали у три и долазили на чеку, екипа је већ постајала нервозна, а онда се све „скоцкало” баш као на филму – прича аутор незаборавних документарних филмова, међу којима су „Последња оаза” и „Свет који нестаје”.
    Упитан за фаворите међу животињама, добитник многобројних награда (од којих воли да истакне Седмојулску и Награду АВНОЈ-а, додељиване најзначајнијим уметницима у СФРЈ) каже:
    – Свака вас на свој начин задиви и опчини. Рецимо рода која је остала из јата и мужјак који се вратио да с њом презими. Таман када сам се спремао да снимим пролећну идилу, мужјак је угинуо. Мрави ме фасцинирају на свој начин, нигде нисам видео толико мржње као међу жутим и црвеним мравима, борба око гусенице је прави Ватерло… – сећа се.

    Немамо резервну природу

    Последњи филм који је овај маг камере снимио био је ,,Како се може продати небо и топлина земље”.
    – Имао сам потребу да упозорим на уништавање природе.Имамо само ову једну планету, водити рачуна о њој је исто што и бринути о сопственој кући. Како ми, као људска бића, долазимо управо из природе, мислим да нема смисла уништавати природу, слепо и грамзиво – упозорава Лаловић.
    Филм је добро примљен широм света, баш као и „Реквијем природи” који је, без уплитања политичког контекста, описао уништавање природе у Србији у току НАТО бомбардовања.
    Први играни филм „Птице које никад не полете” иначе истинита прича, био је најгледанији у биоскопима те 1997. године, надмашивши и „Пети елемент”.
    Оно о чему сада размишља овај заљубљеник у природу је прича о Ратном острву.
    – Оно је ту, на ушћу Саве у Дунав, свега 800 метара ваздушне линије од Академије наука у центру Београда, а опет сачувано, девичанско, са маховином старом преко сто година. Требало би скренути пажњу светске јавности на то острво које је све само не „ратно” – додаје шаљиво редитељ. Прибојава се, међутим, да неће успети да нађе новац за филм који мора да се снима годину дана, са земље, из воде, из ваздуха…
    А у међувремену, већ почетком наредне године, његов „Балегар” биће приказан на највишем нивоу – на висини од преко 4.000 метара, у месту Шангри Ла на Тибету.
    – То је велико признање које сам добио пре свега од јапанских колега, који су у више наврата моје филмове проглашавали за најбоље – објашњава аутор.
    На питање како је било на језеру Увац с кога се управо вратио, Лаловић се само загонетно насмешио и додао: „Било је облачно”.
    Познајући немирни дух и сталну потребу да људима што више приближи природу, укаже на њену лепоту и потребу да се сачува, не би нас изненадило да је на помолу нова прича.
    – Једна се већ одавно крчка: наставак „Последње оазе”. Ту желим да покажем како и колико умеју да воле, пате, стрепе и жртвују се за свог партнера животиње, али и инсекти – најављује познати режисер, сниматељ, сценариста, заљубљеник у природу и њен искрени заштитник.
    ------------------------------------------------------------
    Сваки филм - награда
    Петар Лаловић је добитник више од 200 разних домаћих и међународних награда и признања, поред осталог је два пута номинован за „Оскара” за филм „Укус меда” (1978) и „Мрави” (1981). Већ први документарни филм који је у целини био његово ауторско дело – „Хрчак” – донео му је сребрну медаљу на великом југословенском фестивалу 1975. године. „Последња оаза”, „Мрави”, „Балегар”, „Укус меда”, „Приче о шуми”, „Крпељ”, „Паукова мрежа”, „Пустињска лађа”, „Судбина мале корњаче”... добили су и по неколико награда на фестивалима, а Лаловићев (засад) једини играни филм „Птице које никад не полете” освојио је више од 20 признања у земљи и иностранству.
    А сам за награде каже: „Често се мисли да успех и награде кваре људе, чинећи их таштим, али то није тачно: неуспеси чине ствараоца огорченим и циничним! Ја сам срећан да су моји филмови гледани („Последњу оазу” је за месец дана видело 250.000 људи у Београду, а карте су куповане и од тапкароша!) и свако ме је признање радовало”.

    Славица Берић
    објављено: 21.11.2010.
    Извор: Политика магазин



     
  9. crvendac_011

    crvendac_011 Always a lady Moderator

    Postova:
    34.220
    Zahvala:
    18.807
    Pol:
    Ženski
    Lokacija:
    Beograd
    Историчар са „квиском”

    НЕ САМО О ПОСЛУ: ПРЕДРАГ МАРКОВИЋ

    Историчар са „квиском”



    Најмлађи студент који се икада уписао на Београдски универзитет, победник најпознатијег квиза сматра да се најзанимљивији део друштвене историје одиграва – у нашим свакодневним животима

    [​IMG]
    Породично окупљање на тераси


    [​IMG][​IMG][​IMG][​IMG]

    За разлику од неких својих имењака и презимењака који се такође појављују у српској јавности, он (а) никад није носио браду; (б) није се бавио дизајном нити музичком продукцијом и (ц) није запослен у „Паркинг сервису”, али је (д) написао неколико запажених стручних књига и (е) победио у најпознатијем квизу бивше „велике Југославије” – „Квискотеци”. Ко је наш саговорник?
    Тачан одговор је – др Предраг Марковић Пеђа, историчар и публициста, рођен 6. септембра 1965. у Београду; син Јована (први приватни филмски продуцент у Југославији) и Милке (професор руског језика); млађи брат Данице (ветеринар, писац и мајка троје деце) и старији брат Милене (награђивани драмски писац, песник и филмски сценариста); супруг Владиславе, познатије као Сара (дипломирала је филмску и драмску продукцију, ради у Градској библиотеци) и отац 16-годишњег Вуксана и 14-годишње Мионе (обоје су одлични ученици Прве београдске гимназије и омладински активисти – он у Центру за права детета, она у еколошком клубу „Мирабела”).
    Био је члан Савета за брендирање Србије, члан је Управног одбора РТС-а, в.д. председника Управног одбора Музеја историје Србије и члан Комисије за одликовања на чији је предлог Легији и другим осуђеним злочинцима из ЈСО одузето ордење које им је додељено под Милошевићевим режимом.

    После такмичења отишао у легенду

    Пеђа Марковић је, кажу, од малих ногу био паметно, озбиљно, савесно и радознало дете, кога је одувек занимало оно што се дешава око њега – и зашто. „Још као клинац од пет-шест година сам заволео историју”, додаје. Са 15 година је постао најмлађи студент Београдског универзитета (положио је потребне испите и уписао се након завршеног првог разреда средње школе), дипломирао је историју са 21 годином и просечном оценом 9,88, у тридесетој је постао доктор историјских наука, објавио је неколико научних књига и написао или превео стотинак стручних текстова из друштвене историје, историје културе и медија (на српском, енглеском и немачком језику), усавршавао се у Лондону, Берлину и Будимпешти, научни је саветник у београдском Институту за савремену историју и редовни професор на Факултету за медије и комуникације универзитета Сингидунум, учесник многобројних телевизијских дебата… али највећу славу је, ипак, стекао учешћем у „Квискотеци”.
    – Нећете, ваљда, опет о томе? – невољно је прихватио позив на разговор тек пошто смо га уверили да нам није намера да га још једном, по ко зна који пут, вратимо две деценије унатраг кроз време, у 1990. годину, кад је као млади и згодни сарадник Института за савремену историју „прегазио” све остале учеснике најпопуларнијег квиза у историји Југославије и непобеђен отишао – у легенду.
    Досадило му је да га новинари увек изнова питају једно те исто. Како се уопште одлучио на учешће у загребачкој „Квискотеци”? (Пријавио га је зет, којег је Пеђа касније победио у том истом квизу). Шта мисли о аутору Лази Голужи ? („Генијалац и највећи професионалац тадашње југословенске телевизије, паметан и образован човек који је размишљао на исти начин као и ја – нека питања готово да сам могао да предвидим.”) Какви су били квизовинекад, а какви су сад? („У оно време су постојала само два ТВ програма у земљи, па су сви – 17 милиона људи – гледали Квискотеку, а она је и прављена тако да је може пратити најшира публика: од такмичара се није тражило неко специфично знање, већ широка општа култура, такмичарски дух, брзина и хладнокрвност. Многобројни квизови који су преплавили готово све ТВ програме последњих година сасвим су другачијег типа, имају мање гледалаца, мањи су и буџети, а нажалост опао је и ниво образовања учесника”).
    – Било је то предивно младалачко искуство, мада не бих да прецењујем његов значај. Имао сам среће да сам се појавио у квизу пред крај, кад је већ имао огромну популарност, а чињеница је и да су „формати” из бивше Југославије остали познати на целом том простору, често и више него што реално заслужују. Касније сам упознао многе „квизомане” који су, сматрам, били бољи од мене – примећује Пеђа Марковић.
    Ипак признаје да је учешће у „Квискотеци” на много начина обележило његов живот. Прославио се, освојио главну награду (школа језика у Вашингтону уз џепарац од 10.000 марака), од такмичара постао онај који саставља питања за учеснике квизова („Златна жица”, „Знам да знам”, „Сам против свих”, „Високи напон”) а као дугогодишњи „сакупљач непотребног знања“ почео је другим очима да посматра и саму историју. Постао је свестан важности „ситница” које многи историчари потцењују и занемарују.
    – Најзанимљивији део друштвене историје одиграва се свакодневно у нашим животима, кроз појаве које сви осећамо, али их не запажамо – сматра Марковић.

    Симболика шверца у градском превозу

    Ово откриће се одразило и на избор тема у његовим новијим текстовима: „Историја секса у Србији”, „Гејтс и богати Срби”, „Срби и контејнери”, „Сва власт женама”… У књизи „Трајност и промена” послужио се призорима из „социјалистичке и постсоцијалистичке свакодневице у Југославији и Србији” да покаже како се мењао систем вредности и однос обичног човека према идеологији, власти, традицији и савременим вредностима. Рецимо, пример „шверцовања” у београдском јавном градском превозу упутио га је на питање поверења грађана у институције, а избор имена која су Срби најчешће надевали својој деци у одређеним периодима указао је на раст или на опадање (интер)национализма. Са распадом Југославије нестала су „неутрална” имена попут Горана, док су вртиће и школе преплавила стара хришћанска, библијска имена као Лука, Матија или Марко и она из доба Немањића – Стефан, Немања, Урош…
    Једном ногом у ципели, другом у опанку – тако је, судећи по илустрацији на насловној страни поменуте књиге, аутор видео нашу друштвену транзицију. Шта ли ће се наћи на корицама његове наредне књиге „Српска сексуална револуција – односи међу половима у 20. веку”?
    – Код нас се мало зна о историји приватног живота. Тешко је истраживати оно о чему се ћути. Какав је био љубавни живот наших прабака? Није свугде бележен ни датум њиховог рођења, а камоли њихове интимне исповести – примећује наш саговорник.
    Са новом књигом, коју, како најављује, пише „у четири руке” са Владимиром Кецмановићем не би требало да има таквих проблема, с обзиром на то да је предмет истраживања – Тито.
    – У последње време сам се доста бавио углавном неполитичким, како се овде сматра „мање важним” историјским темама (обичаји, односи међу половима, медији, сексуалност, историјат породице и рода…), а мајка ме стално пита када ћу да се вратим „правим” стварима и напишем још једну „озбиљну” историјску књигу (она не признаје ништа испод 700 страна). Кажем јој да сам сад окупиран просветитељским радом, у који сврставам и своје наступе у јавности и на телевизији, да ћу писати још „дебелих књига”, али ни ово није изгубљено време, све док успевам да пренесем неку добру идеју и вредну поруку.
    Често се говори да телевизија заглупљује људе, па ипак она је много учинила за подизање општег нивоа знања у народу, преко специјализованих емисија из области образовања, науке, културе и уметности (па и квизова), веома је утицајан медиј и интелектуалци би требало да га искористе за добробит грађана. Проблем је, међутим, што се тамо све више појављују бахати ликови који мисле да умеју о свакој теми да причају и сваког саговорника да „поразе” Недостају нам образоване, културне, стручне особе. То је још један од српских митова, да смо изузетно паметан и образован народ. А у ствари… – застаде Предраг Марковић замишљен у пола реченице.
    Какви су у ствари Срби сазнаћемо у једној од наредних његових књига.
    ------------------------------------------------------------
    Спасао га „Политикин Забавник”
    Уверен да од сваког знања има неке користи Пеђа Марковић је и редовни читалац разних поучних рубрика у „Политикином Забавнику” – што му је једном приликом спасло живот!
    – Тог 30. априла 1994. године смо мој отац, мајка, тетка Ковиљка Милачић и ја кренули са течом Милованом Мушовићем његовим новим „мерцедесом” на сахрану омиљеног ујака све деце у мојој породици Слобе Дедића у Подгорицу. Лимузина је јурила Ибарском магистралом по дивном пролећном сунчаном дану све до Златибора. Онда је небо наједном посивело од надолазеће непогоде. Дремао сам на предњем седишту. Приближавали смо се Пријепољу. Пробудило ме кршење грана и лишћа. Аутомобил се прво вртео око себе као оне справе у луна-парку, а онда је полетео право у црни бездан. Сећам се тамне хладне воде свугде око мене. Схватио сам да смо на дну реке, заробљени у затвореној лимузини. Ипак, нисам паничио: сетио сам се да сам у „Политикином Забавнику” једном прочитао да кад возило потоне треба сачекати да се притисак изједначи, да би могла да се отворе врата. Тако сам и поступио, док ме најзад вода није, као чеп, избацила на површину – присећа се познати историчар, који је ову своју авантуру описао у причи „Црни бездан” објављеној, наравно – у „Политикином Забавнику”.
    ------------------------------------------------------------------------
    „Геј” јунаци из српске прошлости
    У једном од поглавља књиге о сексуалној револуцији у Србији Предраг Марковић се бави и „геј” популацијом, па каже да су и неки чувени српски политичари, државници, научници и интелектуалци били хомосексуалци – рецимо принц Ђорђе Карађорђевић, генерал Петар Живковић, математичар Мика Алас, правник и писац Слободан Јовановић…
    – Склоност ка истом полу међу мушкарцима јача посебно у патријархалним и ратничким културама, где је често повезана са презиром, чак мржњом према женама („попишуљама”, „женетинама”), док је хомофобија изражена у друштвима у кризи, у којима економским и политичким губитницима „мушкост” остаје једино што још имају – објашњава наш саговорник.
    -----------------------------------------------------------------------------
    Добрица Ћосић и улица Трнове Ружице
    Својим контроверзним написаним или јавно изговореним речима Пеђа Марковић је последњих година стекао и нове поштоваоце, али и љуте критичаре. Ове потоње нарочито кад је исказао неподељену подршку свом додуше даљем рођаку Добрици Ћосићу („он је мојој породици толико пута у животу несебично прискочио у помоћ”), док је многе Београђане одушевио предлогом Комисији за називе тргова и улица српске престонице да београдске улице понесу имена ликова из домаће и светске књижевности, као што су Коштана, Николетина Бурсаћ, Биберче, Баш Челик, Пепељуга, Трнова Ружица…
    ------------------------------------------------------------------------------------------
    Уместо лопте „јурио” – књиге
    Био је ситна, болешљива беба, једва је преживео, и то пре свега захваљујући љубави, упорности и пожртвованости мајке Милке. Док су друга деца јурила за лоптом, њен Пеђа је јурио – за књигама. Никад није био спортски тип, па је, каже, и девојке освајао памећу. Није случајно што и његова супруга Сара ради у Градској библиотеци! Додуше, нису се тамо упознали. „Виђали смо се две године на разним местима, и обично смо једно друго страшно нервирали. А онда смо се, на други поглед, помније загледали... и ево, сад смо нераздвојни“, каже Сара, која је свом зачитаном мужу одавно опростила што уместо помоћи око кућних послова нуди – приче о њиховом историјату.


    Александра Мијалковић

    објављено: 28.11.2010.
    Извор: Политика



     
  10. crvendac_011

    crvendac_011 Always a lady Moderator

    Postova:
    34.220
    Zahvala:
    18.807
    Pol:
    Ženski
    Lokacija:
    Beograd
    НЕ САМО О ПОСЛУ: МИЛУТИН ПОПОВИЋ ЗАХАР

    НЕ САМО О ПОСЛУ: МИЛУТИН ПОПОВИЋ ЗАХАР


    Још тај мјузикл да видимо


    Познати композитор, виолиниста, магистар међународног права спремио је ново изненађење за публику, „Дневник снова” инспирисан песмом Лазе Костића. За сада су га видели само Руси

    [​IMG]
    [​IMG][​IMG]

    Сад је написао и мјузикл, први оригинални српски, каже, и назвао га „Дневник снова”. По песми „Санта Марија дела Салуте” Лазе Костића. Додуше оно „сад” и није баш права одредница, будући да је све почело 1998. у Москви на Олимпијади младих, наставило се у Београду, одсвирано у Новом Саду пре неколико месеци. А онда у великом стилу пре две недеље представљено у Руском дому.
    То би била новост из уметничког живота Милутина Поповића Захара. А чуђење да прича о мјузиклу никога није зaинтересовала некако бива логично, јер је реч о уметнику који је све чега се дохватио претварaо у тражену робу, интригу, текст у новинама, наступ на телевизији. Овога пута ни један кадар на малим екранима, ни ред у новинама.
    Да појаснимо. Делови из мјузикла, који иначе траје око сат и 20 минута, изведeни су пре неколико месеци у Новом Саду а премијерно још у Москви јула 1998. године, када је део те музике изведен током Олимпијаде младих у Колони холу Бољшог театра, под покровитељством МОК-а и руског олимпијског комитета. Чувени руски уметници свирали су Захарову музику, а диригент Државног радио-телевизијског симфонијског оркестра Игор Головчин је рекао да је Поповићева музика величанствена мешавина етно-музике, џеза и класике – али пре свега музика срца. „Милутин Поповић Захар је коначно српски Гершвин!” – изговорио је Головчин, иначе заслужни уметник Русије.
    – Mјузикл сам завршио комплетно по повратку из Русије око 2000. године, јер у Москви је постојала једна песма и инструментална верзија, али мјузикл је саткан од сонгова који нису постојали оне 1998. године – додаје.
    Углавном Поповић је задовољан.
    – Моји напори су окончани тријумфом, јер су се и људи у Руском дому питали како је могуће да нико није узео готову ствар: сценарио, сонгове. Ноте су спремне – узвраћа композитор. – Повод је стогодишњица смрти Лазе Костића, дати су инсерти из Москве где је делове мјузикла свирао тамошњи оркестар, потом су читани стихови и приказани видео снимци сонгова певаних у Новом Саду. Као што сам њима у Руском дому дао тај материјал носио сам многим надлежним за културу и – ништа. Послушаћемо и јавићемо се и никад ништа – подвлачи Захар.
    Свестан је да њега већина гледа као „народњака” и он то објашњава чињеницом да се морало зарађивати, од малих ствари живети, као композитор класичне музике вероватно би данас гладовао. И од мјузикла „Дневник снова” тешко да ће имати неке велике користи, али стало му је да се покаже и са таквим делом.
    – Да нисам писао хитове за Брену данас бих вероватно био просјак – закључује. – Неки су ми саветовали да се држим етно-музике где сам се доказао. Убеђен да радим праву ствар, компоновао сам озбиљније музичке садржаје у неореалистичком фазону, али нисам наишао на разумевање, већ често на неутемељени подсмех јер „он народњак да компонује озбиљна дела”. Српска посла – сажима проблем у две речи.
    – Мислим да песма „Санта Марија дела Салуте” са политиком нема везе, а теоретичарима остављам да и даље тврде да је Костић био десна рука Светозара Милетића и да је подржавао „српску Војводину”. Мјузикл се заснива на љубавној фабули, љубав са Ленком Дунђерски је за песника неостварива услед разлике у годинама и онда се све догађа у сновима после девојчине смрти. Он је те снове доживљавао као најреалнију стварност и о њима је водио дневник, јер за њега је све било као да су он и она муж и жена – тумачи Поповић.
    Зашто се Захар ухватио љубави из снова у мјузиклу?
    – Зато што је то незабележено у литератури. Сан је Лази начин да лечи душевни бол. Зато се то зове „Дневник снова” јер је реч о хронологији његове љубави са Ленком – објашњава Захар. – У тим стиховима има много музике, више него што би се чинило на прво читање. Мени он одговара, као да пева, саопштава ми са неба, сваку ноту коју сам написао инспирисан њим нешто је најбоље што сам у животу урадио. Надам се да ће упркос свим предрасудама и лошим намерама својственим нама Србима ипак овај мјузикл угледати светло дана.
    Како је Кустурица са својом рок-опером успео да пронађе пут до публике? – То је нешто сасвим друго. Он је сакупио циганске песме, већ познате. Али ја Кустурицу поштујем, он је интелектуалац а и интелигентан човек. Мој „Дневник снова” је оригинално дело и искрено се надам да ће Београд коначно видети први српски мјузикл – очекује после свих перипетија.
    Српска академија иновационих наука примила га је током јуна ове године у своје редове. Тако је Милутин Поповић Захар, виолиниста, композитор, правник, стручњак за међународне односе, који је специјализирао и магистрирао код професорке Смиље Аврамов, постао и академик.
    – Ја о томе не причам, не волим да помињем своје титуле и хвалим се да говорим шест језика, да сам саветник у Уједињеним нацијама за ратну штету. Некада сам радио у „Енергопројекту” и спасао им силне паре, али кунем вам се, ја сам то урадио из зезања, ништа из храбрости – уверава наш саговорник.
    – У Уганди сам био једини бели човек који је „све у шеснаест” свирао са Црнцима, што је сматрано страшном срамотом. Свирао сам и Титу, па онда тако срео и Хрушчова. Био сам прави дворски музичар... Са Титом је било много сусрета. Па често у шали некима кажем да откако је друг Тито умро, ја немам – друга. Причао је о својим младалачким данима, свирао клавир а ја сам само трептао и слушао – пребира Милутин Поповић по успоменама. – Пита ме једном Тито шта пијем, кажем „жилавку”, он ми сипа. Помиришем и кажем да то није то вино које ја волим. Он одговара да је то права „жилавка” а шта ја пијем, то је друга ствар – смеје се Захар, коме је иначе Миодраг Јашаревић још као руководилац у КУД-у „Лола” где су обојица били, дао препознатљив надимак.
    Ипак, не пропуштамо прилику да од духовитог саговорника чујемо из прве руке о догодовштинама из Уганде.
    – Градили смо велику халу, као она сајамска и хотел. Елитне архитекте су то пројектовале. Велика инвестиција, очекујемо добре паре. Почне револуција, пуцњава од јутра, ја се враћао из свирке са Црнцима, кажу ми да залежем испод стола јер је врло опасно, да има лешева на све стране. Ја са неким Холанђанином одем на базен, попијемо вискија више него што је требало, тако заспим а онај Холанђанин побегне на време. Осећам неко ме боде у ребра, одмах се пробудим, кад испред мене неки огроман тип. У базену – мени вода до грла, њему до пупка. Кад оно Иди Амин. Пита ме ко сам: кажем секретар фирме, он ми узврати да морамо што пре да се вратимо одакле смо дошли – види Поповић да је враг однео шалу.
    – Узвратим му да ће они пожелети конференцију афричких држава и да је важно ко ће им халу завршити. Иди Амин прича да је боксер, а ја лажем како обожавам тај спорт. Пита ме које сам вере јер је он муслиман па слободно шета јер га, каже, чува Алах. Каже ми да је чуо да волим да свирам са његовим Црнцима, причамо тако о свему и пијемо неку ракију од банана, почнемо да певамо, учим ја њега да пева „Мујо кује коња по месецу”, он мене неке црначке, зове ме Милтон (од Милутин) и обећа успут да ће наредних дана да регулише проблеме са нашим пројектом – додаје необични секретар. – Дођем код директора, најавим да ћемо се финансијски спасти, купим одело за тај разговор, али директор не дозвољава да ја идем на састанак. Само врхушка из фирме. Добро, скинем одело, кравату, кад не прође мало, врати се директор мртав љут, јер Иди Амин тражи Милтона. Када су после неколико дана распоређивали особље на пријему за председника мене распореде у последње редове, са куварима. Кад долази Иди Амин и виче с врата на енглеском: „Где је Милтон?”, а директор ме као прекорева: „Где си Поповићу, јесам ли ти рекао да будеш ту у првим редовима?” А сам ме гурнуо намерно позади. Добио сам хиљаду долара као награду за труд око наплате, директори по девет.
    Са другим политичарима се није много сретао.
    – Милошевића сам још док је био директор банке, виђао на рођендану деце једне моје колегинице. Тозовац и ја. Касније га, када је постао председник више никада нисам видео, а током оног бесмисленог рата који су водили болесни умови, потпуно сам се повукао. Као познавалац међународних прилика знао сам да је и страни фактор ту умешао прсте, глобализам није наивна ствар, ето земље БРИК-а се буде (Бразил, Русија, Индија, Кина)... – као да сумира Поповић.
    Многи хитови не би били написани да се Захар није латио виолине а онда завршио и музичке школе.
    – Мајка ми је прва ставила виолину у руке, јер је желела да ме одвуче са фудбалског игралишта које је било близу нас у Лозници, са којег сам се ја увек враћао разбијеног носа, повређене руке. Свидела се мени виолина, мада ми је у почетку служила као статива за гол – присећа се Захар чиме се бавио када је био дечак од 12 година. Ипак, завршио је нижу музичку школу, потом у Београду ишао у средњу музичку, па био примљен на академију и онда у Бриселу похађао и циклус предавања о етно-музици, када је први пут чуо тај термин, јер код нас је постојала само народна музика.
    – Плаћао сам како сам знао и умео, крао знање од неког Мађара, али за себе могу да кажем да сам писмени музичар и сматрам да спадам међу добре познаваоце светске класичне музике. Ипак, многи знају да сам и на естради постигао поприличан домет јер је песма „Иванова корита” коју пева Мерима Његомир проглашена песмом века. „Свилен конац” је мој, иако су силни уверени да је Царевац то написао, што није тачно будући да су Цицварићи то урадили, а ја их добро проучио. Уосталом и сам Царевац је признао да је он једино свирао „Конац”. И мој „Видовдан” је чувен, извођен је у Москви.
    Како са толико школа, јер не заборавимо и Прави факултет, плива по естради?
    – Није проблем да направим хит у сваком тренутку, али нема слободног тржишта. Све је сконцентрисано око „Гранда” и ако тамо не уђеш нема посла. Срећа са њима сам добар јер сам им помогао на почетку, малте не створио, дао име „Слатком греху”, написао хитове. Ипак, дуго сам на овој планети (рођен 1938. године, додајемо), немам времена да се бавим тричаријама, волим лепу музику, лепе жене, лепо пиће, добре другове, провод... – побраја.
    Иако је претходну ноћ Захар провео будан, на разговор у нашу редакцију дошао је тачно у минут. А испричали смо се као да се знамо годинама. Још да се сретнемо на премијери мјузикла „Дневник снова”, па да наздравимо.
    -------------------------------------------------
    Правник и музичар
    Завршио сам Правни факултет зато што је мој отац сматрао да је музика неозбиљна ствар. Имао сам неку малу стипендију а требало је платити собу, храну и провод са девојкама. Али, као студент сам био најсрећнији у животу, илегалисали смо у домовима и гурали напред. Када сам дипломирао на Правном, уписао сам постдипломске и положио са десетком 11 додатних испита, др Смиља Аврамов је озбиљно рачунала на мене, али разочарао сам је. Напустио сам науку због музике. Ипак, провео сам 11 година у „Енергопројекту”.

    Ко мене пита...

    Ја нисам политичар, али нека размишљања о дипломатији и нашем наступу у свету проистекла су из мојих студија. Када бих био у прилици питао бих Вука Јеремића, који је мени врло симпатичан, рецимо, да ли би се нешто променило да смо чешће постављали питање је ли Савет безбедности увек заснивао одлуку на међународном праву. Али, ко пита Милутина Поповића који је написао „Миле воли диско” о међународним проблемима... – вајка се Захар

    Објавио сам књигу

    Књигу „Људи из шуме” су неки озбиљни критичари окарактерисали као сатирични опис комунистичког друштва.
    – Брзо се распродала а мене је мрзело да је обнављам. Писао сам о онима који су се састајали ту близу ваше зграде у „Шуматовцу”, договарали гостовања и турнеје као и партизанима који су право из шуме отишли на Дедиње. Пропоменути, музичари, више се уопште не састају и не виђају у кафани. Они живе на фарми – духовито примећује Поповић. – Када је нестала она стара „Шума” нестао је организованији начин пословања на естради. Сада је све у неким клановима и монополима, почев од млека до музике. Енергија омладине се троши на концертима у Арени, јер је најгоре када после студија схвате да су уместо бојеве муниције постали ћорци који не знају шта ће са собом. И та Болоњска декларација је врло дискутабилна.

    То им је породично

    У животу сам увек осећао да имам вишак енергије. На мене су моја деца Љиљана, Марија и Милош, које сам добио у два брака, а и унуци Балша и Дуња, Маријини дечак и девојчица. Милош је завршио режију, Марија је магистар ликовних уметности, али немају сталан посао, јер ми своју децу нисмо гурали и лактали се.

    Родољубиве песме

    Написао сам многе родољубиве песме „Од Вардара па до Триглава”, „Видовдан”, „Свилен конац”, „Србијо мајко”, јер сам ја одувек волео своју земљу иако је она често мењала име.

    Рајна Поповић
    Објављено: 05.12.2010.
    Извор: Политика магазин



     

Preporučite stranicu