Član
- Učlanjen(a)
- 25.10.2009
- Poruka
- 3.279
Perl Harbor
Šest nosača aviona, dva bojna broda, dve teške krstarice, i jedna lakša, devet razarača i tri podmornice isplovili su između 10. i 18. novembra 1941, jedan po jedan ili po dva, jedan za drugim, iz japanske baze Kure, smeštene s unutrašnje strane Japanskog mora. I osam tankera za prevoz nafte je takođe napustilo luku. Imena tankera su lažno poetska: „Povećana radost“, „Srebrni ždral“, „Magla cveća“, „Svetleća pena“, „Dolina vetra“. Teški teret je podjednako raspoređen na svaki od brodova, a topovi i mitraljezi su zakamuflirani. Zabranjena je svaka radio veza, kako bi američki prisluškivači mogli da konstatuju potpuni mir nad japanskom bazom.
Trideset i jedan brod kao i tri podmornice velikog akcionog radijusa susreli su se u zalivu Tankan na najvećem Kurilskom ostrvu Etorofu. Tu je bilo tako pusto kako se samo poželeti moglo: jedan betonski stub radiostanice i tri ribarske kolibe. Tu je čekalo na hiljade buradi nafte i benzina koji su se utovarili na nosače aviona; iz njih će se uzimati gorivo ako bi rđavo vreme onemogućilo uzimalje goriva iz osam tankera usidrenih na pučini. Tek tu je svim pripadnicima oružanih snaga određenih za izvršenje specijalnog zadatka saopštena svrha ovog puta.
Admiral Nagumo je 26. novembra naredio da za njegovim brodom isplovi nosač aviona „Akagi“. Plovili su najsevernijom rutom ka istoku, tačno po 43. severnoj paraleli, gde je vreme najrđavije i šanse da budu otkriveni najmanje. Na stotine pilota i na hiljade njihovih pomoćnika dobilm su naredbu da ni najmanje otpatke ne bacaju u more jer bi i to moglo da posluži „neprijatelju“ da ih otkrije. Prvog dana navigacija je otežana vetrom i jakom maglom. Svaki američki, britanski ili holandski brod koji bi slučajno susreli morao bi da se potopi. Na brodove neutralnih zemalja postavila 6i se naoružana posada i isključila radiostanica.
Jedini brod koji su susreli u toku dvnaestodnevnog putovanja, bio je japanski trgovački brod. Orkanski vetrovi cepali su zastave i bacali na desetine mornara u talase. Budući da je svake godine za vreme manevara na moru nestajalo pedeset do stotinu ljudi, ovi su se gubici smatrali normalnim. Admiral Nagumo je dao zapovest da se svakoga dana sluša radio Honolulu.Ništa se nije moglo konstatotovati osim normalnog zabavnog programa.Na Havajskim ostrvima niko nije ni bio svestav opasnosti koja će uskoro da ih stigne.
Drugog decembra admiral Jamamoto signalizirao je radiografski sa svoga broda u Japan: „Popnite se na brdo Niitaka“, što je bio dogovoreni znak za izvođenje napada. Kasnije toga dana sledi uputstvo: „Dan X je 8. decembar“, što je za Havaje 7. decembar – nedelja. U Tokiju autobusi puni pomorskih oficira i mornara, koji su došli iz baze Jokosuke, obilaze turistička mesta. Ovim je trebalo pokazati prijatelju i neprijatelju da najveći deo atlanske flote leži u domaćim lukama; posadi se pružila prilika da se bezbrižno provodi. Njihove manje sretne kolege, koji su plovili kroz orkane i talase visoke kao kuća, su prilikom prolaska 170. meridijana, Z.decembra, uzimali gorivo. Tri ispražnjena tankera dobila su naređenje da se vrate kući; a drugih pet ih je sledilo. Prilikom prelaska datumske linije (180. meridijana), 3. decembar ne traje 24 časa, već 43 časa i 30 minuta; prelazi se sa tokijskog na havajsko vreme. Kratko vreme posle prelaska datumske linije flota je napustila 43. paralelu i uzela kurs ka jugoistoku. Napetost je rasla. Ako budu otkriveni pre ili na sam 5. decembar, neće biti napada na Perl Harbor; ako budu otkriveni 6. decembra, admiral Nagumo će odlučiti da li će napasti ili neće; ako budu otkriveni tek 7. decembra napad će biti izvršen u svakom slučaju.
U subotu 6. decembra, u devet časova uveče, flota je stigla do 158. meridijana, 490 milja severno od Havajskog ostrva Oahu, na kome se nalaze Honolulu i Perl Harbor. Na „Akagi“ admiral Nagumo je naredio da se istakne Z-zastava, ona ista zastava koja se u maju 1905. vijorila na brodu admirala Togoa, kad je japanska mornarica pobedila rusku kod Cušime.
Precizno ploveći na jug stigli su brzinom od 24 do 26 čvorova na tačku predviđenu za uzletanje aviona, 275 milja severno od Perl Harbora. Nagumov navigacioni oficir pokazao se izvrsnim; danima nije bilo moguće orijentisati se prema nebu, a ipak je doveo flotu na željenu tačku. Na palubama je 190 aviona stavljeno u stanje pripravnosti. Piloti su raspolagali veoma jasnim kartama Perl Harbora, koje su dopunjavali tajnim informacijama sve do poslednjeg časa. Slao im ih je japanski konzul iz Honolulua, koji se kasnije sa kilometarske udaljenosti divio rezultatima svoje špijunaže. Nedelja ujutro, 3:42 časa. Sa američkog minolovca „Kondor“ koji je krstario na dve milje od ulaska u luku, ugledao je oficir straže Makloj na nepunih stotinak metara još u tami, jedan čudni beli talas. Ovaj talas, beli trag periskopa jedne podmornice, približio se minolovcu na pedesetak metara, primetio ga, okrenuo se i počeo da beži. Sa „Kondora“ su signalizirali patrolnom razaraču „Vord“, koji se nalazio u blizini, sledeće: „Podmornica pod vodom primećena, kurs zapad, brzina devet čvorova“. Oba broda polaze u potragu. Najbliža radio-stanica na Bišops Poentu čuje razgovore između „Kondora“ i „Vorda“ i ne raportira ništa. U 6:45 časova „Vord“ pronalazi jednu mini-podmornicu dužine 13 metara sa dva člana posade i uništava je paljbom iz topovai dubinskim bombama. Ovo saopštenje stiglo je hijerarhijskom linijom, koja ima mnogo stepenika, između 7:20 i 7:25 časova do admirala Kimela, komandanta Pacifičke flote. On izjavljuje: „dolazim odmah“ i upućuje se u štab. U međuvremenu, antitorpedna mreža na samom ulazu u luku satima je stajala otvorena, pošto je u 4:58 ispustila dva minolovca. Bilo je to suprotno svim merama predostrožnosti. Ovu američku bezbrižnost iskoristila je jedna japanska mini-podmornica i nezapaženo ušla u luku.
Nedelja, 6 časova ujutro. Dve teške krstarice japanske eskadre prolaze pokraj mesta odakle će sa nosača aviona poleteti lovci i bombarderi, te šalju četiri izviđačka aviona tipa „zero“ u pravcu Perl Harbora. Iza njih se upućuje prvi talas koji napada: četrdeset „katesa“ sa torpedima, 50 „katesa“ sa bombama koje će biti bačene sa velikih visina, 50 drugih bombardera i 50 lovaca tipa „zeke“.
Sa paluba su odjekivali uzvici onih koji su ostali. Uz severoistočni vetar, 190 aviona penjalo se u svitanje zore, probijali su guste oblake da bi na 3000 metara visine ugledali sunčev izlazak. Nedelja, 6:45 ujutro. U radarskoj stanici Opana na severnoj tački Oahua koja je uključena od 4 do 7 časova, čitav personal se sastojao od dve osobe: vojnika Lokarda i Eliota. U četvrt do sedam njihov radar je registrovao na 195. kilometru avione što su dolazili sa severoistoka. Lokard je prosledio informaciju prema propisima, centru za informacije u Fort Šafteru, koji je u 6:54 telefonirao: „Hvala na saopštenju. Ništa naročito. Zatvaraj radnju“. Ali Lokard i Eliot su ostali da posmatraju. U 7:06 Eliot je nazvao centralu: „Veliki broj aviona nadire sa severa, tri stepena istočno“. Poručnik Tajler, iz centrale ne nalazi da su vesti vredne pažnje. U 7:15 Eliot je ponovo zvao: „Nikad u životu nisam video toliko tačaka na ekranu. Najmanje 50 aviona nalazi se na 147 km udaljenosti“. U centrali Tajler konstatuje: „To ne treba ništa da znači“. U luci Perl Harbor leže usidrena 93 od ukupno 94 broda mornarice (70 ratnih brodova i 24 pomoćna plovna sredstva). Samo je razarač „Helm“ isplovio. Mornari lašte bakar, pišu pisma kućama, brišu prašinu sa mitraljeza za protivavionsku odbranu. Municija se nalazi dobro spremljena u ormanima čije ključeve nose sa sobom oficiri (koji nisu uvek prisutni). Od ukupno 231 aviona, koji su najvećim delom besprekorno poređani na aerodromima Vilar Fild i Hikem Fild, 143 su spremna za poletanje dok ih je 88 na opravci. Na brodogradilištu mornarice nalazio se dobar broj raznog oruđa za protivavionsku odbranu. Tri četvrtine ih nije uopšte imalo posadu: nijedan nije bio snabdeven municijom. Posle svake vežbe ostatak municije se vraća u depo. Oko pola osam ugledao je mornar Miligen sa razarača „Alen“ dva tuceta aviona kako kruže na visini od 1500 m. Koja li je to vežba po redu, pomislio je Miligen i nastavio svoj posao.
U Tokiju i Vašingtonu pregovaraju japanski diplomati sa smeškom na licima, o tome kako se američki i japanski interesi na Pacifiku moraju rešiti na miran način. U Perl Harboru u četvrt do osam oglasila su se crkvena zvona za misu. Deset minuta kasnije pala je prva bomba.
Dan pre objave embarga na uvoz sirovina od strategijskog značaja u Japan, iz Vašingtona su upozoreni komandanti u Perl Harboru: „Preduzmite mere predostrožnosti protiv svake eventualne mogućnosti“. Upozorenje je upućeno u Perl Harbor zato jer je od maja 1940. ova luka proglašena za stalnu bazu flote Sjedinjenih Država, koja početkom 1941. dobija tačniji naziv „Pacifička flota“. Tek što je preuzeo dužnost, novi komandant američke flote na Pacifiku admiral Hasband Kimel primio je vesti iz Vašingtona, koje su došle od američkog ambasadora u Tokiju, Gruja: „Jedan član ambasade obavešten je od mog peruanskog kolege da je čuo sa raznih strana, od kojih je jedna bila japanska, da japanske vojne snage planiraju opšti prepad na Perl Harbor ukoliko dođe do problema između Japana i Sjedinjenih Država, i da bi u napadu učestvovala sva moguća ratna sredstva. Moj kolega kaže da se oseća obaveznim da mi prenese ovu informaciju, budući da je potvrđena sa raznih strana, iako mu se taj plan čini fantastičnim“. U propratnom pismu, mornarička služba informacija kaže: „Ovim glasinama ne treba verovati“, sigurni da „uskoro ili u dogledno vreme“ nema osnove da se strahuje od japanskog napada na Perl Harbor. Admiral Kimel je ipak bio oprezniji, pa je javljao Vašingtonu: „Po meni postoji mogućnost da Perl Harbor bude napadnut (podmornicama, avionima ili oboma)“. Samo jedan dan kasnije, i general Volter Šort, koji je nekako u isto vreme kad i Kimel bio postavljen za komandanta vojske na Havajima, zahtevao je od Vašingtona više oružja za protivavionsku odbranu. General Maršal, načelnik Generalštaba je svestan toga da je dužnost vojske na Havajima da brani flotu te da postoji i te kakva potreba za lovcima i oružjem za protivavionsku odbranu. „Ono čega Kimel nije svestan“, pisao je Maršal u svome odgovoru, „je da čitavoj našoj vojsci nedostaje ovaj materijal i da Havaji stoje daleko bolje od bilo koje druge baze“. Kapetan bojnog broda Zaharijes, komandant teške krstarice „Solt Lejk Siti“, govorio je japanski, dobro poznavao špijunske metode i posedovao veoma brz način razmišljnja koji kod većine onih koji razmišljaju po nekom klišeu, budi sumnju. Prema njegovim rečima, on je krajem marta proricao Kimelu: „Ako se Japan odluči na rat, počeće vazdušnim napadom na našu flotu u Perl Harboru, i to jednog vikenda, verovatno jedne nedelje ujutro. Cilj napada biće izbacivanje naša četiri bojna broda. Bilo bi dobro da se pređe na patroliranje avijacijom, i to i do 500 milja unaokolo“. Kad je na to Kimel odgovorio da za tako nešto nema dovoljno aviona, Zaharijes je rekao: „Pobrinite se da ih dobijete, admiralu, jer dogodiće se onako kako sam vam rekao“. Šta je Kimel mogao da učini no da traži i da nastavi da traži.
Vašington je odbijao njegova traženja. Na zahtev Ministarstva spoljnih poslova, morao je da uputi jednu eskadru na proslavu Britanaca na Novom Zelandu, Australiji, Tahitima i Fidži ostrvima da bi se na taj način podvukla američka solidarnost sa Britanijom.
Aktivnost nemačkih podmornica i brodova na Atlantiku prisilila je Sjedinjene Američke Države da ojačaju atlantsku flotu. Da bi se to postiglo, moralo je ići na račun Pacifičke flote. Tako je u aprilu, maju i junu otplovilo iz Perl Harbora 20% njenih brodova: nosač aviona „Jorktaun“, brjni brod „Ajdaho“, „Misisipi“ i „Nju Meksiko“, 4 lakše krstarice i 2 diviziona razarača. Sredinom leta se na Atlantik sele i 3 tankera za naftu, 3 transportna i nekoliko pomoćnih brodova. Tri meseca pre napada na Perl Harbor, vojna atmosfera na ostrvu Oahu na Havajima bila je bezbrižna. Admiral Kimel je bio opsednut svojim problemima oko uvežbavanja. Neprestano su na njegovu zapovest smenjivani iskusni oficire i postavljani na nove brodove, a na njihovo mesto su dolazili novi koji su morali da se naviknu na Perl Harbor te da budu obučeni. Kimel je bio stavljen pred izbor: ili da mu ljudi stalno budu u stanju pripravnosti, ili da ih skoncentriše na obuku što bi išlo na račun budnosti. On se opredeljuje za ovo prvo.
Vašington je 27. novembra poslao „poslednji alarm“ svim komandantima na Pacifiku da budu u stanju pripravnosti „za svaki vid napada“. Kimelova depeša počinje ovom rečenicom: „Ova se vest mora smatrati kao upozorenje da je rat na vidiku“.
U subotu uveče, 6. decembra na južnoj strani Ford Ajlenda, ležala je američka Pacifička flota, obasjana morem svetlosti: 7 bojnih brodova, među kojima bojni brod „Rou“; osmi, „Pensilvanija“, bio je u doku. Od jula bio je to prvi put kako je svih osam brodova bilo na okupu unutar luke. Podmornice i razarači ležali su u grupama od tri do pet. Tu je bila usidrena: laka krstarica „Honolulu“, kao i stari minopolagač „Ogalala“, koji je ležao pored moderne lake krstarice „Helena“. S vremena na vreme, reflektori su obasjavali nebo. Posmatrajući ovu sliku izustio je general Šort: „Nije li to veličanstvena slika?“ I dodao: „A tek kakva bi to bila meta za gađanje…“
Sedmog decembra 1941. posmatrao je viceadmiral Nagumo Čuiči sa palube nosača aviona „Akagi“ kako se Sunce pomalja nad morem. Duvao je jak istočni vetar a uz to su i talasi bili previsoki da bi avioni sasvim sigurno mogli da uzlete. Ali Nagumo nije više imao izbora. Njegova flota koja se sastojala od 6 nosača aviona, 2 bojna broda, 2 teške i jedne lake krstarice, 9 razarača, te tri podmornice nalazila se na svega 500 kilometara udaljenosti od ostrva Oahu, američke pomorske baze Perl Harbor. Jedanaest dana je ovu ogromnu flotu pratilo 8 tankera od baze na Kurilskim ostrvima pa sve do ove tačke na Pacifiku. I svih jedanaest dana je ova ploveća eskadra ostala neprimećena. Sada dakle nije bilo povratka.Na palubama nosača aviona, grupe pilota u pilotskim uniformama, a poneki i sa hašamakijem, tradicionalnim povezima oko glave sledbenika šinto-religije, klanjali su se ispred portreta svoga cara, molili se pradedovima i pili po šolju mlakog vina od pirinča. Mehaničari su u međuvremenu pregledavali po poslednji put bombardere i lovce. Motori su se palili, a propeleri grabili vazduh. Na mostovima nosača aviona oficiri sa dvogledima u ruci posmatrali su signalnu katarku broda „Akagi“. Nešto pre šest časova signalne zastave su se digle na pola koplja, što je značilo: „Spremi se za start“. Polako su ovi pokretni kolosi okretali svoja kormila u vetar. Tada je izbilo 6 časova. Signalne zastavice na brodu „Akagi“ brzo su se dizale a potom opet spuštale. Jedan po jedan, zagrmeli su lovci na palubama a njihovu buku nadjačavao je poklič „banzai“ koji se orio sa svih brodova. Japan je stupio u rat sa Amerikom.
Dotle, u razuđenoj luci Perl Harbor ležali su usidreni brojni brodovi američke mornarice. U luci nije bila takva gužva kakva ponekad zna biti. Dobar deo flote bio je na otvorenom moru, između ostalog i tri nosača aviona, koja će kasnije Japancima zadati teškoće. Viceadmiral Holsi je sa nosačem „Enterprajs“ bio na 350 kilometara zapadno od Havaja i nalazio se na putu za Perl Harbor pošto je prevezao nekoliko lovaca na ostrvo Vejk. Pratile su ga tri teške krstarice i devet razarača. Admiral Njuton je sa nosačem aviona „Leksington“ bio na putu za Midvej da tamo prenese bombardere za mornaricu. Njega su pratile tri krstarice i pet razarača. Nosač aviona „Saratoga“ ležao je usidren u doku na zapadnoj obali Sjedinjenih Država. Viceadmiral Braun je sa jednom teškom krstaricom, pet razarača i grupom minolovaca bio kod ostrva Džonston. Dalje, tri teške krstarice, četiri razarača i četiri podmornice bile su na vežbi na raznim mestima u Tihom okeanu.
Za sve vreme dok su uzletale prve japanske eskadrile, oko 180 aviona raznih vrsta, i uzimale kurs prema Perl Harboru, na japanskim brodovima pomno su slušali radiostanicu u Honoluluu. Iz zvučnika se čula samo muzika za igru. Ni najmanjeg znaka da su Amerikanci uopšte slutili šta ih čeka. U 7:15 časova je poleteo i drugi talas: 170 aviona. A kad i ovi budu izvršili svoju dužnost, nadao se admiral Nagumo, od američkih brodova u Perl Harboru neće mnogo ostati. On je znao (jer japanska obaveštajna služba je odlično obavljala svoj posao do poslednjeg trenutka), da u luci nema ni jednog nosača aviona, zbog čega mu je bilo naročito žao, ali on sada nije mogao da čeka da se oni sada vrate.Opasnost da japanska flota bude otkrivena bila je prevelika.
U decembru 1941. Amerika još uvek nije imala posebno oformljeno vazduhoplovstvo kao vid oružanih snaga. Borbeni avioni spadali su ili pod komandu kopnene vojske ili ratne mornarice. Na ostrvu Oahu tri su aerodroma pripadala kopnenoj vojsci. Na dva su postavljeni bombarderi, a na trećem su se nalazili lovci. Mornarica je isto tako imala na Oahu svoja tri aerodroma: jedan na Ford Ajlendu, u centru luke, jedan kod Iva, a treći kod Kaneohe. Aerodrom na Ford Ajlendu služio je, uglavnom, za avione sa nosača aviona kada se ovi nalaze u luci i zbog toga je momentalno bio prazai. Tog 7. decembra je ukupno 100 američkih aviona bilo spremno za borbu. Najveći ih je broj bio postavljen u grupama, i to krilo do krila. Ovakav raspored je naredio general Šort, koji je opet dobio naređenje iz Vašingtona da bude krajnje oprezan zbog mogućih sabotaža. Na Havajima je, naime, živelo na hiljade Japanaca. Najlakši način da se avioni dobro čuvaju bio je grupisati ih. Šort nije mogao Japancima da učini bolju uslugu. U sedam i dvadeset telefon je zvonio u kući admirala Kimela. Na vezi je bio jedan oficir iz njegovog štaba, kapetan korvete Marfi, sa senzacionalnom novošću: razarač „Vord“, je u četvrt do sedam u svom uobičajenom patroliranju naišao na neidentifikovanu podmornicu na koju je otvorio vatru i najverovatnije je potopio“.„Dolazim odmah“, odgovorio je Kimel. Deset do osam, Marfi se opet javlja: „Vord“ je zaustavio jedan sumnjivi ribarski japanski brod i nastoji da taj brod dovede u Honolulu. Još pre no što je Marfi završio, u njegovu sobu u štabu upao je jedan mornar koji se nalazio na straži. „Signalni toranj javlja vazdušni napad Japanaca na Perl Harbor. I to sigurno nije vežba!“ Marfi je vest istog momenta preneo Kimelu i još pre no što je admiral obesio slušalicu začuo je eksplozije u luci kao i urlanje aviona. Izjurio je napolje. General Šort je slušao ovu tutnjavu iz svog stana i čudio se otkud tolika buka. Pomislio je da je mornarica otpočela svoje probne vežbe.I to nedeljom! Pitao se da li će dogovorena partija golfa sa Kimelom da se održi. Tri minuta posle osam u njegovu kuću upao je načelnik personalne službe, pukovnik Filips i javio: „Japanci su napali Hiken i Viler! Ovog puta stvar izgleda veoma ozbiljno“.
Kapetan bojnog broda Micuo Fušida, vođa japanske udarne grupe, prekinuo je u 11 minuta do osam po prvi put tišinu na radiju i signalizirao „To… to… to… to…“ Signal za napad. A kada ni posle 4 minuta ni na jednoj američkoj brodskoj palubi nije bilo traga od uzbune, i nijedna granata nije ispaljena u plavo nebo, Fušida šalje svome admiralu ugovorenu radio-poruku: „Tora… tora… tora“, što je značilo da je napad uspeo. Pale su prve japanske bombe na Ford Ajlend, a prva torpeda pljuštala su po zalivu.
Jedan od prvih torpeda pogodio je krstaricu „Reli“, dva druga zarila su se u stari bojni brod „Juta“, koji je služio još samo kao meta avionima. Tri minuta pre osam pogođena je krstarica „Helena“, i to u centar. Eksplozija je oštetila i minopolagač „Ogalala“ koji se nalazio do nje. Bilo je osam časova. Mornarička kapela na „Nevadi“ počela je da svira himnu. Zastava se dizala lagano i ponosno. Jedan japanski avion se spustio do iznad same vode, bacio torpedo na „Arizonu“, a iz mitraljeza obasuo paljbu na krmu broda „Nevada“. Meci su razneli zastavu u komadiće dok ni jedan jedini mornar nije bio ozleđen.
Na palubama američkih brodova otvarali su sanduke sa municijom na silu čekićima i polugama. I dok su, posle torpeda, bombe počele da pljušte po bojnim brodovima i krstaricama, američka flota je počela da uzvraća vatrom. Sa brodova koji su goreli i polako tonuli, štektali su mitraljezi i razlegala se grmljavina protivavionskih oruđa. Prvi Japanci se survavaju u zaliv Ford Ajlenda, te između brežuljaka na obali. Ali pristizalo je sve više i više novih. A posebno je bilo zastrašujuće što niko i nije znao odakle dolaze. Sa Ford Ajlenda videlo se kako „Oklahoma“ eksplodira. Osam minuta posle eksplozije prvog torpeda „Oklahoma“ je ležala prevrnuta na vodi. Nešto kasnije eksplodiralo je i skladište municije na prednjem delu broda „Arizona“. Ogromna vatrena lopta se digla 150 m u vazduh. Snaga eksplozije je odnela posadu koja se nalazila na palubi brodova „Nevada“, „Vestal“ i „Vest Virdžinija“. Stotine njih sa palube „Arizona“ se pretvoriše u pepeo. Više od hiljadu ljudi umrlo je u svega nekoliko sekundi. Sada je gorela i voda u zalivima luke: iz pogođenih brodova izlila se nafta koja je odmah počela da gori. U osam i deset, kada se admiral Kimel pojavio u svom štabu, morao je bespomoćno da konstatuje kako je u nepunih 15 do 20 minuta nestala flota koja je bila njegov ponos: „0klahoma“, „Arizona“ i „Virdžinija“ su potopljene, dok „Kalifornija“ još tone. „Merilend“ i „Tenesi“ su teško oštećeni i ne mogu se pomeriti jer su okruženi olupinama. „Nevada“ koja je pogođena jednim torpedom i dvema bombama, gori i jedva se održava na vodi. „Reli“ je ostavljao jadan utisak sav obavijen dimom. Nijedan od brodova nije bio u stanju da reaguje na naredbu koja je bila data odmah posle napada: „Svi brodovi neka isplove!“ Kimel u ovom momentu nije čak ni znao da li je nekom od brodova i uspelo da pobegne iz luke, a i to ne bi značilo spas. Japanci su mislili na sve, te su tako ispred obale Oahu postavili 28 velikih podmornica za velike udaljenosti koje su vrebale. Pet od ovih podmornica je u noći između 6. i 7. decembra lansiralo minijaturne podmornice-torpeda kojima su upravljala samo po 2 čoveka, koji nisu uspeli da Amerikancima nanesu znatniju štetu.
I dok je napad na Perl Harbor dostizao najvišu tačku, a luka se pretvorila u goruće more, u kome se davilo i sagorevalo na stotine ljudi, naišli su sa dve strane na ostrvo Oahu američki avioni koji o svemu tome ništa i nisu slutili. Jedna se grupa sastojala od bombardera B-17 koji su se nalazili na putu sa kopna za Hikem. Kada su piloti ovih aviona ugledali oblake dima nad Perl Harborom, jedni su mislili da su to vežbe sa veštačkim dimom, a drugi, kako se upravo danas spaljuju ogromne količine šećerne trske na brežuljcima. Tek kada su kontrolni toranj na Hikemu zamolili za instrukcije za sletanje, odgovorio im je jedan miran glas kako je aerodrom napadnut od neidentifikovanih neprijateljskih aviona. Odmah nakon toga ugledali su japanske lovce koji su se žestoko na njih okomili. Prvi bombarder B-17 se sigurno spustio na pistu dok je drugog pre sletanja pogodio neprijatelj, a treći se spustio sa tri J-panca uz sam rep aviona. Neki su se odlučili da pobegnu na druge aerodrome, ali ubrzo su uvideli da tamo situacija nije bolja. Osim japanskih lovaca njih je sada gađala i sopstvena protivavionska artiljerija, jer su kopnena vojska i mornarica sa Oahua pucale u sve šta je letelo. U istu situaciju je naišla i grupa od 18 aviona koji su dolazili sa „Enterprajsa“ i nameravali da se spuste na Ford Ajlend.
Oni su prošli još gore od bombardera B-17. Četiri aviona su Japanci odmah srušili iznad samog Oahua, dok je peti pogodila sopstvena protivavionska odbrana. Uskoro su američki piloti shvatili da je najsigurniji način spustiti se na Oahu: ponašati se kao neprijatelj. Dakle oni su pogasili svetla, leteli što je moguće bilo niže i gotovo šunjajući spustili se.Sada se pojavio i drugi talas japanskih aviona iznad Perl Harbora. A kada su ovi japanski avioni pobacali i poslednje svoje bombe, ostao je dim, plamen, goruće ulje na vodi, ropci umirućih, izbezumljeno lupanje i poziv u pomoć stotine onih koji su se našli u olupinama potopljenih brodova. Kapetan bojnog broda Fušida mogao je da bude zadovoljan. On je napravio još jedan krug da bi snimio koju fotografiju a onda je dao kurs ka „Akagi“. Admiral Nagumo primio ga je sa širokim osmehom. Uspeh napada bio je daleko veći no što se iko mogao i nadati, a gubici na japanskoj strani bili su neverovatno mali: samo 29 aviona se nije vratilo, a svega je 55 ljudi nestalo.
I u Perl Harboru se pravio bilans: 18 brodova je potopljeno ili teško oštećeno. Zauvek su izgubljeni bojni brod „0klahoma“, „Arizona“ i stari bojni brod „Juta“ koji je služio kao meta za školsko gađanje kao i razarači „Kesin“ i „Dounes“. Drugi brodovi će možda moći biti popravljeni, ali će sigurno mesecima ili godinama biti van upotrebe. Na aerodromima je uništeno 188 aviona a 159 oštećeno. Više od 2000 Amerikanaca je izgubilo živote, a više od 1000 ranjenih bilo je u bolnicama. Od onih na stotine nestalih mnogi su bili živi zarobljeni u prostorijama potonulih brodova, kao ona trojica na „Vest Virdžiniji“. Imali su dovoljno vazduha, slatke vode i hrane da izdrže do 23. decembra. Oni su pravili sami svoj kalendar: svakog dana su stavljali po jedan krstić. Tek posle nekoliko meseci, kad je „Vest Virdžinija“ bila izvučena, pronađena su njihova tela.
Preuzeto sa svetskirat.net
Šest nosača aviona, dva bojna broda, dve teške krstarice, i jedna lakša, devet razarača i tri podmornice isplovili su između 10. i 18. novembra 1941, jedan po jedan ili po dva, jedan za drugim, iz japanske baze Kure, smeštene s unutrašnje strane Japanskog mora. I osam tankera za prevoz nafte je takođe napustilo luku. Imena tankera su lažno poetska: „Povećana radost“, „Srebrni ždral“, „Magla cveća“, „Svetleća pena“, „Dolina vetra“. Teški teret je podjednako raspoređen na svaki od brodova, a topovi i mitraljezi su zakamuflirani. Zabranjena je svaka radio veza, kako bi američki prisluškivači mogli da konstatuju potpuni mir nad japanskom bazom.
Admiral Nagumo je 26. novembra naredio da za njegovim brodom isplovi nosač aviona „Akagi“. Plovili su najsevernijom rutom ka istoku, tačno po 43. severnoj paraleli, gde je vreme najrđavije i šanse da budu otkriveni najmanje. Na stotine pilota i na hiljade njihovih pomoćnika dobilm su naredbu da ni najmanje otpatke ne bacaju u more jer bi i to moglo da posluži „neprijatelju“ da ih otkrije. Prvog dana navigacija je otežana vetrom i jakom maglom. Svaki američki, britanski ili holandski brod koji bi slučajno susreli morao bi da se potopi. Na brodove neutralnih zemalja postavila 6i se naoružana posada i isključila radiostanica.
Jedini brod koji su susreli u toku dvnaestodnevnog putovanja, bio je japanski trgovački brod. Orkanski vetrovi cepali su zastave i bacali na desetine mornara u talase. Budući da je svake godine za vreme manevara na moru nestajalo pedeset do stotinu ljudi, ovi su se gubici smatrali normalnim. Admiral Nagumo je dao zapovest da se svakoga dana sluša radio Honolulu.Ništa se nije moglo konstatotovati osim normalnog zabavnog programa.Na Havajskim ostrvima niko nije ni bio svestav opasnosti koja će uskoro da ih stigne.
Drugog decembra admiral Jamamoto signalizirao je radiografski sa svoga broda u Japan: „Popnite se na brdo Niitaka“, što je bio dogovoreni znak za izvođenje napada. Kasnije toga dana sledi uputstvo: „Dan X je 8. decembar“, što je za Havaje 7. decembar – nedelja. U Tokiju autobusi puni pomorskih oficira i mornara, koji su došli iz baze Jokosuke, obilaze turistička mesta. Ovim je trebalo pokazati prijatelju i neprijatelju da najveći deo atlanske flote leži u domaćim lukama; posadi se pružila prilika da se bezbrižno provodi. Njihove manje sretne kolege, koji su plovili kroz orkane i talase visoke kao kuća, su prilikom prolaska 170. meridijana, Z.decembra, uzimali gorivo. Tri ispražnjena tankera dobila su naređenje da se vrate kući; a drugih pet ih je sledilo. Prilikom prelaska datumske linije (180. meridijana), 3. decembar ne traje 24 časa, već 43 časa i 30 minuta; prelazi se sa tokijskog na havajsko vreme. Kratko vreme posle prelaska datumske linije flota je napustila 43. paralelu i uzela kurs ka jugoistoku. Napetost je rasla. Ako budu otkriveni pre ili na sam 5. decembar, neće biti napada na Perl Harbor; ako budu otkriveni 6. decembra, admiral Nagumo će odlučiti da li će napasti ili neće; ako budu otkriveni tek 7. decembra napad će biti izvršen u svakom slučaju.
Precizno ploveći na jug stigli su brzinom od 24 do 26 čvorova na tačku predviđenu za uzletanje aviona, 275 milja severno od Perl Harbora. Nagumov navigacioni oficir pokazao se izvrsnim; danima nije bilo moguće orijentisati se prema nebu, a ipak je doveo flotu na željenu tačku. Na palubama je 190 aviona stavljeno u stanje pripravnosti. Piloti su raspolagali veoma jasnim kartama Perl Harbora, koje su dopunjavali tajnim informacijama sve do poslednjeg časa. Slao im ih je japanski konzul iz Honolulua, koji se kasnije sa kilometarske udaljenosti divio rezultatima svoje špijunaže. Nedelja ujutro, 3:42 časa. Sa američkog minolovca „Kondor“ koji je krstario na dve milje od ulaska u luku, ugledao je oficir straže Makloj na nepunih stotinak metara još u tami, jedan čudni beli talas. Ovaj talas, beli trag periskopa jedne podmornice, približio se minolovcu na pedesetak metara, primetio ga, okrenuo se i počeo da beži. Sa „Kondora“ su signalizirali patrolnom razaraču „Vord“, koji se nalazio u blizini, sledeće: „Podmornica pod vodom primećena, kurs zapad, brzina devet čvorova“. Oba broda polaze u potragu. Najbliža radio-stanica na Bišops Poentu čuje razgovore između „Kondora“ i „Vorda“ i ne raportira ništa. U 6:45 časova „Vord“ pronalazi jednu mini-podmornicu dužine 13 metara sa dva člana posade i uništava je paljbom iz topovai dubinskim bombama. Ovo saopštenje stiglo je hijerarhijskom linijom, koja ima mnogo stepenika, između 7:20 i 7:25 časova do admirala Kimela, komandanta Pacifičke flote. On izjavljuje: „dolazim odmah“ i upućuje se u štab. U međuvremenu, antitorpedna mreža na samom ulazu u luku satima je stajala otvorena, pošto je u 4:58 ispustila dva minolovca. Bilo je to suprotno svim merama predostrožnosti. Ovu američku bezbrižnost iskoristila je jedna japanska mini-podmornica i nezapaženo ušla u luku.
Nedelja, 6 časova ujutro. Dve teške krstarice japanske eskadre prolaze pokraj mesta odakle će sa nosača aviona poleteti lovci i bombarderi, te šalju četiri izviđačka aviona tipa „zero“ u pravcu Perl Harbora. Iza njih se upućuje prvi talas koji napada: četrdeset „katesa“ sa torpedima, 50 „katesa“ sa bombama koje će biti bačene sa velikih visina, 50 drugih bombardera i 50 lovaca tipa „zeke“.
U Tokiju i Vašingtonu pregovaraju japanski diplomati sa smeškom na licima, o tome kako se američki i japanski interesi na Pacifiku moraju rešiti na miran način. U Perl Harboru u četvrt do osam oglasila su se crkvena zvona za misu. Deset minuta kasnije pala je prva bomba.
Aktivnost nemačkih podmornica i brodova na Atlantiku prisilila je Sjedinjene Američke Države da ojačaju atlantsku flotu. Da bi se to postiglo, moralo je ići na račun Pacifičke flote. Tako je u aprilu, maju i junu otplovilo iz Perl Harbora 20% njenih brodova: nosač aviona „Jorktaun“, brjni brod „Ajdaho“, „Misisipi“ i „Nju Meksiko“, 4 lakše krstarice i 2 diviziona razarača. Sredinom leta se na Atlantik sele i 3 tankera za naftu, 3 transportna i nekoliko pomoćnih brodova. Tri meseca pre napada na Perl Harbor, vojna atmosfera na ostrvu Oahu na Havajima bila je bezbrižna. Admiral Kimel je bio opsednut svojim problemima oko uvežbavanja. Neprestano su na njegovu zapovest smenjivani iskusni oficire i postavljani na nove brodove, a na njihovo mesto su dolazili novi koji su morali da se naviknu na Perl Harbor te da budu obučeni. Kimel je bio stavljen pred izbor: ili da mu ljudi stalno budu u stanju pripravnosti, ili da ih skoncentriše na obuku što bi išlo na račun budnosti. On se opredeljuje za ovo prvo.
Vašington je 27. novembra poslao „poslednji alarm“ svim komandantima na Pacifiku da budu u stanju pripravnosti „za svaki vid napada“. Kimelova depeša počinje ovom rečenicom: „Ova se vest mora smatrati kao upozorenje da je rat na vidiku“.
Dotle, u razuđenoj luci Perl Harbor ležali su usidreni brojni brodovi američke mornarice. U luci nije bila takva gužva kakva ponekad zna biti. Dobar deo flote bio je na otvorenom moru, između ostalog i tri nosača aviona, koja će kasnije Japancima zadati teškoće. Viceadmiral Holsi je sa nosačem „Enterprajs“ bio na 350 kilometara zapadno od Havaja i nalazio se na putu za Perl Harbor pošto je prevezao nekoliko lovaca na ostrvo Vejk. Pratile su ga tri teške krstarice i devet razarača. Admiral Njuton je sa nosačem aviona „Leksington“ bio na putu za Midvej da tamo prenese bombardere za mornaricu. Njega su pratile tri krstarice i pet razarača. Nosač aviona „Saratoga“ ležao je usidren u doku na zapadnoj obali Sjedinjenih Država. Viceadmiral Braun je sa jednom teškom krstaricom, pet razarača i grupom minolovaca bio kod ostrva Džonston. Dalje, tri teške krstarice, četiri razarača i četiri podmornice bile su na vežbi na raznim mestima u Tihom okeanu.
U decembru 1941. Amerika još uvek nije imala posebno oformljeno vazduhoplovstvo kao vid oružanih snaga. Borbeni avioni spadali su ili pod komandu kopnene vojske ili ratne mornarice. Na ostrvu Oahu tri su aerodroma pripadala kopnenoj vojsci. Na dva su postavljeni bombarderi, a na trećem su se nalazili lovci. Mornarica je isto tako imala na Oahu svoja tri aerodroma: jedan na Ford Ajlendu, u centru luke, jedan kod Iva, a treći kod Kaneohe. Aerodrom na Ford Ajlendu služio je, uglavnom, za avione sa nosača aviona kada se ovi nalaze u luci i zbog toga je momentalno bio prazai. Tog 7. decembra je ukupno 100 američkih aviona bilo spremno za borbu. Najveći ih je broj bio postavljen u grupama, i to krilo do krila. Ovakav raspored je naredio general Šort, koji je opet dobio naređenje iz Vašingtona da bude krajnje oprezan zbog mogućih sabotaža. Na Havajima je, naime, živelo na hiljade Japanaca. Najlakši način da se avioni dobro čuvaju bio je grupisati ih. Šort nije mogao Japancima da učini bolju uslugu. U sedam i dvadeset telefon je zvonio u kući admirala Kimela. Na vezi je bio jedan oficir iz njegovog štaba, kapetan korvete Marfi, sa senzacionalnom novošću: razarač „Vord“, je u četvrt do sedam u svom uobičajenom patroliranju naišao na neidentifikovanu podmornicu na koju je otvorio vatru i najverovatnije je potopio“.„Dolazim odmah“, odgovorio je Kimel. Deset do osam, Marfi se opet javlja: „Vord“ je zaustavio jedan sumnjivi ribarski japanski brod i nastoji da taj brod dovede u Honolulu. Još pre no što je Marfi završio, u njegovu sobu u štabu upao je jedan mornar koji se nalazio na straži. „Signalni toranj javlja vazdušni napad Japanaca na Perl Harbor. I to sigurno nije vežba!“ Marfi je vest istog momenta preneo Kimelu i još pre no što je admiral obesio slušalicu začuo je eksplozije u luci kao i urlanje aviona. Izjurio je napolje. General Šort je slušao ovu tutnjavu iz svog stana i čudio se otkud tolika buka. Pomislio je da je mornarica otpočela svoje probne vežbe.I to nedeljom! Pitao se da li će dogovorena partija golfa sa Kimelom da se održi. Tri minuta posle osam u njegovu kuću upao je načelnik personalne službe, pukovnik Filips i javio: „Japanci su napali Hiken i Viler! Ovog puta stvar izgleda veoma ozbiljno“.
Jedan od prvih torpeda pogodio je krstaricu „Reli“, dva druga zarila su se u stari bojni brod „Juta“, koji je služio još samo kao meta avionima. Tri minuta pre osam pogođena je krstarica „Helena“, i to u centar. Eksplozija je oštetila i minopolagač „Ogalala“ koji se nalazio do nje. Bilo je osam časova. Mornarička kapela na „Nevadi“ počela je da svira himnu. Zastava se dizala lagano i ponosno. Jedan japanski avion se spustio do iznad same vode, bacio torpedo na „Arizonu“, a iz mitraljeza obasuo paljbu na krmu broda „Nevada“. Meci su razneli zastavu u komadiće dok ni jedan jedini mornar nije bio ozleđen.
Oni su prošli još gore od bombardera B-17. Četiri aviona su Japanci odmah srušili iznad samog Oahua, dok je peti pogodila sopstvena protivavionska odbrana. Uskoro su američki piloti shvatili da je najsigurniji način spustiti se na Oahu: ponašati se kao neprijatelj. Dakle oni su pogasili svetla, leteli što je moguće bilo niže i gotovo šunjajući spustili se.Sada se pojavio i drugi talas japanskih aviona iznad Perl Harbora. A kada su ovi japanski avioni pobacali i poslednje svoje bombe, ostao je dim, plamen, goruće ulje na vodi, ropci umirućih, izbezumljeno lupanje i poziv u pomoć stotine onih koji su se našli u olupinama potopljenih brodova. Kapetan bojnog broda Fušida mogao je da bude zadovoljan. On je napravio još jedan krug da bi snimio koju fotografiju a onda je dao kurs ka „Akagi“. Admiral Nagumo primio ga je sa širokim osmehom. Uspeh napada bio je daleko veći no što se iko mogao i nadati, a gubici na japanskoj strani bili su neverovatno mali: samo 29 aviona se nije vratilo, a svega je 55 ljudi nestalo.
Preuzeto sa svetskirat.net
