Националистичка тематика!

[СРБСКИ КОСМЕТ]

„У свету се није десило да такав никоговић после смрти, коју је сам призвао, оствари толико признања, да највеће установе, фирме, улице и тргови добију његово име!?“



Адем Јашари, одраз културе и наслеђа Шиптара са КиМ.
Пише: Зоран Влашковић

– Он никада није прочитао ниједну књигу!

– Он никда није завршио никакву школу!

– Он је рекетирао своје сународнике, не плаћајући јело и пиће где год то било на КиМ!

– Он никада није прошао поред позоришта а камо ли гледао неку позоришну представу!

– Он никада није погледао неку фудбалску утакмицу!

– Он никада није сео у авион, а виђао их је много пута на небу изнад Дренице!

– Он никада није живео у улици!

– Он никада………..

Е, баш по њему што је био нешколован, разбојник, кабадахија, па терориста, што никада није прочитао ниједну књигу…… Приштина и Албанци су таквог никоговића уздигли на пиједестал академика и више од тога!


Тешко је и замислити, Адем Јашари и позориште!

И баш што је био такав, данас су Албанци својим водећим институцијама: народном позоришту, школама, библиотекама, вртићима, аеродрому, стадионима, улицама и трговима, кафићима…. даровали име Адем Јашари!?

У свету се није десило да такав никоговић после смрти, коју је сам призвао, оствари толико признања, да највеће установе, фирме, улице и тргови добију његово име !?


Стадион у јужном делу К. Митровице.Одигравање утакмице на стадиону који носи име терористе је пљување спорта и спортиста
На овај начин Приштина и Албанци су убили образовање, васпитање, образ, морал, цивилизацију, човечанство, демократију, част, поштење, знање, културу, науку……



А шта би тек било да је Адем Јашари био академик !? Боље што није ? Јер би се све на Косову и Метохији онда звало Адем Јашари !

Аутор: Зоран Влашковић



Дугогодишњи је новинар листа „Јединство“ који се до 1999. године штампао у Приштини. Вишеструки је добитник награде матичног листа за најбољег новинара године. Аутор је три књиге о Косову и Метохији.

Први је обишао караулу Кошаре после окупације КиМ од стране НАТО-а, први фотографисао немачке војнике окупаторских снага на бункерима из Другог светског рата које су такође Немци саградили на северу КиМ. Данас је сарадник многих гласила у Србији али и широм света где се издају листови на српском језику.

Рођен је и живи у Косовској Митровици.




Извор: КМ новине

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

"Ти не дај Видовдане да име ми нестане..."

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Младост Србије...

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Аутор: Никола Павловић
Већ неколико дана, трудим се да разумем поенту актуелних протеста, који се непрекидно одржавају у неколико већих градова у Србији. Напрежем се да схватим, зашто се сваког дана окупљају хиљаде демонстраната по градовима у Србији износећи периферне и неозбиљне захтеве. Већ осам дана, не успевам да нађем одговор.
Ако се протестује против нерегуларности на председничким изборима, морам вам рећи, да сте сами на исте изашли, својим изласком дали легитимитет, а учешћем ваших кандидата на истим, увећали победу Александара Вучића. У демократију сте веровали, демократија вас је изневерила и сада се недемократски буните. Будите макар мало поштени, признајте да сте изгубили и дајте вашим кандидатима црвене картоне, за катастрофални пораз на изборима.
Протести после изборног пораза, немају смисла. Да сте којим случајем били мало паметнији, па уочили да демократије нема, да заступљеност ваших кандидата у медијима није иста као и кандидата режима, и да режим контролише велики део изборног система, па онда протестовали ПРЕ ИЗБОРА, тада би све имало много више смисла.


Ако можда протестујете због ниских плата, незапослености, лошег здравства, лошег система образовања, лажних диплома, зато што вас страни инвеститори третирају као стоку, и ако верујете, да ћете све то постићи сменом неколико функционера, (било да су они председници Скупштине или директори неких медија), или поништавањем пар диплома, (било да је то и сам министар полиције), промашујете суштину проблема. Можда чак верујете, да ћете на тај начин, „окрњити“ режим, па бисте у будућности могли да изборите и ванредне председничке изборе, на коме бисте неким чудом оборили Александара Вучића. Чак да толико машти дозволимо, поново би сте промашили суштину проблема.
Ваши вољени председнички кандидати, вероватно вас нису обавестили, да се суштинске а не козметичке, промене дешавају променом целокупног система. Да би сте сменили овај и овакав систем, морате такође да знате, да је Србија под латентном окупацијом и да се наравно, у земљи која је десуверенизована, не даје значаја ни радницима, ни студентима, ни пензионерима, ни здравству ни школству ни праву гласа. Дакле, примарни проблем је окупација земље а секундарни побољшавање свеопштег животног стандарда. У земљи где су страни инвеститори, арапи, амбасадори и разни страни саветници на првом месту, природно је да домицијално становништво буде на последњем. У земљи која је опустошена неолибералном догмом, где робовски рад некажњено диктирају стране компаније, нема места социјалној правди и људском односу према раднику.
Али зашто би вас ваши вољени политички лидери и обавештавали о оваквом погледу на ситуацију. Па само на овим изборима, ти исти ваши председнички кандидати, узели су више од 200.000 евра свако, само за учешће на истим. Ти исти ваши нови-стари председнички кандидати имају савршену корист од овог и оваквог система. Они добијају, или ће добијати, када се све сабере, баш у тој Скупштини, коју сте ономад гађали јајима, око 600.000 динара по посланику. Зашто би вас дакле, неко од њих обавестио, да сте окупирани и да је то узрок свих ваших проблема, када они, од исте те окупације имају само користи.


Још нешто, ја се овом приликом не обраћам индоктринираној омладини ДС-а, Саше Јанковића, Вука Јеремића, јуришницима Жуте патке, агентима Канваса, Женама у црном, разним квазилевичарским организацијама типа Маркс 21 и свим осталима НВО у служби окупатора, који воде ове протесте и који ће за исте бити добро плаћени.
Ја се овом приликом обраћам превареној и заведеној омладини, студентима, радницима, војницима и полицајцима, који ће свој бес каналисати и потрошити у погрешном правцу а ништа добро себи донети неће. Они против којих протестујете и они који вас (пред)воде на те исте протесте имају заједнички циљ, само им се брзине у долажењу до тог циља разликују. Погонско гориво, које ових дана сагорева у великој мери, сте управо ви. Како су се тако брзо заборавили плодови 5. октобра?
На крају, сам назив протеста „Против диктатуре“ долази у обзир, али једино ако му дамо други смисао, као уосталом и самим протестима –„ Против (западне) диктатуре“ јер је то једина диктатура, која се надвила над српским народом.

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

http://www.fondsvetozarmiletic.rs/
Кратки документарни филм у продукцији Фонда Светозар Милетић.

Филм се бави проблемом свеопштег пада вредности у постмодерној Србији. Сам центар таквог посрнућа и најсликовитији пример, је сама престоница – Београд.

Цитирајући еминентне стручњаке, који су се далеко пре бавили овим проблемом, кроз истраживање античких цивилизација, аутори филма повезују индикаторе пропасти тадашњих цивилизација, са данашњицом, која по свему судећи, иде истим путем.

Поред спољашње латентне окупације, суочени смо, услед урушавања вредности, и са оном много опаснијом- унутрашњом.

Зато и не чуди, да се Београд, све више пореди са центром светске проституције – Бангкоком.

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Гроб и црква Милоша Обилића
Знате где су стари дубровачки извори, али и велики османлијски путописац Евлија Челебија (25. март 1611. Истанбул – 1682. Египат) и Никола Бошковић, отац Руђера Бошковића записали да је сахрањен Милош Обилић?

Место које горенаведени људи помињу зове се Кисела Бања и налази се у Лабу, на Косову.

Ми то место никад нисмо обележили нити посећивали, нити се поклонили сенима.

А оно што је он урадио, је отприлике исто као да је неко убио Хитлера кад је кренуо марта ’41. на нас… или ’39. на Европу (Пољску).

У делу ,,Повјест Дубровачке Републике„ , Енгел – Стојановић (1903, Дубровник) у делу који описује правце којима се одвијала трговина Дубровчана, говори се о селу Кисела Бања у Лабу, које Албанци деформисано изговарају као Кислобај, као о месту у коме је сахрањен јунак Милош Обилић.

Остало је записано да је у том месту пре Другог св. рата (1935.) откривена црква 11м дужине и 6м ширине, и по свему судећи се на ову цркву односе речи чувеног османлијског путописца Евлије Челебије, да је ,,преко, у планини, манастир посвећен Милошу“ да су га Срби подигли ,,у спомен имена проклетог Милоша“. Наравно да је чувеном османлијском путописцу Милош био ‘проклет“, јер им је пробуразио цара.

Челебија је Косовом и Лабом пролазио 1660. у друштву Мелек Ахмед – паше; остало је забележено да је Мелек паша, увидевши како је Муратово турбе без чувара и у запуштеном стању почео да се љути, па му Евлија Челебија говори:

,,Господару мој, у планини тамо преко Срби су подигли један манастир посвећен спомену имена проклетог Милоша који је овог султана убио. У манастиру има кандила од драгог камења и разноврсних кадионица пуних сирове миомирисне амбре. Манастирски калуђери дан и ноћ служе долазеће и одлазеће госте, будући да су манастирске задужбине и простране и богате, али гроб нашег победоносног цара нити има задужбине нити трубедара (чувара гроба).“

(Паша тада одваја две кесе гроша ‘вилајетским људима а околна раја позвана је да очисти турбе, што је и учињено, па је турбе постало споменик и место ходочашћа муслимана.)

Место у коме је откривена црква је од 19. века насељено Арбанасима, и они су његов назив превели у Кисха Милосхит (у преводу Милошева црква) , јер су и они знали да је ту сахрањен Обилић.

Код Атанасија Урошевића, нашег антропогеографа, географа и етнолога, у капиталном делу Топоними Косова, стр. 61, каже да је

…,,Kisha Miloshit (у преводу са албанског Милошева црква) је место у данас албанском месту Киселој Бањи (Лаб). У 17 и 18. веку се веровало да је ту сахрањен Милош Обилић.„

Урошевић наводи запис Николе Бошковића, оца Руђера Бошковића, у коме помиње цркву у којој је гроб Милошев, па каже да је:

,,Новопазарски и доцнији дубровачки трговац Никола Бошковић, отац научењака Руђера Бошковића, по сећању је почетком 18. в написао мемоарске успомене на стару Рашку, где о Муратовом турбету каже да се налази ,,северно од Приштине, усред Косова, као башта озидан простор, усред кога је кубе и под њим гроб султана које уби Милош Кобиловић, и даље говори о цркви у којој је гроб Милошев.“

Муратово турбе, гроб Хафис Мехмед паше.

Црква у којој је, по предању, сахрањем Милош Обилић помиње се и у опису пута дубровачког посланика Ивана Кабоге у Цариград 1792. Ту стоји да су…

,, прешавши Лаб, видели с леве стране ‘три миље далеко цркву, у којој је сахрањен Милош Кобилић„

Даље помиње Муратово турбе који су посетили, итд.

У изворима се помињу и други путописци који су оставили сведочанство о Милошевом гробу и цркви, као што је Француз Ами Буе ( A. Boué, La Turquie d’Europe, Paris 1840.)

За оне радозналог духа који би желели да сазнају нешто више – покушајте да нађете нешто од књига које ћу овде навести:

Атанасије Урошевић: ,,Топоними Косова“, Београд 1972. Евлија Челебија, ,,Путопис,“ Веселин Маслеша, Сарајево 1973.

Глиша Елезовић: ,,Још нешто из прошлости Муратова гроба на Косову,“ Скопље, 1934.

Б. Трухелка Б. : ,,Старовлашка сећања Николе Бошковића“, Мисао, Београд 1930.

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Ево шта јевреји мисле о Србима и свим слављанским белим народима, овај је из Београда .. Чим им кажеш истину да су сатанска-Хазарска хибридна накот.. Они полуде, и пљуују.

Ево шта Београдски Сефарди и Ашкенази Сатанисти мисле о Космету ..и хвале се да су они ово омогућили шиптарима..

- ево један од деструктивнијих жидо-педера .. Хвали се да је убијао хришћане и палестинце.. Ради за амб. Израела у Бгд.

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

ПОП ВЛАДА ЗЕЧЕВИЋ, КОЈИ ЈЕ ПРОДАО ВЕРУ ЗА ВЕЧЕРУ, ПОТПИСАО ЈЕ УКАЗ О ЗАБРАНИ ПОВРАТКА СРБА И ЦРНОГОРАЦА НА КОСМЕТ

11.05.2016

Аутор – Зорица Пелеш

Поп Владимир – Влада Зечевић (1903-1970), православни свештеник, студент проте Стеве Димитријевића, који је изневерио Дражу Михаиловића и своје четничке саборце, заменивши током Другог светског рата свештеничку мантију партизанском униформом, био је већник Другог засеадња АВНОЈ-а и први министар полиције у „Демократској држави Југославији“ Јосипа Броза.

На промоцији моје књиге о проти Стеви у Алексинцу 5.јула 2001.г. био је један Алексинчанин, емигрант из Аустралије, пријатељ брата по оцу др Босе Милошевић, Веселина – Вићи Прљинчевића. Њих двојица су заједно били у четницима. Био је то његов први долазак у отаџбину након Другог светског рата и он је , по повратку за Аустралију, написао за „Искру“ утиске са моје промоције.

Био је одушевљен што се коначно у Србију вратила слобода и што су се почеле појављивати књиге попут моје о проти Стеви („Искру“ иначе уређује Владимир Љотић, син Димитирја Љотића, који живи у Енглеској).


Он је чика Вићи донео из Аустралије копију „Службеног гласника “ од 6.ожујка (марта) 1945.г. у коме је на наславној страни био указ о „ПРИВРЕМЕНОЈ ЗАБРАНИ ВРАЋАЊА КОЛОНИСТА У ЊИХОВА ПРЕЂАШЊА МЕСТА ЖИВЉЕЊА.“


Нисам могла да се повратим од чуда и покварености попа Зечевића и србских комуниста, који су на перфидан начин забранили повратак Србима и Црногорцима на њихова вековна огњишта – на КОСМЕТ. Да се Власи не досете, они нису навели да забрана важи за прогнане Србе и Црногорце са Космета, већ су их прекрстоли у „КОЛОНИСТЕ“. Како неко може бити колониста на земљи на којој је рођен и он и његови преци?!.

Чика Вића, чији је отац проф, Призренске богословије Александар – Алекса Прњинчевић, рођен у селу Бабљак код Урошевца и потомак је лозе Немањица, рођен је у Призрену 1924, као и његове сетре и браћа и сви они су са осталим Србима били протерани са својих косметских вековних огњишта.


У тој „ЗАБРАНИ“ поп Владa изражава „збринутост“ за те тзв.колонисте, јер није као време за њихиов коначни повратак на Космет, а и било би им наводно да се излажу трошковима путовања на Космет који нису били мали.
„Службени гласник“ је штампан ЛАТИНИЦОМ у сред Београда и то на хрватском, јер за назив месеца марта Хрвати користе „ожујак“. А и Други светски рат није још званично био завршен.


По повратку из Алексинца однела сам копију тог „Службеног гласника“ у Архив САНУ и сви запослени су се запњили када су је видели, јер у Архиву САНУ нису имали ни један примерак тог злосрећног „Службеног гласника“ од 6.ожујка 1945.г., па су ме замолили да им га ископирам.


Милсим да је све ово УЖАС!

Аутор – Зорица Пелеш

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Рат

Ако нам сви кажу да немамо непријатеље и да Србији не треба тако много тенкова, авиона и бајонета, ако одају тајне и смањују број пукова, то значи да нам непријатељи спремају рат, то значи да ускоро почиње рат. Ако власт жури да се робовски клања господарима у Лондону, Вашингтону и Тел Авиву, изнова издају наш народ и државу, то значи да су нам објавили рат. Ако знају у Београду, али упорно крију ко је на стражи побио нашу децу, ако издају наше хероје и распродају нашу земљу, то значи да ускоро почиње рат. Ако србски сељак и радник остаје без посла и у безизлазности пије, ако дрски дошљак узима плен - очев дом, сестру и жену, то значи да су нам објавили рат и да треба да будемо спремни за крвав рат.
Ако власти у Београду обележавају пурим, бајрам или папиндан, то значи да је поново у невољи Перунов народ. Ако је србски народ постао прогоњен у држави од Богова њему датој, то значи - почиње рат. Рат као рат - Срби су на њега навикли, у крвавом боју су увек непријатеља уништавали.
Подигни се народе, ступи у Перунову војску, дошло је време да се за мајку Србију боримо.

Перунов Ратник
https://www.facebook.com/Зов-Крви-T...-Cai-fuNHvvRNCJx6DaWdqagcAC94kq-c_zpw&fref=nf

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

„НЕЋЕТЕ ВИ ДА ГИНЕТЕ, ЈА ЋУ“: Реченица златним словима исписана у ИСТОРИЈИ СРБИЈЕ!
Пре 18 година на данашњи дан је погинуо потпуковник Миленко Павловић, командант 204. ловачко-авијацијског пука. Жртвовао се како би спасао млађег колегу сигурне смрти која га је чекала у неравноправној борби са НАТО ловцима. Био је то његов последњи лет, али и последњи лет југословенске авијације до краја НАТО агресије.


Тог 4. маја 1999. године, Павловић је извукао млађег колегу пилота из кокпита Миг-а 29 који се спремао да полети са батајничког аеродрома.

„Мајку вам дечију, нећете ви да гинете, ја ћу“, урлао је Павловић док је извлачио колегу из кабине, да би потом у полуисправном авиону кренуо ка Ваљеву, родном крају, у сусрет десетинама НАТО ловаца и бомбардера, објавио је РТС.

Поводом дана сећања на погибију овог хероја, у Ваљеву је одржана пригодна свечаност на којој су говориле Павловићеве колеге, а постхумно је одликован и орденом првог реда, који додељује културно-историјског центра „Српска круна“. На годишњици је изведена и реп песма посвећења Миленку Павловићу.

Он се пре тачно 18 година упустио у неравноправну битку против 16 НАТО авиона, успео да их збуни и чак натера у бекство смелим наступањем, али дванаест минута касније, његове колеге у оперативном центру чуле су само: „Имају ме!“. Његов авион нестао је са радара, а делови МиГ-29 којим је пилотирао пали су на земљу у близини села Петница.

Павловић се није катапултирао, а шансе да преживи овај неравноправан сукоб нису постојале. Одмах по самом полетању, отказао му је генератор наизменичне струје, чиме је практично остао „слеп“, јер му није радио радар.

Чак и да му је радар био исправан, његов домет био је упола мањи од домета радара којим су били опремљени НАТО ловци.

НАТО ракете имале су три пута већи домет од његових. Зато холандски пилоти у својим Ф-16 нису ни морали да уђу у југословенски ваздушни простор, већ су из рејона Тузле лансирали три ракете које су погодиле Павловића.

Непосредно пре обарања, на питање из оперативног центра да ли види непријатељски авион одговорио је: „Видим их, али виде и они мене!“

Убрзо је његов авион погођен.

Био је то последњи Миленков лет, али и последњи лет југословенске авијације до краја НАТО агресије. Био је то и последњи од 11 уништених МиГ-ова 29.

Првог дана бомбардовања катапултирала су се из погођених авиона два пилота. Два дана касније, 26. марта изнад Бијељине погинуо је мајор Зоран Радосављевић.

Потом, по наређењу Команде ратног ваздухопловства у сусрет непријатељским формацијама полетео је само један МиГ 29.

Павловић је сахрањен 6. маја на Бежанијском гробљу. За своја дела никада није проглашен херојем. Постхумно је одликован Орденом за храброст и Златном летачком значком.

Сваке године 4. маја у знак сећања на Миленка Павловића родбина и поштоваоци положе венце на споменике у Ваљеву и селу Бујачић где је пао његов авион.

Миленко Павловић је рођен 5. октобра 1959. године у Горњем Црниљеву. Завршио је војну гимназију „Маршал Тито” у Мостару, а потом Ваздухопловну академију у Задру. Командант 204 ловачко-авијацијског пука постао је 1998. Иза њега су остали супруга и два сина.


Извор: Noizz.rs