Националистичка тематика!

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Најтамнија и најтрагичнија српска прича током Великог рата била је масовно умирање српских регрута на путу Албанске голготе. То су били дечаци узраста од 17 до 19 година који су поведени у повлачење без одговарајуће војне обуке, опреме и хране. Од око 33.000 младића који су кренули из Србије, на грчко острво Крф их је стигло 5.000. Њихово умирање наставило се и на Виду.

У повлачење, октобра 1915. године, поведени су и дечаци старости од 17, 18 и 19 година који су мобилисани као резервне трупе Војске Краљевине Србије. Они су поведени како би једнога дана попунили редове тада већ истрошене и десетковане српске војске.
Без одговарајуће војне опреме регрути су најчешће сурове албанске планина прелазили у опанцима и сељачким гуњевима. Многи нису имали ни војничке шаторе ни пушке. Није било времена ни за праву војну обуку.

Проблем је био и њихово снабдевање, односно, боље рећи, неснабдевање храном. Ови дечаци нису били у надлежности Врховног штаба Војске Краљeвине Србије, већ су били под ингеренцијом Министарства војног. Команданти неискусних трупа били су ратни војни инвалиди. У таквом стању и под таквим околностима је више од 33.000 српских војника кренуло пешице из Србије ка Албанији.

Првобитно је била идеја да се они из Призрена преко Дебра повуку ка Струги и даље преко Охридског језера ка Солуну. Мања група регрута успела је да прође овим путем пре него што су бугарске трупе пресекле пут и заузеле Стругу. Остали су морали да промене правац повлачења и да из Дебра наставе ка Елбасану, Тирани и Драчу.

Страдање ових дечака почело је већ на Косову. Постоје записи из Косовске Митровице који описују тежак и бедан положај ових дечака. Гладни, промрзли и збуњени лутали су улицама тог града у потрази за парчетом хлеба. Забележено је и да су многи од њих седели на митровачким улицама и плакали.

Српска војска у снегом завејаним планинама Албаније
У већ истрошеним опанцима регрути су из Призрена пртили пут кроз снежне превоје албанских Проклетија. Језиви су призори који описују њихово умирање: завејани и промрзли остали су да леже у снегу, умирали су и последњом снагом изговарали једну једину реч: „хлеб". Најстрашнији су записи који описују како ови изгладнели дечаци једу живо месо угинулих животиња.

„Већ смо наилазили на лешеве наших регрута у снегу крај пута... Ако би неки војник оставио коња да угине, одмах би се сјатила око њега група регрута и настало би масакрирање коња. Први би узимали оно што је најбоље, а остали оно што остане. Често се могло видети како регрут мало уз ватру пече ребро, а онда га данима носи у руци и глође." (књига „Голгота и Васкрс Србије").

Без хране, исцрпљени ни српски војници нису могли да издрже муке, а камоли нејаки дечаци
Са регрутима, путем од Призрена до Тиране, повлачили су се и аустроугарски заробљеници које је српска војска заробила током битака 1914. године, и они су поведени заједно са војском у повлачење. Имали су исту судбину као и српски регрути. Били су препуштени сами себи. Као и српски дечаци, јели су месо угинулих животиња, покушавали да негде пронађу парче проје и место крај ватре не би ли преживели.

Истим правцем повлачили су се и припадници Тимочке војске, који су тих дана водили и жестоке битке са Бугарима. Са севера је српску војску у Албанији нападала аустроугарска војска, а са истока, српске положаје у повлачењу су угрожавали Бугари.

Подаци говоре да су од 33.143 српска дечака, колико их је кренуло из Србије, у Тирану стигла њих 15.844. Велики број ових дечака остао је да лежи у завејаним албанским планинама, један број је дезертирао. Њихово умирање наставило се и током повлачења кроз мочварне пределе Албаније.

Регрути су у Албанију стигли међу првима, они су у Тирани били већ почетком децембра. У то време у Скадар, на северу Албаније, почињу да стижу прве трупе које су се повлачиле преко Црне Горе. Из Тиране, регрути и аустроугарски заробљеници, настављају ка Драчу и Валони. Ту настаје нова, можда још страшнија етапа њиховог страдања.

Регрутима је пут био пресецан рекама и мочварама
Италијанска војска је зауставила српске регруте у граду Фијеру и није им дозвољавала даље кретање ка Валони. Валона, коју су Италијани заузели још 1914. године, била је њихова главна интересна сфера у Албанији и сматрали су да присуство српске војске може да угрози њихове позиције.

Као образложење наводили су да су српски војници болесни од колере и да могу да пренесу заразу и на њихове војнике. Медицински записи из овог града говоре да колере међу регрутима није било.

У ишчекивању наставка пута
И тако су српски дечаци, гладни и исцрпљени остали у албанском граду Фијеру да чекају дозволу за наставак пута. У том чекању, масовно су умирали. Лекари су у напуштеном конаку Омер-паше у Фијеру направили импровизовану болницу за ове дечаке.

Била је то, како наводе, болница без лекова, без хране и без кревета, било је то „живо гробље српске младежи".

Наводи се да је дневно умирало од 30 до 40 српских дечака. Умирали су у Омер-пашином конаку, умирали су у логорима око града Фијера, умирали су на реци Војуши, која се налази у непосредној близини.

Командант италијанских трупа у Албанији, генерал Емилио Бертоти чак је запретио да ће пуцати на српске регруте уколико покушају да пређу реку Војушу и тако уђу у италијанску зону формирану око града Валоне.

Бродовима регрути су тек из Валоне превезени на Крф
За то време, док су српски дечаци чекали у Фијеру и околини, аустроугарски заробљеници су транспортовани из Валоне у Италију. Око 22.000 заробљеника је крајем децембра 1915. године првим бродовима из Валоне превезено за Бриндизи.

Италијани су касније променили свој став и одиграли најзначајнију улогу у транспорту српских војника са албанске обале на грчко острво Крф. Међутим, цену њиховог превирања животом су платили српски дечаци.

Регрути су први превезени на Крф. Они су 18. јануара 1916. стигли на острво Видо. Били су толико исцрпљени и у тако лошем физичком стању да су и даље умирали. Подаци говоре да је више од хиљаду дечака умрло на Виду.

Умирање српске младости наставило се и на Виду
Од 33.000 регрута, крај Албанске голготе на Крфу је дочекало само њих 4.000. Много регрута је остало вечно да лежи у албанским планинама, мочварама, рекама, плавој гробници острва Видо... Три генерације српске младости исписало је тако трагичну историју Албанске голготе.

Ко је одговоран за страдање регрута?
Већ током Првог светског рата покренуте су две војне истраге које су се бавиле испитивањем одговорности за небригу и страдање српских регрута приликом повлачења. Након Првог светског рата је у Народној скупштини формиран и Анкетни одбор. Нико није одговарао за оно што се догодило. Остала је само тужна прича умирања, трагична успомена која се у препричавању преноси са генерације на генерацију њихових индиректних потомака. Директне потомке регрути нису имали јер су на пут страдања кренули као седамнаестогодишњи, осамнаестогодишњи и деветнаестогодишњи младићи.

Текст је део документарног филма „Срби на Крфу", који Радио-телевизија Србије реализује у копродукцији са Министарством рада, запошљавања и социјалне политике Републике Србије. Реализацију филма су помогли Министарство одбране РС и Амбасада Велике Британије у РС. Фотографије, које до сада нису објављене у Србији, добијене су од Министарства културе Републике Француске, а уз посредовање Амбасаде Републике Француске у Србији.

Стручни консултант пројекта „Срби на Крфу" је Милош Ковић, доцент Филозофског факултета Универзитета у Београду.

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

НАЦИОНАЛИЗАМ




Много пута у дискусији по гимназијама, или на Универзитету са анархо-комунистима, или са заглупљеним социјал-демократама, који у своме срцу нису носили осећање љубави према својој Отаџбини, чуло се злурадо питање: “Шта је то национализам?”

Они су га постављали у намери да збуне свог противника, већином младог гимназијалца или студента, сматрајући да овај неће умети да им да дефиницију овог појма. Па ипак, у огромној већини случајева добијали су одговоре, одговоре који су били добри и тачни, јер су извирали из младога срца загрејаног љубављу за своју Отаџбину и за своју Нацију. Понеки пут се гимназијалац или млади студент и збунио: осећао је да оно чувство које има у своме срцу, не може свеобухватно речима да изрази. При томе га је нарочито бунио злуради осмех његовог саговорника – противника, а није ни помислио да онај који га пита о национализму не зна ни пропагандне основе толико обрађиваних учења комунизма и социјал-демократије.

Заиста, шта је то национализам? Шта је то Нација, национална држава? Да ли се ови појмови могу једном дефиницијом свеобухватно изразити?

Сматрамо да не могу. Јер то су појмови тако широки, тако заносни. Појмови чије су дубине недокучиве. Њих само срцем можемо у потпуности осећати. Па ипак, постоје и њихове дефиниције, добре, колико то могу бити дефиниције уопште. Добре, боље рећи одличне, у односу на дефиниције интернационализма, марксизма, капитализма и демократије, које њихови приврженици дају овим својим појмовима.

Заиста, шта је то национализам?

Национализам, то је онај појам који је опречан појму интернационализма, појму кога би отпадници од Нације, рушиоци националног поноса и прошлости, презиратељи свога народа и аманета својих отаца и прадедова, хтели да наметну народима.

Национализам је не вештачко, већ реално и природно осећање припадања једној нацији као таквој, осећање које се осећа према своме народу и родној груди, а из кога произилази тежња служењу духовном, социјалном и политичком благу своје Нације кроз самопрегор и пожртвовање. Национализам је готовост на сагоревање за добро и срећу своје Отаџбине, оличење у спрези рођене земље и своје крвне сабраће помирене социјалном правдом и повезане заједничким пореклом и осећањем заједничке судбине. Национализам, то је свест о судбинској повезаности са својом Отаџбином и Нацијом, свест о улози и задатку њиховом у историји човечанства, кроз служење њима, а за добро целог човечанства, чији је саставни део нација. Национализам је као такав, љубав према своме, а не мржња према туђем. Љубав према својој земљи и народу, његовим особинама, историји, традицији, карактерним цртама и брига за њихов опстанак и благостање, а не мржња, непоштовање и похлепа за туђим. Зато прави национализам није ни само патриотизам или само народољубље, нити пак шовинизам, ксенофобија или империјализам. Национализам је узвишено осећање у себи самоме душе и духа свога народа, осећање своје атомске припадности њему и свест о том припадништву. Као такав, национализам се отеловљава у Нацији и Отаџбини.
Слободан Н.

Извор текста: Србски поредак

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

НЕМЦИ УБИЈАЛИ И ПЉАЧКАЛИ, СРБИ ПЛАЋАЈУ: Јеврејима милион долара годишње и 3000 зграда

ФОТО: Flickr.com – Јован Марковић

Србија јеврејској заједници даје 3000 зграда и плаћа одштету од милион евра годишње због холокауста.



Јеврејској општини у Србији биће дато 3.000 зграда које су нацисти конфисковали од Јевреја који нису имали наследнике за време Другог светског рата, док ће у наредних 25 година добијати близу милион евра годишње за различите образовне програме и истраживање Холокауста.

У Србији је ступио на снагу закон по којем ће имовина Јевреја коју су конфисковали нацисти и власти Београда за време Другог светског рат бити предата јеврејским организацијама, пише „The times of Israel”.

Према закону који је усвојила Скупштина Србије у фебруару ове године, Федерацији јеврејских општина Србије биће уступљено око 3.000 зграда које су конфисковали нацисти од Јевреја који нису имали наследнике.

У закону је прописано да ће Федерација јеврејских општина Србије у наредних 25 година, почевши од 2017. године, сваке године добијати од државе 950.000 евра за финансирање истраживања Холокауста, школске програме, стипендије за студенте и друге потребе јеврејске заједнице.

До 1941. године у Србији је живело око 33.000 Јевреја, али су већ у мају 1942. године нацисти убили или послали у концентрационе логоре 80 одсто јеврејског становништва.

Извор: rs.sputniknews.com

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

ПРОФЕСОР СПАХИЋ ИЗ БиХ СВЕ ОБЈАСНИО И РАЗБЕСНЕО БОШЊАКЕ: Ја не смијем у Босни рећи да смо настали од Срба (ВИДЕО)
Предавање професора др Бесима Спахића у Какњу насмејало је цео Балкан. Професор је говорио о апсурдним темама као што су три језика, три нације у БиХ, о историји о којој се „не сме причати“ и другим стварима, али начин на који је то износио је крајње занимљив и забаван.



– Са нашег становишта Американци не постоје. Како им није јасно – 447 народа, рада, и 409 религија. Они морају имати 409-члано председништво и онда вијеће народа, раса, међураса… Пропали би одмах – каже професор Бесим Спахићу, професор Факултета политичких наука у Сарајеву др Бесим Спахић, чије је предавање 2012. у Какњу дуго било топ видео на ЈуТјубу..

Он говори о „различитости“ српског, бошњачког и хрватског језика, па наводи пример да хрватску реч зракомлат, сви разумеју, па чак и Словенци.

– Како се ја зовем Х-Бесим Х-Спахић, јер то је више бошњачки, односно босански, а у средњој Босни каже како ти је име, каже Рвоје. Како? Рвоје Рватинић. Шта си ти? Каже, Рват. Неко им је рекао да Х не смију изговарати… – наводи Спахић.

Он говори и о многим темама које су такорећи табу у историји народа у Босни и Херцеговини и околним земљама.

– Не смијем рећи да је Немањић донио ислам овдје у Босну, син Оливере Хребељановић и Бајазита, не смијем рећи јер то вријеђа муслимане, а и Србе. Не смијем рећи да је Ферхад паша Соколовић био Марко Соколовић, да је рођени брата Макарија Соколовића, а да је обојици амиџа Мехмед паша Соколовић са правим именом Радојица Бајо Соколовић. Не, мене то не занима. Не смијем рећи да је Омер паша Латас Михаило Мићо Латас. Не смијем рећи да је султана Абдулмеџида родила Милица Бранковић, кћерка Ђурађа Бранковића и да је његов рођени брат међу првима прешао на ислам и постао Мухамед Бранковић. Дакле историје заједничке немамо, ја хоћу своју муслиманску историју, овај хоће бошњачку, овај хоће ову, овај хрватску. Дакле Босна је свачија и ничија – закључује Спахић.

Говорећи о односим у БиХ каже да је „међународна заједница све испланирала и послала ОХР и високог представника овамо да буде тако како им одговара“.

– Рат је већ припремљен само је питање када ће доћи време. Ми смо буре барута и само се чека када ће се фитиљ запалити. Све се форсира на причи ‘колико су они вас у Сребреници побили?! Осам хиљада! Ево сад ви њих 28.000 побијте’ и зато се ови неки већ припремају. Рата ће бити само је питање времена – сматра Бесим Спахић и износи црну прогнозу по којој нам „спаса нема“ – упозорава професор Спахић.

– Никаквог разлога није било да се распадне држава која се зове Југославија и ја је волим. Овај рат је апсолутно инсцениран и пројектован извана. Никаквог разлога није било овдје да се кољемо. Историја нас је уништила, јер Југославија није имала заједничку историју – додаје он.

А о свом пореклу каже:

– Ја сам Влах. Имам срећу да сам Влах чији су преци прешли на ислам. Сад бих ја морао да мрзим Влахе. Волим више Влахе него планину Влашић.

Послушајте и сами:

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

АПЕЛ РОДИТЕЉА ОГЊЕНА КНЕЖЕВИЋА: Желимо да знамо истину о смрти сина!

Кнежевић преминуо 15 дана након несреће (Фото: facebook)

Младић Огњен Кнежевић (22) преминуо је после 15 дана тешке борбе за живот након што га је на окретници на Дорћолу у Београду прегазио аутобус на линији 79.

Његови родитељи имају само једну жељу – да им људи који су били очевици трагедије испричају шта се тачно догодило тог првог дана марта. Из тог разлога, Београд су облепили плакатима путем којих моле да им се јаве људи који су били сведоци, а њихов апел преплавио је и друштвене мреже.
– Желимо да знамо како је наш син прегажен. Ми смо изгубили дете и то је за нас неизбрисива и трагична чињеница. Ништа и нико неће ублажити оно кроз шта сад пролазимо и кроз шта ћемо тек пролазити. Наше обраћање јавности у вези је првенствено са апелом граду и друштву да се слични случајеви не понове. Акценат је, дакле, на будућности, на сутрашњици са мање бахатости, а са више људскости, на нечему што превазилази причу о нашем губитку, али је ставља као могућност да се нешто промени. Јер, наше дете више нема будућност, њему је нечијим немаром пресечен приступ сутрашњици – објашњава за „Ало!“

Душан Кнежевић, отац настрадалог Огњена Кнежевића, и додаје да верују да ће надлежи радити свој посао, али да желе да сазнају шта се тачно догодило тог дана.

Несрећни младић кремиран је прошле недеље. Ожалошћени родитељи Гордана и Душан Кнежевић једино за лекаре имају речи хвале.

– Изражавамо дубоко поштовање и трајну захвалност наше породице и пријатеља због херојске, 15 дана дуге борбе лекарског тима Ургентног центра који су чинили др Гвозденовић, докторка Дамњановић, др Дамњановић, др Чинара. Волели бисмо да их никад нисмо упознали. Не под овим околностима. Сигуран сам да то можемо рећи и у њихово име за нас. За утеху, сад смо богатији једни за друге – каже Кнежевић.

Београд облепљен плакатима (Фото: приватна архива)

Кобна несрећа догодила се 1. марта око 18.45 на окретници аутобуске линије број 79, у близини спортског центра „Милан Гале Мушкатировић“ у Београду. Огњен Кнежевић је, наводно, потрчао за аутобусом који је кретао с почетне станице, тражећи од возача да му отвори врата.

Возач је додао гас, а аутобус је Огњену десним точком прешао преко ноге и смрвио му карлицу. Младић је преминуо 15 дана касније у болници.

Писмо проонађено у сандучету (Фото: приватна архива)


Поруке
Душан Кнежевић описао је за „Ало!“ две крајње необичне ситуације.

– Када сам на стуб лепио плакат у којем молим да ми се људи јаве како би нам испричали целу истину, погледао сам изнад и угледао поруку: „А како си данас?“.

Верујем да су то знаци које Огњен шаље – тврди отац младића и додаје да је управо јуче у сандучету нашао другу поруку. На парчету папира писало је: „Кевооо, јаааа сам!“.

Извор: alo.rs

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Пробудите се Срби...

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Познати слаткиши и житарице добили ознаку ГМО
Компаније „Келогс” и „Марс” почеле су и званично да обележавају производе који садрже генетички модификоване организме (ГМО). Нове декларације већ су добили популарне чоколадне бомбонице „М енд М“, „скитлес“, „лајфсејверс“ и жваке „вригли“, као и житарице произвођача „Келогс“. Ова новина у декларисању и велики преокрет на америчком тржишту хране започети су због ступања на снагу закона у Вермонту, првој америчкој савезној држави која је 2014. године прописала обавезно обележавање ГМ хране. Како је пренео „Фуд сејфти магазин”, а потом и други светски медији, гигант у производњи цереалија и кондиторских производа од житарица – „Келогс” повиновао се новим прописима и на својим производима, који ће се у малопродаји појавити средином априла, истакао ознаку „произведено уз помоћ генетског инжењеринга” .

Ова мултинационална компанија отишла је и корак даље и саопштила да се нада да ће ова пракса у декларисању бити „решење на федералном нивоу”.
Председник компаније „Келогс” за Северну Америку Пол Норман рекао је да они дубоко верују у транспарентност и у то да потрошачи треба да знају који се састојци налазе у њиховој храни и које је порекло тих састојака.

– Наставићемо да подстичемо Конгрес да донесе униформни закон на федералном нивоу о обележавању ГМО намирница, како би се избегао збуњујући конгломерат закона који се мењају од државе до државе – рекао је Норман. Истовремено, „Келогс” је представио нови веб сајт отворен за питања купаца о широком спектру производа које компанија нуди, укључујући и она везана за то који од тих производа садрже ГМ састојке.
„Марс”, који иначе производи чоколадице „марс”, „сникерс”, „милкивеј”, „твикс”…, изашао је у исто време са нешто другачијим типом ознаке. На неким од слаткиша (укључујући и популарне „М енд М” бомбонице чоколадне и са кикирикијем, које су произведене за 75-годишњицу овог бренда) били су принуђени да истакну обавештење да су „делимично произведени генетским инжењерингом”. Оваква обавештења већ се налазе на њиховој амбалажи и на производима као што су бомбонице „скитлес”, „лајфсејверс” и жвакаће гуме „вригли”. Према наводима компаније„ Марс”, с обзиром на обимност и комплексност ланца њихових добављача, ГМО декларације ће бити постепено уведене широм САД.

Оваква изненадна промена реторике великих светских произвођача хране, којима до јуче није падало на памет да ГМО производе посебно обележавају, изненадила је посебно потрошаче у Европи у којој је покрет против ГМО-а све јачи. Саговорници „Политике” упућени у ову тему кажу да је управо то разлог што су поједини произвођачи одлучили да промене праксу у декларисању.

– Многи се на време дистанцирају од најпознатијих произвођача ГМ семена и одједном стају на страну потрошача нудећи им право избора. Свесни су да је штета коју купци широм света могу да им направе, ако то не ураде што пре, несагледива – каже „Политикин” саговорник.
„Гардијан” је пренео да је Марс” „дубоко уверен да су (генетски модификовани) састојци безбедни”.

„Келогс” и „Марс” придружили су се плејади великих брендова који су такође обећали да ће делити информације о ГМО састојцима са својим купцима. Такође, други по величини амерички произвођач хране „Џенерал Милс” објавио је претходне недеље слично саопштење. Из ове компаније су саопштили да је јасно да декларисање производа на овај начин не може да се обавља само у једној држави и да сви потрошачи у Америци ускоро могу очекивати исте декларације. Ова компанија је објавила и сајт на коме купци могу да провере о којим артиклима је реч.
Управо овакво објашњење многи заговорници хране, која је без ГМО, схватили су као објаву капитулације прехрамбене индустрије. Јер, да ли је реално очекивати да производи који се продају у Вермонту не буду декларисани на исти начин и у другим савезним државама у Америци.
———————————————————————–

За ЕУ и Србију – без ГМО

И поред досадашњих снажних притисака Србија још није донела прописе који би дозволили промет хране и других производа који садрже ГМО. Неки од производа ове две компаније налазе се и на нашем тржишту. Питали смо увознике да ли су обавештени о новом декларисању и где се производе артикли који се продају на тржишту Србије која забрањује промет ГМ хране.

Увозник „Келогса“ за наше тржиште, компанија „Орбико“ достaвила нам је одговор у коме произвођач за „Политику” тврди да се производи из њиховог асортимана, а који се продају у Србији (углавном житарице) производе у Европи, у Великој Британији и Немачкој и не садрже ГМО.
– Знамо шта очекују потрошачи у Европи и не користимо генетски модификовани кукуруз и соју нити њихове деривате у производима које продајемо у Европи. Кукуруз који користимо у Европи за житне пахуљице за доручак је једна посебна врста. Обезбедићемо да и у будућности ове сировине не буду генетски модификоване, кажу за „Политику” из централе „Келогса“.

У компанију „Марс” која послује у овом делу Европе кажу да су сви састојци које користе у својим призводима у складу са високим интерним стандардима квалитета и безбедности и свим прописима.

– Сви „Марс” производи које у Србији дистрибуира „Нелт” су без ГМО-а – кажу у овој компанији за „Политику”.

Politika.rs

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

ПРАВОСЛАВНА ПОУКА: Одакле су дошле “женске панталоне“

Код Руса постоји изрека: „Чиме човек греши – тиме ће бити кажњен.“ “Напредно“ руско друштво се почетком XIX века поклањало слободама Француске револуције, одбацујући предности самодржавне власти и десио се рат 1812. године. Сада се поклањамо америчким изумима и начину живота што, по логици ствари, значи да ћемо бити кажњени Западом. Уосталом, и панталоне су из Америке дошле у Европу…

Женске панталоне помињу се први пут 1840. године, када је почела селидба америчких емиграната са истока на запад. Из САД су у Енглеску женске панталоне стигле захваљујући Ади Вилсон која је прва предложила да се носе женске панталоне као вид одеће.

Све то се догађало у периоду еманципације, крајем XVIII – почетком XIX века (emansipacio – лат. „ослобађање од зависности“ када су жене тражиле раноправна политичка права са мушкарима, а на крају и – сексуалне слободе).

Од 1960.-1980. се развијала мода са уским жеским бедрима, на подијум је наступила жена која изгледа као мушкарац (танка, равна и са кратком косом). Научници САД и Јапана су решили да одговоре на питање зашто се појавила мода „au garcon“ (као момак). Проучавајући водеће модне дизајнере, на пример Французе, они су открили да су то били људи са психичким поремећајима и нетрадиционалне сексуалне оријентације, који су желели да виде у жени мушкарца (дечака).
А шта Библија говори о панталонама?

У „Поновљеним Законима“ читамо: „На жени не треба да буде мушке одеће и мушкарац не треба да одева женске хаљине, јер је гад пред Господом Богом Твојим сваки који чини тако“. Женске панталоне – то је пре свега изазивање Бога. Видимо да је еманципација у супротности са Речју Божијом.

По питању панталона и еманципације, треба да сагледамо и други аспект – одећа не треба да служи саблазни, због тога што „сваки који поледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме.“(Мт. 5,28), „а који саблазни једнога од ових малих који вјерују у мене, боље би му било да се објеси камен воденички о врат његов, и да потоне у дубину морску.“(Мт.18,6).

Код нас жене често иду и у уским панталонама. Панталоне на жени – то је спољашњи покушај да се она оствари на послу, у каријери, да добије друштвено признање, економску и социјалну независност. Панталоне на жени „говоре“ да жена не жели да себе оствари као мајку.

Мушкарац и жена су две половине, које треба да се допуњују, а не да замењују један другог. Већини мушкараца, наравно, не допадају се мушкобањасте жене које иду у панталонама, голог стомака, са флашом пива и цигаретом у устима. Мушкарац жели да види у жени не себе, него другу половину. То напомињу савремени психолози.

Жена не треба да изгуби женственост, да се не претвара у мушкарца, већ да сачува свој женски шарм.

„Скромност украшава жену“(2Петр. 3,3-4), а не откривање на саблазан делова тела. За такву жену се каже да јој је „душа празна“. Сетимо се песника Николаја Заболоцког:

А шта је то лепота?

И зашто јој се диве људи?

Сасуд ли је она у ком је празнина?

Или огањ који светлуца у посуди?

Заиста, жена у панталонама губи лик Божији. Жена почиње да изгледа као да је бесполна. Наравно, хтео бих да се обратим и савременим мушкарцима: будите главе својих породица, брините о својим женама и тада им неће пасти на памет да повређују ваша, од века дата, права и обавезе.

Н.Иванов

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

На једном зиду у Београду исписан је графит: „Од свих Срба, најгори су
Хрвати„! Као и обично, народна мудрост је оно за што би историчарима,
социолозима и психолозима требале бројне књиге изрекла у само једној
реченици. Свакоме ко је икад проучавао постанак хрватске нације јасно је
да овај графит погађа саму суштину. Хрват није националност, то је стање
свијести, а злобници би рекли и дијагноза. Зато су многи другосрбијанци
једино по именима Срби, али су у потпуности усвојили ментални склоп Хрвата.

Недавно је уважена хрватска научница у својој докторској дисертацији
одбрањеној на престижном њемачком универзитету врло добро примјетила да
је хрватска нација изграђена на лажима и стога ју је оправдано назвати
културом лажи. Идеологија хрватства постоји само као анти-теза, као
негација српства, никад независна, никад сама за себе. Хрвати свој
идентитет изграђују негирајући своје српско поријекло. Исти такав
ауто-шовинизам краси и другосрбијанце. У којој је другој земљи на
свијету могуће наћи центре за деконтаминацију осим у Србији?
Другосрбијанци свој сопствени народ, културу, вјеру и насљеђе сматрају
радио-активношћу, нечиме што треба константно деконтаминирати.
Ауто-деструктивност доведена до савршенства.

Ако проучимо настанак другосрбијанаца, уочићемо да су на сцени врло
слични процеси, идентични ментални обрасци и готово исти социолошки
феномени као и када је настајала хрватска нација. Главна разлика је у
томе што је хрватство прво као идеологија, а касније и вјештачка нација
формирано у другој половини 19. вијека и почетком 20. вијека, док је
настанак другосрбијанаца новијег датума у понешто измјењеним околностима.

Све почиње још у 17. и 18. вијеку. Мјесто радње Далмација, Крајина,
Славонија, Хрватска, Босна и Херцеговина. Српско село, гладна година.
Католички попови нуде храну свима који прихвате унију. Могу остати
православни, наставити литургију по својим обредима, али морају признати
папу. Првих дана се не јавља нико, али након пар дана глади првих
неколико породица пристаје, а с временом их је све више. Помаже што је
један локални мјештанин неколико година раније током студија у Бечу
прешао на католичку вјеру и постао свећеник, па добро познаје менталитет
Срба. Сваке гладне године, а оне су посебно у Далмацији и Лици биле
честе, по неколико хиљада српских породица пређе у унију, а многи из
уније у католичанство. Међутим, тај прелаз није искрен, многи у себи
мрзе католичанство и папу, многи и даље славе славу и два Божића, јавно
католички, потајно православни. И данас се на многим гробовима и старим
црквама у Далмацији могу наћи ћирилични натписи, а и славске иконе
скривене на таванима.

Али католичка црква је сурова и сирова, на подручју данашње Хрватске
инквизиција је дјеловала најдуже од свих земаља у Европи. У генима тог
становништва је инквизицијска параноја, програмирани су стравом, не дижу
устанке јер Ватикан не прашта. Мучења су звјерска, таква да се и најтежа
смрт чини као излаз. У свијести тих бивших Срба утиснут је страх са
једне стране, а са друге мржња на своје окупаторе и ту нову вјеру. С
временом се та мржња усмјерава према онима који су остали Срби.
Пребацивање кривице. Нисам ја крив што сам издао српство, него он што је
остао Србин. Његов останак у српству, његов морални живот, његова
храброст и јунаштво, пркос и непоколебљивост су укор за моју савјест, за
мене конвертита, слабића, кукавицу, биједника, слугу, који је за џак
брашна и соли издао и дједове и народ и вјеру. Он мора нестати да ме
више никад не подсјећа на моју издају. Зато Јасеновац, зато Олуја, зато
су Хрвати са толиком мржњом клали Србе јер су их подсјећали на истину о
себи, јер су Срби самим својим постојањем били прст кривице уперен у
Хрвате..

Постоји још један елемент психо-патологије која се назива хрватство. У
19. вијеку Аустро-Угарска схваћа опасност од тек ослобођене Србије која
ће кад тада ослободити све земље гдје живе Срби под страним
завојевачима. Беч и Ватикан одлучују створити од Срба неколико нација
инзистирајући прије свега на вјерским и регионалним разликама (свака
сличност са Војводином је намјерна). За центар тог пројекта изабрали су
провинцијски градић Загреб. Беч у Загребу гради цијели тзв. „Доњи град“
све установе, позориште и сл. Одређују име Хрвати, по једној од
негдашњих српских регија (Далмација, Хрватска, Славонија, Лика) и
формирају нову нацију од Срба католика и досељеника из цијеле Монархије
(исти пројект одвијао се тада и у Галицији у граду Лавову, Беч и Ватикан
тамо су стварали Украјинце). Хрватска народна странка постаје оно што је
у другој Југославији била комунистичка партија. Ако је и један Србин
хтио посао и било какав напредак у друштву морао се изјаснити као Хрват
и учланити у „Хрватску народну странку“. Многи сиромашни Срби са села
долазили су у Загреб, у којем је живјело пуно аустро-угарских чиновника,
умјетника и трговаца Њемаца, Мађара, Јевреја… углавном несрпског,
неславенског становништва. Ти сељаци су се продавали за тањир супе и
ново одјело, покушавали бити као ти новопечени грађани, елита која се на
брзину обогатила. Прихваћали су њихово лицемјерје, малограђанштину,
заборављали су своје српско и сеоско поријекло, мрзили су га, постајали
су покондирене тикве. Према свему српском имали су аверзију, а највећи
страх имали су од тога да им се на вратима не појави неки рођак са села.
И опет, свака сличност са другосрбијанцима је намјерна.

Сада су Беч и Ватикан имали све потребно за стварање нове нације.
Руралну масу Срба католика из Далмације, Лике, Славоније, Босне и
Херцеговине и новопечени малограђански слој који ће тој маси бити
предводник. Аустрија ништа није препуштала случају, измишљена је нова
историја, нови митови, нове институције, радили су филигрански прецизно,
онако како то само Њемац може. А на терену, сву логистику је пружала
католичка црква преко својих свећеника и часних сестара. Како је недељни
одлазак у цркву био централни догађај у сеоском животу, а локални поп
ауторитет којем се готово безрезервно вјеровало католичка црква успијела
је кроз неколико деценија изградити нови идентитет, идентитет од почетка
до краја темељен на лажи и на негирању себе самог. На лажном вјерском
конвертитству и на лажном малограђанству, на лажној историји писаној у
Бечким кухињама и Ватиканској школи фалсификата, на одрицању од своје
аутентичности, културе, вјере, предака. Зато се на енглеским и америчким
универзитетима хрватска нација изучава као примјер успјешно створене
вјештачке нације. Геноцид над Србима извела је коалиција две Хрватске,
оних који су Хрвати постали из малограђанских побуда и оних који су
српство напустили под притиском Ватикана. Те две Хрватске се међусобно
мрзе, а уједине се једино кад заједно мрзе Србе.

Паралеле са другосрбијанцима су више него очигледне. Јасно је да је
данас у Србији најлакше напредовати ако се пљуне на Србе. Сваки
интелектуалац који жели радити у новинама или на факултету зна да је
најбржи пут до успјеха србо-мржња. Прави српски патриоти, ма колико
факултета завршили и научних радова објавили, осуђени су једино на
локалне телевизије и мање интернет сајтове. Оно што су некад за
новопечене католике, бивше Србе, били католички олтари и
проповједаонице, данас су за другосрбијанце медији, прије свега
телевизија и новине. Другосрбијанци снобовски гледају чак и на Загреб
који је реално према Београду провинција, а све што долази из западне
Европе некритички прихваћају, док све своје, српско презиру. Тако се
често могу чути трагикомичне изјаве попут оне једног другосрбијанца да
он кад гледа Европску унију види брзе возове. Нека дође у Хрватску која
је чланица Европске уније, па ће видјети да су хрватски возови спорији
од српских. Једини брзи воз који би Србија добила уласком у ЕУ је воз у
властиту пропаст. Већини другосрбијанаца је главни мотив новац, као што
је то био случај и са оним Србима који су почетком 20. вијека постојали
Хрвати.

Не чуди што су другосрбијанци заговарали НАТО-агресију на Србију и
радовали се бомбама које су убијале њихове суграђане. Као што смо
видјели, ауто-шовинистичка мржња на све српско природна је посљедица
процеса расрбљивања и у свом крајњем облику завршавала лудилом,
геноцидом, Јасеновцем и Олујом. Не треба мрзити расрбљене Србе, српском
духовном организму мржња је страна, треба их разумијети, али никако не
смијемо дозволити да наша браћа, породица, рођаци и комшије подлегну
њиховој пропаганди. Останимо Срби и данас када је то врло тешко. Али
увијек је било тешко. Године 1941. вјероватно није било горег мјеста за
живот од Србије, Србије окупиране од Њемаца, усташа, Бугара, Мађара,
Србије у којој стрељају цијеле разреде школске дјеце, Србије коју
бомбардирају и Њемци и савезници… па ипак, 1941. два највећа писца и
књижевника икад рођена на овим просторима, Меша Селимовић и Иво Андрић
долазе баш у Србију. Њихове животне приче чине се као парадигма. Меша
Селимовић се 1941. налази у Загребу, одбија све привилегије којим га
обасипа усташки режим и одговара својој тадашњој дјевојци која га у
невјерици пита зашто иде у Србију: „Какав бих ја то Србин био кад не би
био са Србијом када јој је тешко?„. Исте године и Иво Андрић долази у
Београд. Са презиром одбија личну понуду Павелића да бира позицију у НДХ
коју жели и изабире живот у Београду у сиромаштву и под бомбама, а као
своју националност уписује – Србин. Андрић је добро знао, јер је један
његов рођак био католички свећеник, како је Католичка црква од њих, Срба
католика у Босни стварала Хрвате. Али највећи међу Србима исламске
вјере, као и Србима католичке вјере остајали су у српству и онда када је
било најтеже. Јер Србин је најјачи онда када је најтеже, српство је само
за најхрабрије Србе и Српкиње, слаби бјеже у топонимске нације. Довољан
је примјер Емира Кустурице који је могао имати колекцију Оскара само да
се хтио одрећи српства. Чак и многи несрби, попут Петера Хендкеа који је
остао без Нобелове награде јер је бранио Србе препознавали су тај српску
дух, ту српску искру љубави, слободе, правде, части коју ни једна
окупација, ни један геноцид, ни једно ропство нису успјели угасити.

Аутор: хрватски аналитичар Мислав Хорват

 

[СРБСКИ КОСМЕТ]

Хероји са Кошара питали “ко нас мења?” (ВИДЕО)

Када се сутра на истоку зажути сунце, биће то само почетак једног деветог априла, дана који ће мамити на излет, на шетњу, необавезне разговоре у испуњеним летњим баштама…

Пролеће шири добро расположење, а ипак, нека ће уста сутра занемети, неке ће мисли притиснути успомене, нека ће срца задрхтати. Тамо доле на југу, у шуми на крају државе, пробудиће се духови. Знате ли шта се догодило 9. априла пре 17 година? Знате ли и зашто не знате?

Био је Велики петак, најтужнији дан у хришћанском свету. Ћутала су црквена звона, није се чуло појање из храмова, чекао се највећи празник, чекало се васкрсење које је, међутим, личило на оно од педесет и кусур година раније. Освануо је хладан дан, планина је планина, а Проклетије… само им име каже. Ако су ћутала звона, топови нису. Са друге стране границе затутњало је и терористи такозване ОВК кренули су преко замишљене линије ка караули “Кошаре”.

Склони смо ниподаштавању сопствених вредности, потцењивању достигнућа других људи, тражимо доказе да је неко уметник, писац, песник, сликар… А ко нам их може дати? Склони смо изругивању јунаштву, одмахнућемо руком и рећи да је то тамо нека чука на којој се мало пуцало, да је то претеривање и да ту херојства нема. Све је то лако из топлих соба и удобних фотеља, уз три оброка дневно и понеку ужину, а знамо ли како је доле било?

Одмахните руком, може вам се, али није претеривање, ка граници није кренуло ни десет, ни 150 људи у црним униформама, кренуле су хиљаде. Знате ли колико их је било са друге стране?

Циљ нападача, припадника тзв. ОВК и албанске регуларне армије потпомогнутих НАТО специјалцима, био је брз продор преко Кошара према Ђаковици и Призрену, заузимање та два града, освајање Космета и наставак напредовања ка централној Србији. НАТО планери знали су да је такав продор кључан за добијање рата, али нису знали на кога су се намерили. Нису знали да их са друге стране границе чека једва нешто више од стотину припадника Војске Југославије, изгладнелих и промрзлих, без довољно муниције, али са генима предедова са Цера и Колубаре. Нису планери из Брисела читали Његоша.

Терен на Кошарама такав је да се караула није могла одбранити, пала је тога дана, пали су и врхови Раса Кошарес и Маја Глава, али то је био и целокупан домет офанзиве. Напад је заустављен и до краја рата, упркос бесомучним ваздушним ударима НАТО авијације, непријатељ није коракнуо даље. Момци са Кошара, јунаци које не бисмо смели никада заборавити, делили су последње метке чекајући непријатеља. Разум би свакако морао рећи да је повлачење једини спас, срце им није дало ни корак назад.

Због чега се не сећамо 9. априла и свих тих дана око Ускрса 1999? Зашто сутра нико неће положити венце на споменик херојима одбране? Одговор не знам, али слушам како се прича о изгубљеном рату, о поразу на Косову, како се подсмева “победили смо НАТО”. Истина је, ипак, другачија. Војска Југославије није изгубила рат. Политичари су одлучили да се повуче са Космета. Знате ли шта су питали војници са Кошара када су добили наређење да се спреме за повлачење? Питали су “Ко нас мења?”. Мислили су да им, коначно, долази смена. Да ли су то поражени борци?

Они који су преживели пакао Кошара сутра се неће смејати, мало је њима 17 година да забораве, мало ће бити и читав век. Они не могу, а ми не бисмо смели никада да заборавимо. Претурили смо превише тога преко глава у последњих четврт века, жељни смо лепих вести, радости, среће, али то не би смело да нас спречи да памтимо оне који су пали баш зато да бисмо све што желимо дочекали. Да није било јунака са Кошара, који су и са 15 метака у оквиру чекали непријатеља, црни орао долетео би тог априла и до Ниша. Мислите о томе