LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
Mona Liza ukradena pre 100 godina
Istoga dana, 21. avgusta, pre 100 godina ukradena je “Mona Liza”, a pre 50 godina Gojin “Vojvoda Velington”. Među osumnjičenima za krađu Leonardovog remek-dela bili su i Pablo Pikaso i Gijom Apoliner
DANAS zvuči gotovo nestvarno da se neko ikada usudio da ukrade “Mona Lizu”. Bivšem radniku Luvra, dekorateru Vinćencu Peruđi, ta nemoguća misija, pre tačno jednog veka, bila je “mačji kašalj”.
Noć je proveo sakriven u muzeju, a sledećeg jutra, u ponedeljak 21. avgusta 1911. najslavniju sliku na svetu izvadio je iz rama i “smotao” ispod belog mantila. Tih dana jedan deo slavnog muzeja bio je u rekonstrukciji, pa su zaposleni u belim mantilima neprestano cirkulisali prostranim salama i hodnicima. Postoji priča da je Peruđa čak zamolio portira da mu otvori vrata i sa “Đokondom” pod miškom išetao na ulice Pariza!
U istoriji umetnosti, ali i kriminala, fatalni 21. avgust, nije ubeležen samo kao dan kada je nestalo remek-delo Leonarda da Vinčija. Pola veka kasnije, istog datuma, iz Nacionalne galerije “ispario” je Gojin “Vojvoda Velington” i to samo 19 dana nakon što je dospeo u stalnu postavku čuvenog britanskog muzeja. Ovu spektakularnu krađu izveo je penzionisani kamiondžija Kempton Banton, iznevši platno kroz prozor toaleta za džentlmene! Bila je to prva pljačka dobro čuvane Nacionalne galerije.
Sa distance od jednog veka, koliko i drskost “Mona Lizinog” lopova, zapanjujuće deluje činjenica da čitav jedan dan niko u Luvru nije primetio da je “Đokonda” nestala?! Leonardovo delo stajalo je tada između Koređovog “Mističnog braka” i Ticijanove “Alegorije Alfonsa D’Avalosa”. Oni koji su tokom tih 24 sata prolazili pokraj upražnjenog mesta, kasnije su policiji tvrdili da su bili uvereni kako je slika sklonjena namerno, da bi se u sklopu tekuće rekonstrukcije - očistila.
Policija je odmah po dojavi “okupirala” Luvr i ispitala sve koji su se zatekli u zgradi, ali nisu uspeli da dođu do bilo kakvog traga, osim praznoga rama i četiri velika eksera u zidu. Širom Pariza podelili su čak 2.500 fotografija ukradenog dela, ne bi li ga neko prepoznao i dojavio bilo kakvu informaciju koja bi ih odvela do lopova. A prvi osumnjičeni, nepune dve nedelje posle krađe, bio je niko drugi do slavni pesnik Gijom Apoliner. Na ispitivanje je priveden i Pablo Pikaso!
Apolinera u šestodnevni zatvor nije odvela njegova čuvena rečenica “Luvr treba spaliti!”, već prijateljstvo sa avanturistom i sitnim lopovom belgijskog porekla Žerijem Pjereom, koji je povremeno radio kao njegov sekretar. Prema priči koja se pojavljuje u jednoj Pikasovoj, ali i jednoj biografiji Marsela Dišama, nekoliko godina pre “krađe veka”, Pjere je iz Luvra “pokupio” dve kamene iberijske skulpturice i prodao ih Apolinerovom prijatelju Pikasu. Likovi sa ove dve skulpture iz 5. i 6. veka pre nove ere inspirisaće španskog slikara za njegovo čuveno platno “Gospođice iz Avinjona”, koje je 1907. napravilo revoluciju u slikarstvu, a koje mnogi smatraju prvim Pikasovim kubističkim radom.
Ali, Pjere se nije zaustavio samo na te dve iberijske statuete, već je ukrao još jednu i poklonio je Apolineru u znak zahvalnosti što ga je ovaj izvukao iz dugova. Sit Pjereovih mahinacija, Apoliner ga izbacuje iz svog stana iste noći kada je ukradena “Mona Liza”. Dovitljivi Belgijanac, koji je sa sobom poneo već darovanu iberijsku figurinu, prodaje je “Pariskom žurnalu”, uz priču da je uzeo iz Luvra da bi dokazao kako je obezbeđenje muzeja veoma loše. Uspaničeni Apoliner poklanja Pjereu 160 franaka i voznu kartu do Marseja, a on i Pikaso celu noć šetaju po Parizu sa koferom u kome su preostale dve kamene statuice, pokušavajući da nađu zgodan momenat da ga bace u Senu.
Napokon, Apoliner ipak odlučuje da ih preda u strogoj diskreciji “Pariskom žurnalu”, ali već 7. septembra policija mu kuca na vrata i hapsi ga kao kradljivca “Mona Lize”. Privode i Pikasa, koji na suočenju sa Apolinerom tvrdi: “Ne poznajem tog čoveka.”
I dok su policajci preslišavali pesnike i slikare, Vićenco Peruđa nesmetano je u svom pariskom stanu, sliku koju je ceo svet smatrao nedostižnim idealom lepote i majstorstva, držao iza kredenca i ispod šporeta. I tako dve godine, dok je krajem 1913. nije spakovao u kofer sa duplim dnom i odneo u Firencu. Tu je pokušao da uz nagradu, preko jednog dilera umetninama sliku preda Uficiju. Hapse ga, a na sudu se branio - patriotizmom. Tvrdio je kako mu je namera bila da Italijanima vrati umetničko blago koje im je oteo Napoleon. “Mona Liza”, naravno nikada nije bila oteta, već ju je lično Leonardo prodao francuskom kralju za 4.000 zlatnika.
Peruđa je osuđen na godinu dana zatvora, a posle pompezne turneje po Italiji, “Đokonda” je vraćena u Luvr.
Kao što je Peruđa tvrdio da je krao iz patriotizma, tako je i britanski kamiondžija, koji je pola veka kasnije iz Nacionalne galerije izneo Gojino delo, ubeđivao policiju, sud i javnost da su mu motivi humanistički. Samo deset dana posle krađe poslao je poruku u kojoj piše da portret sa potpisom velikog španskog slikara neće prodati, nego da za njega traži otkupninu od 140.000 funti (suma koju je Nacionalna galerija platila kako bi sliku otkupila od privatnog kolekcionara). Taj novac je Bantonu navodno bio potreban da osnuje humanitarnu organizaciju koja bi pomagala starim i nemoćnim, koji su po njegovom mišljenju u britanskom društvu bili potpuno zapostavljeni. Poruke slične sadržine je na razne načine slao čak naredne četiri godine, a policija nikako nije uspevala da mu uđe u trag. Shvativši da od njegovog humanitarnog posla neće biti ništa, sliku je, u dobrom stanju, ali bez rama, ostavio u garderobi jedne železničke stanice u Birmingemu, a potom sam došao u London i predao se policiji.
ŠEST KOPIJA?
PERUĐINA priča o patriotskim motivima delovala je vrlo neuverljivo i veoma brzo krenule su teorije o tome da je on “Mona Lizu” ukrao za nekoga ko se profesionalno bavio falsifikovanjem. Te teze potkrepio je tekst američkog novinara Karla Dekera, objavljen 1932. Deker pominje misterioznog Argentinca Valfjerna, koji je osmislio i organizovao krađu, kao i to da se tokom dve godine, kada se “Đokonda” navodno nalazila kod Peruđe, napravi i proda čak šest njenih vernih kopija. Svaki kupac bio je ubeđen da je dobio originalnog Leonarda. Kod nas se upravo ovih dana pojavio roman argentinskog pisca Marina Kaparosa, u izdanju “Evro Đuntija”, čiji je glavni lik Valfjero, a okosnica radnje krađa “Mona Lize” u avgustu 1911. godine.
UNOSAN POSAO
KRAĐE umetničkih dela, pored savršenijih alarmnih sistema, video-nadzora i ostalih tehnoloških dostignuća koja nisu postojala pre jednog veka, danas su mnogo masovnija pojava. Prema nekim podacima u svetu se svakoga dana ukrade 500 umetničkih dela, tačnije 182.500 godišnje. Na ilegalnom tržištu tako prodaja ukradenih umetnina sa godinu dana dostigne obrt između dve i četiri i po milijarde evra.
MALE OČI
VELIKOG vojskovođu, pobednika bitke kod Vaterloa, jedan od najvećih slikara svih vremena Francisko de Goja naslikao je u Madridu, u vreme kada je vojvoda Velington ratovao sa Napoleonovim trupama u Španiji. Goja je navodno na zahtev sitničavog vojvode, koji je voleo da naređuje i kada nije bio na bojnom polju, doslikao nekoliko korekcija na ovaj portret. Prema jednoj anegdoti, Velington je čak slikaru rekao:
- Mnogo ste mi smanjili oči.
Novosti
Istoga dana, 21. avgusta, pre 100 godina ukradena je “Mona Liza”, a pre 50 godina Gojin “Vojvoda Velington”. Među osumnjičenima za krađu Leonardovog remek-dela bili su i Pablo Pikaso i Gijom Apoliner
DANAS zvuči gotovo nestvarno da se neko ikada usudio da ukrade “Mona Lizu”. Bivšem radniku Luvra, dekorateru Vinćencu Peruđi, ta nemoguća misija, pre tačno jednog veka, bila je “mačji kašalj”.
Noć je proveo sakriven u muzeju, a sledećeg jutra, u ponedeljak 21. avgusta 1911. najslavniju sliku na svetu izvadio je iz rama i “smotao” ispod belog mantila. Tih dana jedan deo slavnog muzeja bio je u rekonstrukciji, pa su zaposleni u belim mantilima neprestano cirkulisali prostranim salama i hodnicima. Postoji priča da je Peruđa čak zamolio portira da mu otvori vrata i sa “Đokondom” pod miškom išetao na ulice Pariza!
U istoriji umetnosti, ali i kriminala, fatalni 21. avgust, nije ubeležen samo kao dan kada je nestalo remek-delo Leonarda da Vinčija. Pola veka kasnije, istog datuma, iz Nacionalne galerije “ispario” je Gojin “Vojvoda Velington” i to samo 19 dana nakon što je dospeo u stalnu postavku čuvenog britanskog muzeja. Ovu spektakularnu krađu izveo je penzionisani kamiondžija Kempton Banton, iznevši platno kroz prozor toaleta za džentlmene! Bila je to prva pljačka dobro čuvane Nacionalne galerije.
Sa distance od jednog veka, koliko i drskost “Mona Lizinog” lopova, zapanjujuće deluje činjenica da čitav jedan dan niko u Luvru nije primetio da je “Đokonda” nestala?! Leonardovo delo stajalo je tada između Koređovog “Mističnog braka” i Ticijanove “Alegorije Alfonsa D’Avalosa”. Oni koji su tokom tih 24 sata prolazili pokraj upražnjenog mesta, kasnije su policiji tvrdili da su bili uvereni kako je slika sklonjena namerno, da bi se u sklopu tekuće rekonstrukcije - očistila.
Policija je odmah po dojavi “okupirala” Luvr i ispitala sve koji su se zatekli u zgradi, ali nisu uspeli da dođu do bilo kakvog traga, osim praznoga rama i četiri velika eksera u zidu. Širom Pariza podelili su čak 2.500 fotografija ukradenog dela, ne bi li ga neko prepoznao i dojavio bilo kakvu informaciju koja bi ih odvela do lopova. A prvi osumnjičeni, nepune dve nedelje posle krađe, bio je niko drugi do slavni pesnik Gijom Apoliner. Na ispitivanje je priveden i Pablo Pikaso!
Apolinera u šestodnevni zatvor nije odvela njegova čuvena rečenica “Luvr treba spaliti!”, već prijateljstvo sa avanturistom i sitnim lopovom belgijskog porekla Žerijem Pjereom, koji je povremeno radio kao njegov sekretar. Prema priči koja se pojavljuje u jednoj Pikasovoj, ali i jednoj biografiji Marsela Dišama, nekoliko godina pre “krađe veka”, Pjere je iz Luvra “pokupio” dve kamene iberijske skulpturice i prodao ih Apolinerovom prijatelju Pikasu. Likovi sa ove dve skulpture iz 5. i 6. veka pre nove ere inspirisaće španskog slikara za njegovo čuveno platno “Gospođice iz Avinjona”, koje je 1907. napravilo revoluciju u slikarstvu, a koje mnogi smatraju prvim Pikasovim kubističkim radom.
Ali, Pjere se nije zaustavio samo na te dve iberijske statuete, već je ukrao još jednu i poklonio je Apolineru u znak zahvalnosti što ga je ovaj izvukao iz dugova. Sit Pjereovih mahinacija, Apoliner ga izbacuje iz svog stana iste noći kada je ukradena “Mona Liza”. Dovitljivi Belgijanac, koji je sa sobom poneo već darovanu iberijsku figurinu, prodaje je “Pariskom žurnalu”, uz priču da je uzeo iz Luvra da bi dokazao kako je obezbeđenje muzeja veoma loše. Uspaničeni Apoliner poklanja Pjereu 160 franaka i voznu kartu do Marseja, a on i Pikaso celu noć šetaju po Parizu sa koferom u kome su preostale dve kamene statuice, pokušavajući da nađu zgodan momenat da ga bace u Senu.
Napokon, Apoliner ipak odlučuje da ih preda u strogoj diskreciji “Pariskom žurnalu”, ali već 7. septembra policija mu kuca na vrata i hapsi ga kao kradljivca “Mona Lize”. Privode i Pikasa, koji na suočenju sa Apolinerom tvrdi: “Ne poznajem tog čoveka.”
I dok su policajci preslišavali pesnike i slikare, Vićenco Peruđa nesmetano je u svom pariskom stanu, sliku koju je ceo svet smatrao nedostižnim idealom lepote i majstorstva, držao iza kredenca i ispod šporeta. I tako dve godine, dok je krajem 1913. nije spakovao u kofer sa duplim dnom i odneo u Firencu. Tu je pokušao da uz nagradu, preko jednog dilera umetninama sliku preda Uficiju. Hapse ga, a na sudu se branio - patriotizmom. Tvrdio je kako mu je namera bila da Italijanima vrati umetničko blago koje im je oteo Napoleon. “Mona Liza”, naravno nikada nije bila oteta, već ju je lično Leonardo prodao francuskom kralju za 4.000 zlatnika.
Peruđa je osuđen na godinu dana zatvora, a posle pompezne turneje po Italiji, “Đokonda” je vraćena u Luvr.
Kao što je Peruđa tvrdio da je krao iz patriotizma, tako je i britanski kamiondžija, koji je pola veka kasnije iz Nacionalne galerije izneo Gojino delo, ubeđivao policiju, sud i javnost da su mu motivi humanistički. Samo deset dana posle krađe poslao je poruku u kojoj piše da portret sa potpisom velikog španskog slikara neće prodati, nego da za njega traži otkupninu od 140.000 funti (suma koju je Nacionalna galerija platila kako bi sliku otkupila od privatnog kolekcionara). Taj novac je Bantonu navodno bio potreban da osnuje humanitarnu organizaciju koja bi pomagala starim i nemoćnim, koji su po njegovom mišljenju u britanskom društvu bili potpuno zapostavljeni. Poruke slične sadržine je na razne načine slao čak naredne četiri godine, a policija nikako nije uspevala da mu uđe u trag. Shvativši da od njegovog humanitarnog posla neće biti ništa, sliku je, u dobrom stanju, ali bez rama, ostavio u garderobi jedne železničke stanice u Birmingemu, a potom sam došao u London i predao se policiji.
ŠEST KOPIJA?
PERUĐINA priča o patriotskim motivima delovala je vrlo neuverljivo i veoma brzo krenule su teorije o tome da je on “Mona Lizu” ukrao za nekoga ko se profesionalno bavio falsifikovanjem. Te teze potkrepio je tekst američkog novinara Karla Dekera, objavljen 1932. Deker pominje misterioznog Argentinca Valfjerna, koji je osmislio i organizovao krađu, kao i to da se tokom dve godine, kada se “Đokonda” navodno nalazila kod Peruđe, napravi i proda čak šest njenih vernih kopija. Svaki kupac bio je ubeđen da je dobio originalnog Leonarda. Kod nas se upravo ovih dana pojavio roman argentinskog pisca Marina Kaparosa, u izdanju “Evro Đuntija”, čiji je glavni lik Valfjero, a okosnica radnje krađa “Mona Lize” u avgustu 1911. godine.
UNOSAN POSAO
KRAĐE umetničkih dela, pored savršenijih alarmnih sistema, video-nadzora i ostalih tehnoloških dostignuća koja nisu postojala pre jednog veka, danas su mnogo masovnija pojava. Prema nekim podacima u svetu se svakoga dana ukrade 500 umetničkih dela, tačnije 182.500 godišnje. Na ilegalnom tržištu tako prodaja ukradenih umetnina sa godinu dana dostigne obrt između dve i četiri i po milijarde evra.
MALE OČI
VELIKOG vojskovođu, pobednika bitke kod Vaterloa, jedan od najvećih slikara svih vremena Francisko de Goja naslikao je u Madridu, u vreme kada je vojvoda Velington ratovao sa Napoleonovim trupama u Španiji. Goja je navodno na zahtev sitničavog vojvode, koji je voleo da naređuje i kada nije bio na bojnom polju, doslikao nekoliko korekcija na ovaj portret. Prema jednoj anegdoti, Velington je čak slikaru rekao:
- Mnogo ste mi smanjili oči.
Novosti