UREDNIK
- Učlanjen(a)
- 27.06.2011
- Poruka
- 10.543
Koliko su zapravo snažne današnje nuklearne bombe?
Tenzije između dve globalne supersile, SAD i Rusije, nisu bile ovako visoke još od kraja Hladnog rata.
IZVOR: B92
Kasl Bravo (Foto: Federal Government of the US / Wikimedia Commons / public domain)
Počelo je s ruskom aneksijom Krima i pružanjem potpore separatistima u Ukrajini, kada su SAD i druge zapadne sile podigle niz sankcija prema Rusiji, a nastavilo se ratom u Siriji, gde Rusija pruža snažnu vojnu i političku potporu režimu Bašara Al-Asada.
Stvari su otišle toliko daleko da SAD optužuje Ruse za ratne zločine (iako bi i Amerikanci imali za šta da odgovaraju u Iraku i Avganistanu), a oni zauzvrat šalju preteće poruke, upozoravajući SAD da se ne mešaju u njihova pitanja, tj. bombardovanje istočnog dela Alepa, u kojem nesumnjivo ima džihadista al-Šama, ali i više od 200.000 hiljada civila.
Bivši šef britanske obaveštajne službe MI6, ser Džon Soers, upozorio da bi zbog situacije u Siriji i propusta da se prepozna rast ruske vojne snage u poslednjih 15 godina, svet mogao da uđe u novi Hladni rat:
“Ulazimo u eru koja je opsana kao i Haldni rat jer više nemamo usmerenu pažnju na strateški odnos Vašingtona i Moskve”, rekao je za BBC.
Nedavno su se Rusi povukli iz zajedničkog dogovora s Amerikancima prema kojem je svaka strana trebali da uništi po 34 tone plutonijuma u svojim reaktorima.
U tom kontekstu, Džej Benet je za portal Popular Mechanics uporedio koliko su nuklearne bombe današnjice jače od onih koje su razorile Hirošimu i Nagasaki krajem Drugog svetskog rata.
Amerikanci su u avgustu 1945. bacili atmosku bombu "Mali dečak" na Hirošimu i "Debeljka" na Nagasaki, čime su prisilili Japan na kapitulaciju, ali ujedno ubili između 90.000 i 166.000 ljudi u Hirošimi (od čega 20.000 vojnika) i između 39.000 i 80.000 ljudi u Nagasakiju.
Ovo su jedini slučajevi u istoriji kada su bačene atomske/nukelarne bombe, a strah koji su posejale širom sveta jedan je od razloga zašto nikad više nisu bile korišćene kasnije.
Mali dečak i Debeljko bile su fisijske bombe, u kojima nuklearna reakcija nastaje cepanjem jezgara atoma (fisija), usled čega se otpušta ogromna količine energije i uzrokuje snažna eksploziju.
Jezgro Malog dečaka bilo je načinjeno od uranijuma, dok je Debeljko imao jezgro od plutonijuma.
Kasnije razvijene termonuklearne bombe, često nazivane hidrogenskim bombama, mnogo su jače i razornije.
Tako u slučaju američke B83 H-bombe do eksplozije dolazi drugačijim putem - fisijska reakcija je i dalje okidač, ali ta inicijalna energija aktivira fuzijsku reakciju u sekundarnom jezgru u kojem se nalaze vodonikovi izotopi deuterijum i tricijum.
Jezgra vodonikovih atoma zatim se spajaju i formiraju helijum, a lančana reakcija ponovo rezultuje eksplozijom, znatno jačkom od one koje karakterišu atomske bombe.
Eksplozija Malog dečaka ispustila je oko 15 kilotona energije, što je ekvivalent eksploziji od 15 000 tona TNT-a. Gore opisana B83 bomba generisala je oko 1.2 megatona energije ili 1.200.000 tona TNT-a, što je 80 puta više nego Mali dečak.
Najjača eksplozija tokom američkih nuklearnih eksperimenata dogodila se 1954. godine tokom testa Kasl Bravo, kada je H-bomba na ostrvu Bikini eksplodirala snagom 15 megatona i izazvala najgore zagađenje radijacijom koje su Amerikanci ikada napravili.
Ali, to je još bled rezultat u poređenju s detonacijom ruske RDS 200 H-bombe. Kodnog naziva Vanja, ona je u eksploziji 1961. godine ispustila energiju od 50 megatona, što je oko 3.333 puta više od energije kojom je Debeljko sravnio Hirošimu i usmrtio najmanje 90.000 ljudi.
Ova zastrašujuća bomba najjača je koja je ikada aktivirana, a u kolektivnoj memoriji poznata je i kao Car bomba.
Nukelarne bombe današnjice možda nemaju snagu Car bombe, ali je izgradnja bombe takve ili veće snage i te kako moguća. Uostalom, postojeći arsenal kojim raspolažu SAD i Rusija (s 6970 nulearnih bojnih glava, odnosno 7300) sasvim je dovoljan da uništi planetu.
Tokom Hladnog rata Sovjetski Savez i SAD nekoliko puta su se našli na samoj ivici izbijanja svetskog sukoba, ali su hladne glave prevladale. Ironično, jedna od garancija mira bila je realna mogućnost da velesile unište jedna drugu, a verovatno i većinu sveta, rastućim arsenalom nuklearnog oružja.
Tenzije između dve globalne supersile, SAD i Rusije, nisu bile ovako visoke još od kraja Hladnog rata.
IZVOR: B92
Kasl Bravo (Foto: Federal Government of the US / Wikimedia Commons / public domain)
Počelo je s ruskom aneksijom Krima i pružanjem potpore separatistima u Ukrajini, kada su SAD i druge zapadne sile podigle niz sankcija prema Rusiji, a nastavilo se ratom u Siriji, gde Rusija pruža snažnu vojnu i političku potporu režimu Bašara Al-Asada.
Stvari su otišle toliko daleko da SAD optužuje Ruse za ratne zločine (iako bi i Amerikanci imali za šta da odgovaraju u Iraku i Avganistanu), a oni zauzvrat šalju preteće poruke, upozoravajući SAD da se ne mešaju u njihova pitanja, tj. bombardovanje istočnog dela Alepa, u kojem nesumnjivo ima džihadista al-Šama, ali i više od 200.000 hiljada civila.
Bivši šef britanske obaveštajne službe MI6, ser Džon Soers, upozorio da bi zbog situacije u Siriji i propusta da se prepozna rast ruske vojne snage u poslednjih 15 godina, svet mogao da uđe u novi Hladni rat:
“Ulazimo u eru koja je opsana kao i Haldni rat jer više nemamo usmerenu pažnju na strateški odnos Vašingtona i Moskve”, rekao je za BBC.
Nedavno su se Rusi povukli iz zajedničkog dogovora s Amerikancima prema kojem je svaka strana trebali da uništi po 34 tone plutonijuma u svojim reaktorima.
U tom kontekstu, Džej Benet je za portal Popular Mechanics uporedio koliko su nuklearne bombe današnjice jače od onih koje su razorile Hirošimu i Nagasaki krajem Drugog svetskog rata.
Amerikanci su u avgustu 1945. bacili atmosku bombu "Mali dečak" na Hirošimu i "Debeljka" na Nagasaki, čime su prisilili Japan na kapitulaciju, ali ujedno ubili između 90.000 i 166.000 ljudi u Hirošimi (od čega 20.000 vojnika) i između 39.000 i 80.000 ljudi u Nagasakiju.
Ovo su jedini slučajevi u istoriji kada su bačene atomske/nukelarne bombe, a strah koji su posejale širom sveta jedan je od razloga zašto nikad više nisu bile korišćene kasnije.
Mali dečak i Debeljko bile su fisijske bombe, u kojima nuklearna reakcija nastaje cepanjem jezgara atoma (fisija), usled čega se otpušta ogromna količine energije i uzrokuje snažna eksploziju.
Jezgro Malog dečaka bilo je načinjeno od uranijuma, dok je Debeljko imao jezgro od plutonijuma.
Kasnije razvijene termonuklearne bombe, često nazivane hidrogenskim bombama, mnogo su jače i razornije.
Tako u slučaju američke B83 H-bombe do eksplozije dolazi drugačijim putem - fisijska reakcija je i dalje okidač, ali ta inicijalna energija aktivira fuzijsku reakciju u sekundarnom jezgru u kojem se nalaze vodonikovi izotopi deuterijum i tricijum.
Jezgra vodonikovih atoma zatim se spajaju i formiraju helijum, a lančana reakcija ponovo rezultuje eksplozijom, znatno jačkom od one koje karakterišu atomske bombe.
Eksplozija Malog dečaka ispustila je oko 15 kilotona energije, što je ekvivalent eksploziji od 15 000 tona TNT-a. Gore opisana B83 bomba generisala je oko 1.2 megatona energije ili 1.200.000 tona TNT-a, što je 80 puta više nego Mali dečak.
Najjača eksplozija tokom američkih nuklearnih eksperimenata dogodila se 1954. godine tokom testa Kasl Bravo, kada je H-bomba na ostrvu Bikini eksplodirala snagom 15 megatona i izazvala najgore zagađenje radijacijom koje su Amerikanci ikada napravili.
Ali, to je još bled rezultat u poređenju s detonacijom ruske RDS 200 H-bombe. Kodnog naziva Vanja, ona je u eksploziji 1961. godine ispustila energiju od 50 megatona, što je oko 3.333 puta više od energije kojom je Debeljko sravnio Hirošimu i usmrtio najmanje 90.000 ljudi.
Ova zastrašujuća bomba najjača je koja je ikada aktivirana, a u kolektivnoj memoriji poznata je i kao Car bomba.
Nukelarne bombe današnjice možda nemaju snagu Car bombe, ali je izgradnja bombe takve ili veće snage i te kako moguća. Uostalom, postojeći arsenal kojim raspolažu SAD i Rusija (s 6970 nulearnih bojnih glava, odnosno 7300) sasvim je dovoljan da uništi planetu.
Tokom Hladnog rata Sovjetski Savez i SAD nekoliko puta su se našli na samoj ivici izbijanja svetskog sukoba, ali su hladne glave prevladale. Ironično, jedna od garancija mira bila je realna mogućnost da velesile unište jedna drugu, a verovatno i većinu sveta, rastućim arsenalom nuklearnog oružja.