Član
- Učlanjen(a)
- 28.09.2009
- Poruka
- 856
Kakvi smo u ljubavnim vezama
Autor: doc dr Tatijana Stefanović
"Ja sam večiti čekač. Kao mala, uvek sam čekala; tatu da se vrati sa puta, mamu da se nasmeje. Nisam dočekala ili vrlo, vrlo retko. Često sam mislila da to znači da moram još više da se trudim, pa će se eto ostvariti. Mama je uvek brinula, naravno, o bratu, da li je jeo, da li mu je hladno, šta je dobio u školi, kada će da se vrati kući. Sada kada se oženio brine još više: šta mu je žena spremila za ručak, da li je stigao na posao. I mene je često primećivala, ali samo zahvaljujući njemu: “Odnesi mu džemper. Vidiš da duva.” Nosila sam, trčala sam da odnesem. Ja sam pak, uvek radila sve što je ona htela, pa i sve što sam pomišljala da bi ona htela. Vezla, plela, prala i brisala šoljice za kafu kad joj dođu komšinice. Doduše, komšinice su me hvalile, a ona je i tada uzdisala zbog nečega. Pravila sam se, naravno, da volim sve to da radim.
Sada, izgleda da to stvarno volim. Kuća mi uvek sija, šoljice su obrisane, sve je spremno da... Ne znam više da li je spremno za mamu ili za njega. Sada na njega čekam, da dođe, da se probudi, da bude bolje volje. Kad sam ga upoznala znala sam da je on onaj pravi. Nije mi se udvarao kao drugi, obični momci. Nije mi se uopšte udvarao. Imao je svoju muziku svoje tajne, svoja veselja, svoje loše trenutke. Mene je tek malo puštao u svoj svet. Neverovatno, ali to je bio znak da se oko njega baš treba potruditi. I eto, u braku smo. Nismo srećni. Ja i dalje čistim i čekam, a on sedi za kompjuterom, pije pivo. Neću se razvesti, jer onda neću imati koga da čekam. Neće ni on, ovde mu je udobno, a napolju su druge žene koje bi tek morao da navikava na svoj, nemušti jezik."
Priče kakva je ova, psiholozi slušaju prilično često. Kroz njih se potvrđuje davno formirana hipoteza o značajnosti ranih odnosa za kasnija životna iskustva osobe. U želji da istražimo navedenu vezu, učinilo se smislenim da kasnija životna iskustva sagledamo u formi bliskih, partnerskih ili ljubavnih odnosa. Naime, ovo je forma u kojoj većina nas provodi život, pa se eventualno identifikovanje faktora koji su povezani sa kvalitetom naših ljubavnih veza čini značajnim. Dakle, pokušali smo da istražimo povezanost između ranih odnosa deteta i roditelja i kasnijih ljubavnih veza. Prihvatljiv teorijski okvir pruža nam teorija afektivnog vezivanja. Jer, teoretičari afektivnog vezivanja osim što nude teorijsko utemeljenje ovoj pretpostavci, obezbeđuju i metodološku osnovu za njeno proveravanje.
Naime, dok se u zapadnoj Evropi i u SAD-u deca "socijalizuju za nezavisnost", u Srbiji majke preferiraju ili da same odgajaju svoje dete na način koji možemo opisati kao prezaštitnički ili da ga daju na staranje sopstvenoj majci.
Da li na osnovu detinjstva možemo određivati ljubavne odnose?
Osnovni cilj istraživanja bio je problem prediktivnosti, odnosno pitanje da li se na osnovu rano formiranih ob*razaca afektivnog vezivanja može predvideti obrazac partnerske vezanosti iste osobe. Dakle, rezultati kažu da je na osnovu ranih odnosa moguće predviđati ljubavne odnose čak sa nivoom značajnosti od 0.01.
Šta zapravo ovi koeficijenti znače pokušaćemo da objasnimo u okviru svakog od obrazaca afektivnosti vezivanja.
Izbegavajuća ljubavna vezanost
Tendenciju ka izbegavajućim ljubavnim odnosima možemo naslutiti na osnovu ranih iskustava u čijoj osnovi su doživljaj odbačenosti i zanemarivanja od oba roditelja. Međutim, kao što već znamo, reč je o osobama koje su još u detinjstvu podigle štit oko svojih mentalnih povreda, osećanja i sećanja, pa ostaje pitanje da li u njihovom odraslom ponašanju postoje znaci koji bi ukazivali na rano odbacivanje i samim tim na sklonost izbegavajućim ljubavnim vezama. Rezultati istraživanja kažu da ih možemo prepoznati na osnovu karakteristične verbalizacije. Njihova priča o detinjstvu je oskudna, stereotipna, sa tendencijom površnog idealizovanja roditelja i bez ijednog konkretnog sećanja (da sve je bilo super, ne sećam se…) Deo njihove odbrane je poricanje važnosti emocionalnog kao i sklonost crnom humoru (dimenzija cinizma).
Model ljubavnog vezivanja definisan je niskom anksioznošću i visokim odbacivanjem što znači distancu i nepoverenje, što znači odbijanje emocionalne razmene sa partnerom, znači omalovažavanje, odnosno nezainteresovanost za emocionalne sadržaje koje partner nudi, a zainteresovanost za fizički izgled partnera. Idealnu partnersku vezu osobe ovog tipa opisuju kao vezu bez obaveza sa slobodom za oboje. Nema očekivanja od partnera, nema ulaganja u vezu... Njihove jedine investicije su u materijalno: kola, telefoni, to ih neće izdati.
Sigurna ljubavna vezanost
Sigurnu partnersku vezu moguće je predvideti na osnovu ranih iskustava u čijoj osnovi je pre svih doživljaj voljenosti. I sigurne osobe je moguće prepoznati na osnovu verbalizacije: fluentna je i koherentna, sećanja se lako odmotavaju bilo da su pozitivna ill negativna.
Partnerske veze odlikuje niska anksioznost i nisko odbacivanje, što znači da u veze ulaze sa otvorenošću i poverenjem u partnera. Njihov jedini usud je što partner može pripadati bilo kom od nesigurnih obrazaca.
Preokupirano ljubavno vezivanje
Okupirano partnersko vezivanje moguće je predvideti na osnovu ranog vezivanja u čijoj osnovi je doživljaj zamenjenih uloga u smislu da su deca brinula o svojim nepredvidivim roditeljima. Kao odrasle osobe prepoznajemo ih po dugim, često besciljnim ali svakako emocionalno šaržiranim pričama. Oni se još uvek bore za naklonost svojih roditelja, još uvek se ljute na njih.
Partnerske veze odlikuje visoka anksioznost i nisko odbacivanje. Partnersku vezu su skloni da vide kao mogućnost kompenzacije, kao mogućnost da budu prihvaćeni, voljeni od novih figura kad već nisu od starih. Doduše, nove figure moraju nadoknaditi i nenadoknadivo i zbog toga se od njih očekuje bezuslovno pripadanje, najveća ljubav na svetu, zato se oni kontrolišu, kinje, pitanjima tipa: Da li me voliš, koliko me voliš, da li me stvarno voliš, a koliko?
Bojažljivo partnersko vezivanje
Bojažljivo partnersko vezivanje moguće je predvideti na osnovu ranih iskustava (brojnih i raznovrsnih, zajednički imenitelj im je da su negativna) ali i na osnovu karakteristične verbalizacije: nejasne, pasivne, zakočene...
Partnerski obrazac im je takođe karakterističan: osobe ovog tipa vezivanja imaju i visoku anksioznost i visoko od*bacivanje, što znači i negativan model sebe ali i negativan model drugih. To ih praktično blokira u pokušajima da se vežu za partnera. Naime, negativnu sliku o sebi oni bi popravili ako bi u partnerskoj vezi bili voljeni i naravno oni maštaju o tome. Ipak, ne usuđuju se da zaista uđu u part*nersku vezu zbog negativne slike o drugima jer ih užasava mogućnost da će biti odbačeni, ismejani. Posledično njihove partnerske veze su retke i haotične, najčešće se svode na maštanje o partneru, bojažljiva flertovanja... U istraživanju, ovi ispitanici imali su prilično doslednu i prilično tipičnu životnu priču: odrastali su uz oca alkoholičara koji je tukao majku i više od dvoje braće ili sestara. Budući da u nalazima drugih istraživača alkoholizam kao problem nije naveden, ostaje pitanje da li je u našoj sredini alkoholizam učestalija patologija od drugih ili se njime pokrivaju i neki drugi poremećaji..
I na kraju, razmišljajući o ljubavnim vezama u svetlu dobijenih rezultata, čini se da nije sve baš toliko nepredvidivo. Rani odnosi sa osobom koja se nama bavi, ukoliko su povoljni postaju naš kapital ali ukoliko su nepovoljni velike su šanse da ostanu kamen spoticanja za čitav život...
Autor: doc dr Tatijana Stefanović
"Ja sam večiti čekač. Kao mala, uvek sam čekala; tatu da se vrati sa puta, mamu da se nasmeje. Nisam dočekala ili vrlo, vrlo retko. Često sam mislila da to znači da moram još više da se trudim, pa će se eto ostvariti. Mama je uvek brinula, naravno, o bratu, da li je jeo, da li mu je hladno, šta je dobio u školi, kada će da se vrati kući. Sada kada se oženio brine još više: šta mu je žena spremila za ručak, da li je stigao na posao. I mene je često primećivala, ali samo zahvaljujući njemu: “Odnesi mu džemper. Vidiš da duva.” Nosila sam, trčala sam da odnesem. Ja sam pak, uvek radila sve što je ona htela, pa i sve što sam pomišljala da bi ona htela. Vezla, plela, prala i brisala šoljice za kafu kad joj dođu komšinice. Doduše, komšinice su me hvalile, a ona je i tada uzdisala zbog nečega. Pravila sam se, naravno, da volim sve to da radim.
Sada, izgleda da to stvarno volim. Kuća mi uvek sija, šoljice su obrisane, sve je spremno da... Ne znam više da li je spremno za mamu ili za njega. Sada na njega čekam, da dođe, da se probudi, da bude bolje volje. Kad sam ga upoznala znala sam da je on onaj pravi. Nije mi se udvarao kao drugi, obični momci. Nije mi se uopšte udvarao. Imao je svoju muziku svoje tajne, svoja veselja, svoje loše trenutke. Mene je tek malo puštao u svoj svet. Neverovatno, ali to je bio znak da se oko njega baš treba potruditi. I eto, u braku smo. Nismo srećni. Ja i dalje čistim i čekam, a on sedi za kompjuterom, pije pivo. Neću se razvesti, jer onda neću imati koga da čekam. Neće ni on, ovde mu je udobno, a napolju su druge žene koje bi tek morao da navikava na svoj, nemušti jezik."
Priče kakva je ova, psiholozi slušaju prilično često. Kroz njih se potvrđuje davno formirana hipoteza o značajnosti ranih odnosa za kasnija životna iskustva osobe. U želji da istražimo navedenu vezu, učinilo se smislenim da kasnija životna iskustva sagledamo u formi bliskih, partnerskih ili ljubavnih odnosa. Naime, ovo je forma u kojoj većina nas provodi život, pa se eventualno identifikovanje faktora koji su povezani sa kvalitetom naših ljubavnih veza čini značajnim. Dakle, pokušali smo da istražimo povezanost između ranih odnosa deteta i roditelja i kasnijih ljubavnih veza. Prihvatljiv teorijski okvir pruža nam teorija afektivnog vezivanja. Jer, teoretičari afektivnog vezivanja osim što nude teorijsko utemeljenje ovoj pretpostavci, obezbeđuju i metodološku osnovu za njeno proveravanje.
Naime, dok se u zapadnoj Evropi i u SAD-u deca "socijalizuju za nezavisnost", u Srbiji majke preferiraju ili da same odgajaju svoje dete na način koji možemo opisati kao prezaštitnički ili da ga daju na staranje sopstvenoj majci.
Da li na osnovu detinjstva možemo određivati ljubavne odnose?
Osnovni cilj istraživanja bio je problem prediktivnosti, odnosno pitanje da li se na osnovu rano formiranih ob*razaca afektivnog vezivanja može predvideti obrazac partnerske vezanosti iste osobe. Dakle, rezultati kažu da je na osnovu ranih odnosa moguće predviđati ljubavne odnose čak sa nivoom značajnosti od 0.01.
Šta zapravo ovi koeficijenti znače pokušaćemo da objasnimo u okviru svakog od obrazaca afektivnosti vezivanja.
Izbegavajuća ljubavna vezanost
Tendenciju ka izbegavajućim ljubavnim odnosima možemo naslutiti na osnovu ranih iskustava u čijoj osnovi su doživljaj odbačenosti i zanemarivanja od oba roditelja. Međutim, kao što već znamo, reč je o osobama koje su još u detinjstvu podigle štit oko svojih mentalnih povreda, osećanja i sećanja, pa ostaje pitanje da li u njihovom odraslom ponašanju postoje znaci koji bi ukazivali na rano odbacivanje i samim tim na sklonost izbegavajućim ljubavnim vezama. Rezultati istraživanja kažu da ih možemo prepoznati na osnovu karakteristične verbalizacije. Njihova priča o detinjstvu je oskudna, stereotipna, sa tendencijom površnog idealizovanja roditelja i bez ijednog konkretnog sećanja (da sve je bilo super, ne sećam se…) Deo njihove odbrane je poricanje važnosti emocionalnog kao i sklonost crnom humoru (dimenzija cinizma).
Model ljubavnog vezivanja definisan je niskom anksioznošću i visokim odbacivanjem što znači distancu i nepoverenje, što znači odbijanje emocionalne razmene sa partnerom, znači omalovažavanje, odnosno nezainteresovanost za emocionalne sadržaje koje partner nudi, a zainteresovanost za fizički izgled partnera. Idealnu partnersku vezu osobe ovog tipa opisuju kao vezu bez obaveza sa slobodom za oboje. Nema očekivanja od partnera, nema ulaganja u vezu... Njihove jedine investicije su u materijalno: kola, telefoni, to ih neće izdati.
Sigurna ljubavna vezanost
Sigurnu partnersku vezu moguće je predvideti na osnovu ranih iskustava u čijoj osnovi je pre svih doživljaj voljenosti. I sigurne osobe je moguće prepoznati na osnovu verbalizacije: fluentna je i koherentna, sećanja se lako odmotavaju bilo da su pozitivna ill negativna.
Partnerske veze odlikuje niska anksioznost i nisko odbacivanje, što znači da u veze ulaze sa otvorenošću i poverenjem u partnera. Njihov jedini usud je što partner može pripadati bilo kom od nesigurnih obrazaca.
Preokupirano ljubavno vezivanje
Okupirano partnersko vezivanje moguće je predvideti na osnovu ranog vezivanja u čijoj osnovi je doživljaj zamenjenih uloga u smislu da su deca brinula o svojim nepredvidivim roditeljima. Kao odrasle osobe prepoznajemo ih po dugim, često besciljnim ali svakako emocionalno šaržiranim pričama. Oni se još uvek bore za naklonost svojih roditelja, još uvek se ljute na njih.
Partnerske veze odlikuje visoka anksioznost i nisko odbacivanje. Partnersku vezu su skloni da vide kao mogućnost kompenzacije, kao mogućnost da budu prihvaćeni, voljeni od novih figura kad već nisu od starih. Doduše, nove figure moraju nadoknaditi i nenadoknadivo i zbog toga se od njih očekuje bezuslovno pripadanje, najveća ljubav na svetu, zato se oni kontrolišu, kinje, pitanjima tipa: Da li me voliš, koliko me voliš, da li me stvarno voliš, a koliko?
Bojažljivo partnersko vezivanje
Bojažljivo partnersko vezivanje moguće je predvideti na osnovu ranih iskustava (brojnih i raznovrsnih, zajednički imenitelj im je da su negativna) ali i na osnovu karakteristične verbalizacije: nejasne, pasivne, zakočene...
Partnerski obrazac im je takođe karakterističan: osobe ovog tipa vezivanja imaju i visoku anksioznost i visoko od*bacivanje, što znači i negativan model sebe ali i negativan model drugih. To ih praktično blokira u pokušajima da se vežu za partnera. Naime, negativnu sliku o sebi oni bi popravili ako bi u partnerskoj vezi bili voljeni i naravno oni maštaju o tome. Ipak, ne usuđuju se da zaista uđu u part*nersku vezu zbog negativne slike o drugima jer ih užasava mogućnost da će biti odbačeni, ismejani. Posledično njihove partnerske veze su retke i haotične, najčešće se svode na maštanje o partneru, bojažljiva flertovanja... U istraživanju, ovi ispitanici imali su prilično doslednu i prilično tipičnu životnu priču: odrastali su uz oca alkoholičara koji je tukao majku i više od dvoje braće ili sestara. Budući da u nalazima drugih istraživača alkoholizam kao problem nije naveden, ostaje pitanje da li je u našoj sredini alkoholizam učestalija patologija od drugih ili se njime pokrivaju i neki drugi poremećaji..
I na kraju, razmišljajući o ljubavnim vezama u svetlu dobijenih rezultata, čini se da nije sve baš toliko nepredvidivo. Rani odnosi sa osobom koja se nama bavi, ukoliko su povoljni postaju naš kapital ali ukoliko su nepovoljni velike su šanse da ostanu kamen spoticanja za čitav život...
