a početak potrebno je nabaviti alat:
Sledeći korak je urezivanje kanala do 1/3 dubine drveta po dužini. Kad se to završi drvo je spremno za obradu. Najlakše je skinuti „višak“ drveta sa leđa i stomaka buduće varalice… nakon toga se skida „višak“ sa bokova a potom se oštre ivice zaobljuju.
Bitno je napomenuti da se obrati pažnja na sečenje drveta tokom oblikovanja… jer nikad se drvo ne seče koso ka sredini varalice već se seče od sredine ka glavi i repu… da ne bi došlo do cepanja drveta.
Kad se dobije željeni oblik pristupa se grubljem šmirglanju, a potom se napravi žica za varalicu. Kod krivljenja žice počinje se od grudne alke, napravi se krug gde stoji trokraka pa se taj krug zavuče u vobler i izmeri dubina. Potom se žica krivi ka spolja, s tim da je se pre toga ostavila malo da viri iz voblera. (gde bi se inače kačile alke za trokrake na kraju)… žica se ponovo stavlja u vobler da bi se izmerila dužina do kljuna i repa, a potom se i na tim krajevima urade krugovi i žica se savija ka unutra (kao na gornjoj slici, s tim da se oblik žice prilagođava obliku i osobinama voblera – poput dubine ronjenja).
Posle žice seče se odgovarajuća veličina olova (uvek ide malo više pri glavi voblera). Ne sme se preterati jer vobler neće raditi uopšte ili će morati brzo da se vuče da bi radio. Olovo se meri sa žicom u vobleru, da posle ne bi nastao višak olova.
Nakon izrade žice i olova pristupa se gitovanju. Prvo se dobro pomeša kit sa katalizatorom, a potom se u prazan kanal utisne kit tako da počne da izlazi sa strane – znak da je kanal pun! Zatim se stavi žica, pa se vrati kit koji je izašao prilikom stavljanja žice… potom se postavlja olovo i ponovo se vrati istisnuti kit. Ovo se ovako komplikuje samo zato da bi se što bolje napunio kanal i da ne bi bilo šupljina u kitu, što bi malo oslabilo vezu drvo-žica-kit. Nakon sušenja kita (oko 15 min) pristupa se finalnom finom šmirglanju, koje treba što pedantnije uraditi jer se nakon farbanja primeti i najmanje neravnina.
Na kraju se varalica farba – prvo se umače u impregnaciju više puta, a potom u belu boju, pa se oboji po želji i na kraju se potopi u zaštitni lak nekoliko puta.
Hemija je većini ljudi najveći problem. Ja sam je rešio tako što su mi i lak i impregnacija potpuno istog sastava, tj. pravim ih od kao papir tankog providnog celuloida potopljenog u aceton. Bela boja je od istog laka u koji je dodat beli prah (titan dioksid). Boje su štamparske, guste i koristim ih tako što umačem sunđer u njih i potom ih sunđerom nanosim blagim tapkanjem po varalici… tako se i dobija nijansiranje/prelazi. Farba se prvo sa svetlijim bojama, s tim da se mora voditi račina da se mešanjem pojedinih boja dobijaju druge boje… tako da se mora dozvoliti prvom sloju da se osuši da ne bi došlo do mešanja. Kad se i poslednji sloj boje osuši varalica se umače više puta u zaštitni bezbojni lak. Nakon sušenja, najbolje je da prenoći…
Sledi još urezivanje kanala za paktu koji se napuni gustim bezbojnim celuloidnim lakom (služi kao lepak i valja ga imati u posebnoj maloj posudi) ili dvokomponentnim lepkom, pa se pakta ubacuje u kanal i pušta da se osuši preko noći.
Na gotovu varalicu se stavljaju udice i pravac reka na štelovanje.
Šta ako varalica ne radi?
Možda je stavljeno previše olova ili je možda olovo, ili pakta loše postavljena…
Ništa strašno – za početak pakta se malo obori… a ako ne valja onada se obori pakta sa sve žicom (ako je izvučena kao za dubokoronce)… a ako ne, onda se žica povija na dole bez pakte ili se pravi pakta kao na “shad rapu“ (ovo me nikad nije izdalo)…. ako opet ne valja onda eksperimentišite, probajte razne položaje olova i pakte, kombinujte.
Par pravila:
Jedini savet bez izuzetka je da treba eksperimentisati.
Srećno sa izradom i bistro!
- nož, što kvalitetniji sa izduženim sečivom;
- testeru, bonsek ili neku koju koristimo za sečenje kostiju (kanal koji se pravi sa njom ne sme biti širi od 1.5 do 2 mm max);
- klješta razna sa okruglim i spljoštenim vrhom;
- šmirglu, turpiju za širenje kanala gde se postavlja žica itd.
- drvo… lipa, topola, balza – bilo šta meko i ujednačenih vlakana;
- žica nerđajuća, a koja će ostati u položaju u kojem je savijemo (elastičnost je nepoželjna osobina), debljina varira od veličine voblera – za manje može da se koristi pčelarska žica za saće koje ima po specijalizovanim radnjama;
- olovo se koristi za balansiranje voblera;
- auto kit se koristi za popunjavanje kanala kad se završi vobler;
- plastika za paktu (celuloid po mogućstvu);
- boje i lakovi (zaštitni i završni lak na bazi celuloida po mogućstvu)… završiće posao bilo koje predviđene za vodu.
Sledeći korak je urezivanje kanala do 1/3 dubine drveta po dužini. Kad se to završi drvo je spremno za obradu. Najlakše je skinuti „višak“ drveta sa leđa i stomaka buduće varalice… nakon toga se skida „višak“ sa bokova a potom se oštre ivice zaobljuju.
Bitno je napomenuti da se obrati pažnja na sečenje drveta tokom oblikovanja… jer nikad se drvo ne seče koso ka sredini varalice već se seče od sredine ka glavi i repu… da ne bi došlo do cepanja drveta.
Kad se dobije željeni oblik pristupa se grubljem šmirglanju, a potom se napravi žica za varalicu. Kod krivljenja žice počinje se od grudne alke, napravi se krug gde stoji trokraka pa se taj krug zavuče u vobler i izmeri dubina. Potom se žica krivi ka spolja, s tim da je se pre toga ostavila malo da viri iz voblera. (gde bi se inače kačile alke za trokrake na kraju)… žica se ponovo stavlja u vobler da bi se izmerila dužina do kljuna i repa, a potom se i na tim krajevima urade krugovi i žica se savija ka unutra (kao na gornjoj slici, s tim da se oblik žice prilagođava obliku i osobinama voblera – poput dubine ronjenja).
Posle žice seče se odgovarajuća veličina olova (uvek ide malo više pri glavi voblera). Ne sme se preterati jer vobler neće raditi uopšte ili će morati brzo da se vuče da bi radio. Olovo se meri sa žicom u vobleru, da posle ne bi nastao višak olova.
Nakon izrade žice i olova pristupa se gitovanju. Prvo se dobro pomeša kit sa katalizatorom, a potom se u prazan kanal utisne kit tako da počne da izlazi sa strane – znak da je kanal pun! Zatim se stavi žica, pa se vrati kit koji je izašao prilikom stavljanja žice… potom se postavlja olovo i ponovo se vrati istisnuti kit. Ovo se ovako komplikuje samo zato da bi se što bolje napunio kanal i da ne bi bilo šupljina u kitu, što bi malo oslabilo vezu drvo-žica-kit. Nakon sušenja kita (oko 15 min) pristupa se finalnom finom šmirglanju, koje treba što pedantnije uraditi jer se nakon farbanja primeti i najmanje neravnina.
Na kraju se varalica farba – prvo se umače u impregnaciju više puta, a potom u belu boju, pa se oboji po želji i na kraju se potopi u zaštitni lak nekoliko puta.
Hemija je većini ljudi najveći problem. Ja sam je rešio tako što su mi i lak i impregnacija potpuno istog sastava, tj. pravim ih od kao papir tankog providnog celuloida potopljenog u aceton. Bela boja je od istog laka u koji je dodat beli prah (titan dioksid). Boje su štamparske, guste i koristim ih tako što umačem sunđer u njih i potom ih sunđerom nanosim blagim tapkanjem po varalici… tako se i dobija nijansiranje/prelazi. Farba se prvo sa svetlijim bojama, s tim da se mora voditi račina da se mešanjem pojedinih boja dobijaju druge boje… tako da se mora dozvoliti prvom sloju da se osuši da ne bi došlo do mešanja. Kad se i poslednji sloj boje osuši varalica se umače više puta u zaštitni bezbojni lak. Nakon sušenja, najbolje je da prenoći…
Sledi još urezivanje kanala za paktu koji se napuni gustim bezbojnim celuloidnim lakom (služi kao lepak i valja ga imati u posebnoj maloj posudi) ili dvokomponentnim lepkom, pa se pakta ubacuje u kanal i pušta da se osuši preko noći.
Na gotovu varalicu se stavljaju udice i pravac reka na štelovanje.
Šta ako varalica ne radi?
Možda je stavljeno previše olova ili je možda olovo, ili pakta loše postavljena…
Ništa strašno – za početak pakta se malo obori… a ako ne valja onada se obori pakta sa sve žicom (ako je izvučena kao za dubokoronce)… a ako ne, onda se žica povija na dole bez pakte ili se pravi pakta kao na “shad rapu“ (ovo me nikad nije izdalo)…. ako opet ne valja onda eksperimentišite, probajte razne položaje olova i pakte, kombinujte.
Par pravila:
- olovo se stavlja uvek više ka glavi ili isto, i sa prednje strane grudne alke i sa zadnje,
- olovo je uvek neposredno uz grudnu alku sa obe strane ili po malo odmaknuto (naravno kod većih voblera i razmak je veći… orijentaciono vobler 8cm, razmak do 5mm max)… s tim da og grudne alke može da ide skroz do glave a i ne mora
- što manje olova i što veća pakta to vobler treba sporije vući da bi radio i obrnuto
- manja pakta znači sitnija vibracija
- kod dubokoronaca je najteže pogrešiti sa olovom – dovoljno je da se stavi uz grudnu alku sa obe strane
- kod srednjeronaca sa paktom uz nosnu alku najbolje je staviti olovo samo od grudne alke ka glavi (važi za veličine od 5cm, za manje se stavlja kao kod dubokoronaca)
- kod plitkoronaca koji imaju paktu kao CD Rapala olovo se stavlja kao kod dubokoronaca
- kod zara i popera se olovo stavlja blizu repa da bi površinac stajao pod uglom od 45 stepeni u odnosu na površinu i da bi dalje leteo.
Jedini savet bez izuzetka je da treba eksperimentisati.
Srećno sa izradom i bistro!