Gubitak i tugovanje

Član
Učlanjen(a)
20.12.2010
Poruka
892
Bez ikakve namjere da dovodim u pitanje bilo koju od tvojih izjava, ali nisu li ove dvije malo kontradiktorne...?

Znači, nikada nisam mogla da " odbolim " te bolove i strah me ponekad, jer znam da sam te bolove potisnula. Praveći se jakom pred drugima i zbog drugih, nisam dovoljno " odživjela " svoje boli i mislim da mi to može stvoriti određene probleme.

Ne daj Bože još nekih smrti, ali sam ojačala i ne bih tražila stručnu pomoć.
 
Član
Učlanjen(a)
29.06.2010
Poruka
2.014
Nisu kontradiktorne, jer ja znam da mi je to stvorilo probleme, ali ne želim stručnu pomoć, jer u nju ne vjerujem i mislim da svi treba da žive sa svojim bolovima i da ih trpe i da žive život. Ne vidim tu ništa kontradiktorno, nego samo prirodno stanje stvari. Prirodno je sasvim da osjećamo boli poslije gubitka najbližih. Šta bi tu stručnjak mogao da mi priča ? Ono što me snašlo, to sam prihvatila, živim s tim, jer moram. Niko od nas ne bira šta će mu se desiti. Sve što mu se desi, mora da trpi i prihvati.
 
Član
Učlanjen(a)
20.12.2010
Poruka
892
... ali ne želim stručnu pomoć, jer u nju ne vjerujem i mislim da svi treba da žive sa svojim bolovima i da ih trpe i da žive život.
...
Niko od nas ne bira šta će mu se desiti. Sve što mu se desi, mora da trpi i prihvati.

Još je u redu loše mišljenje o psiholozima (bilo iz (ne)znanja ili (ne)iskustva), ali ovo drugo je stvarno loš životni stav, može imati zbilja tužne posljedice. :-|

Prirodno je sasvim da osjećamo boli poslije gubitka najbližih. Šta bi tu stručnjak mogao da mi priča ?

Naravno da je prirodno, to nitko ne dovodi u pitanje. Niti itko tvrdi da bi stručnjak tu bol uklonio, tugovanje ubrzao ili što god.
 
Član
Učlanjen(a)
29.06.2010
Poruka
2.014
Pa dobro, reci mi onda konkretno šta bi mi to pričao i radio psiholog? Eto baš me zanima i žao mi je što se u raspravu ne uključuje niko drugi koji ima iskustva sa gubitkom bliske osobe. Još jednom napominjem da je po meni sasvim normalno da za bližnjima tugujemo. Ništa mi konkretno ne napišeš kako bi trebalo to drugačije da izgleda. Ja inaqče smatram da je čovjek u samoj suštini svoga postojanja usamljeno i jedinstveno biće. Kako? Sam se rodi, sam umre, živi uz druge ljude, ali im otkriva sebe onoliko koliko želi, ali ipak ima određeni procenat misli i osjećanja , koje zadržava samo za sebe i koje ne dijeli ni sa kim. Za svoje odluke u životu odgovara sam, svoje bolove nosi sam, odgovornost nosi svoju. Ovo je moje mišljenje , a voljela bih da čujem i druge.

Dodato posle 21 minuta:
--------------------------------------------------------------------------

Još da dodam , da sam najveće potiskivanje napravila, kada mi je poginula pastorka. Naime, najmlađa ćerka mi je imala osam mjeseci kada se to desilo, a bila sam u drugom stanju, treći mjesec trudnoće sa sinom. Zbog svega toga sam izvršila jako potiskivanje, bila sam non stop na groblju i mislila sam da ću imati spontani, ali o tome nisam mnogo ni razmišljala. Starije ćerke su preuzele brigu o maloj sestri, a ja sam bila najpotrebnija mužu, koji je prije toga izgubio dvije mlade sestre. E, kada bi mi nekako " isplivalo " na površinu neko jače saznanje o njenoj pogibiji, mislim da bih jako loše reagovala, u smislu nekog sloma. Zato ne bih po tome ni čačkala pravo da ti kažem.
 
Poslednja izmena:
Član
Učlanjen(a)
13.02.2010
Poruka
4.075
Pa dobro, reci mi onda konkretno šta bi mi to pričao i radio psiholog? Eto baš me zanima i žao mi je što se u raspravu ne uključuje niko drugi koji ima iskustva sa gubitkom bliske osobe. Još jednom napominjem da je po meni sasvim normalno da za bližnjima tugujemo. Ništa mi konkretno ne napišeš kako bi trebalo to drugačije da izgleda. Ja inaqče smatram da je čovjek u samoj suštini svoga postojanja usamljeno i jedinstveno biće. Kako? Sam se rodi, sam umre, živi uz druge ljude, ali im otkriva sebe onoliko koliko želi, ali ipak ima određeni procenat misli i osjećanja , koje zadržava samo za sebe i koje ne dijeli ni sa kim. Za svoje odluke u životu odgovara sam, svoje bolove nosi sam, odgovornost nosi svoju.

Potpuno se slažem sa tvojim mišljenjem i takodje smatram da je teško pričati o takvim stvarima sa nekim nepoznatim osobama. To je potpuno lično i nemerljivo. Niko ne može razumeti nečiju bol, osim ako je lično ne doživi i opet je pitanje koliki je intezitet zastupljen.
Razgovor i priča o tome pomaže, ali to mora biti osoba u koju se ima poverenja i koja je deo porodice. Mora se pokušati izboriti se s time, preboleti nekako ili naučiti živeti sa tim bolom, kao delom sebe.
Potiskivanje može biti opasno jer kasnije, u nekom drugom slučaju, može dovesti do još većih posledica ili nepredvidjenih reakcija.
 
Član
Učlanjen(a)
20.12.2010
Poruka
892
Pa dobro, reci mi onda konkretno šta bi mi to pričao i radio psiholog? Eto baš me zanima i žao mi je što se u raspravu ne uključuje niko drugi koji ima iskustva sa gubitkom bliske osobe. Još jednom napominjem da je po meni sasvim normalno da za bližnjima tugujemo.

Ja ne vidim gdje sam rekla da tugovanje za bližnjima nije normalno ili da trebamo kod psihologa čim nam netko blizak umre.
Postoji nešto što se zove otežano tugovanje, a pojavljuje se u 5-17% slučajeva. Može se raditi o slučaju kad je preplavljenost tugom velika i nakon dugo vremana, a osoba se ne može vratiti na prijašnju razinu funkcioniranja. Ili je tugovanje odgođeno (zbog nekih drugih problema- u obitelji, na poslu..), prekriveno ili zakočeno. TO su slučajevi gdje bi psiholog mogao pomoći.


Potpuno se slažem sa tvojim mišljenjem i takodje smatram da je teško pričati o takvim stvarima sa nekim nepoznatim osobama. To je potpuno lično i nemerljivo. Niko ne može razumeti nečiju bol, osim ako je lično ne doživi i opet je pitanje koliki je intezitet zastupljen.

Ni to nije upitno. smile3


Razgovor i priča o tome pomaže, ali to mora biti osoba u koju se ima poverenja i koja je deo porodice.

Ne mora. Ponekad baš to što je dio obitelji može biti faktor nepričanja o tome.
 
Član
Učlanjen(a)
02.02.2011
Poruka
4
Na ovaj forum i temu sam naisla salucajno, trazeci nesto drugo po net-u, ali sam se onda vise puta vracala...Razmisljala da li da se registrujem i nesto napisem, mozda cu se osecati bolje, lakse, kako god. Pa da pokusam:
Izgubila sam brata pre tri meseca, ubio se. Prvih sam dana bila obamrla; gotovo bez emocija ukljucila sam se u organizaciju sahrane i svega sto je islo uz to, trudila se da budem uz roditelje sa nadom da ce im samo to moje prisustvo nesto znaciti, jer nisam znala sta da im kazem.
Na sahrani su samo odjednom grunule suze, dusu sam isplakala, ali kao da cak ni tada nisam potpuno shvatila da ga nema. I mislim da ne shvatam i dalje. I dalje ne mogu da se nateram da o njemu govorim u proslom vremenu, tesko mi je i ime da mu izgovorim. Jedva da sam nekoliko puta izgovorila da 'je umro', onda kad sam morala da odgovaram na pitanja nekih manje-vise stranih ljudi.
Mislim da mi je gotovo stalno u mislima, direktno ili posredno - svaka me druga stvar podseca na neki nacin na nesto sto je rekao, uradio, voleo, mrzeo...ali sve to 'registrujem' nekako statisticki , cini mi se opet - bez emocija. Cesto ga i sanjam, njega ili nesto sto je direktno vezano za njega. Cak i kad samo zatvorim oci, da ih odmorim, ne zaspim, opet mi je u mislima.
Prvih nekoliko nedelja me je samo jako bolelo u grudima, cinilo mi se da ne mogu da disem kako treba. Tek ponekad sam plakala, obicno kad se sve nekako skupi pa samo pokulja napolje. Inace, sva secanja su mi tako ziva da brata gotovo da vidim pred sobom, kao da i glas mogu jasno da mu cujem kad se prisecam nekih situacija. Kad su mi klincima bili rodjendani, i kad su zvonili telefoni da cestitaju, ocekivala sam da pozove i on. Kad su stizale cestitke za Novu godinu, cekala sam i njegovu - opet kao da ne shavtam da ga nema.
Mislim da sam sve nekako potisnula. Zivim u drugom gradu, daleko sam od uspomena i svega. Imam zahtevan posao, malu decu, i bezbroj svakodnevnih obaveza, i tako se verovatno krijem. Kao sto je besheart pre rekla, nisam mogla ni da odtugujem, najvise zbog dece koja ne znaju sta se desilo, i zbog roditelja pred kojima se zamrznem i ne mogu ni da pricam, ni da pokazujem ma kakva osecanja .
Zelela bih da pricam o njemu, zelela bih da pricam o tome kako se osecam, a opet-ne znam ni sta bih rekla, niti imam kome. Krivo mi je sto me niko vise ni ne pita kako mi je...a ako neko i pita , kazem 'dobro' i pobegnem.
Da li sam dobro - pa valjda jesam, obzirom na situaciju.Ne mogu da spavam, nece misli nikako da se iskljuce i ostajem budna do sitnih sati. Imam stalno prisutan osecaj da ce se nesto strasno dogoditi, kao da ocekujem neko zlo. Nisam vise ni tuzna, nego nekako prazna. Samo me deca jos raduju i nasmeju. Kao da nista ne zelim, i nemam preterano volje ni za sta, uglavnom odradjujem obaveze'po zadatom spisku' . Uzasno sam umorna, i psihicki i fizicki...
 
Član
Učlanjen(a)
19.08.2009
Poruka
981
Izvini , znam da ti možda nije do priče ,šta je razlog samoubistva ?
 
Poslednja izmena:

PYC

Član
Učlanjen(a)
04.10.2009
Poruka
11.506
Ovo je uvodni post postavljača teme:

Svatko je od nas u dosadašnjem životu bar jednom nešto ili nekoga izgubio, bilo to povratno ili ne. Isto tako (iz)gubili smo matrijalne i nematerijalne stvari. Premda se čini kao da su ove prve nadoknadive, svaka od njih ima i neku emotivnu vrijednost, pa nije svejedno ako izgubimo sat od pokojnog djeda, sliku našeg prvog (uginulog) kućnog ljubimca i sl.

Kakvi su bili vaši dosadašnji gubici? Kako ste se s njima nosili?
Kakvi su bili vaši načini tugovanja?
Jeste li imali podršku? Jeste li je tražili i ako ne, zašto? Jeste li je dobili i od koga?
Što vam je pomoglo, a što smetalo u ponašanju drugih prema vama?

Kako se vi nosite s tuđim gubicima i tugovanjem?




Izvini , znam da ti možda nije do priče ,šta je razlog samoubistva ?

Hajde objasni mi kakve veze ima tvoje pitanje sa suštinom ove teme? Možda sam glup ali jedinu moguću vezu sa temom sam crveno boldovao u uvodnom postu postavljača teme. Pitanje je po mom mišljenju potpuno bespotrebno (najblaže rečeno), i odgovor na njega osim zadovoljavanja tvoje znatiželje ničim ne bi doprinjeo ovoj temi.
 
Poslednja izmena:
Natrag
Top