- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.990
12. jun 2009.
Tbilisi - veseo narod
Za sve slovenske narode u svetu postoji ubeđenje da su ljubazni, predusretljivi, gostoljubivi i manje-više dobroćudni. Da li je to, i u kojoj meri, tačno, ili je o tome stvorena fama, može svaki čitalac, bar ukoliko je putovao po tom delu globusa, na osnovu sopstvenog mišljenja i iskustva da procenjuje. Međutim, nikad ni sa koje strane nije doprlo osporavanje, na primer, izuzetne gruzijske raspevanosti i njihovog uvek dobrog raspoloženja, niti nasmejanosti od jutra do mraka.
Autorka: Nada Mijatović
Izvo: Danas
Ostavljajući po strani ono što se danas na relaciji Moskva - Tbilisi, to jest ruske i gruzijske prestonice dešava, kao i dilemu kako i zašto su se poremetili odnosi ove dve nekad ravnopravne zemlje bivšeg Sovjetskog Saveza, osvrnućemo se na zavičaj po zlu dobro upamćenog diktatora Staljina, rođenog u Tbilisiju. U centru grada ogromnu fasadu Gradskog muzeja upadljivo „krase“ gipsane glave Marksa, Engelsa, Lenjina i Staljina i njihovo uklanjanje zahtevalo bi rušenje skoro cele zgrade. Da li se to isplati? O tome odlučuju Gruzini, narod koji je u IV veku primio hrišćanstvo. I koji je od tog davnog vremena, pa sve do revolucije 1917. godine gradio hramove i natrpao njima svoje gradove. I svaka im čast: oni većinu tih hramova nisu porušili za vreme boljševizma, ali oni nisu smeli da budu ni spomenuti, tako da istočnoevropski putnici, svejedno da li poslovni ili u službi turizma, nikada glasno i javno nisu pričali o najbrojnijim arhitektonskim obeležjima Gruzije. Niti se neko usuđivao da opiše Tbilisi kao pravoslavni grad.
Utoliko se više govorilo o gruzijskom „lako ćemo“, što će reći o njihovom optimističkom i veselom mentalitetu koji je bio i ostao u tesnoj vezi s maliganima. S nepojmljivim komplimentima prepričavao se kvalitet njihovih pet-šest (a možda i više) konjaka „koji ni u jednoj količini ne obaraju s nogu“. Vraga! Uz savet da to bolje ne oprobate, mada su vaši domaćini veoma skloni zdravicama - svemu i svačemu, a vama u prvom redu.
Iskreno rečeno, sve te zdravice u jednom malom društvu bile su namenjene za troje Srba. Nazdravljalo se našem trajnom i večitom prijateljstvu, uspešnom razgledanju Tbilisija, prekosutrašnjem srećnom letu u pravcu Beograda, ponovnom susretu svih nas u Tbilisiju, prijateljskoj saradnji naših zemalja, dobrom zdravlju do kraja života...
Ruku na srce, skoro sve od ovih zdravica donele su nam veselje i sreću, s tim što sudbinu poslednje naravno još ne znamo. A najviše nam je prijala šetnja Tbilisijem koji je zaista lep i monumentalan grad. Kao i to što nam domaćini nisu dozvolili da u obilasku zaobiđemo „Mama Divati“ (prevedeno „otac David“), gde su sahranjeni mnogi gruzijski pesnici, umetnici i revolucionari, pa i Staljinova majka. Što je najzanimljivije smeli smo da se krstimo: beše to već vreme vrlo blisko rušenju marksističko-lenjinističke ideologije, a s njom i ateizma.
Danas je „krst bačen na sebe“ ne samo navika nego postupak bez kojeg bi se na svakog stranca popreko gledalo.
Tbilisi - veseo narod
Za sve slovenske narode u svetu postoji ubeđenje da su ljubazni, predusretljivi, gostoljubivi i manje-više dobroćudni. Da li je to, i u kojoj meri, tačno, ili je o tome stvorena fama, može svaki čitalac, bar ukoliko je putovao po tom delu globusa, na osnovu sopstvenog mišljenja i iskustva da procenjuje. Međutim, nikad ni sa koje strane nije doprlo osporavanje, na primer, izuzetne gruzijske raspevanosti i njihovog uvek dobrog raspoloženja, niti nasmejanosti od jutra do mraka.
Autorka: Nada Mijatović
Izvo: Danas
Ostavljajući po strani ono što se danas na relaciji Moskva - Tbilisi, to jest ruske i gruzijske prestonice dešava, kao i dilemu kako i zašto su se poremetili odnosi ove dve nekad ravnopravne zemlje bivšeg Sovjetskog Saveza, osvrnućemo se na zavičaj po zlu dobro upamćenog diktatora Staljina, rođenog u Tbilisiju. U centru grada ogromnu fasadu Gradskog muzeja upadljivo „krase“ gipsane glave Marksa, Engelsa, Lenjina i Staljina i njihovo uklanjanje zahtevalo bi rušenje skoro cele zgrade. Da li se to isplati? O tome odlučuju Gruzini, narod koji je u IV veku primio hrišćanstvo. I koji je od tog davnog vremena, pa sve do revolucije 1917. godine gradio hramove i natrpao njima svoje gradove. I svaka im čast: oni većinu tih hramova nisu porušili za vreme boljševizma, ali oni nisu smeli da budu ni spomenuti, tako da istočnoevropski putnici, svejedno da li poslovni ili u službi turizma, nikada glasno i javno nisu pričali o najbrojnijim arhitektonskim obeležjima Gruzije. Niti se neko usuđivao da opiše Tbilisi kao pravoslavni grad.
Utoliko se više govorilo o gruzijskom „lako ćemo“, što će reći o njihovom optimističkom i veselom mentalitetu koji je bio i ostao u tesnoj vezi s maliganima. S nepojmljivim komplimentima prepričavao se kvalitet njihovih pet-šest (a možda i više) konjaka „koji ni u jednoj količini ne obaraju s nogu“. Vraga! Uz savet da to bolje ne oprobate, mada su vaši domaćini veoma skloni zdravicama - svemu i svačemu, a vama u prvom redu.
Iskreno rečeno, sve te zdravice u jednom malom društvu bile su namenjene za troje Srba. Nazdravljalo se našem trajnom i večitom prijateljstvu, uspešnom razgledanju Tbilisija, prekosutrašnjem srećnom letu u pravcu Beograda, ponovnom susretu svih nas u Tbilisiju, prijateljskoj saradnji naših zemalja, dobrom zdravlju do kraja života...
Ruku na srce, skoro sve od ovih zdravica donele su nam veselje i sreću, s tim što sudbinu poslednje naravno još ne znamo. A najviše nam je prijala šetnja Tbilisijem koji je zaista lep i monumentalan grad. Kao i to što nam domaćini nisu dozvolili da u obilasku zaobiđemo „Mama Divati“ (prevedeno „otac David“), gde su sahranjeni mnogi gruzijski pesnici, umetnici i revolucionari, pa i Staljinova majka. Što je najzanimljivije smeli smo da se krstimo: beše to već vreme vrlo blisko rušenju marksističko-lenjinističke ideologije, a s njom i ateizma.
Danas je „krst bačen na sebe“ ne samo navika nego postupak bez kojeg bi se na svakog stranca popreko gledalo.