LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
[h=2]Dve godine od smrti Mome Kapora
[/h]Novosti
Navršeno dve godine od smrti legendarnog pisca, slikara, hroničara... Ljiljana Kapor: Moma bi bio iznenađen time koliko nedostaje ljudima
PO tome koliko fali ljudima, mogu da kažem da je življi nego ikad. Tek sada sam svesna koliko ga ljudi pominju, citiraju i u razgovor ubacuju: “Kako bi Kapor rekao...” Nedostaje im kao legenda Beograda, kao jedan od najznačajnijih hroničara grada - kaže nam Momina supruga Ljiljana Kapor.
U subotu se navršavaju dve godine od odlaska prvog i najvećeg bestseler-pisca na ovim prostorima, slikara i novinara Momčila Mome Kapora (1937-2010). Tim povodom večeras će, od 21 čas, glumica Rada Đuričin izvesti kabaretsku predstavu “Halo Beograd”, nastalu po Kaporovim tekstovima, u “Modernoj garaži”. U predstavi će učestvovati i gitarista Vladimir Racković i glumac Vladimir Cvejić.
Posle predstave gostima će biti posluženo vino, da sve bude u “Mominom duhu”.
Zadužbina Mome Kapora, čiji je Ljiljana osnivač i direktor, otvorila je i stranicu na “Fejsbuku”.
- Iz celog sveta čitaoci šalju delove njegovih tekstova, misli, rečenice... Napravili smo i mali konkurs za izbor pet najlepših, kratkih tekstova o Momi. Više od 500 pisama je stiglo. Što je fascinantno, to su sve prilično mladi ljudi, od dvadeset-trideset godina, treća ili četvrta generacija koja ga čita i kojoj nedostaje. Mislim da bi Moma bio iznenađen koliko ga vole - kaže Ljiljana.
Veliki šarmer, kozer, jedan od poslednjih beogradskih boema, Kapor je inspiraciju za svoje knjige, reportaže i slike nalazio tamo gde je i živeo - na ulici, u kafani, u svakodnevnim druženjima, ne samo sa umetnicima, već i sa običnim ljudima, a posebno sa onima s margine, za koje je imao posebno razumevanje i o kojima je pisao s posebnom toplinom. Bio je akademik života, lepote i ljubavi.
Poslednji roman “Kako postati pisac”, koji je napisao u bolničkoj postelji, ali, nažalost, nije stigao i da ga predstavi, izašao je u izdanju “Srpske književne zadruge”.
Tako je, računajući “Ispovesti”, u ovoj instituciji Kapor objavio svoje dve zaključne knjige i podvukao crtu svog književnog dela.
- Momo Kapor još stoji - i u mom imeniku. Čini mi se da će nam tek zatrebati. Ako iko, on će se setiti prave ideje, definicije, duhovitog odgovora: šta nam se to događa - kaže nam Dragan Lakićević, glavni urednik SKZ.
Započeo je Momo kao pisac iz novina, iz zabave, iz pseudonima... A razvio se, po Lakićevićevim rečima, u pisca klasike, iz života i iskustva - do najozbiljnije nacionalne savesti. Drugima se događalo suprotno.
- Kad mu je knjiga izašla u plavom Kolu, rekao je: “Sad bi i moj otac poverovao da sam pisac”. Bio je apsolutno iskren, a iskrenost je znak sigurnog dara, mudrosti i hrabrosti. Otvarajući svoju dušu, otvarao je dušu čitaoca, otud njegova ogromna popularnost.
Pomalo u senci knjiga i novinskih tekstova, ostale su njegove slike rasute u mnogim svetskim galerijama i domovima. Iako je u Beoradu napravio samo dve izložbe, njegove postavke u Njujorku, Harvardu, Karakasu, Udinama, Ženevi, Novom Sadu... imale su izuzetan odjek, a platna su brzo i lako sticala vlasnike.
Kapor je na tu temu, u svom stilu, umeo da kaže: “Budući da poznajem oba zanata, i književni i slikarski, i da sam pratio živote i sudbine mnogih koji su se bavili i jednim i drugim, mogu da kažem da je mnogo lepše i prijatnije biti neuspeo slikar nego pisac”.
U MOJE VREME
A mi, šta je s nama? Mi, koji smo nagrabusili od malih nogu, mi ružni, zločesti i prljavi što smo sve otimali mržnjom i lukavstvom, mi, koje nikada niko nije zaista voleo, koji smo otimali ljubav i cvileli kao napuštena štenad za malo nežnosti, mi, koji smo svaku stvar plaćali pet puta skuplje nego što vredi i opet je gubili i gubili i gubili; nas, koje su zaboravljali, ispuštali iz spiskova, primali poslednje u školski košarkaški tim kao leva smetala, nas, koje nikada nisu birale ni “drugarice” ni “dame”, nas, koji nismo bili elegantnni čak ni u maturskim svečanim odelima, nas, poslednje iz stroja i zadnje klupe, nas klimakterijum neće! Zašto? Zato što još nismo izašli iz puberteta! (Iz jednog od poslednjih Kaporovih tekstova “U moje vreme”)
[/h]Novosti
Navršeno dve godine od smrti legendarnog pisca, slikara, hroničara... Ljiljana Kapor: Moma bi bio iznenađen time koliko nedostaje ljudima
PO tome koliko fali ljudima, mogu da kažem da je življi nego ikad. Tek sada sam svesna koliko ga ljudi pominju, citiraju i u razgovor ubacuju: “Kako bi Kapor rekao...” Nedostaje im kao legenda Beograda, kao jedan od najznačajnijih hroničara grada - kaže nam Momina supruga Ljiljana Kapor.
U subotu se navršavaju dve godine od odlaska prvog i najvećeg bestseler-pisca na ovim prostorima, slikara i novinara Momčila Mome Kapora (1937-2010). Tim povodom večeras će, od 21 čas, glumica Rada Đuričin izvesti kabaretsku predstavu “Halo Beograd”, nastalu po Kaporovim tekstovima, u “Modernoj garaži”. U predstavi će učestvovati i gitarista Vladimir Racković i glumac Vladimir Cvejić.
Posle predstave gostima će biti posluženo vino, da sve bude u “Mominom duhu”.
Zadužbina Mome Kapora, čiji je Ljiljana osnivač i direktor, otvorila je i stranicu na “Fejsbuku”.
- Iz celog sveta čitaoci šalju delove njegovih tekstova, misli, rečenice... Napravili smo i mali konkurs za izbor pet najlepših, kratkih tekstova o Momi. Više od 500 pisama je stiglo. Što je fascinantno, to su sve prilično mladi ljudi, od dvadeset-trideset godina, treća ili četvrta generacija koja ga čita i kojoj nedostaje. Mislim da bi Moma bio iznenađen koliko ga vole - kaže Ljiljana.
Veliki šarmer, kozer, jedan od poslednjih beogradskih boema, Kapor je inspiraciju za svoje knjige, reportaže i slike nalazio tamo gde je i živeo - na ulici, u kafani, u svakodnevnim druženjima, ne samo sa umetnicima, već i sa običnim ljudima, a posebno sa onima s margine, za koje je imao posebno razumevanje i o kojima je pisao s posebnom toplinom. Bio je akademik života, lepote i ljubavi.
Poslednji roman “Kako postati pisac”, koji je napisao u bolničkoj postelji, ali, nažalost, nije stigao i da ga predstavi, izašao je u izdanju “Srpske književne zadruge”.
Tako je, računajući “Ispovesti”, u ovoj instituciji Kapor objavio svoje dve zaključne knjige i podvukao crtu svog književnog dela.
- Momo Kapor još stoji - i u mom imeniku. Čini mi se da će nam tek zatrebati. Ako iko, on će se setiti prave ideje, definicije, duhovitog odgovora: šta nam se to događa - kaže nam Dragan Lakićević, glavni urednik SKZ.
Započeo je Momo kao pisac iz novina, iz zabave, iz pseudonima... A razvio se, po Lakićevićevim rečima, u pisca klasike, iz života i iskustva - do najozbiljnije nacionalne savesti. Drugima se događalo suprotno.
- Kad mu je knjiga izašla u plavom Kolu, rekao je: “Sad bi i moj otac poverovao da sam pisac”. Bio je apsolutno iskren, a iskrenost je znak sigurnog dara, mudrosti i hrabrosti. Otvarajući svoju dušu, otvarao je dušu čitaoca, otud njegova ogromna popularnost.
Pomalo u senci knjiga i novinskih tekstova, ostale su njegove slike rasute u mnogim svetskim galerijama i domovima. Iako je u Beoradu napravio samo dve izložbe, njegove postavke u Njujorku, Harvardu, Karakasu, Udinama, Ženevi, Novom Sadu... imale su izuzetan odjek, a platna su brzo i lako sticala vlasnike.
Kapor je na tu temu, u svom stilu, umeo da kaže: “Budući da poznajem oba zanata, i književni i slikarski, i da sam pratio živote i sudbine mnogih koji su se bavili i jednim i drugim, mogu da kažem da je mnogo lepše i prijatnije biti neuspeo slikar nego pisac”.
U MOJE VREME
A mi, šta je s nama? Mi, koji smo nagrabusili od malih nogu, mi ružni, zločesti i prljavi što smo sve otimali mržnjom i lukavstvom, mi, koje nikada niko nije zaista voleo, koji smo otimali ljubav i cvileli kao napuštena štenad za malo nežnosti, mi, koji smo svaku stvar plaćali pet puta skuplje nego što vredi i opet je gubili i gubili i gubili; nas, koje su zaboravljali, ispuštali iz spiskova, primali poslednje u školski košarkaški tim kao leva smetala, nas, koje nikada nisu birale ni “drugarice” ni “dame”, nas, koji nismo bili elegantnni čak ni u maturskim svečanim odelima, nas, poslednje iz stroja i zadnje klupe, nas klimakterijum neće! Zašto? Zato što još nismo izašli iz puberteta! (Iz jednog od poslednjih Kaporovih tekstova “U moje vreme”)