Dragoljub Draza Mihailovic

[zexmon]

ДРАЖИ СУ ОДСЕКЛИ ЛЕВУ РУКУ

После расписивања награде од 100.000 долара, поново су се јавили „очевици“ стрељања на Ади Циганлији, али и они који су „видели“ да је то било на Ади Хуји, на Ратном острву, на Старом Сајмишту, у Лисичјем потоку... Најпознатији писац о четницима Милослав Самарџић тврди да само један документ потиче из редова четничке емиграције - фотографија мртвог Драже, која се чудом нашла у штабу генерала Миодрага Дамјановића

Где је Дражин гроб? На то питање први је јавно одговорио официр Удбе у пензији Слободан Крстић Уча, у интервјуу часопису „Дуга" од 13. марта 1982. године. Заправо, новинар је питао о гробу Николе Калабића, а Крстић је одговорио: - Покопан је тамо негде на Ади Циганлији, крај неког бившег логора. И он, и Дража. Нема трагова. Десет година касније, снимљена је, а недавно у „Политици" и објављена, нешто другачија Крстићева изјава: да је, уместо са Калабићем, Дража стрељан са још седморицом осуђеника, а да је његово тело „бачено у кречану покрај ограде затвора" на Ади Циганлији.

Онда, у „Дуги", Крстић је потврђивао причу премијерно емитоване ТВ серије „Последњи чин", о Калабићевој издаји Драже. Као кључни означио је онај детаљ кад ухваћени Калабић доводи у Београд и предаје Озни своје људе. Тај детаљ био је најважнији и кад се ова верзија први пут појавила, 1962. године у „Политици". Иако су у перо новинарима „Политике" диктирали лично Крцун и други „учесници акције", међу којима и Крстић, шеф Озне за Ваљево усудио се да све то јавно демантује у локалном листу „Напред". Јер, „цело Ваљево је видело" да су ти четници заробљени ту, у главној улици, на Светог Николу 1945. године. Рањени су после краће борбе и спроведени, дословце, кроз шпалир радозналог света.

Зато је у другој верзији, из 1971. године, овај детаљ избачен, да би се у трећој, кроз поменуту ТВ серију, поново вратио; прича је била толико лепа, да су и сами њени творци у њу поверовали...

Међутим, „седма сила" је учинила своје, па се нагло умножио број особа које „поуздано" знају да је Дража сахрањен на Ади Циганлији, нарочито од како се, 21. марта, чуло да је Српска народна одбрана из Чикага јавно обећала 100.000 долара „лицу или лицима која пронађу земне остатке првог герилца поробљене Европе за време Другог светског рата". Тако су поново јавили „очевици" стрељања на Ади Циганлији, али и они који су „видели" да је то било на Ади Хуји, на Ратном острву, на Старом Сајмишту, у Лисичјем потоку... Један бивши инспектор Удбе чак је сведочио да је Дражу видео у Москви, двадесетак година после рата.

Ипак, остао је факат да је познат само један документ о Дражином убиству и да само једна прича, која тај документ прати, потиче из редова четничке организације. То је оригинална фотографија мртвог Драже, која се непосредно после 17. јула 1946. године - дана Дражиног убиства - нашла у штабу генерала Миодрага Дамјановића, команданта Истакнутог дела Врховне команде и свих четничких јединица које су се тада налазиле у логорима у Италији. Фотографију је из руку комуниста извукла Дамјановићева обавештајна служба. Касније, Дамјановић је снимак оставио својој секретарици Загорки Васић, а она га је предала потписнику ових редова, 1993. године, када се из Калифорније први пут вратила у Србију.

Загорка Васић, рођена у селу Милатовац код Крагујевца, пре рата је била секретарица у кабинету председника владе Краљевине Југославије, током рата Дражин, а потом Дамјановићев обавештајац. После 1993. године долазила је у Србију још неколико пута, да би се онда трајно преселила. Продала је свој салон лепоте у Калифорнији и са добијеним новцем учинила много добрих дела, међу којима је и финансирање изградње чесме у оквиру Спомен-комплекса ‘'Ђенерал Драгољуб Михаиловић'' у Ивањици. Замонашила се у манастиру Жича, ту се упокојила и ту је сахрањена.

Из Италије, генерал Дамјановић је слао Загорку Васић на специјалне мисије у Србију. Јануара 1946. године добила је задатак да дође и пита Дражу да ли жели да напусти земљу. У случају потврдног одговора, Дамјановић је гарантовао да то може извести у року од 24 часа. Са лажним документима, преко поверљивих људи, служећи се уговореним лозинкама, Загорка је дошла до Бајине Баште, а затим до Беле Цркве. Последњу линију везе чинио је илегалац под шифром „Воденичар", коме је она пренела поруку генерала Дамјановића.

Када се вратио од Драже, „Воденичар" је саопштио Дражине речи: - Ја сам болестан, на умору, али немам намеру да идем из земље. Земља се не носи на ђоновима, него у грудима. Генерал Дамјановић је школован човек и мора да разуме да ја нећу одавде.

Загорка се вратила у Италију и пренела одговоре. Ускоро, када је стигла вест да је Дража заробљен, Дамјановић је почео да кује планове да га ослободи. Планови нису остварени, али напори генерала Дамјановића и његових обавештајаца имали су утицаја на развој догађаја. Комунисти су приметили да се нешто дешава и подигли су мере обезбеђења на највиши ниво. Тако, они нису свакодневно возили Дражу до затвора Озне у центру Београда, у Ђушиној улици, већ су га држали у непосредној близини суднице, на Топчидеру. Уочи рата овде је изграђен низ подземних склоништа од бомбардовања. Скривеним ходницима и тунелима постоји веза између Белог двора, на брду, и Дома Гарде, тик испод брда, у коме је одржавано суђење. Тако је Дража извођен у судницу из тих подземних склоништа, док се од Ђушине улице до Топчидера свакодневно кретала марица са лажним Дражом, који је „направљен" још кад је извођена представа заробљавања, уз помоћ лажног Калабића.

Напетост је порасла до крајњих граница после саопштавања смртне пресуде, у рано поподне 15. јула. И тада је Дража враћен у подземно склониште, док је у Ђушину улицу још једном отишла марица са његовим двојником. У атмосфери неизвесности одлучено је да се ликвидација изврши пре истицања жалбеног рока. Комунистима је било важно да издрже још само једну ноћ, док не сване 17. јул, дан када су бољшевици 1918. године убили последњег руског цара Николаја Романова. Ликвидација на било каквом удаљеном месту није долазила у обзир. Одлучили су да убију Дражу ту, где се налази, и да га закопају што је могуће ближе. Да су четнички илегалци били близу, комунисти су се уверили неколико месеци касније, када је у логорским билтенима у Италији објављена фотографија мртвог Драже.

Ова фотографија, као и све што је везано за Дражино убиство, чувана је као највећа тајна, али ипак није могла бити сачувана. На њој се види да је Дража свирепо мучен и да му је одсечена лева рука. После убиства однет је поред јаме и ту је начињен снимак.

У близини војног комплекса на Топчидеру, једина локација погодна за закопавање посмртних остатака је Лисичји поток, који се налази свега неколико стотина корака од капије. Ту су и масовне гробнице настале првих дана по „ослобођењу" Београда, 1944 године. Према томе, државна комисија, која је при Министарству правде управо основана ради налажења Дражиног гроба, треба да започне ексхумацију од ове локације.

Као што је познато, Лисичји поток као место Дражиног гроба означио је и један од сведока Љубо Лазаревски. Он је још од деведесетих година прошлог века причао новинарима да се у зору 17. јула 1946. налазио међу припадницима КНОЈ-а који су до Лисичјег потока довезли Дражу и остале осуђенике из Ђушине улице. Сам чин погубљења није видео, већ је чуо рафалне, па појединачне пуцње. Може се претпоставити да је Лазаревски, у ствари, био у једној од екипа за заваравање трага, тј. да је пратио лажног Дражу.

Направљена само три позитива

Да је фотографија мртвог Драже аутентична, потписнику ових редова потврдио је и пуковник Титове гарде у пензији др Бранко Латас. Као војни историчар и директор Архива Војноисторијског института, др Латас је аутор великог броја радова о четницима, а прецизније речено - против четника. Он се сећа велике афере која је избила по објављивању фотографије мртвог Драже лета 1946. године, у четничким логорима у Италији, јер никоме није било јасно како су четници дошли до фотографије, пошто је негатив уништен, а направљена су само три позитива, по један за три највиша официра Озне: Александра Ранковића, Слободана Пенезића Крцуна и Светислава - Ћећу Стефановића.

​

 

[zexmon]

Dragoljub - Draža Mihailović

Druga potera za Dražom

VEST da je uhvaćen Dragoljub - Draža Mihailović prvi je obelodanio Aleksandar Ranković. Podnoseći ekspoze u Narodnoj skupštini Jugoslavije, 24. marta 1946. godine, Ranković je, u svojstvu ministra unutrašnjih poslova, rekao:
”Ja sam danas u mogućnosti, drugovi i drugarice, da pred vama izjavim da je izdajnik Draža Mihailović od 13. ovog meseca u rukama organa narodne vlasti. Pri tom moram priznati da je ovaj bandit bio neverovatno vešt u skakanju s brda na brdo, u skrivanju svoje prljave i zločinačke glave po jazbinama naših brda i dolina. Ali organi Uprave državne bezbednosti bili su veštiji, upravo oni su pokazali pravo majstorstvo u otkrivanju i hvatanju ovog izroda našeg naroda.”
Prekidan poklicima poslanika, koji su oduševljeno pozdravljali zarobljavanje vođe četničkog pokreta, Ranković je, zatim, rekao: ”Dok su neprijatelji naše Jugoslavije izmišljali junačke podvige svog ljubimca, i kovali planove za povratak na staro, Draža je sedeo u svojoj rupi, čuvan od svega jedanaest vojnika, preostalih posle svog katastrofalnog poraza maja meseca 1945. godine. Ni od pukovnika Nikole Kalabića, poslednjeg Dražinog komandanta, neće više biti u strahu naši seljaci na svojim njivama, niti čobani na svojim pašnjacima i šumama.”

VELIKA IGRA
DVADESET osam godina kasnije (u leto 1974), Ranković će u razgovoru sa istoričarom dr Venceslavom Glišićem ovako opisati hvatanje Draže Mihailovića: ”Ja sam došao na ideju za igru sa Dražom. Kad smo zarobili četničkog kapetana Rankovića, zarobili smo njihovu radio-stanicu preko koje smo uspostavili vezu sa Dražom. U tome je značajnu ulogu odigrao jedan četnički radiotelegrafista (Bogdan Krastavčević). Mogli smo Dražu da likvidiramo, ali zbog Zapada smo hteli živom da mu sudimo. Tito i Kardelj bili su za to da mu se omogući odlazak u inostranstvo, ali mi drugi nismo. Jedno vreme čak smo Dražu štitili da ga ne ubiju naša milicija ili KNOJ (Korpus narodne odbrane Jugoslavije). Da bismo došli do živog Draže, bio nam je potreban Nikola Kalabić. Ovog četničkog komandanta trebalo je prethodno psihološki slomiti, odnosno proceniti da li se i koliko u njegovu pomoć možemo pouzdati. Krcun i ja pojeli smo sa Kalabićem jedno tri pileta i obećali mu život ako nam pomogne u hvatanju Draže. On je na kraju pristao i obećanje izvršio”.
Na pitanje dr Glišića šta je kasnije bilo sa Kalabićem, Ranković je odgovorio: ”Promenili smo mu ime i poslali ga u Bosnu. Ali, on je produžio da pije, i umesto da krije svoj identitet, samo što se nije javno hvalio - ja sam Kalabić! Naše službe zahtevale su da on bude likvidiran, ali ja nisam dozvoljavao. Rekao sam da ne mogu da prekršim obećanje koje sam mu dao. Premestili smo ga u drugi kraj Bosne. Kalabić je, međutim, nastavio po starom, i onda ga je Svetislav Stefanović Ćeća - dokrajčio.”
A, evo, i Mihailovićeve priče, date isledniku, o tome kako je doživeo hapšenje:
”Za Srbiju sam krenuo sa malom grupom odabranih. Nije nas bilo više od trinaest-četrnaest. Prešli smo poviše Mokre gore i Zaovine na planinu Taru. Po ranijem dogovoru, tu sam se sastao sa Ajdačićem. Odatle smo se prebacili između Varde i Jelove gore u srez crnogorski. Tek smo tu otkriveni. Bio sam nervozan. Verovao sam suviše Ajdačićevim ljudima. Pre nego što bih krenuo dalje, pokušao sam da uhvatim vezu sa pojedinim grupama.

SELJACI U PANICI

MORAM da priznam da ste reagovali vrlo brzo. Teren ste dobro i sa dosta snaga zaposeli. Seljaci su se uspaničili. Mnogi su nas prijavljivali vama gde god bi nas sreli. Zato sam rešio da se izvučem sa tog terena i da kasnije pokušam da se istim pravcem ponovo vratim na njega. Pošto sa uspostavljanjem veza nije išlo lako, a pritisak na nas stalno se pojačavao, rešio sam da se vratim odakle sam i pošao. Nisam išao bukvalno istim putem, ali sam se vraćao istim pravcem. To sam morao da učinim jer sam najrealnije veze imao jedino u okolini Višegrada.
”Razmišljao sam da pođem i drugim pravcem, ali sam odustao. Nisam znao šta je sa Račićem. Pretpostavljao sam da bi morao da bude negde u okolini Ljubovije. Ali bih se teško odlučio da se oslonim na njega. On je zaista bio hrabar, ali nikada nisam bio siguran u njega. Naši lični odnosi nisu bili baš najbolji.
”Relativno brzo i bez naročitih teškoća prebacili smo se od Kosjerića i Ražane preko Makovišta i Varde, odakle smo prešli put Užice - Bajina Bašta, i pored Solotuše došli smo na Taru. Na njoj su nastupile prve ozbiljne teškoće. Sa Tare sam uputio kurira radi uspostavljanja veze. Trebalo je da se u Tasićima povežemo sa našim ljudima. Sastanak smo zakazali na Baturi”.

STENOGRAM SA SUĐENjA
IZ knjige Jovana Kesara i Dragoja Lukića ”Ne osećam se krivim”, u kojoj je prvi put štampan integralni stenogram sa suđenja Draži Mihailoviću, ”Novosti” objavljuju delove koji govore o tome kako su pripadnici KNOJ u noći između 12. i 13. marta 1946. uhvatili vođu četničkog pokreta, šta su o tome rekli Aleksandar Ranković i Draža Mihailović, kako je Draža opisao svoj životni put i način na koji ga je izdao Kalabić i kako je prvi gerilac Evrope streljan 15. jula 1946. godine.

NAJVEĆA SRPSKA TAJNA
ČINjENICA da je Vlada Srbije odlučila da raspravlja o skidanju oznake poverljivosti sa svih akata koji se odnose na izvršenje smrtne kazne nad generalom Dragoljubom Mihailovićem u julu 1946. godine, govori o tome da je Srbija krenula u novu potragu za bivšim komandantom Ravnogorskog pokreta. Prvu potragu je Josip Broz Tito završio hapšenjem, suđenjem i streljanjem Dragoljuba Mihailovića.
Ova druga potraga ima cilj da se preko državne komisije za utvrđivanje groba Draže Mihailovića, otkrije najveća srpska tajna, koja traje već 63 godine - gde je đeneral Draža streljan i sahranjen. Čitav proces se vodi u trenutku kada je porodica pokojnog đenerala podnela zahtev za rehabilitaciju Dragoljuba Mihailovića, pa se zato ova inicijativa države kod jednih tumači kao deo tog procesa, a kod drugih kao traganje za istinom o Dražinom grobu. Iako stručnjaci, istoričari i publicisti tvrde da Dražin grob ne postoji, državna komisija je pronašla trojicu živih krunskih svedoka izvršenja sudske presude streljanjem u leto 1946, koji su spremni da govore. To su bivši oficiri Ozne, koji traže da ih oslobode obaveze o državnoj tajni. Istovremeno će se skinuti oznake državne tajne sa vojnih i policijskih dokumenata.
* Šta skrivaju dokumenti Ozne, Udbe, SDB i KOS?
* Šta će svedočiti ta trojica oficira Ozne?
* Kako će dokazati da su bili učesnici streljanja i sahrane Dragoljuba Mihailovića?

Ovo su samo neka od pitanja koja nova srpska potraga za đeneralom Dražom otvara. Pitanje je samo da li je kasno za pravu istinu.

Nastaviće se



​

 

[zexmon]

OPISUJUĆI u istrazi način na koji su ga pripadnici KNOJ uhvatili, general Draža Mihailović je rekao:

"Na Tari smo nastojali da se krećemo kroz šumu i da izbegavamo bilo kakvu vezu sa seljacima. Bili smo na svome terenu i lako smo se kretali, nastavio je priču pred sudijama Dragoljub Mihailović.
"Odlučili smo da provedemo noć u nekoj nenastanjenoj kolibi. Tu smo imali prvi ozbiljniji susret sa vojskom. Naime, kada je vaša patrola pripucala, ja sam već bio izašao iz kolibe u šumu. Ostali su se spremali da krenu za mnom. Ubrzo, i oni su vešto napustili kolibu.
"Posle toga imali smo još dva dodira sa vašim patrolama. Obe negde u blizini Bature. Mi smo se dosta vrteli po tome bespuću, jer smo očekivali kurira koji je otišao da uspostavi vezu. Međutim, nijedan od ova dva sukoba nije bio ozbiljan.
"Najviše sam se bojao da nam ne ometete vezu sa našim grupama iz oblasti Višegrada. Dok smo se vrteli po Baturi, primenili smo oprobano lukavstvo. Posle susreta sa jednim vašim poternim odeljenjem, sa kojim smo izbegli sukob, vešto smo se prikrili i kad je ono prošlo, nastavili smo da se krećemo iza njega, i to čitavih sedam do osam časova. Smatrali smo da je to manje opasno nego da čekamo na jednom mestu.

NOĆI U SNEGU

BILO je grozno, hladnoća je bila užasna. Zamislite, na tim planinama provesti tolike noći. Kretanje je bilo otežano mojom iscrpljenošću. Konje smo uzimali, ali retko, i to samo od sigurnih seljaka. Meni je teško noću, ne vidim, a to nas je mnogo ometalo. Poslednja dva dana bila su mi najmučnija. Noćili smo pod otvorenim nebom. Padao je sneg. Ja sam se smrzavao. Vatru smo ložili posle ponoći, i samo po nekoliko sati. Sa ishranom je bilo znatno lakše. Obično smo nosili hleb i suvo meso. Uvek smo imali rezerve za nekoliko dana. Kuvano jelo retko smo jeli. Ponekad, kod sigurnijih seljaka, jeli smo i smoka.
"Za mene nije bilo teško: jedna konzerva sardine i glavica luka, sa malo hleba, bili su mi dovoljni za ceo dan. Kasnije, kada smo ušli u sklonište, ishrana nam nije predstavljala problem. Kupovali smo, u Višegradu ili u Užicu, namirnice. Najviše smo uzimali konzerve iz američkih paketa. Tih paketa bilo je puno. Imao sam rezervu zlata, ali nju nismo trošili mnogo. Vi ste imali sreće što me je ono đubre od Kalabića izdalo.
"Njegove izdajničke sposobnosti su nepresušne. On je sve do sada izdao. Izdao je oca, izdao je zemlju, izdao je Kostu Pećanca, izdao je Nemce, prevario je i izdao mene. Budite sigurni, u prvoj prilici, izdaće i vas. Davno je on prodao sebe crnom đavolu samo da bi spasao glavu.
"Kada sam uspostavio vezu sa Kalabićem, prvo sam se obradovao. Što je vreme više prolazilo, crv sumnje sve više se uvlačio u mene. Razmišljao sam o njemu mnogo. Nekada sam imao ogromno poverenje u njega. Savetovao sam se sa okolinom. Svi seljaci koje sam upitao sumnjali su. Oni imaju jedno čulo za opasnost, koje su ljudi iz gradova davno izgubili. Kao što stoka u štali pred zemljotres daje svojom uznemirenošću znak o približavanju opasnosti, tako su i oni iz moje male pratnje, i to svi do jednoga, bili uznemireni pred moj fatalni sastanak sa Kalabićem i njegovom pratnjom.
Neki od njih, otvoreno su mi govorili da sumnjaju da je to komunistička ujdurma. Više njih su me savetovali da izbegnem sastanak, ili bar da budem do kraja oprezan.
Nisam ih poslušao, pogrešio sam. Često sam, rukovođen ovim seljačkim čulom za opasnost, izbegao razne zamke. Poslednji put kada sam pokušao da pređem u Srbiju, oni su me volšebno provodili i izvodili iz desetine zaokruženja. Izbegli smo bar sto puta takoreći, sigurnu propast. Ovoga puta mojom krivicom odigralo se sve. Nisam poslušao njihove savete. Nekako sam hteo da verujem Nikoli i pored toga što me je crv sumnje sve više nagrizao.
"Nikola je bio prvo kod Koste Pećanca komandant četničkog odreda, a zatim i njegov obaveštajni oficir. Kasnije je prišao meni. Tada mi je bilo stalo da ga pridobijem. Smatrao sam da izlapelog Pećanca i njegove odrede treba što pre rastočiti.
Nikola je bio jedan od retkih mlađih ljudi među njima. I to je bio jedan od razloga da ga, po svaku cenu, pridobijem. Optuživali su ga mnogi da održava veze sa Nemcima. Govorili su mi da su ga Nemci i poslali kod Pećanca. Kada su Nemci ubili njegovog oca, definitivno sam odbacio sve optužbe protiv njega. Mislio sam da se radi o zavisti aktivnih oficira prema rezervnim, ili takozvanim komandantima iz naroda. Kad god je neki od takvih komandanata napredovao, to je bilo praćeno velikom zavišću.
"Koliko god da su mi aktivni oficiri vojnički vredeli i trebali, toliko su mi politički smetali. Većinom su bili političke analfabete. Hteli su da rešavaju sve ognjem i mačem.
"Međutim, Kalabić mi se učinio sumnjičavim čim smo se sastali u kući onoga Kneževića. Primetio sam u njegovoj pratnji potpuno nova lica. Nije bilo baš nijednoga iz njegove stare pratnje. On se obično nije razdvajao od Mišića Čerčila i još nekih koji su mu bili takoreći stalna lična garda. Bilo mi je sumnjivo i njegovo prilično čudno i neprirodno ponašanje. Pored toga, izuzetnu sumnju izazvalo mi je ponašanje njegovog ličnog pratioca. On je stajao neprekidno iza njega, malo pozadi i prilično stisnut uz njegovu levu slabinu. Ovo nisam mogao da izdržim. U jednom momentu sam ga i upitao zašto mu se taj toliko pripija.
"Sam Kalabić mi je na momente izgledao zbunjen. Očima sam ga nekoliko puta upitao da li je sve u redu. Odgovorio mi je prilično uverljivo. Prvo me je ubedio da je potpuno reorganizovao odrede u okolini Valjeva i da je sve svoje pratioce postavio za komandante, a za pratioce je izabrao nove mlade, hrabre i zdrave ljude koji 'čine čuda od herojstva'. Objasnio mi je zatim da su i oni zbunjeni i da se plaše komunističke zamke, te pošto me nijedan lično ne poznaje, drže se sumnjičavo. Sve što mi je govorio i objašnjavao izgledalo mi je prihvatljivo. Možda je bio dovoljno ubedljiv, a možda me je ubedio zato što sam ja hteo da verujem. Verovatno je posredi i jedno i drugo.
"Zlikovac me je ipak izdao. On nije bio spreman da umre. Sto puta mi se zaklinjao svojim životom na vernost. Pogazio je sve. Verujte, ne bojim se smrti, ali me izdaja Nikole Kalabića porazila. Kome je sve čovek mogao da veruje?
"Možda mi je još najsumnjivije bilo Kalabićevo insistiranje da prilikom našeg polaska ’za Srbiju’ smanjim moju pratnju.
"Na moju nesreću, odoleo sam i ovom napadu sumnje. Pošli smo, i evo gde me je doveo."
General Dragoljub - Draža Mihailović, vrhovni komandant tzv. jugoslovenske vojske u otadžbini, ministar vojni u emigrantskoj vladi kralja Petra Drugog Karađorđevića, uhvaćen je u noći između 12. i 13. marta 1946. Predvođena Nikolom Kalabićem, ovu akciju izvela je grupa oficira Ozne (Odeljenje zaštite naroda).

GORSKI CAR

Gorski car slobodnih srpskih planina, kako je Dražu nazivala četnička propaganda, punih deset meseci posle završetka Drugog svetskog rata, uspevao da izbegne sve potere i zamke, uhvaćen je u svom skrovištu, u kući na putu Vardište - Priboj. Tom prilikom zaplenjena je kompletna četnička arhiva, koja će na suđenju Mihailoviću biti jedan od glavnih aduta tužioca.
- Sve se odigralo munjevitom brzinom - kaže Draža.
- Učinilo mi se da sam čuo pozadi pucanj. U tom trenutku su mi spale naočare, ili mi ih je neko od onih koji su bili najbliži skinuo. Ne sećam se da li sam sam legao ili me je onaj zdepasti Nikolin lični pratilac oborio na zemlju. U glavi mi se sve pomutilo. Prva misao mi je bila da nas je stigla potera i da odatle dolazi pucnjava. Čini mi se da sam posle prvoga pucnja čuo još nekoliko. Kad sam se digao, nisam mogao da vidim ništa, jer nisam imao naočare. Vikao sam i zvao sam neke po imenu. Niko se nije odazvao. Zvao sam i Kalabića, ali se nije odazvao. Svi su nestali kao da su u zemlju propali. Odjednom mi je sve puklo pred očima. Bio sam vezan. Dotle to nisam osećao niti sam znao ko me je vezao. Pretpostavljam da me je vezao onaj Kalabićev ili, bolje reći, onaj moj pratilac, jer se on stalno vrzmao oko mene. Kratko vreme posle toga ugurali su me u automobil i do Beograda se nismo zaustavili.
Odmah posle hvatanja, Draža je pod jakim obezbeđenjem prebačen u Beograd. Istraga protiv njega vođena je u zgradi Ozne za Jugoslaviju. U velikoj sobi nalazili su se samo vođa četničkog pokreta, islednik i daktilografkinja.

Nastaviće se ...

​

 

[zexmon]

Saslušanje je počelo 9. aprila 1946. Draža je ovako opisao svoj životni put:

"Zovem se Dragoljub Mihailović Draža. Rođen sam 27. aprila 1893. godine u Ivanjici, srez moravički, od oca Mihaila i majke Smiljane, rođene Petrović. Od bliže rodbine imam sestru Jelicu, sada u Beogradu. Braće nisam imao, sestra Milica umrla mi je 1905. godine. Bez oca sam ostao u drugoj godini starosti, a bez majke u sedmoj. Otac mi je bio sreski pisar u Ivanjici, a deda, koji se prezivao Petrović, bio je upravnik pošte u Požarevcu. Mati vodi poreklo iz seljačke porodice, iz sela Tisovice kod Nove Varoši."
(Mihailović u ovom iskazu ne pominje da je imao ženu Jelicu i troje dece - sinove Branka i Vojislava i ćerku Gordanu. Branko i Gordana bili su u partizanima, a Vojislav je poginuo kao četnik 1945. na Zelengori.)
"Posle smrti oca prešao sam u Beograd kod babe po ocu i stričeva - Tome, koji je bio glavni upravnik telegrafa u Beogradu, Dragomira, koji je umro kao poručnik 1903. godine, Velimira, koji je poginuo u Prvom svetskom ratu kao potpukovnik, komandant 9. puka, i Vladimira, veterinarskog pukovnika, koji je umro u Beogradu 1929. Osnovnu školu i šest razreda gimnazije završio sam u Beogradu, a zatim stupio u vojnu akademiju.
"U balkanskim ratovima 1912. godine učestvovao sam prvo kao podnarednik - pitomac. Bio sam ađutant kod komandanta bataljona majora Borivoja Tomića. Učestvovao sam u ratu protiv Bugara 1913, kada sam postao potporučnik. Odlazim na produžavanje školovanja, ali kad je izbila pobuna u Albaniji, septembra 1913, odlazim u ovu zemlju. Krajem decembra iste godine vraćam se u Beograd, nastavljam vojnu akademiju, u kojoj ostajem sve do juna 1914. kada sam mobilisan. Kao vodnik u pešadijskoj četi prekobrojnog - pešadijskog puka, stupam u svetski rat. Učestvujem u svim borbama koje su se vodile protiv neprijatelja. Prešao sam Albaniju i zajedno sa srpskom vojskom stigao na Krf."

Kratko u gardi

Opisujući svoju biografiju isledniku, Draža je rekao da je na Đurđevdan 1916. sa srpskom vojskom prešao u Solun i da je učestvovao u proboju solunskog fronta. U borbi blizu Lerina bio je teško ranjen, u jurišu mitraljeskog odeljenja čiji je bio komandir. Odlazi u bolnicu u Solunu, ali krajem decembra, i pored ocene da više nije za stroj, dobrovoljno se vraća u svoju jedinicu i bori se sve do kraja rata iz koga izlazi kao poručnik. Odlikovan je sa dve zlatne i jednom srebrnom medaljom za hrabrost, ordenom belog orla sa mačevima IV i V reda i engleskim bojnim krstom, po izboru u celoj diviziji.
Pošto je naglasio da je bio simpatizer Dimitrija Apisa i da je bio zapostavljen, jer ga je progonio Josif Kostić zato što nije hteo da svedoči protiv svog pretpostavljenog komandanta bataljona, zbog čega je bio pred sudom i disciplinski kažnjen, Mihailović je rekao da je u septembru 1919. premešten u Kraljevu gardu, u kojoj je ostao samo četiri meseca.
Draža Mihailović opisuje isledniku incident zbog koga je izbačen iz Kraljeve garde:
"Novu 1920. godinu dočekao sam u kafani 'Sloboda' u društvu s gardijskim poručnikom Stevanom Buhanjickim, koji se držeći zdravicu dotakao boljševičke revolucije apostrofirajući da naša sloboda ima da dođe sa istoka. Moj drug je produžio zdravicu upućenu meni, a od susednog stola došla je pretnja građanina Svetozara Pribićevića. Ja sam izvadio revolver, stavio ga na sto i kazao: 'Da vidim ko je bolji Srbin od mene.' Ubacio sam metak u cev i pištolj držao pred sobom. Moj drug je produžio zdravicu, ali tada interveniše od susednog stola sudski potpukovnik Raka, čije prezime ne znam, a koji je poznat kao prljav čovek iz solunskog procesa, jer je bio lažni svedok protiv Apisa. Zbog onog događaja bio sam pod sudskim isleđenjem 40 dana, disciplinski kažnjen sa 15 dana zatvora i prognan u Skoplje."
Na pitanje islednika: "Jesu li vaše simpatije bile na strani oktobarske revolucije?", Draža je odgovorio: "Jesu."
U Skoplju je obavljao razne dužnosti, odakle je premešten u Niš, a iz Niša u Sarajevo. Godine 1921. konkursom je primljen u Višu školu Vojne akademije. Čin kapetana prve klase dobio je 1922. Školovanje je završio kao šesti u rangu, a zatim je pošao na pripreme za generalštabnu struku.

Ataše u Sofiji

Za vreme moje pripreme za generalštabnu struku, rekao je Draža isledniku, "radio sam godinu i po dana u obaveštajnom odeljenju Generalštaba kod šefa Petra Markovića. U nastavnom odeljenju radio sam šest meseci kod Emila Belića. Po završenoj pripremi, na ličnu intervenciju ministra vojske Dušana Trifunovića, koji me je zapazio kao najboljeg taktičara u školi, rasporedio me je u Dunavsku diviziju, ni po molbi, ni po protekciji, već po želji mog profesora u školi koji je postao ministar vojske. U 1927. godini preveden sam u Gardu sa činom majora, imao sam položaj načelnika štaba. Na ovom položaju ostajem do 1930, kada odlazim u Francusku na učenje jezika, gde ostajem šest meseci i dobijam čin potpukovnika. Po povratku iz Francuske postajem načelnik štaba Garde, gde ostajem do proleća 1935. Godinu dana bio sam komandant 3. bataljona pešadijskog puka Garde."
Odgovarajući na pitanje islednika: "Da li ste cenili i poštovali kralja Aleksandra?", Draža je rekao: "Od solunskog procesa imao sam rđavo mišljenje o kralju Aleksandru, jer sam smatrao da je proces zasnovan na potpuno lažnim osnovama. Ovakvo mišljenje o njemu zadržao sam sve do njegove pogibije, a njegovom pogibijom bio sam jako potresen. Bio mi je uvređen nacionalni ponos i žalio sam ga. Cenio sam starog kralja Petra kao velikog demokratu. Doba njegove vladavine smatrao sam najsrećnijim dobom srpske prošlosti."
Iz Garde Mihailović je premešten u ministarstvo vojske, gde dobija čin pukovnika. U junu 1935. odlazi u Sofiju za vojnog atašea, gde ostaje do maja 1936.

Kum obaveštajac

Iz Sofije sam", rekao je Draža isledniku, "premešten u Prag zbog afere sa prebacivanjem Damjana Velčeva iz Jugoslavije u Bugarsku, koji je pokušao da digne ustanak u Bugarskoj. Ja u to nisam bio umešan. Prebacivanje je organizovao Ika Panić preko svog kuma koji je bio obaveštajni oficir u ministarstvu vojske, a ja sam samo znao da će on doći u Bugarsku i o tome izvestio svoju komandu. Naravno, sa simpatijama sam posmatrao dolazak Velčeva u Bugarsku, jer sam bio u vezi sa bugarskim oficirima iz vojne lige koji su bili protiv dinastije Koburga."
Pukovnik Mihailović nije se dugo zadržao ni u Pragu. Boravio je tamo do maja 1937. "U Pragu su me primili krajnje bratski i preda mnom nisu imali nikakvih tajni. Ja sam im bio zaista prijatelj. Međutim, Stojadinović je vodio drugu politiku i njegov predstavnik Vasilije Protić nije imao drugo nego neprijateljsko držanje prema Česima. Razlog mog odlaska iz Praga bio je taj što je Marić (general, ministar vojske i mornarice) imao nameru da dovede svoga zeta, s tim što će nekoliko meseci zastupati sledećeg vojnog atašea."
Posle Praga, pukovnik Mihailović raspoređen je na dužnost načelnika štaba Dravske divizije u Ljubljani i na tom položaju ostao je do proleća 1938. godine.
Zatim je preuzeo komandu puka u Celju. Tu dužnost je obavljao do proleća 1939, kada je prešao za načelnika štaba utvrđenja kod generala Rupnika. Posle nekoliko meseci ponovo odlazi na novu dužnost. Mihailović je to isledniku ovako objasnio: "Po traženju klerikalaca, bana Natlačena, pod izgovorom da sam pogoršao odnose sa Nemcima, otišao sam u jesen 1939. za nastavnika Više škole Vojne akademije, gde sam predavao taktiku u generalštabnoj školi, a strategiju u Višoj školi."
MOSTAR PO KAZNI
Kao nastavnik Vojne akademije, pukovnik Mihailović radio je samo četiri meseca. Početkom marta 1940. postavljen je za načelnika opšteg odeljenja vrhovne vojne inspekcije, koja je, kako kaže, "imala zadatak da u pogledu nastave uvede novine u vojnoj nauci i našoj vojsci".
"Ova novoosnovana vojna inspekcija", ističe Mihailović, "zamišljena je za račun kneza Pavla. Kad se on povuče u slučaju punoletstva kralja, trebalo je da bude komandant vrhovne vojne inspekcije, zapravo kao inspektor vojske, kako bi vojsku držao u ruci, pošto je to radio i kralj Milan kao komandant aktivne vojske za vreme vladavine svog sina. U ovoj inspekciji odmah sam došao u sukob, jer mi je onemogućeno da provedem novine u našoj vojsci. Napao sam strahovito zastarelost naše vojske. To je bio razlog da budem smenjen... Tada odlazim u Mostar za načelnika štaba primorske armije, koja je smatrana mestom za kažnjene oficire."

STENOGRAM SA SUĐENjA
IZ knjige Jovana Kesara i Dragoja Lukića ”Ne osećam se krivim”, u kojoj je prvi put štampan integralni stenogram sa suđenja Draži Mihailoviću, ”Novosti” objavljuju delove koji govore o tome kako su pripadnici KNOJ u noći između 12. i 13. marta 1946. uhvatili vođu četničkog pokreta, šta su o tome rekli Aleksandar Ranković i Draža Mihailović, kako je Draža opisao svoj životni put i način na koji ga je izdao Kalabić i kako je prvi gerilac Evrope streljan 15. jula 1946. godine.

Nastaviće se...



​

 

[zexmon]

Početkom 1940. godine pukovnik Dragoljub - Draža Mihailović bio je na dužnosti u Beogradu, gde je stupio u vezu sa opozicionim oficirskim krugovima. Najbliži Mihailovićev prijatelj i pobratim bio je pukovnik Žarko Popović, načelnik obaveštajnog odeljenja Generalštaba, koji ga je odmah angažovao na poslovima obaveštajne službe.
”U leto 1940. godine - rekao je Draža isledniku Ozne - povezao sam se sa Borom Mirkovićem, jer me je baš on pozvao zajedno sa Žarkom Popovićem, mojim nerazdvojnim drugom i šefom obaveštajnog odeljenja Generalštaba. Nas smo dvojica sa Borom održali niz sastanaka. Sastancima su prisustvovali i njegovi oficiri, koje je on naročito birao. U prvo vreme cilj sastanaka bio je zagonetan, Bora je veličao Simovića, napadao Stojadinovića, kneza Pavla i zvaničnu politiku, koja se iskristalisala. Cilj sastanka bio je prevrat i obaranje režima.”
”Video sam - izjavio je Mihailović - da oni nemaju nikakve organizacije ni snage da se suprotstave Konkordatu. Tada sam tražio vezu na drugoj strani. Preko Krste Krajšumovića, koji je moj dobar drug još iz Sofije, i na njegov predlog, pošao sam na sastanak sa Milanom Gavrilovićem. Ja mislim da je to bilo u kući Tupanjanina, negde oko pozorišta. Ja sam mu izložio očajno stanje u vojsci i pitao ga da li ima mogućnosti pobune protiv režima. On mi je odgovori da mi neće primiti na dušu, da će moju izjavu sačuvati u tajnosti, da je pobuna moguća, ali da bi je trebalo izvesti za jednu noć. U protivnom, Nemci bi ušli u zemlju. Moj predlog da bi trebalo dići pobunu, po njegovom mišljenju, nije bio ostvarljiv, i ja sam od njega otišao nezadovoljan.”
Prema tvrđenju dr Jovana Marjanovića, jednog od naših najboljih poznavalaca četničkog pokreta, može se uzeti sasvim kao pouzdano da je Mihailović godinama učestvovao u pripremama za svrgavanje proosovinskog režima kneza Pavla i Namesništva, da je učestvovao u razradi ideje o vojnom otporu Silama osovine u ratu i u slučaju okupacije, da je o ovom kompleksu problema diskutovao sa predstavnicima britanske obaveštajne službe, te da njegova pojava na istorijskoj pozornici neposredno po okupaciji zemlje nije slučajna, već da je, bio on toga svestan ili ne, ranije bila pripremljena.

Teški udarci

U Aprilskom ratu pukovnik Mihailović bio je pomoćnik načelnika štaba 2. armije, koja nije vodila nijednu ozbiljnu borbu protiv neprijatelja. Raspoređena na prostoru Slavonije i Vojvodine, ona se povlačila. Polunaoružane ustaške skupine uspevale su da jedinicama ove armije nanesu teške udarce. Druga armija kapitulirala je 15. aprila 1941. godine.
”U danima kapitulacije Jugoslavije - izjavio je Mihailović - ja nisam hteo da kapituliram i odbio sam naređenje da pregovaram sa Nemcima. Došao sam na ideju da izbijem na Drinu, ubeđen da ću tamo naći front, ali sam se razočarao, jer fronta nije bilo.”
Po Mihailovićevim rečima, on je tek 20. aprila saznao za kapitulaciju Jugoslovenske vojske, koja je potpisana 17. aprila 1941. godine. Tad se on sa nekoliko oficira, podoficira i vojnika nalazio u Bosanskom Petrovom Selu kod Gračanice. Nešto kasnije priključiće mu se i dobojski četnički odred od 30 ljudi.
”Odlučih da pođem u Srbiju - rekao je Mihailović isledniku. Računao sam da tamo nije sve svršeno, bar u pogledu naroda. Odlučio sam da se dokopam planinskog masiva Rudnik - Suvobor - Medvednik - Maljen - Povlen - Gučevo. Računao sam da organizujem narod, na prvom mestu u zapadnoj Srbiji, i onda i dalje. Doneo sam konačnu odluku da se borim protiv okupatora. Prema iznetom, odluku o otporu u porobljenoj otadžbini doneo sam kad sam došao na Drinu.”

Suđenje stoleća

Kako je zamislio i organizovao tu borbu, podrobno će se videti na suđenju Mihailoviću i grupi od 24 lica optuženim za izdaju zemlje i ratne zločine, održanom 10. juna do 15. jula 1946. godine u dvorani Vojnopešadijskog učilišta u Topčideru u Beogradu. Interesovanje za ovaj proces, koji spada u red najvećih dotad održanih ne samo kod nas nego i u Evropi, bilo je ogromno. Suđenje je pratilo više od 100 novinara, od kojih je 60 bilo iz inostranstva. Svoje specijalne dopisnike poslali su gotovo svi veliki svetski listovi, radio-stanice i agencije. Da bi stranim i domaćim novinarima omogućili da što lakše obavljaju svoj posao, u zgradi Vojnopešadijskog učilišta bila je postavljena posebna telefonska centrala za slanje novinskih izveštaja. Ceo tok procesa prevođen je na strane jezike - na ruski, francuski i engleski. Radio Beograd je direktno prenosio tok suđenja. U očekivanju početka suđenja, već od ranih jutarnjih časova ispred zgrade Vojnopešadijskog učilišta okupila se masa sveta. Bilo ih je iz svih krajeva Jugoslavije. Dvorana je, međutim, mogla da primi 1.200 ljudi. (Računa se da je za trideset dana, koliko je trajalo ovo suđenje, proces u dvorani pratilo više od 30.000 građana). Za ovu priliku velika dvorana u Topčideru bila je posebno opremljena. Na visokom podijumu bila su mesta za članove vojnog veća Vrhovnog suda FNRJ, kome je predsedavao pukovnik Mihailo Đorđević. Ispred sudijskog stola postavljen je bio i sto sa mikrofonom pred koji su izlazili optuženi i svedoci i davali svoje iskaze.
Levo od sudijskog stola sedeli su branioci optuženih (Dražu su na njegov zahtev branili beogradski advokati Nikola Đonović i Dragić Joksimović), a desno vojni tužilac pukovnik Miloš Minić i njegov pomoćnik kapetan Miloš Jovanović. Ispred podijuma bila je postavljena crna klupa za optužene. Oko 9 časova u sudnicu su najpre ušli javni tužilac i njegov zamenik, a zatim članovi Vojnog veća Vrhovnog suda.
Kad je predsedavajući, pukovnik Đorđević naredio da se uvedu optuženi, nastao je tajac. Svi pogledi bili su uprti u pravcu odakle je trebalo da se pojave optuženi. Prvi je ušao Draža, a za njim dr Stevan Moljević, Rade Radić, Miloš Glišić, Dragomir - Dragi Jovanović, Tanasije - Tasa Dinić, Đura Dokić, Kosta Mušicki, Boško Pavlović, dr Lazar - Laza Marković, dr Kosta Kumanudi i Velibor Jonić (ostalima je suđeno u odsustvu). Ulazak optuženih izazvao je komešanje, žamor i proteste, pa je predsednik veća morao da opomene publiku.

Tajac u sudnici

Izveštači su zabeležili da je optuženičkoj klupi prvi prišao Draža Mihailović. Ugledavši masu ljudi, iznenađen, za trenutak je zastao i kao da je hteo da se pokloni. Iako je, kako kažu, ”bio pristojno obučen, začešljan, lakohodan, ipak je odavao skršenu ličnost, koja neće biti u stanju ni da govori. Oči su mu bile okrugle, vodnjikave, sa izraženim podočnjacima a brada proseda, očigledno negovana u zatvoru. Metalne naočare kao da su uobličavale snishodljivost njegovog izraza”. Artur Gejt, američki radio novinar, ovako je svojim slušaocima opisao Dražu: ”Dok je stajao pred sudom okružen fotografima, koji su ga slikali sa svih strana, izgledao je pogružen. Dosta je ugojen, ne izgleda onako izgladneo kao kad je bio uhapšen”.
U dokaznom postupku saslušan je veliki broj svedoka, pročitano je oko 1.000 ratnih naredbi, izveštaja, depeša, pisama i drugih dokumenata (od kojih je većina pripadala Dražinoj zaplenjenoj arhivi), detaljno je pretresen odnos Mihailovića i njegovog četničkog pokreta prema kralju Petru Drugom i izbegličkoj vladi u Londonu, odnos prema okupatorima Jugoslavije (Nemcima, Italijanima, Mađarima, Bugarima), odnos prema kvislinzima (Nediću, Ljotiću, Paveliću), odnos prema Titu, komunistima, partizanima, saradnicima NOP...

NEMILOSRDNA SUDBINA
Pretres po krivici optuženog Dragoljuba - Draže Mihailovića i ostalih završen je 11. jula 1946. Dan pre toga Mihailović je posle završnih reči advokata koji su ga branili dao svoju poslednju reč. Kazao je:
”Našao sam se u vrtlogu događaja i smetnji. Našao sam se u vrtlogu događaja i smernica. Našao sam se pred smernicama i težnjama svoje sopstvene vlade. Bio sam okružen svim mogućim obaveštajnim službama. Intelidžens servisom, Gestapom, i svim obaveštajnim službama sveta.
Ostao sam vojnik. Ubeđen sam da sam bio na pravom putu.
Sudbina je bila nemilosrdna prema meni kada me bacila u najteže vihore. Mnogo sam hteo, mnogo započeo, ali vihor, svetski vihor, odneo je mene i moj rad.”

STENOGRAM SA SUĐENjA
IZ knjige Jovana Kesara i Dragoja Lukića ”Ne osećam se krivim”, u kojoj je prvi put štampan integralni stenogram sa suđenja Draži Mihailoviću, ”Novosti” objavljuju delove koji govore o tome kako su pripadnici KNOJ u noći između 12. i 13. marta 1946. uhvatili vođu četničkog pokreta, šta su o tome rekli Aleksandar Ranković i Draža Mihailović, kako je Draža opisao svoj životni put i način na koji ga je izdao Kalabić i kako je prvi gerilac Evrope streljan 15. jula 1946. godine.

Nastaviće se...


​

 

[zexmon]

POSLEDNjI, trideseti dan suđenja Draži Mihailoviću, održan je 15. jula 1946. godine. U stenografskim beleškama sa ovog procesa kaže se da je dvorana Vojno-pešadijskog učilišta u Topčideru bila „dupke puna“. Optuženi su u sudnicu uvedeni u 8.15. Ulazili su onim redom kao što su na suđenje izvođeni svakog dana. Na čelu optuženih išao je Draža Mihailović. Stenografi su zapisali: „Iako obrastao u bradu, bila je vidljiva njegova uznemirenost.“
U publici je zavladao žamor, pa je predsednik Vojnog veća Vrhovnog suda FNRJ pukovnik Mihajlo Đorđević morao da interveniše: „Molim publiku za mir, u protivnom, biću prinuđen da naredim da se udalji iz sale svaki koji bude ma kakvim znacima davao izraze svog raspoloženja.“
Tog dana Vojno veće Vrhovnog suda - sastavljeno od pukovnika Mihaila Đorđevića, kao predsedavajućeg, i sudija potpukovnika Milije Lakovića i Mihaila Jankovića i sekretara poručnika Todora Popadića, osudilo je Dražu Mihailovića na kaznu smrti streljanjem, trajan gubitak političkih i pojedinih građanskih prava i konfiskaciju celokupne imovine. U dispozitivu presude se kaže:

Najteži zločin

Izričući ovakvu presudu sud je smatrao da je bio veran tumač narodnih osećanja, pravde i pravičnosti, i da je žigosanjem izdaje otadžbine ostao dosledan vekovnim slobodarskim tradicijama naših naroda, koji su od pamtiveka slobodu uzdizali iznad svega, a izdaju otadžbine osuđivali kao najteži zločin.
„Draža Mihailović i ostali optuženi krivi su što su u toku natčovečanske borbe, koju su narodi Jugoslavije vodili od 1941. do 1945. godine, u odbrani svoje slobode i nezavisnosti i za svoj opstanak, protiv hitlerovske Nemačke, fašističke Italije i njihovih satelita, stupili i za sve vreme rata neprijateljske okupacije održavali političku i vojnu saradnju sa okupatorom, radi zajedničkog ugušivanja opštenarodnog ustanka i podržavanja okupacije, kako bi uz pomoć okupatora uspostavili režim protiv narodne diktature i nacionalnog ugnjetavanja, te su na taj način u najsudbonosnijem razdoblju istorije naroda Jugoslavije izvršili zločin izdaje naroda i otadžbine.
„Oni su zajedno sa okupatorom - u ostvarivanju imperijalističkog plana okupatora o porobljavanju i istrebljenju naroda Jugoslavije - organizovali, naređivali i izvršavali ili podstrekavali na izvršavanje nebrojene zločine nad narodom: ubijanje i predavanje ranjenika okupatoru, masovna ubistva i pokolje, hapšenja, mučenja, odvođenje u koncentracione logore i na prisilni rad u korist okupatora, prinudnu mobilizaciju, paljevine, pljačku i uništavanje javne i privatne imovine, silovanje i druge ratne zločine, usled čega nose odgovornost za smrt i stradanja stotine hiljada ljudi, žena i dece.“
U usmenom obrazloženju presude predsednik Vojnog veća pukovnik Đorđević je rekao:
„Optuženi Mihailović se brani da nije sarađivao sa okupatorom u borbi protiv oslobodilačkog ustanka naroda Jugoslavije i da nije podržavao okupaciju, da nije naređivao svojim komandantima i organizacijama da vrše ratne zločine, da nije organizovao terorističke bande i da nije naređivao vršenje terorističkih dela, i najzad, da u svojoj organizaiciji nije imao uticaja na svoje komandante, pa su radili šta su hteli. Međutim, utvrđeno je da je optuženi Mihailović sarađivao sa okupatorom i podržavao okupacioni sistem.
„Još avgusta 1941. optuženi Mihailović je sklopio sporazum sa kvislingom Nedićem, otvorenim slugom nemačkog okupatora u gušenju narodnooslobodilačkog ustanka u Srbiji i zavođenju reda i mira koji je bio tako potreban okupatoru. Ovo je delimično priznao optuženi Mihailović. Ovo se utvrđuje i iz iskaza Milana Nedića, datog na zapisniku kod istražnih vlasti, a koji je na pretresu pročitan, u kome je potvrdio ovu činjenicu.
„Utvrđeno je da su svi komandanti optuženog Mihailovića i sve njegove četničke formacije sarađivale sa Nemcima, Italijanima i bugarskim okupacionih trupama za sve vreme okupacije u oružanim borbama protiv narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije, primajući kroz čitavo to vreme od okupatora oružje, municiju, hranu i drugo u nameri uništenja oslobodilačkog ustanka i pružanja pomoći okupatoru u održavanju sistema okupacije. Sve je ovo priznao okrivljeni Mihailović, a pored toga utvrđeno je sve ovo mnogobrojnim depešama, pismima, naređenjima i izveštajima Mihailovićevih komandanata, koji su na pretresu pročitani.
„Utvrđeno je da su Mihailovićevi komandanti sarađivali sa okupatorima po naređenju optuženog Mihailovića. U ovo se sud uverio iz originalnih Mihailovićevih depeša pročitanih na ovom pretresu u kojima Mihailović naređuje svojim komandantima da taktiziraju sa okupatorom, da koriste okupatora i da stupe u vezu sa okupatorom u cilju dobijanja oružja i municije i koordinacije operacija.

„Da je optuženi Mihailović, suprotno njegovoj odbrani, naređivao svojim komandantima da vrše ratne zločine, ubijanje zarobljenih partizana, paljenje, pljačke, uništavanje civilnog stanovništva itd. sud se uverio iz mnogobrojnih originalnih depeša optuženog Mihailovića u kojima naređuje svojim komandantima da napadaju, uništavaju i istrebljuju svakog onog ko ma čime pomaže partizane, a posebno da istrebljuju Muslimane i Hrvate.“

Komentarišući završne reči Dražinih advokata, pukovnik Đorđević je rekao:

„Branioci optuženog Mihailovića istakli su na pretresu da okrivljeni nije lično sarađivao sa okupatorom, a da za saradnju njegovih komandanata sa okupatorom on ne može biti odgovoran. Međutim, utvrđeno je iz originalnih depeša i pisama optuženog Mihailovića i priznanjem optuženog Mihailovića, o sastancima sa Nemcima i Nedićem, da je on lično sarađivao sa okupatorom, a takođe da je preko svojih komandanata ostvarivao sporazum o saradnji sa okupatorom, pa je ovaj navod odbrane kao neosnovan odbačen.

„Branilac okrivljenog Mihailovića advokat gospodin Dragić Joksimović istakao je da okrivljeni Mihailović nije izvršio integralnu izdaju naroda sarađujući sa okupatorom u borbi protiv oslobodilačkog ustanka naroda Jugoslavije, nego da može biti reči samo o tome da je on izvršio izdaju u odnosu prema partizanima. Da je sud usvojio ove navode branioca Joksimovića u stvari bi opravdao saradnju okrivljenog Mihailovića sa okupatorom i izdajstvo naroda, jer branilac Joksimović, braneći Mihailovića da nije izvršio integralno izdajstvo, već izdajstvo samo jednog dela naroda, i to onog dela koji se borio isključivo protiv okupatora, stao je time u odbranu onih, koji protiv okupatora, ne samo da se nisu borili, nego su okupatora i okupaciju podržavali, a to znači u odbranu onog malog broja koji su se nalazili u izdajničkoj organizaciji okrivljenog Mihailovića i organizacijama drugih slugu i pomagača okupatora.
„Sud nije mogao stati na stanovište branioca Joksimovića i opravdati podržavanje okupatora i saradnju sa okupatorom protiv naroda Jugoslavije, pa je stoga ovaj navod branioca Joksimovića i odbacio. Branilac Joksimović je istakao da se optuženi Mihailović, iz ideoloških razloga borio protiv oslobodilačkog ustanka, to jest, da je Mihailović bio nosilac jedne ideologije, a narodnooslobodilački pokret druge, pa se borba okrivljenog Mihailovića protiv oslobodilačkog pokreta osnivala na suprotnosti ideologije. Uz to, on je isticao da je okrivljeni Mihailović bio jedini legalni predstavnik koga je priznavala legalna vlada i da je narodnooslobodilački pokret bio ilegalan. Zbog toga je on istakao da se optuženi Mihailović ne može smatrati krivim za izdaju naroda i države.“

Pravni lek

Sud - rekao je pukovnik Đorđević - nije usvojio navode branioca Joksimovića zato što je utvrđena saradnja osuđenog Mihailovića sa okupatorom u podržavanju okupacije i gušenju oslobodilačkog ustanka naroda Jugoslavije, pa je svaka odbrana Mihailovićevog izdajničog rada zasnovana na ideološkim razlozima, u stvari odbrana ideologije podržavanja okupacije, sistem porobljavanja naroda Jugoslavije, kakva je u stvari, po svojoj suštini, bila Mihailovićeva ideologija.“
„Optuženici protiv presude ovoga suda - zaključio je pukovnik Đorđević - nemaju pravo leka, jer je ova presuda odmah i izvršna. Jedino lica koja su osuđena na kaznu smrti mogu lično ili preko svojih branilaca i rođaka da podnesu molbu za pomilovanje Prezidijumu Narodne skupštine FNRJ. Sud određuje rok: večeras do 20 časova, u kome će roku, ako ko hoće, podneti molbu za pomilovanje od lica osuđenih na smrt. Druže zastavniče, naredite da se izvedu osuđeni.“
Izricanje presude publika je dočekala poklicima „Živeo narodni sud!“
Suđenje je završeno u 1.35.
Sutradan su dnevne novine u Beogradu objavile sledeću vest: „Pošto je Prezidijum Narodne Skupštine FNRJ odbio molbe za pomilovanje na smrt osuđenih izdajnika i ratnih zločinaca to je izvršena smrtna kazna nad Mihailovićem Dragoljubom Dražom, Radićem Radoslavom Radom, Glišićem Milošem, Jovanović Dragomirom Dragim, Dimić Tanasijem Tasom, Jonićem Veliborom, Dokićem Đurom, Mušickim Kostom i Pavlovićem Boškom.“

INTEGRALNI STENOGRAM SA SUĐENjA
IZ knjige Jovana Kesara i Dragoja Lukića ”Ne osećam se krivim”, u kojoj je prvi put štampan integralni stenogram sa suđenja Draži Mihailoviću, ”Novosti” objavljuju delove koji govore o tome kako su pripadnici KNOJ u noći između 12. i 13. marta 1946. uhvatili vođu četničkog pokreta, šta su o tome rekli Aleksandar Ranković i Draža Mihailović, kako je Draža opisao svoj životni put i način na koji ga je izdao Kalabić i kako je prvi gerilac Evrope streljan 15. jula 1946. godine.

MOLBA ZA POMILOVANjE
Draža Mihailović i drugi osuđenici na smrt u predviđenom roku podneli su molbu za pomilovanje. Obraćajući se Prezidijumu Narodne skupštine FNRJ, Mihailović kaže:
„Presudom Vrhovnog suda FNRJ, Vojnog veća od 15. jula 1946. godine, osuđen sam na kaznu smrti streljanjem.
Skrhan fizički i duševno, nedaćama koje su me pratile kroz ceo moj život, molim Prezidijum Narodne Skupštine Federativne Narodne Republike Jugoslavije da mi kaznu smrti streljanjem zameni putem svoje milosti, kaznom lišenja slobode. Molim da se ova moja molba uzme kao moje iskreno pokajanje i da mi Prezidijum olakša tešku kaznu na koju sam osuđen.
Uveravam Prezidijum da ću za vreme izdržavanja kazne lišenja slobode, svojim predanim i požrtvovanim radom uložiti sve da doprinesem koristi našoj novoj državi, kao što sam već pokazao pre i u toku procesa u više mahova.
S molbom da mi putem najviše milosti Prezidijuma Narodne Skupštine Federativne Narodne Republike Jugoslavije dade pomilovanje,
Učtiv Dragoljub - Draža M. Mihailović
15. jula 1946. g. u Beogradu“

​

 

[Mihajlo]

Najveci Srbin na svijetu olicenje borbe za slobodu!!