- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.989
Dragan Velikić: Godine prebrzo izmiču
Pisac Dragan Velikić o novom romanu „Bonavia“ i da li deca ponavljaju sudbinu svojih roditelja... Kontakt može da se ostvari i u tišini, pogledom, dodirom, ali i da se izgubi u rečima.
PORODIČNIM usudima koji rezultiraju krajnje opipljivim, a ponekad i katastrofalnim posledicama, od Grka naovamo su se bavili pisci kao opsesivnom temom svetske literature. Po pravilu bez razrešenja, pa ga nemam ni ja. Određene matrice se evidentno ponavljaju, i svako ko je navršio bar četvrtu deceniju života ne može da ih ne opaža. Svaka generacija veruje da će ih razrešiti na svoj način. Pojedinačno neko uspe manje, neko više, niko do kraja. U krajnjoj liniji, nije ni bitno da li se do kraja i kako rešavaju porodični zapleti, bitan je napor koji se u to ulaže.
Ovo u razgovoru za „Novosti“ kaže Dragan Velikić (59), povodom novog romana „Bonavia“ (izdavač „Stubovi kulture“), kroz koji se provlači priča o tome kako deca ponavljaju neveselu sudbinu svojih roditelja. Prisutan na književnoj sceni dve i po decenije, Velikić je objavio niz čitanih, nagrađivanih i prevođenih dela. Do sada je najveći uspeh imao sa romanom „Ruski prozor“, koji je ovenčan sa dva prestižna priznanja, Ninovom i Mešinom nagradom, i imao 15 izdanja.
* Na dirljiv način pišete, između ostalog, o odnosu očeva i sinova. Između njih je najčešće - ćutanje?
- Komunikacija može da se ostvari i u tišini, osmehom, pogledom i dodirom, jednako kao što se može izgubiti u rečima. Ćutanje je i kad se gomilom izgovorenih reči sakrije suština. Mislim da se ljudi ili razumeju, pa onda i ne treba posebno tražiti reči, ili nema šanse da se sporazumeju, koliko god da pričaju, svejedno jesu li tek poznanici, ili su roditelji i deca.
* Gotovo svi vaši junaci se trude da svoje živote na neki način udome, da se skrase najpre u sebi. Godine im međutim olako izmiču?
- Godine nam svima, možda ne olako, ali prebrzo izmiču. Dok smo mladi grabimo napred da osvojimo prostore ljubavi, roditeljstva, profesije. Kad steknemo nekakve pozicije u svemu tome, dok se osvrnemo oko sebe, već smo u poziciji da svodimo račune. Ali zamislite kako bi bilo da je drugačije, da sve sredimo, da nam je sve potaman, i šta onda? Šta treba, da se zubima uhvatimo za život i ne puštamo?
* U romanu ima i oštrih zapažanja o devedesetim godinama na našim prostorima. Izgleda da ćemo još dugo snositi posledice tog vremena?
- Nisu devedesete došle iz nekog nepoznatog čudnog prostora, devedesete smo svi mi zajedno oformili. Neki su ih aktivno gradili, drugi pasivno dozvolili da se dogode, treći se uplašili pa nisu ni hteli da vide o čemu je reč, četvrti zažmurili čekajući da prođe. Nemamo, nažalost, svemoguću političku elitu, pa da očekujemo da nas ona izvuče iz ovog blata u kome se davimo; ta u blatu smo se i našli dobrim delom zahvaljujući njihovom kormilarenju. Sve je očiglednije da naši političari ne bi mogli uspešno da vode ni porodičnu manufakturu, a kamoli državu. S druge strane, svi mi ostali smo u većini digli ruke od svega. Narod ne veruje da išta može da uradi. To je put u propast, na kojem nas niko neće zakočiti. Država se gradi u sopstvenom domu, u sopstvenoj porodici, počevši od toga što ćemo decu vaspitavati da budu socijalno odgovorni, a ne da im uvaljujemo mobilne koje ne možemo da platimo, i da kukamo jer ne možemo da im kupimo patike koje nam traže. Alibi za tu početnu, i najgoru neodgovornost, nalazimo u frazi „svi tako rade“. Međutim, baš tu je prvi korak, odatle se počinje, pa preko socijalno odgovornog ponašanja na radnom mestu, pa u uskom krugu prijatelja i poznanika - to je prostor našeg delovanja, to je okvir unutar koga treba da ojačamo svest o vlastitoj odgovornosti. I onda nećemo pričati o devedesetima kao pošasti koja nam se, eto tako, mimo naše volje dogodila.
* Jedan od najlepših likova romana je Raša Borozan,u kome se može prepoznati pesnik Raša Livada. Na kraju knjige i napominjete da je on bio vaš najvažniji učitelj...
- Raša Livada je bio moj prijatelj i najvažniji učitelj. Veliki pesnik. Dobri duh Zemuna, čovek nesvakidašnje harizme koji je energijom, znanjem i šarmom kreirao deo književne scene Beograda osamdesetih i devedesetih godina. Kada sam počeo da pišem roman „Bonavia“, namera mi je bila da kroz njegov lik evociram duh Zemuna kojeg više nema. Sve vreme sam Rašinim glasom ispisivao rečenice koje sam pamtio iz druženja sa njim, u sluhu sam čuo dobro poznatu intonaciju i smeh. Ali, i sve ono što sam izmislio jeste njegovo. To su mi potvrdili oni koji su ga poznavali mnogo bolje od mene.
* „Bonavia“ je i ljubavna priča. Odnos između odlučne Marije i Marka, „pisca u nastajanju“ i velikog lutalice,prolazi kroz različite faze. Njihova eventualna zajednička sudbina ostala je otvorena?
- A čija je pa to sudbina, bilo zajednička, bilo pojedinačna, racionalno i unapred zatvorena? Zapečaćena? Život je konstantna promena, i teško je očekivati da će dvoje ljudi moći da se uporedo i sinhrono menjaju tokom nekoliko decenija. Ali ako ima ljubavi, ona im neće dozvoliti da se previše udalje.
* Posebno iznenađenje predstavlja završno poglavlje u kome ste na otvoren način progovorili o svojim roditeljima. Šta je bio razlog za tako delikatnu ispovest?
- To je samo jedna od bezbroj sudbina iniciranih slučajnim susretom, a znamo da slučajnost ne postoji, naročito ako rezultira rođenjem deteta. Ja svakako ne mogu znati je li među mojim roditeljima priča tekla baš tako kako sam napisao. Moglo je biti tako, ali i sasvim drugačije, prema tome postupak je potpuno isti prilikom pisanja „biografskih“ i „nebiografskih“ delova - od fragmenata realnosti gradi se jedan svet, kao samo jedan od bezbroj mogućih. Ono što je zapravo emotivni udarac je što sve to, tako krhko i neuhvatljivo, rezultira jednim novim životom, životom već u začetku osuđenim na istu takvu potragu i putovanje.
* Iz tog poglavlja se može videti da niste imali dovoljno blizak odnos sa majkom i ocem. Sada kao otac uspevate li da ne ponovite grešku roditelja?
- Svaki „normalan“ roditelj ispravlja greške svojih roditelja, u isto vreme stvarajući nove greške, koje će to dete jednog dana morati da ispravlja... Mislim da se to zove evolucija.
* Kad se sklope stranice ima se utisak da je roman napisan u jednom dahu. Možda zbog toga što se tako i čita?
- To „u jednom dahu“ je potrajalo pune tri godine. Jeste, bilo je perioda kada nisam pisao po dva, tri meseca, ali sve vreme sam nosio i gradio atmosferu „Bonavie“. Kada jednom postignete onu pravu intonaciju romana, onda vas vodi logika napisanog, i male su šanse da negde pogrešite. Verujem da je važna komponenta dara baš to šesto čulo koje vam ne dozvoljava da zalutate.
ČITALAČKA NAVIKA
* „BONAVIA“ se pojavljuje i u elektronskoj formi. Kako gledate na taj novi izazov klasičnoj knjizi?
- Nemam ništa protiv elektronske forme, ali moram priznati da sam prilično ravnodušan prema tom tehnološkom izazovu. Za mene je puni doživljaj čitanja kada držim u rukama knjigu od papira, kada olovkom podvlačim i na marignama pravim kratke beleške. Moje čitalačke navike formirane su u jednom vremenu koje se suštinski razlikuje od ovog vremena danas.
Izvor: Večernje novosti
Pisac Dragan Velikić o novom romanu „Bonavia“ i da li deca ponavljaju sudbinu svojih roditelja... Kontakt može da se ostvari i u tišini, pogledom, dodirom, ali i da se izgubi u rečima.
PORODIČNIM usudima koji rezultiraju krajnje opipljivim, a ponekad i katastrofalnim posledicama, od Grka naovamo su se bavili pisci kao opsesivnom temom svetske literature. Po pravilu bez razrešenja, pa ga nemam ni ja. Određene matrice se evidentno ponavljaju, i svako ko je navršio bar četvrtu deceniju života ne može da ih ne opaža. Svaka generacija veruje da će ih razrešiti na svoj način. Pojedinačno neko uspe manje, neko više, niko do kraja. U krajnjoj liniji, nije ni bitno da li se do kraja i kako rešavaju porodični zapleti, bitan je napor koji se u to ulaže.
Ovo u razgovoru za „Novosti“ kaže Dragan Velikić (59), povodom novog romana „Bonavia“ (izdavač „Stubovi kulture“), kroz koji se provlači priča o tome kako deca ponavljaju neveselu sudbinu svojih roditelja. Prisutan na književnoj sceni dve i po decenije, Velikić je objavio niz čitanih, nagrađivanih i prevođenih dela. Do sada je najveći uspeh imao sa romanom „Ruski prozor“, koji je ovenčan sa dva prestižna priznanja, Ninovom i Mešinom nagradom, i imao 15 izdanja.
* Na dirljiv način pišete, između ostalog, o odnosu očeva i sinova. Između njih je najčešće - ćutanje?
- Komunikacija može da se ostvari i u tišini, osmehom, pogledom i dodirom, jednako kao što se može izgubiti u rečima. Ćutanje je i kad se gomilom izgovorenih reči sakrije suština. Mislim da se ljudi ili razumeju, pa onda i ne treba posebno tražiti reči, ili nema šanse da se sporazumeju, koliko god da pričaju, svejedno jesu li tek poznanici, ili su roditelji i deca.
* Gotovo svi vaši junaci se trude da svoje živote na neki način udome, da se skrase najpre u sebi. Godine im međutim olako izmiču?
- Godine nam svima, možda ne olako, ali prebrzo izmiču. Dok smo mladi grabimo napred da osvojimo prostore ljubavi, roditeljstva, profesije. Kad steknemo nekakve pozicije u svemu tome, dok se osvrnemo oko sebe, već smo u poziciji da svodimo račune. Ali zamislite kako bi bilo da je drugačije, da sve sredimo, da nam je sve potaman, i šta onda? Šta treba, da se zubima uhvatimo za život i ne puštamo?
* U romanu ima i oštrih zapažanja o devedesetim godinama na našim prostorima. Izgleda da ćemo još dugo snositi posledice tog vremena?
- Nisu devedesete došle iz nekog nepoznatog čudnog prostora, devedesete smo svi mi zajedno oformili. Neki su ih aktivno gradili, drugi pasivno dozvolili da se dogode, treći se uplašili pa nisu ni hteli da vide o čemu je reč, četvrti zažmurili čekajući da prođe. Nemamo, nažalost, svemoguću političku elitu, pa da očekujemo da nas ona izvuče iz ovog blata u kome se davimo; ta u blatu smo se i našli dobrim delom zahvaljujući njihovom kormilarenju. Sve je očiglednije da naši političari ne bi mogli uspešno da vode ni porodičnu manufakturu, a kamoli državu. S druge strane, svi mi ostali smo u većini digli ruke od svega. Narod ne veruje da išta može da uradi. To je put u propast, na kojem nas niko neće zakočiti. Država se gradi u sopstvenom domu, u sopstvenoj porodici, počevši od toga što ćemo decu vaspitavati da budu socijalno odgovorni, a ne da im uvaljujemo mobilne koje ne možemo da platimo, i da kukamo jer ne možemo da im kupimo patike koje nam traže. Alibi za tu početnu, i najgoru neodgovornost, nalazimo u frazi „svi tako rade“. Međutim, baš tu je prvi korak, odatle se počinje, pa preko socijalno odgovornog ponašanja na radnom mestu, pa u uskom krugu prijatelja i poznanika - to je prostor našeg delovanja, to je okvir unutar koga treba da ojačamo svest o vlastitoj odgovornosti. I onda nećemo pričati o devedesetima kao pošasti koja nam se, eto tako, mimo naše volje dogodila.
* Jedan od najlepših likova romana je Raša Borozan,u kome se može prepoznati pesnik Raša Livada. Na kraju knjige i napominjete da je on bio vaš najvažniji učitelj...
- Raša Livada je bio moj prijatelj i najvažniji učitelj. Veliki pesnik. Dobri duh Zemuna, čovek nesvakidašnje harizme koji je energijom, znanjem i šarmom kreirao deo književne scene Beograda osamdesetih i devedesetih godina. Kada sam počeo da pišem roman „Bonavia“, namera mi je bila da kroz njegov lik evociram duh Zemuna kojeg više nema. Sve vreme sam Rašinim glasom ispisivao rečenice koje sam pamtio iz druženja sa njim, u sluhu sam čuo dobro poznatu intonaciju i smeh. Ali, i sve ono što sam izmislio jeste njegovo. To su mi potvrdili oni koji su ga poznavali mnogo bolje od mene.
* „Bonavia“ je i ljubavna priča. Odnos između odlučne Marije i Marka, „pisca u nastajanju“ i velikog lutalice,prolazi kroz različite faze. Njihova eventualna zajednička sudbina ostala je otvorena?
- A čija je pa to sudbina, bilo zajednička, bilo pojedinačna, racionalno i unapred zatvorena? Zapečaćena? Život je konstantna promena, i teško je očekivati da će dvoje ljudi moći da se uporedo i sinhrono menjaju tokom nekoliko decenija. Ali ako ima ljubavi, ona im neće dozvoliti da se previše udalje.
* Posebno iznenađenje predstavlja završno poglavlje u kome ste na otvoren način progovorili o svojim roditeljima. Šta je bio razlog za tako delikatnu ispovest?
- To je samo jedna od bezbroj sudbina iniciranih slučajnim susretom, a znamo da slučajnost ne postoji, naročito ako rezultira rođenjem deteta. Ja svakako ne mogu znati je li među mojim roditeljima priča tekla baš tako kako sam napisao. Moglo je biti tako, ali i sasvim drugačije, prema tome postupak je potpuno isti prilikom pisanja „biografskih“ i „nebiografskih“ delova - od fragmenata realnosti gradi se jedan svet, kao samo jedan od bezbroj mogućih. Ono što je zapravo emotivni udarac je što sve to, tako krhko i neuhvatljivo, rezultira jednim novim životom, životom već u začetku osuđenim na istu takvu potragu i putovanje.
* Iz tog poglavlja se može videti da niste imali dovoljno blizak odnos sa majkom i ocem. Sada kao otac uspevate li da ne ponovite grešku roditelja?
- Svaki „normalan“ roditelj ispravlja greške svojih roditelja, u isto vreme stvarajući nove greške, koje će to dete jednog dana morati da ispravlja... Mislim da se to zove evolucija.
* Kad se sklope stranice ima se utisak da je roman napisan u jednom dahu. Možda zbog toga što se tako i čita?
- To „u jednom dahu“ je potrajalo pune tri godine. Jeste, bilo je perioda kada nisam pisao po dva, tri meseca, ali sve vreme sam nosio i gradio atmosferu „Bonavie“. Kada jednom postignete onu pravu intonaciju romana, onda vas vodi logika napisanog, i male su šanse da negde pogrešite. Verujem da je važna komponenta dara baš to šesto čulo koje vam ne dozvoljava da zalutate.
ČITALAČKA NAVIKA
* „BONAVIA“ se pojavljuje i u elektronskoj formi. Kako gledate na taj novi izazov klasičnoj knjizi?
- Nemam ništa protiv elektronske forme, ali moram priznati da sam prilično ravnodušan prema tom tehnološkom izazovu. Za mene je puni doživljaj čitanja kada držim u rukama knjigu od papira, kada olovkom podvlačim i na marignama pravim kratke beleške. Moje čitalačke navike formirane su u jednom vremenu koje se suštinski razlikuje od ovog vremena danas.
Izvor: Večernje novosti