Član
- Učlanjen(a)
- 07.12.2009
- Poruka
- 1.053
Šopenhauer je rođen u Gdanjsku 22. februara godine 1788. Otac mu je bio trgovac poznat zbog svoje obdarenosti, osorljivosti, nezavisnog karaktera, i zbog svoje ljubavi prema slobodi. Kad je Arturu bilo pet godina, otac mu se iz Gdanjska preselio u Hamburg, jer je Gdanjsk aneksijom Poljske godine 1793. izgubio svoju slobodu. Tako je mladi Šopenhauer odrastao usred poslovnog i finansiskog života. Mada je napustio ubrzo trgovačku karijeru u koju ga je otac bio uvukao, ipak je ona ostavila tragova u njemu, koji su se ogledali u izvesnoj sirovosti manira, u realističnom držanju duha, u poznavanju sveta i ljudi. To ga je učinilo antipodom onim kabinetskim ili akademskim filosofima što ih je on tako prezirao. Otac mu je umro, misli se od svoje vlastite ruke, godine 1805. Baba sa očeve strane bila je umno bolesna.
»Karakter ili volja (kaže Šopenhauer) nasleđuju se od oca, a intelekt od majke.« Njegova majka imala je intelekta — ona je bila jedna od najomiljenijih spisateljki romana svoga vremena — ali je imala temperamenta i zle ćudi. Bila je nesrećna u životu sa svojim prozaičnim mužem; i posle njegove smrti, ona je usvojila slobodnu ljubav, i krenula u Vajmar kao najpodesnije mesto za takav način života. Artur Šopenhauer gledao je na to kao Hamlet na drugi brak svoje majke. Njegove svađe sa majkom donele su mu najveći deo onih poluistina o ženi kojima je začinjena njegova filosofija. Jedno njeno pismo osvetljava stanje njihovih odnosa: »Ti si dosadan i nesnosan, i meni je veoma teško da živim sa tobom. Sve tvoje dobre osobine pomračilo je uobraženje da si suviše pametan i učinilo ih nepodesnim za svet, prosto zato što ne možeš da savladaš svoj bes da znaš sve bolje no drugi. Time ogorčavaš ljude oko sebe.« Zato su rešili da žive odvojeno; on je mogao da je samo posećuje u njenoj kući, i da bude jedan gost među drugima; na taj način mogli su da učtivo saobraćaju jedno sa drugim kao stranci, umesto da se mrze kao rođaci. Gete, koji je podnosio gospođu Šopenhauer zato što mu je dopuštala da je posećuje sa svojom Hristijanom, još je više zategao odnose između majke i sina kad je majci saošptio da će joj sin postati slavan čovek; mati još nikad nije čula da ista porodica može imati dva genija. Naposletku, kad su svađe došle do vrhunca, mati gurne svoga sina i takmaca niza stepenice; a naš filosof na to joj ogorčeno izjavi da će njeno ime biti poznato potomstvu samo po njemu.
Šopenhauer je ubrzo ostavio Vajmar; i mada mu je majka živela još dvadeset i četiri godine, on je nikad više nije video. Čini se da je Bajron, koji se takođe rodio godine 1788, imao sličnu nevolju sa svojom majkom. Možda zbog te okolnosti su obojica postali pesimisti.
Međutim, Šopenhauer je završio svoje gimnazijske i univerzitetske studije, i naučio je više nego što su mu ovi instituti dali. Doživeo je svoj susret sa ljubavlju i sa svetom, i posledice toga uticale su na njegov karakter i njegovu filosofiju. Postao je sumoran, ciničan i podložan sumnji. Bio je opsednut melanholijom i zlom voljom. Svoje lule držao je pod ključem i rezom, a svoj vrat nikad nije poveravao brijačevoj britvi. Uvek bi legao nakon što bi pištolje stavio nastranu pored svoje postelje — svakako da se njima posluži ako bi naišli provalnici. Graju nije mogao da podnosi: »Ja već odavno mislim (piše on) da kvantitet graje koju svako s lakoćom može da podnosi stoji u obrnutoj srazmeri prema njegovim duhovnim snagama, i da se otuda može posmatrati kao slučajna mera tih snaga.« Graja je za njega jedno mučenje za inteligentno biće. Tako preterana upotreba živih snaga »u kucanju, udaranju i zabijanju svakodnevno me je mučila kroz ceo moj život.« On je imao bezmalo paranoičnu ideju o svojoj neshvaćenoj veličini. Pošto su mu uskraćeni uspeh i slava, on se okrenuo u sebe i rastakao je svoju sopstvenu dušu.
Nije imao ni majke, ni žene, ni deteta, ni porodice, ni otadžbine. »Bio je apsolutno usamljen, bez ijednog prijatelja — a između jednog i nijednog čitava je beskrajnost.« Nacionalističkim groznicama svoga vremena bio je još manje pristupačan nego Gete. Godine 1813. pao je isprva toliko pod uticaj Fihteovog entuzijazma za jedan oslobodilački rat protiv Napoleona da je mislio na dobrovoljačku službu, i stvarno kupio ratnu opremu. Ali, kasnije se predomislio; mislio je da je »Napoleon najzad samo snažno i nesmetano izrazio isti nagon za samoodržanjem i istu žudnju za životom koju osećaju svi smrtni ljudi, ali je moraju ugušivati.« Umesto da ide u rat, on je otišao na selo i napisao svoju doktorsku tezu iz filosofije.
Posle svoje disertacije O četvorostrukom korenu stava dovoljnog osnova (1813.), Šopenhauer je sve svoje vreme i svu svoju snagu posvetio radu koji će biti njegovo majstorsko delo — Svetu kao volji i pretstavi. Svoj rukopis magna cum laude poslao je izdavaču; tu je delo, pisao je, koje nije samo podgrejavanje starih ideja, nego jedan izvanredno koherentan sistem originalnih misli, »u najvišem stepenu jasan, razgovetan, i ne bez lepote«; »to će biti jedna od onih knjiga koje docnije postaju izvor i podstrek stotinama drugih knjiga.« Mnogo godina kasnije, Šopenhauer je bio toliko uveren u svoje rešenje glavnih problema filosofije da je hteo da nosi pečatni prsten sa slikom sfinge koja se strovaljuje u ponor, kao što je obećala da će to učiniti kad se odgonenu njene zagonetke.
Pored svega toga, knjiga je jedva privlačila pažnju; svet je bio isuviše siromašan i iscrpen da bi pored siromaštva i iscrpljenosti čitao knjige. Šesnaest godina posle objavljivanja dela izdavač je saopštio Šopenhaueru da je veća polovina izdanja prodata kao makulatura. U odeljku »O onom šta ko pretstavlja« u Aforizmima mudrosti o životu, on navodi, s očevidnom aluzijom na svoje majstorsko delo, dve Lihtenbergove napomene: »Takva dela su ogledala; ako u njih gleda kakav majmun, ne može iz njih da gleda nikakav apostol«; i »kad se sukobe glava i knjiga, ječi praznina; da li je to svaki put u knjizi?« S tonom uvređene sujete, Šopenhauer dodaje: »Što više neko pripada potomstvu - drutima rečima, čovečanstvu uošpte - sve je više tuđ svome vremenu; pošto njegovo delo nije specijalno posvećeno ovome, dakle pošto ne pripada njemu kao takvom, nego samo ukoliko je deo čovečanstva, otuda i ne nosi prisnu lokalnu boju: zato se lako može dogoditi da ono ne obrati pažnju na takvo delo.
Šopenhauer je sebe svega toliko uneo u to jedno delo da su svi njegovi kasniji radovi samo komentari tog dela; on je postao talmudista svoje sopstvene Tore. Godine 1836. objavio je veću raspravu O volji u prirodi, koja je, donekle prerađena 1844, ušla u prošireno izdanje Sveta kao volje i predstave. Godine 1841. izašla su Oba osnovna problema etike, a 1851. dve sadržinom bogate sveske Parerga i paralipomena (doslovno: Sporedni radovi i dopune), koje su i na engleski prevedene kao Ogledi. Za ovo svoje najpopularnije i mudrošću i duhovitošću ispunjeno delo Šopenhauer je, kao celokupan honorar, dobio deset besplatnih primeraka.
Pošto je ostavio Vajmar, samo jedna avantura pomela je monotoniju njegove istraživačke usamljenosti. Nadao se da će moći da predaje svoju filosofiju na nekom od velikih nemačkih univerziteta; godine 1822. mu se za to pružila prilika, kad su mu dopustili da se u Berlinu habilituje kao privatni docenat. Svoja predavanja stavljao je namerno u one iste termine u koje je tada i moćni Hegel stavljao svoja. Šopenhauer je očekivao da će studenti njega i Hegela posmatrati očima potomstva; ali, čitao je pred praznim klupama. Odrekao se predavanja, i osvetio se ljutim napomenama protiv Hegela koje unakažuju kasnija izdanja njegovog glavnog dela. Godine 1831. u Berlinu je izbila kolera; izbegli su i Hegel i Šopenhauer; ali, Hegel se vratio suviše rano, zarazio se, i umro za veoma kratko vreme. Šopenhauer se zaustavio u Frankfurtu na Majni, gde je ostao do smrti.
Kao osetljiv pesimista, klonio se pokušaja da svoje izdržavanje zaslužuje perom. Bio je nasledio jedan deo očeve radnje, pa je živeo u skromnoj udobnosti od prihoda koje je dobijao od tog dela. Svoj novac ulagao je s umešnošću neobičnom za jednog filosofa. Kad je poslovno društvo u kojem je imao svoj deo palo pod stečaj, i drugi poverioci bili sporazumni da budu podmireni sedamdesetprocentnim podmirenjem, Šopenhauer je uporno tražio punu isplatu, i dobio ju je. Imao je dovoljno sredstava da uzme pod kiriju dve sobe; u njima je stanovao trideset godina, sa svojim kudrovom, kao jedinim drugom. Malom psu dao je ime Atma (bramanski izraz za »Svetsku dušu«); ali, varoški vragolani zvali su ga »mladi Šopenhauer«. Večerao bi obično u »Engleskom dvoru«. Svaki put kad bi počeo da jede stavio bi preda se na sto jedan dukat; posle jela metnuo bi ga opet u džep. Naposletku, jedan nesumnjivo neuzdržljiv konobar zapitao ga je šta znači ta nepromenljiva ceremonija. Šopenhauer je odgvorio da se tajno zavetovao da će u sanduče u koje se stavlja milostinja ubaciti dukat čim prisutni engleski oficiri prestanu da govore samo o konjima, ženama i psima.
Univerziteti nisu ništa zabeležili o njemu i o njegovim delima da se kao obistini njegovo tvrđenje kako se svaki napredak u filosofiji vrši izvan akademskih zidova. »Ništa nemačke naučnike nije vređalo jače nego Šopenhauerova različnost od njih«, kaže Niče. Ali, Šopenhauer se postepeno navikavao da bude strpljiv; bio je uveren da će ga, mada kasno, ipak priznati. I naposletku, polagano, priznanje je došlo. Ljudi srednjih klasa — advokati, lekari, trgovci — našli su u njemu filosofa koji im je pružao ne samo pretenciozan metafizički žargon, nego razumljiv pregled pojava aktuelnog života. Evropa koja je izgubila veru u ideale i napore 1848. godine dočekala je gotovo sa klicanjem tu filosofiju koja je izražavala očajanje od godine 1815. Napad nauke na teologiju, socijalističko optuživanje zbog siromaštva i rata, biološko naglašavanje borbe za opstanak — svi ti činioci pomogli su najzad da se raširi Šopenhauerova slava.
On još nije bio suviše star da uživa u svojoj popularnosti: požudno je čitao sve članke koji su o njemu napisani; molio je svoje prijatelje da mu šalju svaku štampanu napomenu koju mogu naći — a on će platiti poštarinu. Godine 1854. Vagner mu je poslao jedan primerak svog dela Prsten nibelunga, sa nekoliko popratnih reči kojima odaje priznanje Šopenhauerovoj filosofiji muzike. Veliki pesimista preobrazio se u svojoj starosti u optimistu; posle jela svirao bi istrajno u flautu, i blagodario bi vremenu što ga je oslobodilo vatre njegove mladosti. Sa svih strana dolazili su ljudi da ga pohode; i o svom sedamdesetom rođendanu, godine 1858, bio je pretrpan čestitkama sa svih strana sveta.
Ovaj preobražaj nije došao prerano: ostalo mu je da živi još dve godine. 21. septembra 1860. seo je da doručkuje, i činilo se da se nalazi u najboljem zdravlju. Sat vremena kasnije našla ga je gazdarica kako još sedi za stolom, ali mrtav.
Izvor: Wikipedia
Poslednja izmena:
smile3
