- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.979
Press
Vreme je za akciju spasavanja jezika
Znachi, brate, SRBski je u bedaku
Omg - Praktično nijedna institucija u državi ne vodi računa o srpskom jeziku, nečemu što je obeležje nacionalnog identiteta
Znači, brate, katastrofa. Tako bi mladi danas opisali stanje u kojem se nalazi srpski jezik.
O njemu praktično nijedna institucija u državi ne vodi računa. A trebalo bi, jer je jezik obeležje nacionalnog identiteta. Sagovornici Pressa nedelje slažu se da je poslednji trenutak da se nešto učini na njegovom očuvanju.
Lingvista Vlado Đukanović kaže da se sve u našem jeziku dešava stihijski, kao što se stihijski dešavalo i u prethodnim vekovima.
- Već hiljadu godina imamo svoje pismo, već dve stotine godina imamo savremenu azbuku, ali milioni ljudi u Srbiji svakodnevno na računaru pišu „ćelavom" latinicom, bez tzv. naših slova (š, ć, č, đ, dž). Zašto tako mali broj ljudi piše ćirilicom? Trideset slova ćirilice i latinice su osnovna sredstva srpskog jezika, a ispada da je nama dovoljno i samo 25 latiničnih slova. Da li mi svoj jezik čuvamo izdajući svako malo sve bolje i savremenije gramatike, sve bolje i savremenije rečnike, sve bolje i savremenije priručnike? Ne. Da li svako od nas svakoga dana čuva svoj jezik u svakom pogledu? Ne. Tako je već generacijama - priča on.
Kada se govori o problemu srpskog jezika, na udaru se prvo nađu tuđice. Čini se da se u poslednje vreme puno stranih reči uselilo u naš jezik. Ko još umesto reči si-vi kaže biografija, umesto iventa događaj, umesto poznata ličnost, selebriti... Jasno je da je razvoj novih tehnologija uveo mnogo engleskih reči u srpski jezik, jer mi za njih nemamo domaće izraze. Ali engleski je potisnuo i mnoge domaće reči (okej, kul, fensi) i kao da je postao službeni jezik u Srbiji, kaže Tanja Kaluđerović, profesor srpskog jezika i književnosti.
- Možda je jedan od razloga i to što se danas onaj ko ne zna engleski smatra neobrazovanim, pa svi mi dokazujemo svoju „edukejšn" korišćenjem anglicizama. U prilog tome govori i veoma mali prodor novih germanizama i latinizama u savremeni srpski jezik. Drugi razlog leži u knjizi, ključnom mediju 20. veka, koje se danas retko ko od mladih laća. Malo pročitanih knjiga, i to pretežno komercijalne nelektorisane literature koju na tržište izbacuju male izdavačke kuće, ne mogu dati književnu i gramatičku osnovu prosečnom srpskom čitaocu. Još manje je daju elektronski mediji, koji akcenat stavljaju na fizički izgled a ne na reč. Lektorisanje je skupo, pa ga izbegavaju i izdavačke kuće i društvene institucije (ne zna se da li je nepismenije sudstvo, policija ili državna administracija) - tvrdi ona.
Klajn: Prednosti i mane purizma
Ali glavni problem nije u prodoru stranih reči. Lingvista Ivan Klajn je mišljenja da je razlog, s jedne strane, u slabom obrazovanju (u srednjoj školi uopšte se ne predaje maternji jezik, mada se formalno predmet zove Srpski jezik i književnost), s druge u nedostatku kontrole nad jezikom medija (lektora ili nema ili su nedovoljni ili ne rade svoj posao kako treba). Ali rešenje nije u purizmu, smatra Klajn, iako priznaje da je stranih reči, anglicizama pogotovo, danas više nego što bi ih moralo biti. S jedne strane, to je deo opšte svetske situacije, jer prvi put u istoriji postoji jezik kojim se komunicira bukvalno na celoj planeti; s druge strane, krivica je do loših prevodilaca, koji ne poznaju dovoljno ni engleski ni svoj jezik, pa im je lakše da doslovno prenesu englesku reč nego da razmisle šta to zapravo znači na srpskom.
- Purizam je svojevremeno bio najrazvijeniji u državama istočne Evrope, jer su njihovi nacionalni jezici bili ugroženi dominacijom nemačkog, pa se razvio otpor prema svim stranim uticajima. U takvom položaju je bio i hrvatski, i ostao do danas. Za nas je to donekle srećna okolnost, pošto tačno vidimo kako bi izgledao srpski jezik da smo i mi prihvatili puristička gledišta i počeli da gradimo veštačke domaće kovanice tipa „veleposlanik" i slično. Rešenje za poplavu tuđica nije u purizmu, nego u domaćoj kulturi koja je dovoljno jaka da i sama stvara nove pojmove, a ne da sve pasivno prima iz inostranstva - priča naš poznati lingvista.
Kao pozitivan primer navodi Francusku, koji ima odličnu srednjoškolsku nastavu, tradiciju negovanja jezika i nekoliko državnih organa zaduženih za brigu o jeziku, dok mi ništa od toga nemamo. Đukanović pak tvrdi da je situacija u svim jezicima i narodima ista. U svakom narodu postoje ljudi zabrinuti za svoj narod i jezik, ljudi koji misle da ima previše stranih reči i da se jezik stalno „kvari". A niko, nikada i nigde nije uspeo ni da „očisti" svoj zaprljani ni da „popravi" svoj pokvareni jezik.
- Ja grešku vidim u toj „zabrinutosti za svoj jezik", a ne u zaprljanosti i pokvarenosti jezika. Nema poplave stranih reči u srpskom jeziku. On je odavno poplavljen stranim rečima (kao i svaki bolji jezik na ovom svetu). U rečniku srpskog jezika nema više od 20 do 30 odsto „naših" reči; sve ostalo su reči pozajmljene iz drugih jezika - kaže Đukanović.
Jezik treba negovati
Jezik je živa tvorevina koja se menja i razvija. Njega nije moguće hermetički zatvoriti, niti je to potrebno, ali bi trebalo da se potrudimo da ga očuvamo, ističe Gordana Dondur, lektor u Pressu.
- Očuvanje jezika nije nešto što može da se „odradi" na jednom nivou, za to je potrebna sveobuhvatna kampanja, koja bi prvenstveno obuhvatila ceo školski sistem. Za tako nešto je potrebno da se angažuju svi, od države tj. institucija, do onih koji su u svakodnevnom direktnom kontaktu sa đacima, odnosno nastavnika. Jako je bitno učiti decu od malih nogu da treba da očuvaju srpski jezik, da je on deo našeg identiteta i da ga treba negovati i „zalivati", kao biljku - zaključuje Gordana Dondur.
Neverbalna civilizacija
Mladima se leksički fond smanjuje, ali to nije samo naša pojava, nego o njoj pišu i u većim i bogatijim zemljama, kaže Klajn.
- Razloga ima više, a najglavniji je što je današnja civilizacija tehnička i „neverbalna", čemu doprinose i najnoviji izumi kao što su mobilni telefoni i društvene mreže, gde se više komunicira skraćenicama, šiframa i simbolima nego punim rečenicama - objašnjava lingvista Ivan Klajn.
Ana Mitić
Vreme je za akciju spasavanja jezika
Znachi, brate, SRBski je u bedaku
Omg - Praktično nijedna institucija u državi ne vodi računa o srpskom jeziku, nečemu što je obeležje nacionalnog identiteta
Znači, brate, katastrofa. Tako bi mladi danas opisali stanje u kojem se nalazi srpski jezik.
O njemu praktično nijedna institucija u državi ne vodi računa. A trebalo bi, jer je jezik obeležje nacionalnog identiteta. Sagovornici Pressa nedelje slažu se da je poslednji trenutak da se nešto učini na njegovom očuvanju.
Lingvista Vlado Đukanović kaže da se sve u našem jeziku dešava stihijski, kao što se stihijski dešavalo i u prethodnim vekovima.
- Već hiljadu godina imamo svoje pismo, već dve stotine godina imamo savremenu azbuku, ali milioni ljudi u Srbiji svakodnevno na računaru pišu „ćelavom" latinicom, bez tzv. naših slova (š, ć, č, đ, dž). Zašto tako mali broj ljudi piše ćirilicom? Trideset slova ćirilice i latinice su osnovna sredstva srpskog jezika, a ispada da je nama dovoljno i samo 25 latiničnih slova. Da li mi svoj jezik čuvamo izdajući svako malo sve bolje i savremenije gramatike, sve bolje i savremenije rečnike, sve bolje i savremenije priručnike? Ne. Da li svako od nas svakoga dana čuva svoj jezik u svakom pogledu? Ne. Tako je već generacijama - priča on.
Kada se govori o problemu srpskog jezika, na udaru se prvo nađu tuđice. Čini se da se u poslednje vreme puno stranih reči uselilo u naš jezik. Ko još umesto reči si-vi kaže biografija, umesto iventa događaj, umesto poznata ličnost, selebriti... Jasno je da je razvoj novih tehnologija uveo mnogo engleskih reči u srpski jezik, jer mi za njih nemamo domaće izraze. Ali engleski je potisnuo i mnoge domaće reči (okej, kul, fensi) i kao da je postao službeni jezik u Srbiji, kaže Tanja Kaluđerović, profesor srpskog jezika i književnosti.
- Možda je jedan od razloga i to što se danas onaj ko ne zna engleski smatra neobrazovanim, pa svi mi dokazujemo svoju „edukejšn" korišćenjem anglicizama. U prilog tome govori i veoma mali prodor novih germanizama i latinizama u savremeni srpski jezik. Drugi razlog leži u knjizi, ključnom mediju 20. veka, koje se danas retko ko od mladih laća. Malo pročitanih knjiga, i to pretežno komercijalne nelektorisane literature koju na tržište izbacuju male izdavačke kuće, ne mogu dati književnu i gramatičku osnovu prosečnom srpskom čitaocu. Još manje je daju elektronski mediji, koji akcenat stavljaju na fizički izgled a ne na reč. Lektorisanje je skupo, pa ga izbegavaju i izdavačke kuće i društvene institucije (ne zna se da li je nepismenije sudstvo, policija ili državna administracija) - tvrdi ona.
Klajn: Prednosti i mane purizma
Ali glavni problem nije u prodoru stranih reči. Lingvista Ivan Klajn je mišljenja da je razlog, s jedne strane, u slabom obrazovanju (u srednjoj školi uopšte se ne predaje maternji jezik, mada se formalno predmet zove Srpski jezik i književnost), s druge u nedostatku kontrole nad jezikom medija (lektora ili nema ili su nedovoljni ili ne rade svoj posao kako treba). Ali rešenje nije u purizmu, smatra Klajn, iako priznaje da je stranih reči, anglicizama pogotovo, danas više nego što bi ih moralo biti. S jedne strane, to je deo opšte svetske situacije, jer prvi put u istoriji postoji jezik kojim se komunicira bukvalno na celoj planeti; s druge strane, krivica je do loših prevodilaca, koji ne poznaju dovoljno ni engleski ni svoj jezik, pa im je lakše da doslovno prenesu englesku reč nego da razmisle šta to zapravo znači na srpskom.
- Purizam je svojevremeno bio najrazvijeniji u državama istočne Evrope, jer su njihovi nacionalni jezici bili ugroženi dominacijom nemačkog, pa se razvio otpor prema svim stranim uticajima. U takvom položaju je bio i hrvatski, i ostao do danas. Za nas je to donekle srećna okolnost, pošto tačno vidimo kako bi izgledao srpski jezik da smo i mi prihvatili puristička gledišta i počeli da gradimo veštačke domaće kovanice tipa „veleposlanik" i slično. Rešenje za poplavu tuđica nije u purizmu, nego u domaćoj kulturi koja je dovoljno jaka da i sama stvara nove pojmove, a ne da sve pasivno prima iz inostranstva - priča naš poznati lingvista.
Kao pozitivan primer navodi Francusku, koji ima odličnu srednjoškolsku nastavu, tradiciju negovanja jezika i nekoliko državnih organa zaduženih za brigu o jeziku, dok mi ništa od toga nemamo. Đukanović pak tvrdi da je situacija u svim jezicima i narodima ista. U svakom narodu postoje ljudi zabrinuti za svoj narod i jezik, ljudi koji misle da ima previše stranih reči i da se jezik stalno „kvari". A niko, nikada i nigde nije uspeo ni da „očisti" svoj zaprljani ni da „popravi" svoj pokvareni jezik.
- Ja grešku vidim u toj „zabrinutosti za svoj jezik", a ne u zaprljanosti i pokvarenosti jezika. Nema poplave stranih reči u srpskom jeziku. On je odavno poplavljen stranim rečima (kao i svaki bolji jezik na ovom svetu). U rečniku srpskog jezika nema više od 20 do 30 odsto „naših" reči; sve ostalo su reči pozajmljene iz drugih jezika - kaže Đukanović.
Jezik treba negovati
Jezik je živa tvorevina koja se menja i razvija. Njega nije moguće hermetički zatvoriti, niti je to potrebno, ali bi trebalo da se potrudimo da ga očuvamo, ističe Gordana Dondur, lektor u Pressu.
- Očuvanje jezika nije nešto što može da se „odradi" na jednom nivou, za to je potrebna sveobuhvatna kampanja, koja bi prvenstveno obuhvatila ceo školski sistem. Za tako nešto je potrebno da se angažuju svi, od države tj. institucija, do onih koji su u svakodnevnom direktnom kontaktu sa đacima, odnosno nastavnika. Jako je bitno učiti decu od malih nogu da treba da očuvaju srpski jezik, da je on deo našeg identiteta i da ga treba negovati i „zalivati", kao biljku - zaključuje Gordana Dondur.
Neverbalna civilizacija
Mladima se leksički fond smanjuje, ali to nije samo naša pojava, nego o njoj pišu i u većim i bogatijim zemljama, kaže Klajn.
- Razloga ima više, a najglavniji je što je današnja civilizacija tehnička i „neverbalna", čemu doprinose i najnoviji izumi kao što su mobilni telefoni i društvene mreže, gde se više komunicira skraćenicama, šiframa i simbolima nego punim rečenicama - objašnjava lingvista Ivan Klajn.
Ana Mitić