- Učlanjen(a)
- 04.10.2009
- Poruka
- 5.207
Zmije otrovnice
Verovatno ni jedna životinjska vrsta ne pobuđuje u ljudima toliko različitih osećaja kao zmije. Zmije kod većine ljudi zapadnih, industrijalizovanih društava izazivaju strah i gađenje. Međutim, mnoga plemena u Africi i Aziji smatraju zmiju simbolom plodnosti i rađanja, a negde i božanstvom.
Mnogi naučnici u svetu proučavaju biologiju zmija, posebno njihovu ekologiju, ponašanje i fiziologiju. Posebnu granu istraživanja čine proučavanja zmijskih otrova. Ofidizam (ugriz otrovne zmije i njegove posledice) je jos uvek značajan uzrok smrti u nekim delovima sveta. Osim toga, neke bioloske aktivne supstance iz zmijskih otrova koriste se za lečenje nekih patoloskih stanja kod čoveka (na primer, za razbijanje krvnih ugrušaka u krvnim sudovima koji su odgovorni za nastanak srčanog ili moždanog udara).
Ljudi su oduvek živeli sa zmijama, plašili ih se ili im se klanjali, tražili način da se od njih zaštite ili da ih iskoriste. O zmijama ima bezbroj predanja i legendi. U svakom slučaju zmije su pobuđivale, ali i dalje pobuđuju pažnju naučnika i običnog sveta. Svakog dana saznajemo nešto novo o njima, ali uprkos tome one uvek ostaju misterija.
Klasifikacija zmija
Zmije spadaju u klasu gmizavaca (Reptilia), podklasa Lepidosauromorpha, red gmizavaca sa krljuštima (Squamata) i podred zmija (Serpentes). Osim zmija, u gmizavce sa kljuštima spadaju još i gušteri (Sauria) i Amphisbaenia.
Sistematsko razvrstavanje zmija još uvek nije završeno. Od svih gmizavaca, zmije su najslabije taksonomski obrađene. To se posebno odnosi na porodicu Colubridae.
Podred zmija deli se u sledeće porodice:
1. Anomalepididae
2. Leptotyphlopida
3. Typhlopidae
4. Loxocemidae
5. Xenopeltidae
6. Aniliidae
7. Uropeltidae
· Cylindrophiinae
· Uropeltinae
8. Boidae
· Boinae
· Erycinae
9. Pythonidae
10. Tropidophiidae
· Ungaliophiinae
· Tropidophiinae
11. Bolyeriidae
12. Acrochordidae
13. Colubridae
Opšte karakteristike zmija
Zmije imaju jako izduženo, oblo telo pokriveno rožnatin krljuštima, koje se završava tankim repom. Glava im je jajolikog ili trouglastog oblika, kod nekih vrsta sasvim nejasno odvojena od trupa. Nemaju spoljašnje udove i mokraćnu bešiku. Ipak izuzetnu pokretljivost im obezbeđuje veoma razvijena kičmenica. Takođe rebra su im isto kao i kičmenica dobro zglobljena, sto im omogućava lakše kretanje usled nedostatka nogu. Imaju i veoma razvijenu mišićnu muskulaturu, pa im je lako da se pokreću napred i nazad. Slušna kost je dobro razvijena, ali bez bubne opne i slušnog kanala. Zmije zvučne talase primaju putem podloge. Levo plućno krilo je veoma zakržljalo, dok kod nekih vrsta u potpunosti izostaje. Očni kapci su srasli u providnu izbočinu, odatle ukočen pogled kod zmija. Jezik je dug i račvast, a služi kao organ čula dodira i čula mirisa. Mozak je slabo razvijen i u odnosu na veoma razvijenu kičmenu moždinu zakržljao. Vilične kosti su duge i pokretljive, pa zmija može jako razjapiti čeljust i progutati i plen veći od same sebe. Jednjak i želudac su takođe veoma rastegljivi. Neke zmije svoj plen prvo udave pa ga zatim gutaju, dok druge, otrovne, prvo otruju plen pa tek kada otrov počne delovati, prelaze na gutanje. Izuzetak je belouška koja svoj plen guta živ. Zubi su im veoma oštri i malo povijeni, a služe za hvatanje i pridržavanje plena. Kod otrovnica, zubi su šuplji i kroz njih se otrov ih žlezda ubrizgava u telo žrtve. Otrovnice kao otrovni aparat imaju otrovne žlezde, koje luče otrov, mišiće, pomoću kojih se isti istiskuje i kanale unutar zuba, kroz koje se otrov ubrizgava u telo žrtve. Zmije se ne perutaju već rožni pokrivač (zmijsku košuljicu) presvlače nekoliko puta godišnje. Sve zmije su mesožderi i veoma su proždrljive. Sitne vrste se hrane glistama i insektima, a krupnije kičmenjacima. Neke jedu samo jaja. Mogu veoma dugo da izdrže bez hrane (čak i po godinu dana). Mužjaci imaju parne kopulatorne organe. Zmije se po pravilu razmnožavaju jajima, osim nekih vrsta koje rađaju žive mladunce. Nemaju glas, a siktanje nastaje usled naglog istiskivanja vazduha kroz grkljan. Rasprostranjene su po celom svetu, ali ih najviše ima u tropskim i suptropskim krajevima. Razlog za ovo je nemogućnost da same regulišu svoju telesnu temperaturu, pa zato najčešće borave u predelima gde je najniša zimska temperatura iznad 18 stepeni celzijusa. Ima ih na kopnu i u vodi.
Zmije otrovnice
Postoji velika razlika između otrovnih životinja i životinja otrovnica. Otrovne životinje zovu se i kriptotoksične, i imaju otrovan jedan deo tela (npr. neke vrste riba), a nemaju organe specijalizovane za ubrizgavanje otrova u telo žrtve. Životinje otrovnice (fenerotoksične) se od otrovnih životinja razlikuju po jednoj maloj, ali veoma bitnoj osobini. Životinje otrovnice u svom organizmu poseduju žlezde koje luče otrove, ali što je još bitnije, poseduju organe specijalizovane za ubrizgavanje otrova u telo žrtve. Na taj način životinje otrovnice se brane od napadače ili hvataju plen. Zmije otrovnice spadaju u ovu grupu životinja, a njihov specijalizovani organ za ubrizgavanje otrova su zubi.
Od otprilike 3000 vrsta zmija koliko danas živi na Zemlji za čoveka je opasno 10 - 12% (otprilike 300 - 360 vrsta), a nekoliko stotina vrsta je otrovno, ali neškodljivo za čoveka. Pošto zmije, kao i ostali gmizavci, ne mogu regulisati sopstvenu telesnu temperaturu, najbrojnije su u tropskim i suptropskim područjima gde najniža zimska temperatura ne pada ispod 18 stepeni Celzijusa. Zanimljivo je da na svakom kontinentu broj vrsta zmija neotrovnica premašuje broj vrsta otrovnica. Izuzetak je Australija gde je broj vrsta otrovnica daleko veći nego neotrovnica. Osim toga, u Australiji žive zmije čiji se otrov smatra najtoksičnijim među svim zmijama.
Postoje dve porodice zmija otrovnica:
1. Elapidae (guje) i
2. Viperidae (ljutice i jamičarke).
U porodicu guja spadaju kobre, mambe, koralne zmije, australijske otrovnice, morske zmije, i jos neke zmije Azije i Afrike. U porodicu ljutica i jamičarki spadaju evropske, azijske i africke ljutice, zvečarke, i južnoamericke i azijske jamičarke.
Građa otrovnog aparata
Građa otrovnih zuba i otrovnog aparata različita je kod guja i ljutica. Kod guja su otrovni zubi smešteni na prednjem delu gornje vilice. Nepokretni su i, kada su usta zatvorena, smešteni su u kožnom naboru u donjem delu usne šupljine. Osim toga, zubi mnogih guja nemaju šuplji kanal unutar otrovnih zuba već su njihovi zubi duboko užlebljeni. Otrovni zubi su povezani sa otrovnim žlezdama koje proizvode otrov. Kada ovakva zmija ugrize, iz žlezde poteče otrov kroz zub (ili žleb) u ranu. Specijalnu prilagođenost poseduju neke africke i azijske kobre. One zbog posebne građe otrovnih zuba mogu prskati otrov na udaljenost i do 3 metara i tako se braniti od napadača. Otrov ima jako nadražujuce dejstvo na oči i, ako se odmah ne ispere, može dovesti do trajnog slepila. Po toj osobini posebno su poznate četiri vrste africkih kobri. To su crnovrata kobra (Naja nigricollis), mozambička kobra (Naja mossambica), crvena kobra (Naja pallida) i ringhal (Hemachatus haemachatus). I neke vrste azijskih kobri takođe mogu prskati otrov.
Ljutice i jamičarke imaju najrazvijeniji otrovni aparat i zube. Kod njih su zubi takođe smešteni u prednjem delu gornje čeljusti i izgledaju kao injekcijske igle, ali su pokretni. Kada nisu u upotrebi, zubi su u ustima savijeni unazad i prekriveni su zaštitnim kožnim naborom. Prilikom ugriza, zubi se uspravljaju i otrov iz otrovne žlezde poteče kroz zubni kanal u ranu.
Jamičarke poseduju i specijalne organe smeštene u jamice između nosnih otvora i očiju. Ti organi su termoreceptori i zmija ih koristi da u mraku pronađe toplokrvni plen. Ovi organi spadaju među najosetljivije receptore u životinjskom svetu i mogu registrovarati temperaturnu razliku od 0,001C. Još uvek se ne zna kako mozak zmije rekonstruiše termosliku koju stvaraju ovi organi.
Osim gore navedenih porodica, otrovne su i neke zmije iz porodice Colubridae. Ova porodica obuhvata 60% svih zmija i u nju su razvrstane mnoge neotrovne zmije (sve naše neotrovnice spadaju u ovu porodicu). U toj porodici , međutim, ima nekoliko vrsta zmija koje imaju užlebljene otrovne zube koji su smešteni otpozadi u gornjoj vilici i ne mogu se savijati kao kod ljutica ili jamičarki.
Prilikom ugriza, zmija mora čvrsto zagristi plen i pri tome čeljustima praviti pokrete kao da žvaće kako bi zadnjim otrovnim zubima prinela plen i unela otrov u telo žrtve. Većina otrovnih zmija ove porodice nije opasna za čoveka, ali postoji nekoliko vrsta koje svojim ugrizom mogu nauditi. Ugrizi boomslanga (Dyspholidus typus) i tzv. ptičjih zmija (rod Thelotornis) su smrtonosni za čoveka. Od ugriza boomslanga umro je poznati američki herpetolog Karl P. Schmidt, a od ugriza zmije Thelotornis kirtlandii nemački herpetolog Robert Mertens.
Često ljudi postavljaju pitanje: "Koja zmija je najotrovnija?". Ovo pitanje bi možda trebalo da glasi: "Koja zmija godišnje ugrize najveći broj ljudi?"
Naime, postoje vrlo otrovne zmije koje žive u predelima gde živi mali broj ljudi, tako da gotovo i ne dolaze u dodir sa njima. Dobar primer za to je zmija pustinjski taipan (Oxyuranus microlepidota) koja zivi u pustinjskim područjima Australije.
Ova zmija ima najtoksičniji otrov od svih poznatih zmija. Međutim, ona živi u udaljenim pustinjskim predelima i nije agresivna, tako da gotovo i nema ljudskih žrtava izazvanih ugrizom ove zmije. Mnogo više ljudi ugrizu zmije u područima koja su gusto naseljena ili tamo gde zmije prilaze kućama ili stajama privučene velikim brojem glodara koji su većini zmija glavna hrana. Osim toga, smrt od posledica zmijskog ugriza zavisi i od pravilne medicinske pomoći i nege nakon što se ugriz dogodio. Mnoga područja Afrike i Azije gde ljudi i zmije otrovnice žive jedni blizu drugih udaljena su od većih medicinskih centara, pa nema kvalitetne medicinske pomoći. Vrlo je teško tačno odrediti koliko godišnje ljudi umre od posledica ugriza, jer su mnoga mesta gde se oni najčesce događaju udaljena i podaci o ugrizu nikad ne dospevaju u u javnost. Opšte govoreći, smrtnost od ujeda zmija je vrlo mala u područjima sa dobro razvijenom medicinskom pomoći (na primer, u SAD, Australiji i u Evropi), a velika u nerazvijenim područjima Afrike, Azije i Juzne Amerike. Iako je teško reći od kojih zmija ljudi najčešće stradaju, moguće je naznačiti koje su zmije najopasnije u pojedinim podučjima sveta.
Zmije Evrope
U Evropi relativno mali broj ljudi strada od ugriza zmija. Razlog je što u Evropi nema tako opasnih i otrovnih zmija kao na primer u Africi ili Aziji. Osim toga, medicinska pomoć i nega su u gotovo svim delovima Evrope lako dostupni, pa je moguće započeti lečenje ugriza pre nego što se razviju po život opasni simptomi.
U Evropi žive samo opasne zmije otrovnice iz porodice ljutica. Većina evropskih ljutica je vrlo mala (mnoge su manje od 60 cm), pa ako i dođe do napada i ujeda, količina ubrizganog otrova je vrlo mala. Sve evropske ljutice imaju otrov u kom preovlađuju hematotoksične materije. One izazivaju poremećaje u broju krvnih ćelija, poremećaje u mehanizmu zgrušavanja krvi, i trenutno razaraju tkiva. Nakon ujeda javlja se bol i otok koji se brzo širi od mesta ujeda. Na mestu ujeda i u njegovoj okolini javljaju se i plikovi ispunjeni bistrom tečnošću. Ako je ubrizgana veća količina otrova, a ujed se ne leči, kao jedna od komplikacija (iako vrlo retko) može da se javi i pojava gangrene. Najčešći su ujedi na prstima ruku ili nogu. Posebno opasni su ujedi u glavu, vrat ili u krvne žile.
U Evropi ljudi najčešće stradaju od poskoka (Vipera ammodytes), riđovke (Vipera berus), italijanske (Vipera aspis) i španske ljutice (Vipera latastei). Od svih njih najopasniji je poskok.
Poskok je ujedno i najveća evropska otrovnica. Ženke narastu do oko 60 cm, ali mužjaci mogu porasti i do 1 m. Kod nekih populacija primetna je razlika u boji izmjeđu mužjaka i ženki. Mužjaci su pepeljasto sivi, a ženke su najčešće smeđe, sivosmeđe ili crvenosmeđe.
Na leđima se nalazi karakteristična "cik - cak" linija koja je kod nekih primeraka izlomljena, i cini rombove. Na vrhu poskokove njuške nalazi se mali rog. Poskok se hrani gušterima, malim glodarima i pticama. Pari se u proleće, a u jesen ženka okoti 3 - 10 (ponekad i vise) živih mladunaca. Nije agresivan i ako se uznemirava neće odmah napasti nego će samo siktati i pokušati da pobegne. Često je potrebno jako ga isprovocirati da bi ugrizao. Ako, međutim, dođe do napada, potrebno je potražiti lekarsku pomoć, jer je ujed poskoka jako otrovan. Prvi simptomi trovanja su bol i(ili) oticanje ugrizenog dela tela. Otok se javlja 2 - 3 minuta nakon ugriza i brzo se širi. Kod velikih primeraka zubi mogu biti po čitav centimetar dugi, pa otrov može biti unesen dupoko pod kožu ili čak i u mišić što ubrzava razvoj simptoma trovanja. Pošto se poskoci lako održavaju i razmnožavaju u zatočeništvu, oni se često koriste kao izvor otrova za proizvodnju antiseruma.
Verovatno ni jedna životinjska vrsta ne pobuđuje u ljudima toliko različitih osećaja kao zmije. Zmije kod većine ljudi zapadnih, industrijalizovanih društava izazivaju strah i gađenje. Međutim, mnoga plemena u Africi i Aziji smatraju zmiju simbolom plodnosti i rađanja, a negde i božanstvom.
Mnogi naučnici u svetu proučavaju biologiju zmija, posebno njihovu ekologiju, ponašanje i fiziologiju. Posebnu granu istraživanja čine proučavanja zmijskih otrova. Ofidizam (ugriz otrovne zmije i njegove posledice) je jos uvek značajan uzrok smrti u nekim delovima sveta. Osim toga, neke bioloske aktivne supstance iz zmijskih otrova koriste se za lečenje nekih patoloskih stanja kod čoveka (na primer, za razbijanje krvnih ugrušaka u krvnim sudovima koji su odgovorni za nastanak srčanog ili moždanog udara).
Ljudi su oduvek živeli sa zmijama, plašili ih se ili im se klanjali, tražili način da se od njih zaštite ili da ih iskoriste. O zmijama ima bezbroj predanja i legendi. U svakom slučaju zmije su pobuđivale, ali i dalje pobuđuju pažnju naučnika i običnog sveta. Svakog dana saznajemo nešto novo o njima, ali uprkos tome one uvek ostaju misterija.
Klasifikacija zmija
Zmije spadaju u klasu gmizavaca (Reptilia), podklasa Lepidosauromorpha, red gmizavaca sa krljuštima (Squamata) i podred zmija (Serpentes). Osim zmija, u gmizavce sa kljuštima spadaju još i gušteri (Sauria) i Amphisbaenia.
Sistematsko razvrstavanje zmija još uvek nije završeno. Od svih gmizavaca, zmije su najslabije taksonomski obrađene. To se posebno odnosi na porodicu Colubridae.
Podred zmija deli se u sledeće porodice:
1. Anomalepididae
2. Leptotyphlopida
3. Typhlopidae
4. Loxocemidae
5. Xenopeltidae
6. Aniliidae
7. Uropeltidae
· Cylindrophiinae
· Uropeltinae
8. Boidae
· Boinae
· Erycinae
9. Pythonidae
10. Tropidophiidae
· Ungaliophiinae
· Tropidophiinae
11. Bolyeriidae
12. Acrochordidae
13. Colubridae
Opšte karakteristike zmija
Zmije imaju jako izduženo, oblo telo pokriveno rožnatin krljuštima, koje se završava tankim repom. Glava im je jajolikog ili trouglastog oblika, kod nekih vrsta sasvim nejasno odvojena od trupa. Nemaju spoljašnje udove i mokraćnu bešiku. Ipak izuzetnu pokretljivost im obezbeđuje veoma razvijena kičmenica. Takođe rebra su im isto kao i kičmenica dobro zglobljena, sto im omogućava lakše kretanje usled nedostatka nogu. Imaju i veoma razvijenu mišićnu muskulaturu, pa im je lako da se pokreću napred i nazad. Slušna kost je dobro razvijena, ali bez bubne opne i slušnog kanala. Zmije zvučne talase primaju putem podloge. Levo plućno krilo je veoma zakržljalo, dok kod nekih vrsta u potpunosti izostaje. Očni kapci su srasli u providnu izbočinu, odatle ukočen pogled kod zmija. Jezik je dug i račvast, a služi kao organ čula dodira i čula mirisa. Mozak je slabo razvijen i u odnosu na veoma razvijenu kičmenu moždinu zakržljao. Vilične kosti su duge i pokretljive, pa zmija može jako razjapiti čeljust i progutati i plen veći od same sebe. Jednjak i želudac su takođe veoma rastegljivi. Neke zmije svoj plen prvo udave pa ga zatim gutaju, dok druge, otrovne, prvo otruju plen pa tek kada otrov počne delovati, prelaze na gutanje. Izuzetak je belouška koja svoj plen guta živ. Zubi su im veoma oštri i malo povijeni, a služe za hvatanje i pridržavanje plena. Kod otrovnica, zubi su šuplji i kroz njih se otrov ih žlezda ubrizgava u telo žrtve. Otrovnice kao otrovni aparat imaju otrovne žlezde, koje luče otrov, mišiće, pomoću kojih se isti istiskuje i kanale unutar zuba, kroz koje se otrov ubrizgava u telo žrtve. Zmije se ne perutaju već rožni pokrivač (zmijsku košuljicu) presvlače nekoliko puta godišnje. Sve zmije su mesožderi i veoma su proždrljive. Sitne vrste se hrane glistama i insektima, a krupnije kičmenjacima. Neke jedu samo jaja. Mogu veoma dugo da izdrže bez hrane (čak i po godinu dana). Mužjaci imaju parne kopulatorne organe. Zmije se po pravilu razmnožavaju jajima, osim nekih vrsta koje rađaju žive mladunce. Nemaju glas, a siktanje nastaje usled naglog istiskivanja vazduha kroz grkljan. Rasprostranjene su po celom svetu, ali ih najviše ima u tropskim i suptropskim krajevima. Razlog za ovo je nemogućnost da same regulišu svoju telesnu temperaturu, pa zato najčešće borave u predelima gde je najniša zimska temperatura iznad 18 stepeni celzijusa. Ima ih na kopnu i u vodi.
Zmije otrovnice
Postoji velika razlika između otrovnih životinja i životinja otrovnica. Otrovne životinje zovu se i kriptotoksične, i imaju otrovan jedan deo tela (npr. neke vrste riba), a nemaju organe specijalizovane za ubrizgavanje otrova u telo žrtve. Životinje otrovnice (fenerotoksične) se od otrovnih životinja razlikuju po jednoj maloj, ali veoma bitnoj osobini. Životinje otrovnice u svom organizmu poseduju žlezde koje luče otrove, ali što je još bitnije, poseduju organe specijalizovane za ubrizgavanje otrova u telo žrtve. Na taj način životinje otrovnice se brane od napadače ili hvataju plen. Zmije otrovnice spadaju u ovu grupu životinja, a njihov specijalizovani organ za ubrizgavanje otrova su zubi.
Od otprilike 3000 vrsta zmija koliko danas živi na Zemlji za čoveka je opasno 10 - 12% (otprilike 300 - 360 vrsta), a nekoliko stotina vrsta je otrovno, ali neškodljivo za čoveka. Pošto zmije, kao i ostali gmizavci, ne mogu regulisati sopstvenu telesnu temperaturu, najbrojnije su u tropskim i suptropskim područjima gde najniža zimska temperatura ne pada ispod 18 stepeni Celzijusa. Zanimljivo je da na svakom kontinentu broj vrsta zmija neotrovnica premašuje broj vrsta otrovnica. Izuzetak je Australija gde je broj vrsta otrovnica daleko veći nego neotrovnica. Osim toga, u Australiji žive zmije čiji se otrov smatra najtoksičnijim među svim zmijama.
Postoje dve porodice zmija otrovnica:
1. Elapidae (guje) i
2. Viperidae (ljutice i jamičarke).
U porodicu guja spadaju kobre, mambe, koralne zmije, australijske otrovnice, morske zmije, i jos neke zmije Azije i Afrike. U porodicu ljutica i jamičarki spadaju evropske, azijske i africke ljutice, zvečarke, i južnoamericke i azijske jamičarke.
Građa otrovnog aparata
Građa otrovnih zuba i otrovnog aparata različita je kod guja i ljutica. Kod guja su otrovni zubi smešteni na prednjem delu gornje vilice. Nepokretni su i, kada su usta zatvorena, smešteni su u kožnom naboru u donjem delu usne šupljine. Osim toga, zubi mnogih guja nemaju šuplji kanal unutar otrovnih zuba već su njihovi zubi duboko užlebljeni. Otrovni zubi su povezani sa otrovnim žlezdama koje proizvode otrov. Kada ovakva zmija ugrize, iz žlezde poteče otrov kroz zub (ili žleb) u ranu. Specijalnu prilagođenost poseduju neke africke i azijske kobre. One zbog posebne građe otrovnih zuba mogu prskati otrov na udaljenost i do 3 metara i tako se braniti od napadača. Otrov ima jako nadražujuce dejstvo na oči i, ako se odmah ne ispere, može dovesti do trajnog slepila. Po toj osobini posebno su poznate četiri vrste africkih kobri. To su crnovrata kobra (Naja nigricollis), mozambička kobra (Naja mossambica), crvena kobra (Naja pallida) i ringhal (Hemachatus haemachatus). I neke vrste azijskih kobri takođe mogu prskati otrov.
Ljutice i jamičarke imaju najrazvijeniji otrovni aparat i zube. Kod njih su zubi takođe smešteni u prednjem delu gornje čeljusti i izgledaju kao injekcijske igle, ali su pokretni. Kada nisu u upotrebi, zubi su u ustima savijeni unazad i prekriveni su zaštitnim kožnim naborom. Prilikom ugriza, zubi se uspravljaju i otrov iz otrovne žlezde poteče kroz zubni kanal u ranu.
Jamičarke poseduju i specijalne organe smeštene u jamice između nosnih otvora i očiju. Ti organi su termoreceptori i zmija ih koristi da u mraku pronađe toplokrvni plen. Ovi organi spadaju među najosetljivije receptore u životinjskom svetu i mogu registrovarati temperaturnu razliku od 0,001C. Još uvek se ne zna kako mozak zmije rekonstruiše termosliku koju stvaraju ovi organi.
Osim gore navedenih porodica, otrovne su i neke zmije iz porodice Colubridae. Ova porodica obuhvata 60% svih zmija i u nju su razvrstane mnoge neotrovne zmije (sve naše neotrovnice spadaju u ovu porodicu). U toj porodici , međutim, ima nekoliko vrsta zmija koje imaju užlebljene otrovne zube koji su smešteni otpozadi u gornjoj vilici i ne mogu se savijati kao kod ljutica ili jamičarki.
Prilikom ugriza, zmija mora čvrsto zagristi plen i pri tome čeljustima praviti pokrete kao da žvaće kako bi zadnjim otrovnim zubima prinela plen i unela otrov u telo žrtve. Većina otrovnih zmija ove porodice nije opasna za čoveka, ali postoji nekoliko vrsta koje svojim ugrizom mogu nauditi. Ugrizi boomslanga (Dyspholidus typus) i tzv. ptičjih zmija (rod Thelotornis) su smrtonosni za čoveka. Od ugriza boomslanga umro je poznati američki herpetolog Karl P. Schmidt, a od ugriza zmije Thelotornis kirtlandii nemački herpetolog Robert Mertens.
Često ljudi postavljaju pitanje: "Koja zmija je najotrovnija?". Ovo pitanje bi možda trebalo da glasi: "Koja zmija godišnje ugrize najveći broj ljudi?"
Ova zmija ima najtoksičniji otrov od svih poznatih zmija. Međutim, ona živi u udaljenim pustinjskim predelima i nije agresivna, tako da gotovo i nema ljudskih žrtava izazvanih ugrizom ove zmije. Mnogo više ljudi ugrizu zmije u područima koja su gusto naseljena ili tamo gde zmije prilaze kućama ili stajama privučene velikim brojem glodara koji su većini zmija glavna hrana. Osim toga, smrt od posledica zmijskog ugriza zavisi i od pravilne medicinske pomoći i nege nakon što se ugriz dogodio. Mnoga područja Afrike i Azije gde ljudi i zmije otrovnice žive jedni blizu drugih udaljena su od većih medicinskih centara, pa nema kvalitetne medicinske pomoći. Vrlo je teško tačno odrediti koliko godišnje ljudi umre od posledica ugriza, jer su mnoga mesta gde se oni najčesce događaju udaljena i podaci o ugrizu nikad ne dospevaju u u javnost. Opšte govoreći, smrtnost od ujeda zmija je vrlo mala u područjima sa dobro razvijenom medicinskom pomoći (na primer, u SAD, Australiji i u Evropi), a velika u nerazvijenim područjima Afrike, Azije i Juzne Amerike. Iako je teško reći od kojih zmija ljudi najčešće stradaju, moguće je naznačiti koje su zmije najopasnije u pojedinim podučjima sveta.
Zmije Evrope
U Evropi relativno mali broj ljudi strada od ugriza zmija. Razlog je što u Evropi nema tako opasnih i otrovnih zmija kao na primer u Africi ili Aziji. Osim toga, medicinska pomoć i nega su u gotovo svim delovima Evrope lako dostupni, pa je moguće započeti lečenje ugriza pre nego što se razviju po život opasni simptomi.
U Evropi žive samo opasne zmije otrovnice iz porodice ljutica. Većina evropskih ljutica je vrlo mala (mnoge su manje od 60 cm), pa ako i dođe do napada i ujeda, količina ubrizganog otrova je vrlo mala. Sve evropske ljutice imaju otrov u kom preovlađuju hematotoksične materije. One izazivaju poremećaje u broju krvnih ćelija, poremećaje u mehanizmu zgrušavanja krvi, i trenutno razaraju tkiva. Nakon ujeda javlja se bol i otok koji se brzo širi od mesta ujeda. Na mestu ujeda i u njegovoj okolini javljaju se i plikovi ispunjeni bistrom tečnošću. Ako je ubrizgana veća količina otrova, a ujed se ne leči, kao jedna od komplikacija (iako vrlo retko) može da se javi i pojava gangrene. Najčešći su ujedi na prstima ruku ili nogu. Posebno opasni su ujedi u glavu, vrat ili u krvne žile.
Poskok je ujedno i najveća evropska otrovnica. Ženke narastu do oko 60 cm, ali mužjaci mogu porasti i do 1 m. Kod nekih populacija primetna je razlika u boji izmjeđu mužjaka i ženki. Mužjaci su pepeljasto sivi, a ženke su najčešće smeđe, sivosmeđe ili crvenosmeđe.
Na leđima se nalazi karakteristična "cik - cak" linija koja je kod nekih primeraka izlomljena, i cini rombove. Na vrhu poskokove njuške nalazi se mali rog. Poskok se hrani gušterima, malim glodarima i pticama. Pari se u proleće, a u jesen ženka okoti 3 - 10 (ponekad i vise) živih mladunaca. Nije agresivan i ako se uznemirava neće odmah napasti nego će samo siktati i pokušati da pobegne. Često je potrebno jako ga isprovocirati da bi ugrizao. Ako, međutim, dođe do napada, potrebno je potražiti lekarsku pomoć, jer je ujed poskoka jako otrovan. Prvi simptomi trovanja su bol i(ili) oticanje ugrizenog dela tela. Otok se javlja 2 - 3 minuta nakon ugriza i brzo se širi. Kod velikih primeraka zubi mogu biti po čitav centimetar dugi, pa otrov može biti unesen dupoko pod kožu ili čak i u mišić što ubrzava razvoj simptoma trovanja. Pošto se poskoci lako održavaju i razmnožavaju u zatočeništvu, oni se često koriste kao izvor otrova za proizvodnju antiseruma.