Život je bajka: Lu Andreas Salome

Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
38.978
Живот је бајка – Лу Андреас Саломе


ВЕЛИКА ТАЈНА

1_zpsb3c11c83.jpg


Образована лепотица успевала је да заведе великане филозофије, песништва, психоанализе, науке. Међутим, када је требала да им се преда, показивала је своју праву природу – уместо покорне Еве, постајала је бунтовна Лилит!

2_zps7338e420.jpg


Под именом Лујза, Лу Саломе рођена је 12. фебруара 1861. године у Санкт Петербургу, као шесто дете у породици руског царског генерала (по некима пуковника) са наследним племством. Једина кћи међу синовима, одмах је постала очева мезимица. Већ у данима детињства уживала је у маштању: бомбону увијену у златан омот звала је „благом”, тражила да је носе „као краљицу”, шетњу препричавала попут најузбудљивије пустоловине. Збунила се када је од мале рођаке добила укор: „Ала ти баш лажеш!” Убудуће је своје фантазије поверавала богу, а причу је увек почињала речима „Као што знаш”.
Једнога дана требало је да реши загонетку: ко је „тајанствени пар” који се током зиме појавио у башти летњиковца и не сме да уђе у кућу? Пошто је пустила машти на вољу, следећи пут забринуто је питала слугу како се сиромаси осећају? Када је чула да су пропали и да је од жене остало само црно дугме капута, а од мушкарца шешир, ужаснула се. Помислила је да ће на исти начин нестати читав свет, па и сам бог! Ни објашњење да се ради о Снешку и Снешки Белић, није ублажило њено откриће пролазности и пољуљане вере.
Пошто се често понашала као „рђаво” дете, добијала је батине брезовим прутићем, уколико је неко од укућана не би спасао. Али, након што се једнога дана опекла врућим млеком, док је из беса бацала шољицу, постала је мирнија и уљуднија. Бунтовништво је све више испољавала на духовном плану. Попут браће ишла је у најстарију немачку школу „Петршул”, чиме је појачала жеђ за знањем. Сумње у погледу вере најпре је крила од побожних родитеља, а онда је одлучила да проговори. У седамнаестој години исправила је протестантског пастора који је, у предавању везаном за причешће, тврдио да нема места где бог није присутан. Објаснила је: „Постоји такво место – пакао!” Убрзо затим иступила је из цркве, чиме је изазвала велики скандал у породици и околини. Међутим, нико није знао да Љоља, како су је у кући звали, тек креће у потрагу за истином, уз речи: „Нек кошта шта кошта!”

Ерос води, Еротика заводи

Са циљем да „искује своје дарове”, за учитеља и вођу изабрала је холандског пастора Хенрика Гијоа, предавача деце цара Александра II. Након везе успостављене писмом, почела је да га посећује кришом од својих родитеља. Док јој је давао поуке о вредности Библије и дела Волтера, Канта, Русоа, овај четрдесетогодишњак заљубио се у њу, и ускоро је запросио од њене мајке (јер је отац преминуо). Није ни слутио да ће га „мала Лу”, коју је држао у крилу и пуштао да пише проповеди, одбити без трунке жаљења.
Након што је наговорила мајку да оду у Европу, Лу је на универзитету у Цириху слушала предавања из филозофије, историје уметности и религије. Због топлије климе, погодне за њено здравље, као следеће станиште изабрала је Рим. Мајка је знала да се код пријатељице Малвиде фон Мајзенбург окупља отмено друштво, па се надала да ће ту наћи одговарајућег младожења за своју кћи. И заиста, 1882. године појавио се будући лекар Паул Ре који се после, дугих и ватрених разговора, изјаснио о веридби. Међутим, Лу му је као одговор дала предлог о заједничком животу, али са одвојеним спаваћим собама. Надала се да ће у причу укључити још неку умну особу и тако остварити сан о комуни филозофа. Али, судбину је занимала друга ствар – да ли ће њена јака Еротика наставити да заводи или ће мушкарац са јачим Еросом почети да је води?
Први сусрет између филозофа Фридриха Ничеа и Лу десио се у цркви Светог Петра у Риму. Док је Паул Ре седео у исповедаоници и листао забелешке, његов пријатељ Ниче пришао јој је речима: „С које сте звезде пали овде код нас?” Од тада је кренула узбудљива драма платонског љубавног троугла, која је претила да прерасте у трагедију.

3_zps68c4b092.jpg


Са уверењем да „прави мушкарац жели две ствари, опасност и игру” и да „зато жели жену као најопаснију играчку”, славни филозоф наишао је на проблем. Упознао је младу даму која је, као равноправан саговорник, знала да га наведе на десеточасовне филозофске расправе, „док сви не попадају”. Сличним темама бавили су се и током шетњи природом, а Лу се касније сећала: „Да нас је неко слушао помислио би да присуствује разговору два ђавола”.

Пошто је пожелео да је укроти брачном везом, Ниче се распитао о својим изгледима преко Паула Реа, без обзира на то што је наслућивао да и овај има исте планове. Неко време пристајао је да живе утроје, али када је посумњао у искреност друге стране, прекинуо је дружење. Постао је непријатељски расположен према супарнику, као и према својој љубави, коју је у писмима прогласио за „мајмунче” и „звер маскирану у кућног љубимца”. Пре тога осмислио је заједничко позирање код фотографа у Луцерну – на слици снимљеној за вечност Паул Ре и Фридрих Ниче стоје упрегнути у чезе, док је иза њих Лу Саломе са украшеним бичем у руци!

Нож у грудима


Недодирљива „богиња од камена” говорила је о неспоразуму, уз објашњење да воли неограничену слободу и не може своје „ја” да замени понуђеним „ми”. Осећала је да озбиљно стваралаштво коме тежи захтева уједињено деловање телесне и духовне снаге, „као што млаз воде у фонтани пада у базен из кога је шикнуо”. Издала је прву књигу „У борби за бога” под псеудонимом „Хенри Лу”, а после разлаза са Ничеом, наставила је да живи и путује са Паулом Реом. У Русију је одлазила једном годишње: од вољене браћа добила је део наследства, а од мајке месечни износ од двеста педесет марака. Ускоро су у Берлину окупили круг младих, образованих особа, са којима су размењивали речи, мисли и снове. Друштво је Паула из шале звало „Дворска дама”, а Лу „Екселенцијо”, како јој је и писало у пасошу.

Када је 1886. године упознала Фридриха Карла Андреаса, професора оријенталних језика, заинтересовала се за његово огромно знање и необичну грубу нежност. Прихватила га је као пријатеља, не слутећи шта може да се догоди: једнога дана док је спавала, Фридрих је на силу покушао да је обљуби. Лу је имала „привиђење” да га рукама граби за врат и из све снаге дави, а чула је чак и његов ропац. У бунилу је скочила из кревета и угледала га како узима џепни нож са стола и зарива га право у своје груди! Сва избезумљена отрчала је по лекара, који је успео да помогне рањенику и спречи крварење. Изговорено питање „Како неко може да падне на нож?” остало је без одговора.

4_zps30d22983.jpg


У страху да сличан догађај не понови, пристала је на брак, али са захтевом целибата. Супруг је прихватио све услове, са уверењем да се ради о пролазним „младалачким бубицама”. Ускоро је увео у друштво научника, књижевника, режисера, боема. Као духовни учитељ давао јој је савете о књигама, али и о једноставном одевању, здравој храни, чувању пса, боравку у природи. Међутим, није успео да је приволи да носи веренички прстен, јер је већ свима говорила: „Заборавили смо да га купимо!”. Како је време пролазило њихова веза развила се у усамљеност удвоје: мушка страна одбијала је да разговара, док је женска све чешће одлазила на далека путовања. Лу је лутала по Норвешкој, Шведској, Данској, са надом да ће поново срести драгог Паула. Мучило је што се због њене веридбе повукао, са поруком „Смилуј се и не тражи”. Ипак му је послала разгледницу са сликом хотела у Копенхагену, на којој је крстићем обележила прозор своје собе. До сусрета није дошло, јер су се игром случаја мимоишли.
С разним сапутницима касније је посетила Босну, Херцеговину, Далмацију, Бугарску, Црну Гору, Албанију... У неким крајевима Југославије препознала је „пренете Русе”! Сиромашна одећа није је заварала да не види отмене жене, племените мушкарце, љупку децу. Рецимо, један просјак јој је неописиво личио на неког старог кнеза, па се није изненадила када јој је понудио цигарету из плаве, емајлиране кутије. Пошто се повратку с путовања осећала „као нова”, узимала је перо у руке и писала.
Године 1896. више времена посветила је женским пријатељствима, али се ограничила на неколико особа. Следеће године почела је да добија анонимна писма с љубавним песмама. Ускоро је срела тајанственог удварача са љубичастим очима – двадестдвогодишњег песника Рајнера Марију Рилкеа.

5_zpsc4e6c5f0.jpg


Пошто је у њему препознала „префињено господство”, почели су заједнички живот у кућама изван Берлина и селу код Минхена. Са насмејаним, ведрим младићем, који је обожавао Русију, осетила се младо и слободно. О природи њихове везе сведочи писмо: „Тако смо били брат и сестра – али брат и сестра из прадавне прошлости, пре него што је родоскрнављење постало велики грех”. Свом драгану променила је име Рене, па га је из шале звала „чисти Рајнер” и „Неокаљана Марија”. Заједно су шетали шумом, кували руска јела (кашу и боршч), прали судове, спремали дрва за огрев. Нису занемаривали ни своје стваралаштво. Године 1899. отишли су у Русију, у пратњи њеног супруга Андреаса, док су другом приликом путовали сами. Посетили су чувеног Толстоја на његовом имању Јасна пољана, а песник је помало жалио што се не ради о књижевном генију Достојевском.

Душа на каучу

Након разлаза Лу и Рилке наставили су да се дописују, све до његове смрти 1926. године. Са сетом је памтила чаробне љубавне речи: „Само си ти стварна”. Затим се вратила код супруга и, гледано са стране, наставила да води миран породични живот, уз неке „излете”. Време је посвећивала духовном раду и учењу, уз много унутрашњих узбуђења. Незадовољна кућном библиотеком, продала је накит и купила дела Спинозе. Речи из књиге описивале су шта је осећала: „неизмерну судбинску блискост са свим што постоји”. Али, од када је у јесен 1911. године у Вајмару посетила конгрес психоаналитичара и открила нову науку, филозофију је ставила у други план.
Док је главном „кривцу” Сигмунду Фројду износила план да постане његова ученица, чинила је то са толиким жаром и одушевљењем, да га је засмејала. Одлучила је да се обрати и Алфреду Адлеру, без обзира на приче о нетрпељивости која је владала између двојице психијатара. Фројд је њену вољу искушавао речима: „Ја ипак не радим ништа друго, осим што људе учим да перу свој прљав веш”. Али, Лу је остала при своме, уверена да невоља сваког човека може да се реши истраживањем душе, са посебним освртом на детињство. Након студија психоанализе, држала је сеансе по десет часова дневно! Доживела је да јој већ стари и болесни Фројд из захвалности поклони цвеће, новац и прстен. Последњи пут видели су се 1928. године: током заједничке шетње и разговора, схватила је да њен учитељ трпи велике болове, па је бризнула у плач. Са Фројдом омиљеном кћерком Аном дуго је остала у пријатељским односима.

6_zps2ff1e34a.jpg


Што се материнства тиче, Лу је своје осећаје објаснила речима: „Да ли знате да се никада нисам усудила да на свет донесем људско биће?” Сећала се прича да деца долазе од бога, па је размишљала да ли је губљење вере имало утицаја на ту одлуку. Током Првог светског рата питала се како се осећају мајке док синове испраћају на фронт. Раније је маштала да свом супругу за Божић поклони неку лепу и добру девојку, да је замени у „брачним дужностима”, што се показало као пророчанство. Када је сазнала да њен супруг има ванбрачну кћерку са домаћицом куће, чак се и обрадовала. Девојчицу је гледала као своју и завештала јој кућу. Пре него што је 5. јануара 1937. године умрла у Гетингену, управо њој се поверила да је целог живота само радила. Иза себе је оставила дела: „Рут”, „Дете људи”, „Родинка”, есеје о Толстоју, Ничеу, психоанализи, феминизму. Тражила је да се аутобиографија „Мој живот”, коју је звала „Нацрти”, објави тек после њене смрти. Од свих духовних пратилаца, на крају је издвојила преминулог супруга, уз речи: „Зато кад мислим на тебе, ја те не доживљавам као оно што је прошло, већ као неког коме идем у сусрет”.

Личност Лу Андреас Саломе током времена изузетно је занимала психоаналитичаре, уметнике, филозофе, писце, режисере... У филму „С оне стране добра и зла” Лилијане Кавани, њен лик дочарала је глумица Доминик Санда. На неки чудан начин, бројна тумачења успела су да око живота „мале Лу” исплету још већу тајну. Помињале су се речи: бунтовна Лилит, смрт оца, незрела сексуалност, духовна надмоћ... Ипак, око једне истине сви су се сложили. Лу Андреас Саломе проглашена је слободоумном женом, која је попут Модерате Фонте из доба ренесансе, могла да каже: „У мојим грудима куца слободно срце, не служим и не припадам никоме осим себи”.

Аутор:
Весна Живковић
Извор: Политикин Забавник
 
Natrag
Top