Član
- Učlanjen(a)
- 12.01.2010
- Poruka
- 472
mizaru, kikazaru, iwazaru
Ako bi se sprovelo sociološko istraživanje na temu ’’Koji problem u Vašem životu smatrate za najveći’’, autor ovih redova je uveren kako bi njegov apriorni zaključak šta će ispitanici odgovoriti bio podudaran sa onim što bi i vama odmah palo na pamet, dragi čitaoci, pa vam se poverava: uz izuzetak bolesti, te nekog većeg porodičnog problema ili mladalačkih ljubavnih neuspeha, pretežni odgovor bi verovatno bio u domenu finansija to jest (nedostatka) novca.
Ali, problemi su poput kamenčića u cipeli ili zubobolje: možda nisu epohalnog značaja, ali u trenutku stvaraju nesnošljivo stanje za onoga ko im je izložen. Često je upravo to razlog što ne možemo napraviti dovoljan otklon od njih, kako bi ih mogli u celini sagledati i ponuditi sebi valjanu alternativu. Važniji i mnogo dublji uzrok nalazi se u domenu odgovora koji bi najverovatnije izostao u istraživanju sa početka ovog teksta - u našim verovanjima. Da li naša verovanja mogu da budu uzrok patnji na ličnom, porodičnom i nacionalnom nivou? Nesumnjivo. Zašto se onda tako malo njih bavi verom kao fenomenom i opredeljuju se radije za manifestaciono otklanjanje problema, u njihovom pojavnom obliku? Vera o kojoj je ovde reč, ne tiče se nekog strogo religioznog koncepta, već uopšte uzev označava ideologiju kao sistem verovanja ili pogled na svet. Verovanja su naša ’’mapa puta’’ kako se to u birokratskom rečniku ovih dana kod nas često spominje. Da li smo na sva tri nivoa našeg postojanja (ličnom, porodičnom i nacionalnom) zainteresovani da znamo kuda idemo i da eventualno promenimo taj put?
Ideologije su oblikovale ovaj svet od njegovih početaka do danas. Nije li prirodno i preko potrebno da sagledamo u kojoj paradigmi danas živimo? Da bi to spoznali, dovoljno je da se osvrnemo na medije koji nas okružuju i obasipaju informacijama (nota bene – reč medij – medium je toliko opšteprihvaćena u govoru, da nije potrebno tumačiti ono šta se njome htelo reći – to je sinonim za sredstva javnog izveštavanja. Drugačiju svetlost na stvari dalo bi njeno stvarno značenje u latinskom: sredina, ono što je između, posredovanje. Dakle, medij je sredstvo pomoću kojeg se prenosi informacija od njenog proizvođača pa do primaoca informacije. Korak do spoznaje je znati ko je pravi proizvođač).
Ako bi iz medijskog obilja svih oblika (elektronskih, štampanih i usmenih) trebalo da odredimo nekoliko keywords, ’’ključnih reči’’ kojima bi saželi sve poruke koje do nas dopiru, iz toga izvukli zaključak o vladajućoj paradigmi, a ukoliko imamo i nešto godina te odgovarajućeg životnog iskustva iza sebe, naši uvidi bi se neslućeno proširili. Otkrili bi kako je, ni sami ne znamo kad pre i na kakav način, tradicionalni sistem verovanja zamenjen jednim sasvim drugim i njemu iz osnova suprotnim. Ako su tri reči koje su opisivale našu tradiciju glasile – moral, dom i solidarnost, danas su one skoro potpuno zamenjene nečim što bi se moglo opisati ’’situacionim moralom’’ da ne kažemo nemoralom, neumerenom potrošnjom i samoživošću. Ideal življenja postao je jedan utopistički pojam ’’sreće’’ koja se ogleda u potrošnji i nečemu što se naziva ’’zabava’’, od svojih roditelja nazvana fun (zabava – engl.). Ili je sve fun ili je dosada koja nije vredna življenja. Naročito za one kojima je zemaljski život sve i jedino.
U prihvatanju ovakvog pogleda na svet i život, rođeni su mnogi, da nas neko ne bi optužio za neumerenost nećemo reći SVI problemi. Na ličnom nivou pojedinac biva frustriran neostvarenom željom da ’’živi kao sav normalan svet’’ (po ’’zapadnim’’ merilima tog pojma), na porodičnom i nacionalnom trpi što su ’’elite’’ naroda u kojem živi poželele to isto, da pripadaju, naime, svetskim elitističkim krugovima ma šta takvo članstvo zahtevalo. Na primeru rečenih ’’elita’’ možemo dijagnostikovati sve tri ključne reči nove svetske ideologije – nemoral, raskalašnost i samoživost. Radnički odsečeni prsti i štrajk u kojem je primenjena represija, kao i krik očajanja jednog od štrajkača (’’Kako vas nije sramota?!’’), neće izazvati osećanje griže savesti kod onih kojima je to upućeno. Savest je sahranjena još onda kada je na njeno mesto došla nova vera, u kojoj se savest smatra grehom koji onemogućava čoveku da se dokopa zemaljskog raja.
A, kako je velika većina naroda, ista ona koja danas trpi, gladuje, odseca sebi prste ili tiho i nevidljivo umire dopustila stanje u kojem se nalazi? Desilo se to neosetno, onda kada je prihvaćena ta nova ideološka matrica, cinici bi mogli reći da su današnji nezadovoljnici (’’gubitnici tranzicije’’) oni koji gube utakmicu pa se iz tog razloga ljute. Oni, naime, treba bolje da savladaju pravila igre, najpre kroz ’’sistem obrazovanja’’, to će reći da postanu predator a ne lovina u Novom poretku. Paradigma se ne sme dovoditi u sumnju. Tako, ako ti siledžija otme nešto što je tvoje, ti ne smeš pomisliti da on na to nije imao pravo; ko ti je kriv što si slabiji. Jedino što možeš je da postaneš jači i suroviji, pa da i ti počneš tako da činiš, jer od kukanja, kao što je poznato, vajde nema. ’’Zakon jačeg’’ je došao istim onim medijima koji taj posao rade i danas, a to je prenošenje informacija od proizvođača do njenog korisnika. Proizvođači su i danas, kao i onda, nepoznati onima kojima su informacije namenjene. Zna se jedino informacioni cilj: Zaglupi, osiromaši, vladaj.
TEKST: Predrag Anđelić
Ako bi se sprovelo sociološko istraživanje na temu ’’Koji problem u Vašem životu smatrate za najveći’’, autor ovih redova je uveren kako bi njegov apriorni zaključak šta će ispitanici odgovoriti bio podudaran sa onim što bi i vama odmah palo na pamet, dragi čitaoci, pa vam se poverava: uz izuzetak bolesti, te nekog većeg porodičnog problema ili mladalačkih ljubavnih neuspeha, pretežni odgovor bi verovatno bio u domenu finansija to jest (nedostatka) novca.
Ali, problemi su poput kamenčića u cipeli ili zubobolje: možda nisu epohalnog značaja, ali u trenutku stvaraju nesnošljivo stanje za onoga ko im je izložen. Često je upravo to razlog što ne možemo napraviti dovoljan otklon od njih, kako bi ih mogli u celini sagledati i ponuditi sebi valjanu alternativu. Važniji i mnogo dublji uzrok nalazi se u domenu odgovora koji bi najverovatnije izostao u istraživanju sa početka ovog teksta - u našim verovanjima. Da li naša verovanja mogu da budu uzrok patnji na ličnom, porodičnom i nacionalnom nivou? Nesumnjivo. Zašto se onda tako malo njih bavi verom kao fenomenom i opredeljuju se radije za manifestaciono otklanjanje problema, u njihovom pojavnom obliku? Vera o kojoj je ovde reč, ne tiče se nekog strogo religioznog koncepta, već uopšte uzev označava ideologiju kao sistem verovanja ili pogled na svet. Verovanja su naša ’’mapa puta’’ kako se to u birokratskom rečniku ovih dana kod nas često spominje. Da li smo na sva tri nivoa našeg postojanja (ličnom, porodičnom i nacionalnom) zainteresovani da znamo kuda idemo i da eventualno promenimo taj put?
Ideologije su oblikovale ovaj svet od njegovih početaka do danas. Nije li prirodno i preko potrebno da sagledamo u kojoj paradigmi danas živimo? Da bi to spoznali, dovoljno je da se osvrnemo na medije koji nas okružuju i obasipaju informacijama (nota bene – reč medij – medium je toliko opšteprihvaćena u govoru, da nije potrebno tumačiti ono šta se njome htelo reći – to je sinonim za sredstva javnog izveštavanja. Drugačiju svetlost na stvari dalo bi njeno stvarno značenje u latinskom: sredina, ono što je između, posredovanje. Dakle, medij je sredstvo pomoću kojeg se prenosi informacija od njenog proizvođača pa do primaoca informacije. Korak do spoznaje je znati ko je pravi proizvođač).
Ako bi iz medijskog obilja svih oblika (elektronskih, štampanih i usmenih) trebalo da odredimo nekoliko keywords, ’’ključnih reči’’ kojima bi saželi sve poruke koje do nas dopiru, iz toga izvukli zaključak o vladajućoj paradigmi, a ukoliko imamo i nešto godina te odgovarajućeg životnog iskustva iza sebe, naši uvidi bi se neslućeno proširili. Otkrili bi kako je, ni sami ne znamo kad pre i na kakav način, tradicionalni sistem verovanja zamenjen jednim sasvim drugim i njemu iz osnova suprotnim. Ako su tri reči koje su opisivale našu tradiciju glasile – moral, dom i solidarnost, danas su one skoro potpuno zamenjene nečim što bi se moglo opisati ’’situacionim moralom’’ da ne kažemo nemoralom, neumerenom potrošnjom i samoživošću. Ideal življenja postao je jedan utopistički pojam ’’sreće’’ koja se ogleda u potrošnji i nečemu što se naziva ’’zabava’’, od svojih roditelja nazvana fun (zabava – engl.). Ili je sve fun ili je dosada koja nije vredna življenja. Naročito za one kojima je zemaljski život sve i jedino.
U prihvatanju ovakvog pogleda na svet i život, rođeni su mnogi, da nas neko ne bi optužio za neumerenost nećemo reći SVI problemi. Na ličnom nivou pojedinac biva frustriran neostvarenom željom da ’’živi kao sav normalan svet’’ (po ’’zapadnim’’ merilima tog pojma), na porodičnom i nacionalnom trpi što su ’’elite’’ naroda u kojem živi poželele to isto, da pripadaju, naime, svetskim elitističkim krugovima ma šta takvo članstvo zahtevalo. Na primeru rečenih ’’elita’’ možemo dijagnostikovati sve tri ključne reči nove svetske ideologije – nemoral, raskalašnost i samoživost. Radnički odsečeni prsti i štrajk u kojem je primenjena represija, kao i krik očajanja jednog od štrajkača (’’Kako vas nije sramota?!’’), neće izazvati osećanje griže savesti kod onih kojima je to upućeno. Savest je sahranjena još onda kada je na njeno mesto došla nova vera, u kojoj se savest smatra grehom koji onemogućava čoveku da se dokopa zemaljskog raja.
A, kako je velika većina naroda, ista ona koja danas trpi, gladuje, odseca sebi prste ili tiho i nevidljivo umire dopustila stanje u kojem se nalazi? Desilo se to neosetno, onda kada je prihvaćena ta nova ideološka matrica, cinici bi mogli reći da su današnji nezadovoljnici (’’gubitnici tranzicije’’) oni koji gube utakmicu pa se iz tog razloga ljute. Oni, naime, treba bolje da savladaju pravila igre, najpre kroz ’’sistem obrazovanja’’, to će reći da postanu predator a ne lovina u Novom poretku. Paradigma se ne sme dovoditi u sumnju. Tako, ako ti siledžija otme nešto što je tvoje, ti ne smeš pomisliti da on na to nije imao pravo; ko ti je kriv što si slabiji. Jedino što možeš je da postaneš jači i suroviji, pa da i ti počneš tako da činiš, jer od kukanja, kao što je poznato, vajde nema. ’’Zakon jačeg’’ je došao istim onim medijima koji taj posao rade i danas, a to je prenošenje informacija od proizvođača do njenog korisnika. Proizvođači su i danas, kao i onda, nepoznati onima kojima su informacije namenjene. Zna se jedino informacioni cilj: Zaglupi, osiromaši, vladaj.
TEKST: Predrag Anđelić
Poslednja izmena: