- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.979
15. april 2010.
Da li je Zimbabve spreman za turiste?
Vlasnici safari kampova, lovci i konzervacionisti slažu se u jednom: životinjski svet i lokalne zajednice mogu opstati samo uz pomoć turizma, piše Times.
Nacionalni park Hwange - Photo: kevinzim / Flickr
Da li bi trebalo da putujete u Zimbabve? Ovo pitanje postavljeno u 2009. kod svakog bi naišlo na eksplicitno ne. “Ratni veterani” predsednika Roberta Mugabea su i dalje nasilno oduzimali farme, inflacija je dostigla svetski rekord, probivši granicu od 500 milijardi odsto, a banke su štampale zimbabveanske dolare u novčanicama od 100 triliona. Police u supermarketima su bile prazne, i nigde nije bilo benzina.
Stanovništvo je bilo demoralisano lažiranim izborima, nezaposlenost je dostigla 90 odsto, zavladali su glad i epidemija kolere. Zimbabve je postao zlo mesto.
Ali godinu dana kasnije stvari su se malo promenile. Ulice su čiste, što je ranije retko bio slučaj. Ulično osvetljenje i dalje ne radi, a mnoge kuće nemaju tekuću vodu, ali od kako je 2009. vlada svoj bezvredni zimbabveanski dolar zamenila za američki, zemlja je opet počela da funkcioniše.
U prodaji su s pojavili benzin i dizel po ceni od 1$ za litar. Supermarketi su ponovo bili puni hrane (doduše, po londonskim cenama). Otvorili su se kafei i pabovi, moteli i pansioni počistili su prašinu i počeli s radom nakon deset godina tokom kojih maltene da uopšte nije bilo turizma, restorani su postali puni lokalaca koji uživaju u uvoznim gurmanlucima: raznim vrstama piva iz Namibije, škampima iz Mozambika, i vinima iz Južne Afrike.
Nacionalni park Hwange - Photo: stuart001uk / Flickr
Mogu se čuti čak i očekivanja kako bi u julu 2010. za vreme Svetskog prvenstva u fudbalu iz Južne Afrike u Zimbabve moglo da dođe i 10.000 turista.
Iako je više od 4 miliona Zimbabveanaca pobeglo iz zemlje (više od polovine u Veliku Britaniju), sve je više onih koji se vraćaju, donose sa sobom nova znanja, nove poslovne ideje, i ono što je najbitnije, optimizam.
Beks Ndlovu, 33-godišnji vlasnik tri afrička buš-kampa u Bocvani upravo je pokrenuo posao u Zimbabveu: otvorio je kamp sa šest šatora u nacionalnom parku Hwange, dok za nekoliko meseci otvara još jedan u oblasti Mana Pools na severu Zimbabvea.
Kada je pre dve decenije turizam u Zimbabveu bio na vrhuncu, u Hwange je dolazilo 200 turista dnevno, a nacionalni park je zapošljavao nekoliko stotina radnika. Da nije bilo nekoliko privatnih kampova koji su uprkos besparici nastavili s radom i u teškim godinama, kao i humanitarnih organizacija poput Friends of Hwange, WWF i Painted Dog Conservation, životinjski svet bi danas bio na ivici potpunog istrebljenja.
“Životnije u parku Hwange su preživele jedino zahvaljujući vodi koja se ispumpavala iz privatnih bušotina,” objašnjava Beks. “Da ove organizacije nisu uspevale da sakupe novac za dizel za pumpe, kao i radnu snagu, ove životinje danas ne bi bile žive.”
Danas se od vlasnika kampova, lovaca, i konzervacionista može čuti jedan isti apel: turizam je jedini način da se spasu životinjski svet i lokalne zajednice.
“U delovima zemlje gde su turistička odmarališta i hoteli zatvoreni, a nekadašnje organizacije za očuvanje životnjskog sveta date na upravljanje zvaničnicima vladajuće partije Zanu PF i njihovoj rodbini, situacija je danas katastrofalna,” trvdi jedan profesionalni lovac, koji je želeo da ostane anoniman.
Nacionalni park Hwange - Photo: cardamom / Flickr
“Dolina reke Save je upropašćena. Isto je i sa selom Gwai. Uništili su vrednost koju je ta zemlja nekad imala. Ali još uvek postoje parkovi koji se dobro drže, kao Mana, Hwange (osim severnog dela u kojem zimbabveanska vojska lovi slonove i njima se hrani), Matobo, Gonarezhou. Ljudi koji su uspeli da održe ove prirodne sredine su uradili neverovatan posao, i sve što im sada treba su turisti.”
Lokalni stanovnici se svi slažu da bez turizma, njihove ruralne zajednice i životinjski svet ne mogu da opstanu. I uprkos kontinuiranim napadima na bele farmere (o tome ćete najbolje steći sliku ako pogledate dokumentarac nominovan za ostara, Mugabe i beli Afrikanac – Mugabe & the Wite African), povremenim otmicama automobila, krađe u većim gradovima, vožnja kroz Zimbabve je relativno bezbedna.
Policijski punktovi su na svakom koraku, ali momci su danas ljubazni. Ljudi angažovani u nacionalnim parkovima imaju strastan odnos prema svom poslu, a lokalno stanovništvo je gostoprimivo i prijateljski nastrojeno. Ako se držite saveta lokalaca, na primer da ne vozite noću, možete u Zimbabveu provesti fenomenalan odmor.
Šta treba znati
Camp Amalinda, Matobo Hills, od $350 po osobi, all-inclusive.
Somalisa, Nacionalni park Hwange, od $500 po osobi.
Ukoliko imate malo više novca, vredi svratiti i do Singita Pamushana, luksuzni hotel na plaži ($800 po osobi), kao i renovirani Bumi Safari Lodge na obali jezera Kariba ($500).
Da li je Zimbabve spreman za turiste?
Vlasnici safari kampova, lovci i konzervacionisti slažu se u jednom: životinjski svet i lokalne zajednice mogu opstati samo uz pomoć turizma, piše Times.
Nacionalni park Hwange - Photo: kevinzim / Flickr
Da li bi trebalo da putujete u Zimbabve? Ovo pitanje postavljeno u 2009. kod svakog bi naišlo na eksplicitno ne. “Ratni veterani” predsednika Roberta Mugabea su i dalje nasilno oduzimali farme, inflacija je dostigla svetski rekord, probivši granicu od 500 milijardi odsto, a banke su štampale zimbabveanske dolare u novčanicama od 100 triliona. Police u supermarketima su bile prazne, i nigde nije bilo benzina.
Stanovništvo je bilo demoralisano lažiranim izborima, nezaposlenost je dostigla 90 odsto, zavladali su glad i epidemija kolere. Zimbabve je postao zlo mesto.
Ali godinu dana kasnije stvari su se malo promenile. Ulice su čiste, što je ranije retko bio slučaj. Ulično osvetljenje i dalje ne radi, a mnoge kuće nemaju tekuću vodu, ali od kako je 2009. vlada svoj bezvredni zimbabveanski dolar zamenila za američki, zemlja je opet počela da funkcioniše.
U prodaji su s pojavili benzin i dizel po ceni od 1$ za litar. Supermarketi su ponovo bili puni hrane (doduše, po londonskim cenama). Otvorili su se kafei i pabovi, moteli i pansioni počistili su prašinu i počeli s radom nakon deset godina tokom kojih maltene da uopšte nije bilo turizma, restorani su postali puni lokalaca koji uživaju u uvoznim gurmanlucima: raznim vrstama piva iz Namibije, škampima iz Mozambika, i vinima iz Južne Afrike.
Nacionalni park Hwange - Photo: stuart001uk / Flickr
Mogu se čuti čak i očekivanja kako bi u julu 2010. za vreme Svetskog prvenstva u fudbalu iz Južne Afrike u Zimbabve moglo da dođe i 10.000 turista.
Iako je više od 4 miliona Zimbabveanaca pobeglo iz zemlje (više od polovine u Veliku Britaniju), sve je više onih koji se vraćaju, donose sa sobom nova znanja, nove poslovne ideje, i ono što je najbitnije, optimizam.
Beks Ndlovu, 33-godišnji vlasnik tri afrička buš-kampa u Bocvani upravo je pokrenuo posao u Zimbabveu: otvorio je kamp sa šest šatora u nacionalnom parku Hwange, dok za nekoliko meseci otvara još jedan u oblasti Mana Pools na severu Zimbabvea.
Kada je pre dve decenije turizam u Zimbabveu bio na vrhuncu, u Hwange je dolazilo 200 turista dnevno, a nacionalni park je zapošljavao nekoliko stotina radnika. Da nije bilo nekoliko privatnih kampova koji su uprkos besparici nastavili s radom i u teškim godinama, kao i humanitarnih organizacija poput Friends of Hwange, WWF i Painted Dog Conservation, životinjski svet bi danas bio na ivici potpunog istrebljenja.
“Životnije u parku Hwange su preživele jedino zahvaljujući vodi koja se ispumpavala iz privatnih bušotina,” objašnjava Beks. “Da ove organizacije nisu uspevale da sakupe novac za dizel za pumpe, kao i radnu snagu, ove životinje danas ne bi bile žive.”
Danas se od vlasnika kampova, lovaca, i konzervacionista može čuti jedan isti apel: turizam je jedini način da se spasu životinjski svet i lokalne zajednice.
“U delovima zemlje gde su turistička odmarališta i hoteli zatvoreni, a nekadašnje organizacije za očuvanje životnjskog sveta date na upravljanje zvaničnicima vladajuće partije Zanu PF i njihovoj rodbini, situacija je danas katastrofalna,” trvdi jedan profesionalni lovac, koji je želeo da ostane anoniman.
Nacionalni park Hwange - Photo: cardamom / Flickr
“Dolina reke Save je upropašćena. Isto je i sa selom Gwai. Uništili su vrednost koju je ta zemlja nekad imala. Ali još uvek postoje parkovi koji se dobro drže, kao Mana, Hwange (osim severnog dela u kojem zimbabveanska vojska lovi slonove i njima se hrani), Matobo, Gonarezhou. Ljudi koji su uspeli da održe ove prirodne sredine su uradili neverovatan posao, i sve što im sada treba su turisti.”
Lokalni stanovnici se svi slažu da bez turizma, njihove ruralne zajednice i životinjski svet ne mogu da opstanu. I uprkos kontinuiranim napadima na bele farmere (o tome ćete najbolje steći sliku ako pogledate dokumentarac nominovan za ostara, Mugabe i beli Afrikanac – Mugabe & the Wite African), povremenim otmicama automobila, krađe u većim gradovima, vožnja kroz Zimbabve je relativno bezbedna.
Policijski punktovi su na svakom koraku, ali momci su danas ljubazni. Ljudi angažovani u nacionalnim parkovima imaju strastan odnos prema svom poslu, a lokalno stanovništvo je gostoprimivo i prijateljski nastrojeno. Ako se držite saveta lokalaca, na primer da ne vozite noću, možete u Zimbabveu provesti fenomenalan odmor.
Šta treba znati
Camp Amalinda, Matobo Hills, od $350 po osobi, all-inclusive.
Somalisa, Nacionalni park Hwange, od $500 po osobi.
Ukoliko imate malo više novca, vredi svratiti i do Singita Pamushana, luksuzni hotel na plaži ($800 po osobi), kao i renovirani Bumi Safari Lodge na obali jezera Kariba ($500).