Žene koje su menjale svet

[Andjela 7]

Mileva Marić

Mileva Marić (1875-1948)

Mileva Marić je rođena 1875. u Titelu u Vojvodini. Nakon školovanja u Rumi, Novom Sadu i Zagrebu, 1896. je došla na ETH u Cirihu, kao peta žena koja je studirala fiziku i čak jedina u svojoj generaciji.

Sa Albertom Ajnštajnom je najpre, kao sa kolegom, razmenjivala ideje i naučna znanja. Kasnije se između njih razvila ljubav, a 1903. godine su se venčali u Bernu, iako su se njegovi roditelji protivili toj vezi.

Imali su dva sina i kćerku (koju Mileva u prepisci naziva Lieserl), koja je rođena pre braka 1902. godine i o kojoj se danas ništa ne zna. Pretpostavlja se da su je dali na usvajanje. 1904. godine je rođen njihov sin Hans Albert, a Eduard, mlađi sin, je rođen 1910.

1918. su se zvanično razveli, a Mileva se vraća u Cirih sa svojim sinovima. Eduard je bio bolestan od šizofrenije i ona ga neguje. Stariji sin odlazi za Ameriku gde radi kao profesor na univerzitetu.

Umrla je usamljena 1948. godine.

O radu Mileve Marić

Mileve Marić je nepravedno isključivana i omalovažavana u mnogim Ajnštajnovim biografijama, ali objavljena prepiska između nje i njenog supruga pokazuje koliki je bio njen uticaj na njegovo stvaranje.

Postoje indicije da je svesno žrtvovala svoj rad za Ajnštajnovu slavu i da su njeni potpisi nestali sa radova koje su potpisivali zajedno. Svojevremeno su progovorili i pojedinci koji su ih lično poznavali i izneli činjenice koje joj daju mnogo veću ulogu u naučnom svetu od one koju je imala samo "kao prva Ajnštajnova žena".

Dakle, njen uticaj prvenstveno na teoriju relativiteta, ali i na druge njegove radove danas je neosporan, a u prilog tome govori i film američkog programa AVS "Ajnštajnova supruga" koji Milevu iznosi iz anonimnosti i predstavlja svetskoj javnosti i nju i Ajnštajna u jednom sasvim drugom svetlu.

Nove inicijative

23.juna 2004.godine na njenom grobu u Cirihu, sastali su se predstavnici pojedinih ciriških i srpskih ustanova kako bi obnovili sećanje na ovu, po mnogo čemu izuzetnu ženu. Uz pomoć Arhiva grada Ciriha njen grob je nakon 1973. godine ponovo lokalizovan, a u međuvremenu se pojavilo veliko interesovanje za njenu ulogu u Ajnštajnovom životu i uopšte u razvoju nauke.

Na inicijativu gospođe Marinković, generalnog konzula u Cirihu, 2005. godine biće postavljena spomen ploča kao znak zahvalnosti Milevi Marić, na prvom mestu ženi koja je bila izvrstan matematičar, ženi koja se još pre sto godina borila za svoje mesto u muškom svetu, majci i srpkinji.

Izvor:dijaspora.sh

 

[nency2]

Boadicea

Prvi podatci o Boadicei datiraju iz 48.god.n.e. Kada je nakon udaje za Prasutagusa postala Kraljica Icena,keltskog plemena na jugoistoku Britanije.
U knjizi ''Rimska istorija'' Dia Casiusa opisana je kao veoma visoka zena,sjajnih i zastrasujucih ledenih ociju i grubog glasa.Gusta i duga ridja kosa joj je dosezala do bokova a oko vrata je nosila tesku zlatnu ogrlicu i uvek je nosila mnogobojnu tuniku pricvrscenu brosem.Pojava joj je bila zastrasujuca.

Boadiceina pobuna

Prasutagusa su ubili Rimljani kad su izvrsili pokolj na druidskom savjetovanju na otoku Anglesey.Nakon njegove smrti Boadicea je postala regent.Rimljani su odmah poceli pretvarati Icensko kraljevstvo u svoje vlasnistvo,protjerivali su stanovnistvo ili ga pretvarali u roblje.Trezili su da se isplate neki ''zaostali dugovi'' sto je zapravo bilo nemoguce,a sve je ionako pripadalo Neronu rimskom caru.
Boadicea se smatrala odgovornom za sve dugove kraljevstva pa su je Rimljani zarobili,skinuli i okovanu odveli pred narod zeleci je osramotiti,poniziti i uciniti primjerom za svakog ko se zeli oduprijeti njihovoj vlasti.Kceri su joj silovali sto je izazvalo njezin bijes i potaklo na pobunu.Obratila se narodu za pomoc.
U medjuvremenu,druga plemena na sjeveru vodila su rat protiv Rima.Kada ih je Boadicea pozvala na ujedinjenje sva do tada neprijateljska plemena su se ujedinila pod njenim vodjstvom.
Vjerje se da je imala oko sto hiljada vojnika kada je napala Calmudomium.PObijedila je i krenula dalje.Sledeci je bio Londomium koji je pao brzo jer ga je rimska vojska u strahu napustila.Zatim se uputila na sjevero-zapad u Verlumium.Prije nego je stigla stanovnistvo je vecinom napustilo grad,ipak i on je bio porusen i spaljen.
Poslednja bitka se desila u sredisnjem dijelu Engleske.
Rimski guverner Paulinius i vecina rimske vojske koja se nalazila u Britaniji porazili su Kelte a Boadicea je pobjegla s bojnog polja da bi se prema Tacitu otrovala odnosno prema Dio Casiusu umrla od bolesti.

Boadiceion rat je bio poslednji otpor rimskom osvajanju Britanije.Nakon toga Neron je uzasnut okrutnim ponasanjem Rimljana prema keltima smijenio Pauliniusa i popravio zivotne uvjete Kelta.
Boadicea je postala legenda i predmet mnogih knjizevnih djela.

Evo jedna pesma

Boadicea

Deep in the night, in a quiet place
I hear her voice, I see her face
All in a dream
She was the warrior queen...

Brought to war by the pain of her daughters,
She vowed revenge, and promised to slaughter
The enemy there -
It was an honour affair.

Fight the foe, fight the foe!
Sang the warrior queen,
the lion looks proud in the shade of the tree,
but the lioness hunts down the prey -
the victor is she!

Across the land her chariot sped,
Burning London, 20.000 dead -
Feared and serene,
The Iceni queen...

But soon she would falter, Suetonius would reign,
Forgotten victories are all that remain.
Her voice they can hear,
An echo from yesteryear...

Fight the foe, fight the foe!
Sang the warrior queen,
the lion looks proud in the shade of the tree,
but the lioness hunts down the prey -
the victor is she!

Deep in the night she took her own life,
Blessed with a smile and a tear
Though she has severed her dearest veins,
None would ever forget ...Boadicea...

Steve McDonald



Izvor:Arheologija

 

[nency2]

Indira Priyadarshini Gandhi (rođena 19.novembra 1917 u Allahabad, umrla 31, oktobra 1984 u New Delhi, indijska političarka, Premijerka Indije (1966-1977 i 1980-1984) i jedna od vodećih ličnosti Pokreta nesvrstanih, čija je kontroverzna politička karijera završila atentatom koji su izveli Sikijski zavjernici.

​

Biografija

Indira Priyadarshini Gandhi rođena je 19.11.1917 u mjestu Allahabadu, kao jedino dijete Jawaharlala Nehrua, kasnije prvog indijskog premijera. Diplomirala je na Visva-Bharati sveučilištu u Bengalu, također je studirala na sveučilištu u Oxfordu u Velikoj Britaniji. Od rane mladosti aktivna je u omladinskim, studentskim i ženskim ogranizacijama. Godine 1938 pridružila se Nacionalnoj Kongresnoj stranci i postala aktivna u pokretu za indijsku nezavisnost. Godine 1942 udala se za Feroze Gandhija, pariškog odvjetnika koji je također bio aktivni član stranke. Uskoro nakon toga oboje su Britanci uhapsili zbog optužbe za protivdržavnu djelatnost te su proveli 13 mjeseci u zatvoru. Kada je Indija stekla nezavisnost 1947 godine i Nehru zauzeo premijersko mjesto, Indira je postala njegova službena domaćica. Nehru joj se često obraćao za savjet po pitanju nacionalnih problema, a ona ga je pratila i na putovanjima u inostranstvo.

Godine 1955 izabrana je u izvršno tijelo Kongresne stranke (Radni komitet), postajući tako samostalna nacionalna politička figura. Godine 1959 postala je predsjednik stranke na period od godinu dana. Godine 1962 za vrijeme kinesko-indijskog pograničnog rata koordinirala je aktivnosti civilne odbrane. Nakon smrti njegog oca u maju 1964 Gandhi je postala ministar informacija i javnogovornica u vladi Lal Bahadur Shastrija. Boraveći na toj dužnosti povećala je vrijeme emitiranja radijskog i tv programa, liberalizirana cenzuru te je odobrila projekt planiranja obitelji preko televizijskih obrazovnih emisija.

Kada je u januaru 1966 Shastri iznenada preminuo Indira ga je naslijedila na premijerskom mjestu. Naredne godine izabrana na rok od pet godina za premijerku u parlamentu u kojem je Kongresna stranka imala većinu. Na izborima 1971 bila je čelna osoba stranke dobijajući na nacionalnim izborima uvjerljivu većinu glasova. Godine 1975 optužena je za manji izborni prekrašj za vrijeme izborne kampanje održane 1971 godine. Ostajući neokaljana u toj aferi optužila je dio svoje stranke da je pokušava ukloniti s funkcije te je umjesto podnošenja ostavke u državi proglasila izvanredno stanje 26, juna 1975 godine sve dok indijski Vrhovni sud nije odbacio optužbe koju su upućene protiv nje.
Što je više boravila na vlasti Indira je mnoge aspekte javnog života u Indiji sve više stavljala pod svoj strogi nadzor. Mnogi su u tim njenim potezima vidjeli uticaj njenog mladjeg sina Sanjaya, politički neiskusne osobe kome se sve više obraćala za pomoć. Nadajući se kako će tako demonstrirati javnu podršku njenom režimu, organizirala je u martu 1977 godine opće izbore. Međutim ne samo da nakon proglašavanj izbornih rezultata više nije bila premijerka već je nije izabrana ni za zastupnicu u indijski parlament, a Kongresna stranka je doživjela strašan poraz. No, na izborima u januaru 1980 uspjela je napraviti spektakularni povratak te oformiti većinsku vladu. Nakon što je Sanjay poginuo u avionskoj nesreći iste godine u junu, počela se sve više oslanjati na svog starijeg sina Rajiva, vidjeći u njemu svog nasljednika.
Dana 31, oktobra, nakon što je ugušila pobunu Sika, smrtno ju je ranio Sik koji je bio pripadnik garde koja je bila zadužena za njenu sigurnost. Nakon tog nemilog događaja Rajiv je vršio dužnost premijera sve do 1989 godine. On je ubijen u jeku predizborne trke u Madrasu 21 maja 1991 godine.


Wikipedija

 

[machak85]

Mislim da je zanimljiva i Hatsepsut

 

[nency2]

Кнегиња Милица ( rodjena око 1335 — umrla 11. новембар 1405), била је жена српског кнеза Лазара и православна светитељка.

Пореклом је из владарске породице Немањића. Њен отац био је кнез Вратко, у народној традицији познатији као Југ Богдан. Вратко је био праунук Немањиног сина Вукана и унук Вукановог сина Димитрија у монаштву Давида. Давид је сазидао манастир Давидовицу и празнује се као светитељ у Српској православној цркви сваког 7. октобра.

Милица је рођена око 1335. године, а око 1353. удала се за Лазара Хребељановића. После смрти цара Уроша Лазар постаје кнез Рашке са престоницом у Крушевцу. Имали су осморо деце, три сина. Добровој (умро убрзо по рођењу), Стефан и Вук и пет кћерки: Јелена, Мара, Драгана, Теодора и Оливера.
Кад јој је муж 1389. погинуо у Косовској бици, Милица је управљала народом и државом, јер су јој синови били још деца. То су за државу била тешка времена. Када је њен старији син Стефан одрастао, постао је владар. Тада је могла да напусти државна послове. Отишла је са својом рођаком Јефимијом у манастир Љубостињу, који је сама основала. У њему се замонашила и добила име Евгенија. Пред смрт примила је монашки завет велике схиме и добила ново име Ефросинија. У манастиру Љубостињи провела је своје последње дане, ту је преминула 11. новембра 1405. године. У том манастиру је и сахрањена.
Кнегиња Милица се бавила и дипломатском делатношћу, заједно је са Јефимијом 1398. ишла код сулатана Бајазита да заступа интересе свога сина Стефана. Том приликом је издејствовала пренос моштију свете Петке из Видина у Београд. Мошти су биле смештене у капелу свете Петке на Калемегдану, данас су оне у румунском граду Јаши.

Бавила се и књижевношћу, позната су њена дела „Молитва матере“ и „Удовству мојему женик“. Сматра се да су књижевни дар од ње наследили ћерка Јелена Балшић и син деспот Стефан.

У народном предању кнез Лазар се често назива царем пошто је био највећи обласни господар и наследник цара Уроша. У складу са тим се и Милица често назива царица Милица.


Izvor:wikipedija
​

 

[nency2]

​

Eleanor Roosevelt (11.10. 1884. - 7.11. 1962.) je američki aktivistica za ljudska prava i diplomat, poznata po tome što je bila supruga predsjednika SAD Franklina Delana Roosevelta.

Rođena je u uglednoj njujorškoj aristokratskoj familiji te se godine 1905. udala za svog dalekog rođaka Franklina Delana Roosevelta. Njihov brak je proizveo šestoro djece, ali se Eleanor od Franklina skoro razvela nakon što je saznala za njegove vanbračne veze. Na kraju su zbog djece i Franklinove bolesti te političkih ambicija odlučili ostati u braku.

Kada je Franklin izabran za predsjednika, Eleanor Roosevelt je odlučila iskoristiti svoj položaj Prve dame da se aktivno uključi u politiku, i to s liberalnih pozicija. Zalagala se za prava američkih crnaca i njihovo pravno izjednačavanje s bijelcima, a za vrijeme drugog svjetskog rata se suprotstavila svom mužu kada je on naredio interniranje građana japanskog porijekla u logore.

Nakon smrti muža bila je aktivna u politici Demokratske stranke, a godine1961 ju je predsednik Kennedy imenovao za ambasadoricu SAD u UN.

Eleanor Roosevelt je bila poznata kao jedna od najboljih streličarki svog vremena.



izvor:wikipedija

 

[nency2]

Helen Keler

Iako je bila gluvonema i slepa Helen Keler je uspela da postane jedna od najobrazovanijih žena sveta .

Mark Tven, veliki američki pisac, opisao je Helen Keler kao jednu od dve najzanimljivije ličnosti 19. veka. Stekla je fakultetsko obrazovanje, naučila da čita na četiri jezika i bila istaknuta spisateljica. Helen Keler je zaista bila izuzetna žena, a posebno ako se zna da je gotovo od rođenja bila slepa i gluvonema.

Rodila se 1880. godine u mestu Taskumbiji, u Alabami. Bila je zdravo dete sve do godinu i po dana svog života, kada je bila pogođena bolešću koja joj je oduzela vid i sluh. Kako nije videla ni čula, bilo je logično da neče ni progovoriti.
Uprkos tom ogromnom hendikepu, Helen je naučila da se izražava klimanjem glave i da prepoznaje predmete pre svega superosetljivim opipom. Veoma rado je tumarala po štalama, gladila stoku i skupljala jaja.

Voda je oslobodila

Kada je imala šest godina, bilo je potpuno jasno da je Heleni bio potreban izuzetan učitelj. Izbor je pao na En Saliven, koja je i sama bila skoro potpuno slepa. LJubazna, saosećajna, pronicljiva i veoma strpljiva, En je ipak zaključila da je Helen teška učenica. Pisala je svojim prijateljima: „Helen je krupna, zdrava i neobuzdana kao mlada ždrebica... vrlo raspaljive ćudi i samovoljna... Kako ću je nadzirati i disciplinovati, a da joj ne slomim duh...?’’

Ipak se prihvatila podučavanja. Prvo ju je naučila da čita Brajevim pismom za slepe. Kada su na takav način mogle komunicirati, En je odlučila da je vreme da Helen nauči da govori. Helen bi „slušala’’ tako što bi stavila ruku na grlo ili usne njene učiteljice. Iako je Helen dobro napredovala, En je zaključila da će joj biti potrebna pomoć još nekog specijaliste. Tako je Helen upisana u školu za gluve „Horas men’’ u Bostonu. Posle prvog časa Helen je rekla: „Sada više nisam nema.’’ To su bile njene prve izgovorene reèi.
Prolazile su nedelje, meseci i godine, a Helen se trudila da svojim osetljivim prstima uhvati titranje grla, jezika i usana svoje nastavnice. Stavljajući srednji prst na Enin nos, kažiprst na usne, a palac na grkljan, mogla je da „čuje’’ šta joj nastavnica govori. Ali, to je bio spor i težak posao i Helen bi èesto plačući zaspala. Umela je da pada u očajanje, ali je ipak bila uporna.

Do preokreta je došlo potpuno neočekivano. En je pričala Helen o vodi, a da bi joj je i pokazala odvela ju je do pumpe i izlila joj bokal vode u ruku, sričući joj reč v-o-d-a. Helen je kasnije opisala taj događaj: „Na neki mi je način otkrivena tajna jezika. Saznala sam da voda znači ono nešto divno sveže što mi teče po ruci. Tako oživotvorena reč mi je probudila dušu, pružila joj svetlo, nadu i radost. Oslobodila je!

Misliti rečima a ne osećajima

Sada je En mogla „govoriti’’ svojoj učenici u ruku. Iako je Helen do tada već znala neke reči nije ih mogla sklapati u rečenicama. Morala je pre toga da nauči da misli rečima, a ne osećajima koje je primala čulom dodira.
Kada je Helen odrasla, mogla je razgovarati s drugim ljudima. Govor joj je bio spor, a glas grlen, tako da je ipak više volela da svoje misli iznosi brzim pokretima prstiju.
Kao odrasla, Helen je sa En putovala po celoj Americi, držala je predavanja o svom životu i pomagala svakom ko je bio u sličnoj nevolji. Bila je i podstaknuta da se obrati još širem krugu ljudi putem pisane reèi. Brajevom azbukom je napisala knjigu „Priča o mom životu’’, koja je ubrzo postala bestseler.

Zvuči neverovatno, ali Helen je postala vrsna jahačica, plivačica, jedriličarka i biciklistkinja. Uživala je u šalama i duhovitostima Marka Tvena čitajući ga vršcima prstiju. I Enriko Karuzo je „izlio svoj zlatni glas’’ na njen dlan. Jaša Hajvec, virtuoz na violini, svirao je specijalno za nju, dok je ona prstima lagano dodirivala njegov instrument.
Helen je umrla 1968. godine u 87. godini. Ceo život je posvetila pomaganju gluvonemih slepaca za koje je rekla da su to najusamljeniji ljudi među svima na svetu, da su oni ti koji bulje u mrak u kojem jedino mrak bulji u njih!

KRALJ MRAZ

napisala Helen A. Keler

Kralj Mraz živi u prelepoj palati daleko na severu, u zemlji večitog snega. Palata, toliko divotna da se rečima ne da opisati, izgraðena je pre mnogo vekova, na posedima Gleèer-kralja. Čak i na maloj razdaljini, može nam se lako pričiniti kao planina, sa vrhovima ustemljenim ka nebesima, ne bi li dosegli poslednji poljubac odlazećeg dana. Kada pridemo bliže, trebalo bi da uvidimo da smo u zabludi. Ono, što nam je izgledalo kao planinski vrhovi, u stvarnosti su hiljade blistavih spirala. Nema nićeg lepšeg od graðe te led-palate. Zidovi su majstorski napravljeni od masivnih komada leda, završavajući u kulama, nalik liticama. Ulaz u palatu nalazi se na kraju lučnog hodnika i budno ga čuva dvanaest belih medveda-vojnika.
Ipak, deco, morate posetiti kralja Mraza čim vam se ukaže prilika i videti svojim očima tu predivnu palatu. Stari kralj će vas ljubazno dočekati, jer on voli decu, i njegovo najveće zadovoljstvo je da ih čini srećnim.
Treba da znate da kralj Mraz, kao i svi drugi kraljevi, ima veliko blago, puno zlata i dragog kamenja; ali on je darežljivi stari monarh, i teži da na pravi naèin upotrebi svoje bogatstvo. Gde god da ide, on učini puno divnih dela; gradi mostove nad potocima i rekama, providne kao staklo, ali èesto snažnije od èelika; trese šumsko drveæe dok zreli lešnici padaju u krila nasmejane dece; onda, da bismo manje tugovali za svetlim licima cveća, on boji lišće u zlatno, purpurno i smaragdno, i kada završi svoj posao drveće je dovoljno lepo da nas teši do ponovnog dolaska leta. Ispričaću vam kako se kralj Mraz dosetio da farba lišće, a to je jedna veoma, veoma čudna prica...

Jednog dana, dok je kralj Mraz nadgledao svoje ogromno bogatstvo i razmišljao šta da sa njim učini, pao mu je iznenada na pamet njegov stari sused, veseljak Deda Mraz. ''Poslaću njemu blaga svoja'' reče kralj sebi u bradu. ''On je onaj pravi, kome ću sa zadovoljstvom da ih razdam, jer zna gde siromasi i unesrećeni žive, a njegovo staro, dobro srce uvek se brižno o njima stara.'' Zato je sazvao slatke male vile, što pomažu u njegovom domaćinstvu, pokazao im vrčeve i vaze sa blagom, i naredio da ih odnesu u palatu Deda Mraza najbrže što mogu. Vile su obećale da će tako i učiniti, te nestadoše dok trepneš, vukući za sobom vaze i vrčeve najbolje što su mogle, gunðajući ponekad zbog preteškog zadatka, jer one su bile zaludne i više su volele da se igraju nego da rade. Nakon nekog vremena, došle su do velike šume, ali gladne i umorne, namerile su da se malo odmore i potraže lešnike, pre nego nastave put. Pomislivši da bi neko mogao da ih pokrade, sakrile su vrčeve sa blagom meðu debelo, zeleno lišće raznolikog drveća, sve dok nisu bile sigurne da niko ne može da ih pronaðe. Onda su se bacile u potragu za lešnicima, pele se na drveće, zavirujući radoznalo u prazna gnezda, igrajući se žmurke, skrivajući se iza stabala. Ove nevaljale vile toliko su se zanele svojom igrarijom da su potpuno zaboravile na svoj posao i gospodarevu zapovest da budu brze, ali nije dugo prošlo kad su otkrile, na svoje veliko razočarenje, zašto im je nareðeno da požure. Iako su mislile da su brižljivo sakrile blago, oèi kralja Sunca spazile su vrèeve skrivene meðu lišæem, a kako on i kralj Mraz nikada nisu mogli da se usaglase oko toga kako èiniti dobro ovom svetu, bio je zahvalan na prilici da se našali na raèun svog prilično oštrog rivala. Kralj Sunce podrugljivo se smejao kada su krhki vrčevi i vaze počeli da se tope. Na kraju, svaki vrč i svaka vaza je popucala ili se u potpunosti slomila, a dragoceno kamenje u njima počelo je da se topi i curi u sitnim mlazevima po šumskom drveću i žbunju.

I dalje zaludne vile nisu primetile šta se dešava, jer su ležale dole, na travi, i divni pljusak od rastopljenog blaga bio je daleko od njih; ipak, na kraju, zaèule su jasno zvonjavu mnogih kapi koje su kao kiša padale kroz celu šumu, premeštajući se sa lista na list, dok nisu dopuzale do sitnog žbunja pored njih, gde su, na sopstveno zaprepašćenje, otkrile da su kišne kapi u stvari rastopljeni rubini, koji optočeno lišće pretvaraju u grimiz i zlato dok trepneš okom. Kada su bolje pogledale, videle su da se većina blaga već istopila, a hrastovi i javori bili su presvučeni u zanosne haljine od zlata, grimiza i smaragda. Bio je to divan prizor, ali neposlušne vile bile su previše zastrašene da bi primetile lepotu drveća. Plašile su se da će kralj Mraz doći da ih kazni. Zato su se sakrile meðu žbunje i čekale, u tišini, da se nešto dogodi. Strahovanja su im bila opravdana, jer je njihovo dugo odsustvo uznemirilo kralja, te je on osedlao Severac i krenuo u potragu za svojim okasnelim izaslanicama. Nije odmakao predaleko pre nego što je primetio svetlucanje lišća, a odmah je i pogodio uzrok, videvši polomljene vrćeve iz kojih je još uvek kapalo otopljeno blago. Isprva, kralj Mraz se ražesti, a vile su se tresle i skupljale još dublje u svojim skrovištima, i ni sama ne znam šta bi im se dogodilo da, upravo tada, u šumu nije kročila družina dečaka i devojčica. Kada su deca ugledala drveće koje se prelivalo u sjajnim bojama počela su da pljeskaju ruèicama i cièe od radosti, odmah nabravši velike bukete da ih ponesu kuæi. ''Lišæe je lepo baš koliko i cveæe!'', uzvikivala su u svom ushićenju. Njihova radost izagnala je srdžbu iz srca kralja Mraza i nanela osmeh na izbrazdano lice, i on je takoðe počeo da se divi obojenom drveću. Rekao je sebi: ''Moja blaga straćena nisu ako usrećuju malu decu. Moje vile zaludne i moj neprijatelj vatreni naučili su me novome dobru.''
Kada su to vile začule, pao im je kamen sa srca, te su napustile svoja skrovišta, priznale grešku i zatražile gospodarev oprost.
Od tada, velika je radost za kralja Mraza da oboji lišće bleštavim bojama koje viðamo na jesen, a ako ono nije prekriveno zlatom i dragim kamenjem, ja ne mogu da zamislim od čega tako sija. A vi?


Izvor:vojvodinacafe

 

[nency2]

Benazir Bhutto (urdski: بینظیر بھٹو) je pakistanska političarka, prva žena na čelu postkolonijalne muslimanske države.

​

Rođena je u Karačiju kao najstarije dijete Zulfikara Alija Bhutta, Pakistanca sindskog porijekla, i Begum Nusrat Bhutto, Pakistanke kurdskog porijekla.

Benazir je studirala filozodiju, politiku i ekonomiju na Sveučilištu Oxford gdje je diplomirala 1977, i posjeduje diplomu Sveučilišta Harvard.

Njezin otac Zulfikar Ali Bhutto osnivač je Pakistanske narodne stranke, a 1973. postao je premijer Pakistana. S tog položaja zbacio ga je 1977. general Zia-ul-Hak čija je vlada njezinog oca smaknula 1979. Benazir je prije tog smaknuća provela u zatvoru pet godina, uglavnom u samici. Njezin je djed po ocu bio Sir Shah Nawaz Bhutto. Od 1984. vođa je Pakistanske narodne stranke u egzilu, a u zemlju se vraća 1986.

Benazir je dvaput izabrana za premijerku Pakistana. Prvi put je preuzela tu dužnost 1988, prva žena na čelu neke muslimanske zemlje, ali je 20 mjeseci poslije svrgnuta odredbom tadašnjeg predsjednika Pakistana Gulam Išak Kana, zbog optužbi o korupciji. Benazir je nanovo izabrana 1993, ali ju je predsjednik opet otjerao 1996. pod sličnim optužbama usmjerenima protiv njezina muža koji završava u zatvoru. Godine 1999. vlast preuzima general Pervaz Mušaraf, a od 1999. Bhutto s obitelju živi u Dubaiju, sve do povratka u Pakistan 18. listopada 2007. Vratila se tek pošto je Mušaraf povukao optužbe koje su je teretile za korupciju.

Bhutto je pohađala školu Lady Jennings te samostan Isusa i Marije u Karačiju. Nakon osnovnog školovanja u Pakistanu, prešla je u Sjedinjene Američke Države. Od 1969. do 1973. pohađa Radcliffe College u Massachusettsu, Sveučilište Harvard gdje je diplomirala politologiju. U Britaniji nadalje studira filozofiju, politiku i ekonomiju u Oxfordu. Dana 18. prosinca 1987. udala se za Asifa Alija Zardarija u Karačiju. Imaju troje djece: Bilaval, Bahtvar i Asifa.

Nakon osam godina egzila u Dubaiju i Londonu, Benazir Bhutto vratila se u Karači 19. listopada 2007., nepuna tri mjeseca prije najavljenih općih izbora. Godinu ranije počela je pripremati povratak u domovinu - pristupila je Savezu za obnovu demokracije i udružila se s nekadašnjim političkim protivnikom Nawazom Sharifom. Sa Sharifom se nije slagala u vezi sudjelovanja generala Perveza Mušarafa u vlasti nakon izbora. Za razliku od Sharifa, bila je sklona podijeliti vlast s Mušarafom s kojim se dogovorila da će je osloboditi optužbi za korupciju i da će se zemlja vratiti demokraciji.

Protivnici su je optuživali da vodi dvostruku igru, s jedne strane pregovara s Mušarafom, a s druge s oporbom. U domovinu se odlučila vratiti u velikom stilu. Međutim, konvoj u kojem se kretala nakon što je sletjela u zračnu luku u Karačiju, napadnut je. U samoubilačkom napadu ubijeno je gotovo 140 ljudi. Bhutto je ostala neozlijeđena. Javno je optužila pristaše Mohameda Zije ul-Haka da stoje iza napada. Mušarafu je to krvoproliće bilo izlika da proglasi izvanredno stanje u državi. Pravi povod je bio taj što je Vrhovni sud odbijao potvrditi njegov reizbor sve dok nosi generalsku uniformu. Nakon što je uveo izvanredno stanje, Bhutto ga je optužila da vodi policijsku državu, a njegov režim usporedila s bivšim Sovjetskim Savezom. Mušaraf je Bhutto stavio u kućni pritvor, kao i druge oporbene čelnike. Iako su obavještajni podaci govorili da joj smrću prijeti teroristička mreža al Qaeda, afganistanski talibani i pakistanske skupine džihada, Bhutto se nije željela odreći javnih nastupa.

Nakon predizbornog skupa u Rawalpindiju, 27. prosinca 2007., Benazir Bhutto vjerojatno je pogođena hicima u vrat i prsa, nakon čega se napadač raznio bombom i u smrt odveo još oko 20 ljudi. Bhutto je istoga dana preminula u bolnici od posljedica atentata.

madeinmontenegro.com

 

[donce13]

Moja zena

Promenila je mene i time citav moj svet

 

[Byk]

Moja zena

Promenila je mene i time citav moj svet

Blago tebi... Moj svet je promenila Jenna Jameson...a, kasnije još par njenih koleginica!