Ispovest slavnog košarkaša
Izvor: Blic Aleksandar Nikolić | 10. 07. 2011. - 13:00h | Foto: M. Metlaš/A. Stanković/Reuters/AFP
Tačno je da mi je Dunav lepši od Havaja, ali su tu priču mnogi nespretno prepričali, kaže košarkaš Željko Rebrača u ispovesti za "Blic nedelje". Bio je već kraj sezone u NBA ligi i išlo mi se kući, ali sam sa kumom i njegovom porodicom iz Los Anđelesa otišao na Havaje na odmor. Lepo je sve to, i plaže i okean, ali meni je nedostajalo moje društvo i uživanje u sitnicama koje imam pored Dunava.
Rebrača je u Los Anđelesu bio centar Klipersa
- Pet dana smo ostali na Havajima i više nije išlo. Natrag na Dunav. Ujutru sa drugarima na čamac, pa Dunavom od Apatina do Novog Sada. Obilazimo čarde gde se nalaze velemajstori koji spremaju hranu po tradicionalnim recepturama. Uživamo u vinu i tamburašima, ali samo kada se namesti štimung.
Ne subotom uveče u rezervisanom separeu sa flašom viskija, već u utorak po podne na blagom suncu, pod tremom neke kafanice na severu Vojvodine, uz domaću rakiju sa isflekanim kariranim stolnjacima i dragim ljudima za stolom. Osećam život i ne družim se sa ljudima koji ne umeju da uživaju u gastronomiji i trenutku - nastavlja Rebrača ispovest za “Blic nedelje”.
Nagovorio sam svojevremeno mog prijatelja Džoa Dumarsa, legendarnog košarkaša i predsednika Detroit Pistonsa, da mi bude gost u Srbiji. Kad je na jednom vojvođanskom splavu uz ribu, vino i tamburaše dočekao svitanje pored Dunava, zagrlio me je i rekao da se u Srbiji živi najlepše na svetu.
“Mislio sam da ovde partoliraju vojska i policija, a vi umete da uživate u sitnicama bez stresa”, kazao mi je tada Džo.
Govorio sam mu u Americi da nije sve istina što se u medijima govori i piše o Srbiji, ali mi nije verovao dok nije udahnuo jutarnju svežinu pored reke u vojvođanskom podunavlju.
Željko Rebrača
Moj otac Milan je rođen na Baniji, ali je u nekom od “vozova bez voznog reda”, u vreme kolonizacije Vojvodine, stigao u selo Prigrevica u blizini Apatina. U Prigrevici se znalo - ili si planinac ili Ličanin. Kordunaša je bilo premalo da bi se uopšte računali. Milan se u svom novom životu teško navikavao na beskrajnu vojvođansku ravnicu, ali se lako privikao na pažnju lepe Nade, poreklom Ličanke, a rođene u Prigrevici.
Milan se oženio s Nadom i niko od njih nije bio srećniji kada im se rodio sin Željko. Nije bilo bolnice u Prigrevici, pa me je mama Nada rodila u Apatinu. Moj otac je voleo trofejno oružje, ali su različiti komadi u kući bili raspoređeni van domašaja moje znatiželje. Municija nije. Još uvek sam bio švrća
- Kup šampiona (‘92. sa Partizanom), Evroligu (2000. sa Panatinaikosom, proglašen za MVP završnog turnira)
- Kup Saporte (‘99. sa Benetonom)
- Prvenstvo Jugoslavije (‘92. i ‘94. sa Partizanom), Kup Jugoslavije (‘92. ‘94. ‘95. sa Partizanom)
- Prvenstvo Italije (‘97. sa Benetonom)
S a r e p r e z e n t a c i j o m:
- Zlato na Evropskom prvenstvu u Atini ‘95. i u Barseloni ‘97.
- Zlato na SP u Atini ‘98. i srebro na OI u Atlanti ‘96.
kada sam našao patrone za kuburu koje su bile punjene papirom i barutom. Momentalno sam zabio čekićem ekser usred kapisle tog patrona. Sledeće sekunde su mi ruke bile krvave, a lice čađavo.
Otac nije smeo da sazna za moje “eksperimente”, pa sam zajedno sa majkom vadio parčiće baruta iz dlanova.
Toliko sam bio nemiran i neukalupljen da me je Milan ponekada tri puta dnevno tukao, ali nije pomagalo. Tek što sam pošao u školu, imao sam običaj da idem po komšiluku i ispitujem domaćice šta kuvaju za ručak.
Nada je crvenela pred komšinicama i objašnjavala da i ona kuva, ali da je njen sin znatiželjan i slobodan.
Pretila mi je i molila me, ali meni je hrana od detinjstva bila mnogo više od egzistencijalne potrebe. Vojvođanska tradicionalna kuhinja bila je za mene čulni izazov i sve do danas nisam prestao da je istražujem. Nije mi bilo teško da ustajem u tri ujutro da založim vatru pod kazan da bi se zagrejala voda za svinjokolj. Kasnije su se komšinice navikle na moje gurmanske norme, pa su me zvale u goste kad god bi nešto novo kuvale.
Nije mi padalo na pamet da ću se ikada profesionalno baviti košarkom, sve dok 1988. nisam počeo da igram za novosadski NAP. Tamo sam ostao tri godine sve dok Sale Đorđević nije došao na odsluženje vojnog roka u Novi Sad.
Trenirao je nekoliko puta sa nama i odveo me u Beograd da vide šta umem u Partizanu. Jugoslavijom se pronela vest da je neki talentovani centar sa ozbiljnim odrazom na probi u Partizanu, pa sam posle tri dana dobio ozbiljne ponude od Jugoplastike i Olimpije da igram u Splitu ili Ljubljani.
U Detroitu igrao za Pistons
Dule Vujošević, tadašnji trener Partizana, mi je dao torbu punu opreme i nešto para i rekao mi: “U Partizanu ćeš raditi puno, ali napredovati najbrže.” Novac sam dao ocu, a torbu zadržao za sebe. Prelazak u Partizan bila je moja najbolja sportska odluka u karijeri.
Kada smo bili primorani da putujemo bukvalno svakog vikenda 1992, niko od nas nije zažalio što je tada igrao u Partizanu. Zbog sankcija smo bili domaćini u predgrađu Madrida i hrabro smo igrali Kup šampiona protiv neuporedivo skupljih i na papiru boljih ekipa od nas.
Ali na terenu mi smo bili ekipa bez straha. Pred finale protiv Huventuda u Istanbulu nismo mnogo razmišljali o trofeju, već samo o igri na trenu.
Koncentrisali smo se. Samopouzdanje je izbijalo iz nas jer smo se i privatno mnogo družili. Bili smo mladi i umeli smo da zaglavimo u noćnom provodu do pet-šest sati ujutro, ali smo već smo u deset na treningu davali sve od sebe. Na parketu nije bilo zafrkancije. Umarali smo se do povraćanja. Zato smo svi bili sigurni da će Sale protiv Huventuda pogoditi šut za pobedu jer smo je te sezone mnogo puta zaslužili.
U reprezentaciji sam igrao najbolje u životu
U Atini 1995. igrali smo srcem za reprezentaciju i bili smo spremni da poginemo za medalju. Niko nije mislio na ugovore sa klubovima, na rizik od povrede, na slavu u otadžbini... Samo na pobedu.
Posle trijumfa morao sam odmah u Trevizo zbog ugovora s Benetonom i propustio sam pola miliona ljudi koji su u Beogradu dočekali moje saigrače iz reprezentacije. Zato su me kao evropskog prvaka te godine dočekali u Somboru, Apatinu i Prigrevici. Srce je htelo da mi iskoči iz grudi sva tri puta. Kasnije sam odlučio finale Svetskog prvenstava u Atini 1998. godine i postao najbolji košarkaš Evrope.
Igrajući u NBA ligi 2003. godine osetio sam da mi srce brže udara nego što bi trebalo. Posle pregleda lekari su utvrdili da imam atrijalnu fibrelaciju, odnosno poremećaj srčanog ritma koji nastaje u pretkomorama.
Pretkomora radi brže u određenom momentu i zbog toga sam imao blagu nesvesticu na parketu. Taj poremećaj u radu srca javlja se iznenada i može da traje deset sekundi, deset minuta, tri dana i da jednostavno prestane. I što je najvažnije, ne ugrožava životno čoveka u čijem se srcu pojavi.
Mediji su moju majku doveli u predinfarktno stanje raznim lupetanjima da sam preživeo srčani napad na nogama i da su mi ugradili nekoliko stentova u krvne sudove. Sve neke gluposti. Jedva sam majku smirio. Odigrao sam sezonu do kraja, uključujući i plej-of i preko leta otišao na ablaciju, što zapravo predstavlja iritaciju srca elektrotalasima radi otklanjanja ubrzanog rada pretkomore. Rutinska intervencija, posle koje su mi lekari preporučili tri dana mirovanja pre odlaska na trening.
Posle dve godine još jednom sam otišao na tu intervenciju i kada mi se treći put ubrzalo srce na meču španske lige, odlučio sam da prekinem karijeru, ali ne zbog bolesti jer mi nijedan lekar nije rekao da treba da prekinem da se bavim sportom, već mi je dosadio pritisak javnosti i nagađanja o mom bolesnom srcu. Rešio sam
Saigrači u reprezentaciji i dobri prijatelji: legende Željko Rebrača i Vlade Divac
da prekinem sve to i prestanem da se pravdam zašto nemam ožiljak na grudima od operacije srca.
Emotivno sam bio razoren jer je ljudima postala mnogo interesantnija moja izmišljena teška bolest od svih trofeja koje sam u košarci osvojio.
Moju suprugu Danijelu sam upoznao u Somboru i imamo četvoro predivne dece. Filip, najstariji, završava osmi razred i motivisano uči nemački jezik jer je to industrijski kod komunikacije, kako sam kaže. Više ga voli od francuskog. Katja je godinu dana mlađa i radi sve koliko joj treba za školu, ali se, poput mene, samo muva oko hrane i gleda kako se nešto sprema.
Alisa je kao Alisa u Zemlji čuda. Ima svoj svet u kojem dominiraju šarena garderoba, pevanje i gimnastika. Ide u školu pevanja Aleksandre Kovač. Vojin je najmlađi i ima čvrst karakter. Nema šanse da ga ubediš u nešto što neće.
- Željko Rebrača rođen je 9. aprila 1972. godine u Apatinu
- Visok je 211 cm i igrao je na poziciji centra
- Nastupao je za: NAP, Partizan, Beneton (Italija), Panatinaikos (Grčka), Detroit Pistonse, Atlanta Houkse, LA Kliperse (NBA) i Pamesu (Španija)
- Oženjen je Danijelom i ima dva sina i dve ćerke
Željko Rebrača: "Dumars kaže da Srbi žive najlepše na svetu"
Izvor: Blic Aleksandar Nikolić | 10. 07. 2011. - 13:00h | Foto: M. Metlaš/A. Stanković/Reuters/AFP
Tačno je da mi je Dunav lepši od Havaja, ali su tu priču mnogi nespretno prepričali, kaže košarkaš Željko Rebrača u ispovesti za "Blic nedelje". Bio je već kraj sezone u NBA ligi i išlo mi se kući, ali sam sa kumom i njegovom porodicom iz Los Anđelesa otišao na Havaje na odmor. Lepo je sve to, i plaže i okean, ali meni je nedostajalo moje društvo i uživanje u sitnicama koje imam pored Dunava.
Rebrača je u Los Anđelesu bio centar Klipersa
- Pet dana smo ostali na Havajima i više nije išlo. Natrag na Dunav. Ujutru sa drugarima na čamac, pa Dunavom od Apatina do Novog Sada. Obilazimo čarde gde se nalaze velemajstori koji spremaju hranu po tradicionalnim recepturama. Uživamo u vinu i tamburašima, ali samo kada se namesti štimung.
Ne subotom uveče u rezervisanom separeu sa flašom viskija, već u utorak po podne na blagom suncu, pod tremom neke kafanice na severu Vojvodine, uz domaću rakiju sa isflekanim kariranim stolnjacima i dragim ljudima za stolom. Osećam život i ne družim se sa ljudima koji ne umeju da uživaju u gastronomiji i trenutku - nastavlja Rebrača ispovest za “Blic nedelje”.
Nagovorio sam svojevremeno mog prijatelja Džoa Dumarsa, legendarnog košarkaša i predsednika Detroit Pistonsa, da mi bude gost u Srbiji. Kad je na jednom vojvođanskom splavu uz ribu, vino i tamburaše dočekao svitanje pored Dunava, zagrlio me je i rekao da se u Srbiji živi najlepše na svetu.
“Mislio sam da ovde partoliraju vojska i policija, a vi umete da uživate u sitnicama bez stresa”, kazao mi je tada Džo.
Govorio sam mu u Americi da nije sve istina što se u medijima govori i piše o Srbiji, ali mi nije verovao dok nije udahnuo jutarnju svežinu pored reke u vojvođanskom podunavlju.
Željko Rebrača
Moj otac Milan je rođen na Baniji, ali je u nekom od “vozova bez voznog reda”, u vreme kolonizacije Vojvodine, stigao u selo Prigrevica u blizini Apatina. U Prigrevici se znalo - ili si planinac ili Ličanin. Kordunaša je bilo premalo da bi se uopšte računali. Milan se u svom novom životu teško navikavao na beskrajnu vojvođansku ravnicu, ali se lako privikao na pažnju lepe Nade, poreklom Ličanke, a rođene u Prigrevici.
Milan se oženio s Nadom i niko od njih nije bio srećniji kada im se rodio sin Željko. Nije bilo bolnice u Prigrevici, pa me je mama Nada rodila u Apatinu. Moj otac je voleo trofejno oružje, ali su različiti komadi u kući bili raspoređeni van domašaja moje znatiželje. Municija nije. Još uvek sam bio švrća
Osvojio je
S a k l u b o v i m a:
- Kup šampiona (‘92. sa Partizanom), Evroligu (2000. sa Panatinaikosom, proglašen za MVP završnog turnira)
- Kup Saporte (‘99. sa Benetonom)
- Prvenstvo Jugoslavije (‘92. i ‘94. sa Partizanom), Kup Jugoslavije (‘92. ‘94. ‘95. sa Partizanom)
- Prvenstvo Italije (‘97. sa Benetonom)
S a r e p r e z e n t a c i j o m:
- Zlato na Evropskom prvenstvu u Atini ‘95. i u Barseloni ‘97.
- Zlato na SP u Atini ‘98. i srebro na OI u Atlanti ‘96.
kada sam našao patrone za kuburu koje su bile punjene papirom i barutom. Momentalno sam zabio čekićem ekser usred kapisle tog patrona. Sledeće sekunde su mi ruke bile krvave, a lice čađavo.
Otac nije smeo da sazna za moje “eksperimente”, pa sam zajedno sa majkom vadio parčiće baruta iz dlanova.
Toliko sam bio nemiran i neukalupljen da me je Milan ponekada tri puta dnevno tukao, ali nije pomagalo. Tek što sam pošao u školu, imao sam običaj da idem po komšiluku i ispitujem domaćice šta kuvaju za ručak.
Nada je crvenela pred komšinicama i objašnjavala da i ona kuva, ali da je njen sin znatiželjan i slobodan.
Pretila mi je i molila me, ali meni je hrana od detinjstva bila mnogo više od egzistencijalne potrebe. Vojvođanska tradicionalna kuhinja bila je za mene čulni izazov i sve do danas nisam prestao da je istražujem. Nije mi bilo teško da ustajem u tri ujutro da založim vatru pod kazan da bi se zagrejala voda za svinjokolj. Kasnije su se komšinice navikle na moje gurmanske norme, pa su me zvale u goste kad god bi nešto novo kuvale.
U najdražem dresu Partizana postao prvak Evrope
Nije mi padalo na pamet da ću se ikada profesionalno baviti košarkom, sve dok 1988. nisam počeo da igram za novosadski NAP. Tamo sam ostao tri godine sve dok Sale Đorđević nije došao na odsluženje vojnog roka u Novi Sad.
Trenirao je nekoliko puta sa nama i odveo me u Beograd da vide šta umem u Partizanu. Jugoslavijom se pronela vest da je neki talentovani centar sa ozbiljnim odrazom na probi u Partizanu, pa sam posle tri dana dobio ozbiljne ponude od Jugoplastike i Olimpije da igram u Splitu ili Ljubljani.
U Detroitu igrao za Pistons
Dule Vujošević, tadašnji trener Partizana, mi je dao torbu punu opreme i nešto para i rekao mi: “U Partizanu ćeš raditi puno, ali napredovati najbrže.” Novac sam dao ocu, a torbu zadržao za sebe. Prelazak u Partizan bila je moja najbolja sportska odluka u karijeri.
Kada smo bili primorani da putujemo bukvalno svakog vikenda 1992, niko od nas nije zažalio što je tada igrao u Partizanu. Zbog sankcija smo bili domaćini u predgrađu Madrida i hrabro smo igrali Kup šampiona protiv neuporedivo skupljih i na papiru boljih ekipa od nas.
Ali na terenu mi smo bili ekipa bez straha. Pred finale protiv Huventuda u Istanbulu nismo mnogo razmišljali o trofeju, već samo o igri na trenu.
Koncentrisali smo se. Samopouzdanje je izbijalo iz nas jer smo se i privatno mnogo družili. Bili smo mladi i umeli smo da zaglavimo u noćnom provodu do pet-šest sati ujutro, ali smo već smo u deset na treningu davali sve od sebe. Na parketu nije bilo zafrkancije. Umarali smo se do povraćanja. Zato smo svi bili sigurni da će Sale protiv Huventuda pogoditi šut za pobedu jer smo je te sezone mnogo puta zaslužili.
U reprezentaciji sam igrao najbolje u životu
U Atini 1995. igrali smo srcem za reprezentaciju i bili smo spremni da poginemo za medalju. Niko nije mislio na ugovore sa klubovima, na rizik od povrede, na slavu u otadžbini... Samo na pobedu.
Posle trijumfa morao sam odmah u Trevizo zbog ugovora s Benetonom i propustio sam pola miliona ljudi koji su u Beogradu dočekali moje saigrače iz reprezentacije. Zato su me kao evropskog prvaka te godine dočekali u Somboru, Apatinu i Prigrevici. Srce je htelo da mi iskoči iz grudi sva tri puta. Kasnije sam odlučio finale Svetskog prvenstava u Atini 1998. godine i postao najbolji košarkaš Evrope.
Igrajući u NBA ligi 2003. godine osetio sam da mi srce brže udara nego što bi trebalo. Posle pregleda lekari su utvrdili da imam atrijalnu fibrelaciju, odnosno poremećaj srčanog ritma koji nastaje u pretkomorama.
Pretkomora radi brže u određenom momentu i zbog toga sam imao blagu nesvesticu na parketu. Taj poremećaj u radu srca javlja se iznenada i može da traje deset sekundi, deset minuta, tri dana i da jednostavno prestane. I što je najvažnije, ne ugrožava životno čoveka u čijem se srcu pojavi.
Mediji su moju majku doveli u predinfarktno stanje raznim lupetanjima da sam preživeo srčani napad na nogama i da su mi ugradili nekoliko stentova u krvne sudove. Sve neke gluposti. Jedva sam majku smirio. Odigrao sam sezonu do kraja, uključujući i plej-of i preko leta otišao na ablaciju, što zapravo predstavlja iritaciju srca elektrotalasima radi otklanjanja ubrzanog rada pretkomore. Rutinska intervencija, posle koje su mi lekari preporučili tri dana mirovanja pre odlaska na trening.
Posle dve godine još jednom sam otišao na tu intervenciju i kada mi se treći put ubrzalo srce na meču španske lige, odlučio sam da prekinem karijeru, ali ne zbog bolesti jer mi nijedan lekar nije rekao da treba da prekinem da se bavim sportom, već mi je dosadio pritisak javnosti i nagađanja o mom bolesnom srcu. Rešio sam
Saigrači u reprezentaciji i dobri prijatelji: legende Željko Rebrača i Vlade Divac
da prekinem sve to i prestanem da se pravdam zašto nemam ožiljak na grudima od operacije srca.
Emotivno sam bio razoren jer je ljudima postala mnogo interesantnija moja izmišljena teška bolest od svih trofeja koje sam u košarci osvojio.
Moju suprugu Danijelu sam upoznao u Somboru i imamo četvoro predivne dece. Filip, najstariji, završava osmi razred i motivisano uči nemački jezik jer je to industrijski kod komunikacije, kako sam kaže. Više ga voli od francuskog. Katja je godinu dana mlađa i radi sve koliko joj treba za školu, ali se, poput mene, samo muva oko hrane i gleda kako se nešto sprema.
Alisa je kao Alisa u Zemlji čuda. Ima svoj svet u kojem dominiraju šarena garderoba, pevanje i gimnastika. Ide u školu pevanja Aleksandre Kovač. Vojin je najmlađi i ima čvrst karakter. Nema šanse da ga ubediš u nešto što neće.
Lična karta
- Željko Rebrača rođen je 9. aprila 1972. godine u Apatinu
- Visok je 211 cm i igrao je na poziciji centra
- Nastupao je za: NAP, Partizan, Beneton (Italija), Panatinaikos (Grčka), Detroit Pistonse, Atlanta Houkse, LA Kliperse (NBA) i Pamesu (Španija)
- Oženjen je Danijelom i ima dva sina i dve ćerke