Zašto ne navijam za Zvezdu ili Partizan,ili 150 derbi

[maja_jevtic]

Zašto ne navijam za Zvezdu ili Partizan
"Ne navijam ni za koga".



Starsportphoto
Kako objasniti navedenu rečenicu, a da vam ljudi u ovom navijačkom duopolu Srbije poveruju?

Teško to činim i mnogima sa kojima sam blizak jer se svaka rasprava završi nečim što liči na "Ma, lažeš nas, sigurno više voliš Zvezdu/Partizan".

Vremenom sam prestao da se obazirem i žalim na umor od ponavljanja iste priče, shvativši da će ona biti prisutna želeo ja to ili ne. I, evo je…

Uvek sam bio neko čije je afinitete određivao kvalitet sadržaja, a saglasićete se da ga u domaćem fudbalu odavno nema. Već godinama se istinski ložim na Arsenal i Barselonu zbog jednostavnog obrasca – napadački fudbal, igra kratkih pasova, izgrađene akcije i postojanje kreativnosti koja fudbal čini atraktivnim sportom.

"Dobro, onda si sigurno nekoga više simpatisao kada si bio mali", pokušavali su često da izvuku nešto više.

Kao i svako dete, i ja sam želeo da budem kao svoji roditelji. Bilo je teško da ih oboje oponašam jer je otac navijač Partizana, a majka voli Zvezdu. Nije baš da mnogo prati voljeni klub, ali i danas ume da se cinično nasmeje kada 'crno-beli' naprave uspeh ili kaže da joj je "žao" što su izgubili.


Starsportphoto
Vrlo rano sam počeo da se bavim sportom u jednom beogradskom klubu i, iz one klinačke želje da budem drugačiji, pokušao da navijam za isti. Nije išlo. U to vreme generalni direktor, potom i predsednik i sada je, nažalost, možda i prva figura klupskog fudbala u zemlji. Ono što jeste išlo je raskršćavanje sa bilo kakvim emotivnim vezama sa Zvezdom i Partizanom, delom i zbog toga što sam redovno igrao protiv njih.

Međutim, nije samo to razlog zbog kojeg ne navijam za "večite". Često sam se u prošlosti pitao da li je normalno što me ne privlači 'Marakana' ili 'JNA', što mi je svaki uspeh ovih klubova u najboljem slučaju simpatičan i što me izuzetno nervira količina pažnje koja im se poklanja, bez obzira na posao kojim se bavim. Odgovor nemam, verovatno ga nikada neću naći.

Pristalice jednih i drugih spremni su da neumorno ponavljaju kako je baš njihov klub najveći u Srbiji, kako je istorija satkana trofejima i uspesima, kako na svetu nema boljih navijača. Činjenica su neosporne, za to imaju veliko poštovanje i od mene, ali nekako je stvoren trend da se loše strane brzo zaboravljaju ili uopšte ne spominju. Vođeni ljubavlju i subjektivnim osećajem malo je onih koji mogu trezveno da razmišljaju u trenucima velikih uspeha, ali i razočaranja.

Sportsko društvo Crvena zvezda osnovano je 4. marta 1945. godine, sedam meseci pre Partizana i od najranijih početaka fudbal i košarka dobili su povlašćeni status. Više stotina trofeja stoji u vitrinama oba kluba, mnogi od njih su među najznačajnijima u sportu, poput Kupa šampiona 1991. ili Evrolige godinu dana kasnije.


Starsportphoto
Osim toga, dve strane istog 'brda' iznedrile su mnogo vrhunskih sportista i legendi, ali i priredile mnoštvo neprijatnih iznenađenja. Nisu istorija samo titule, već i teški porazi od, uz dužno poštovanje, nekih Slovana, Tuna, anonimusa iz Kajrata, amatera i ribara iz Šamroka, 'petarde' protiv Petah Tikve i Borca… Poprilično sramotno za dve ozbiljne organizacije koje, da li zbog naklonosti svih mogućih vlasti ili ne, već 17 uzastopnih sezona dele naslov šampiona Srbije.

To su Crvena zvezda i Partizan.

Klubove čine i zaposleni – oni koji su imali običaj da napadaju i štipaju sudije, nasrću i dave sopstvene igrače. Takođe, oni koji su u velikom broju slučajeva na sudu potraživali neisplaćene zarade, koji su nekim čudnim porivima odlučivali da opraštaju dugove u vrednosti od više desetina ili stotina hiljada evra, ili oni koji su odstranjivani iz tima zbog bizarnih razloga. Na primer, Luka Milunović je pre koju sezonu suspendovan od 'crveno-belih' jer nije želeo da potpiše ugovor prema kom bi se obavezao da neće tužiti klub?!

Najbolji igrač aktuelne generacije Partizana Andrija Živković prolazi kroz najteži period u karijeri i do leta je primoran da trenira odvojeno, posle sage oko novog ugovora. Za ovakav ishod svi nose deo krivice – igrač koji ima svoje uslove, otac kome pripada 25% vlasništva, ali i dve garniture uprave. Prva je potpisala 'samoubilački' ugovor sa investicionim fondom, a druga ni na koji način nije potražila kompromis oko rešavanja problema.

Marko Grujić, Živkovićev saigrač iz mlade reprezentacije, mogao je da upadne u isti rolerkoster na stadionu 'Rajko Mitić', ali je početkom godine prodat Liverpulu zbog loše finansijske situacije.


Starsportphoto
Upravo su reči "uprava" i "finansije" u uskoj vezi jer su u deceniji za nama oba kluba zavijena u crno. Finansijski tokovi u Zvezdi i Partizanu često su veoma problematični, a kako i ne bi kada ih vode ljudi čija je prošlost u najmanju ruku sumnjiva. Onda ne čudi što su dugovi išli i preko 50 miliona evra, što se dešavalo da struja bude isključivana, što za treninge nije bilo tople vode, grejanja…

I to su Partizan i Crvena zvezda, ali i one priče o nameštanju, gašenju mnogih drugih sekcija i čuveni unapred pripremljeni reprogrami, zamrzavanje i promene imena kako bi se oni brže eliminisali.

Navijači su posebna priča – 'grobari' i 'delije' važe za jedne od najvatrenijih u Evropi. Porede ih sa kolegama iz Južne Amerike poznatim po atmosferi koju prave i privrženosti klubu. Internet je preplavljen snimcima koreografija, bakljada i pesama sa stadiona, ali i u ovom slučaju postoji to "ali".

Javna je tajna da su tribine mesto na kojima se diluje droga, najmlađi se "regrutuju" tako što obavljaju poslove za starije članove navijačkih grupa, što često uključuje i povređivanje neistomišljenika. Tragičan primer je onaj sa 113. 'večitog derbija', kada je posle prvog gola Partizana sa juga ispaljeno nekoliko signalnih raketa ka severu, od kojih je jedna pogodila i usmrtila 17-godišnjeg Acu Radovića. Godine 2000. izbili su veliki neredi na našem najvećem stadionu – navijači su uleteli na teren, međusobno tukli čak i barjacima, a malo je nedostajalo da se među povređenima nađu igrači obe ekipe.


Starsportphoto
Desetak godina kasnije informacija o ubistvu Brisa Tatona odjeknula je posle meča Partizan – Tuluz. Dejan Puzigaća dobio je 14, dok je Đorđe Prelić osuđen na 15 godina zatvora, ali je nakon izručenja zatražio da mu se suđenje ponovi. O Urošu Mišiću, Ivanu Bogdanovu, paljenju tribina i da ne pričam. Prisustvovao sam derbiju na kojem je goreo stadion u Humskoj, u trenutku kada sam izašao shvatio sam da su mi drugarice nestale. Srećom, dvadesetak minuta kasnije javile su da su nekako izbegle na vreme.

Hapšenja u inostranstvu, lica s poternica, napadi na policajce, organizovane tuče sa drugim navijačkim grupama, pa i stradanja u tim sukobima neretka su pojava, ali su navijači otišli mnogo dalje nego što je iko mogao da zamisli. Iako imaju predstavnike na sednicama skupština, ono što se dogodilo 2009. verovatno je moguće samo kod nas.

Početkom avgusta 'crno-beli' ispali su iz kvalifikacija za Ligu šampiona porazom od Ludogoreca, zbog čega je jedan od vođa navijača sa juga Miloš Radisavljević Kimi preskočio zaštitnu ogradu, prišao tadašnjem zameniku kapitena Marku Šćepoviću i skinuo mu kapitensku traku. Napadač Partizana bio je meta kritika zbog nedovoljnog zalaganja, a njih dvojica su na zajedničkoj konferenciji za štampu "razjasnili" da mu je Šćepović dao traku jer su drugari?! Samo mesec i po dana kasnije, navijači Crvene zvezde pokazali su da su jači od kluba – loš početak sezone kulminirao je minimalnim porazom od Voždovca na stadionu Obilića, pa su 'delije' pozvale igrače, naterale ih da skinu dresove i predaju ih po okončanju meča. Pošteđeni su samo Miloš Ninković i Boban Bajković.

Ukratko – dva najveća srpska kluba, ona za koje ne navijam.


Starsportphoto
"Ok, kako kako te onda ne privlači neki treći, manji klub?".

E, sada vas ponovo vraćam na početak teksta – spomenuo sam da sam trenirao, to je trajalo dobrih desetak godina tokom kojih sam, što često volim da naglasim, 'iznutra' saznao kako funkcioniše srpski fudbal.

Na ličnom primeru osetio sam sve moći klupsko-menadžersko-trenersko-finansijske močvare i mulja koji u istom vlada.

Hvala, ali ne hvala.

Ovo, naravno, nisu svi razlozi zbog kojih sam se emotivno distancirao od fudbala, Crvene zvezde i Partizana, ali svakako najočigledniji. Mnogi će mi reći da sam promašio temu, da se navija za klub kao instituciju i za ono što on predstavlja.

Klimnuću glavom u znak poštovanja i nastaviti da se držim teorije da, osim značaja za društvo, rezultata i uspeha, klub čine ljudi i njihovi postupci.

Ljudi o kojima sam pisao.

 

[maja_jevtic]

Keva u porodilište, a ćale na Marakanu...
Iako mi je lični osećaj pred svaki derbi isti, činjenično stanje jeste da već više od decenije nešto kao da nedostaje.



StarSport
Razni faktori uticali su da dueli Crvene zvezde i Partizana pomalo izgube na svojoj vrednosti, pa je sve ono što okružuje najveću utakmicu u zemlji postalo za nijansu manje ’posebno’.

Počev od stanja u državi, sve većeg nasilja na stadionima i oko njih, do ekonomskog stanja u kojem se nalaze naša dva najveća kluba. Uz to, eksperimentisanjem sa promenom sistema takmičenja poslednjih godina, došlo je i do nešto češćih okršaja crveno i crno-belih, pa se prepoznatljiv šmek večitog derbija donekle umanjio.

Ruku na srce, bilo je i u skorijoj prošlosti nekoliko derbija koji su u potpunosti opravdali epitet koji on nosi, ali se i dalje ne nazire momenat kada će se kontinuitet kvalitetnih susreta Zvezde i Partizana biti ’kao nekada’.

Ipak, nikakve okolnosti ne mogu da umanje ono što tih devedeset i kusur minuta fudbala donese navijačima klubova sa Topčiderskog brda, a često je za tako nešto dovoljan i samo jedan pogodak.


StarSport
To je utakmica koja može da vam popravi ili pokvari raspoloženje u narednih nekoliko dana, čak i nedelja, odredi sudbinu vašeg kluba pred nastavak sezone ili u borbi za titulu, ali i donese pregršt materijala za začikavanje ovih drugih.

Beogradski derbi sastoji se od mnogo toga, a posebnu notu daje odrastanje uz vaš omiljeni klub – pošto je prva podela s kojom se gotovo svako od nas suočio upravo ona na Zvezdaše i Partizanovce.

Sve počinje, kao i većina stvari u kraju – tačnije, na terenčetu – kada su se najpre ekipe za mali fudbal određivale po klupskoj pripadnosti, a isti princip uglavnom je na snazi i na časovima fizičkog. Onda dolazi period gde smo dovoljno odrasli da možemo ’sa nekim starijim’ na derbi, pre nego što i sami sa drugarima krećemo put Autokomande.

Pripreme za meč znale su da počnu i mesec dana pre okršaja, a kako bi se on bližio, rasli su i tenzija, nervoza i nestrpljenje da konačno počne. Takav utisak odavao se na svakom koraku, bilo da ste učenik osnovne škole, (ne)srećno oženjen čovek srednjih godina ili pak penzioner.


StarSport
Ekipe vatrenih, ali i onih manje vatrenih, navijača počele bi da se okupljaju na poznatim lokacijama širom grada, dok su oni iz unutrašnjosti i okolnih zemalja simultano stizali u prestonicu. Sve to dodavalo je ’ono nešto’ na već poseban dan, pošto ste na putu do stadiona mogli da ugledate, čujete sve i svašta, ali i da fizički osetite da je početak tako blizu.

S druge strane, tuče, nasilje, naredi – koji su odneli i nekoliko mladih života – postali su sastavni deo i našeg derbija kroz istoriju, a, nažalost, to je bila jedna od retkih stvari koja tokom godina nije gubila svoj kontinuitet. Štaviše, malo je nedostajalo da upravo to totalno uništi jednu od najvećih svetkovina sporta na ovim prostorima. Ali nije, pa se situacija poslednjih godina stabilizovala i vraća na ono zbog čega se sve i dešava – sport.

Meni se na spomen večitog derbija bude uglavnom ’fudbalske’ uspomene – omiljena pobeda, najlepši gol, najteži poraz, najlepša koreografija, najbolja ’prozivka’... Međutim, nije derbi samo ono što se događa na Marakani ili u Humskoj, već i sve ono što ide uz, pre i posle.

Jedno od nepisanih pravila, koje je usko povezano sa rezultatom derbija, glasi da u slučaju poraza svog tima ne kupujete novine narednog dana, ili da barem nekako preskočite tih nekoliko bolnih strana. A tu je i selekivno odlučivanje kome ćete se javiti na telefon, čiji poziv i poruku ’nećete videti’, ali i promena dnevne rutine.


StarSport
Možda i omiljena uspomena, ujedno i tradicija mi je ona koju sam započeo sa svojim ocem, čovekom koji je naš klub pratio na sve četiri strane sveta, kada je život bio drugačiji, kada se igrao drugačiji fudbal, pravi fudbal – kada je novca bilo, ali i kada ga nije bilo.

To vam i govori da nisam mogao mnogo da biram – ćale je dovezao mamu da se porodi, a dok sam se ja poput rasnog centarfora probijao ka novom svetu, on je bio na stadionu. Pričala mi je keva posle da je on na utakmicu otišao na njenu inicijativu jer, kako reče – ’Šta će mi ovde’ – kao i da se posle pobede pojavio sa gomilom navijačke bebi opreme, vidno pijanim kumom i neizbežnih nekoliko kila limuna.

Kao što rekoh, i nije da sam mogao da biram. Kako sam rastao, uticaj je postajao sve veći, kao uostalom i u većini prosečnih srpskih porodica, pa mi se pored obaveznih fudbala i košarke pojavio osećaj da pratim i sve ostale moguće derbije.

Rukomet, odbojka, vaterpolo, neretko sve to i u ženskoj konkurenciji, a od nedavno tu su i ragbi i hokej – da ’ludilo’ bude potpuno. Kada je derbi u pitanju, nije bitno koji je sport po sredi, to je ovde tako.


StarSport
Stvarno volim da gledam i pratim gotovo sve navedene sportove, ali nije fudbal bez razloga najvažnija sporedna stvar na svetu.

No, vratimo se na tradiciju. Uvertira pred svaki duel bila je neizostavna priča, nekoliko dana ranije, šta nam evenutalni trijumf donosi, kakav nam je raspored u nastavku, a zatim i detaljna analiza gde bismo tačno i na koji način mogli da ih ugrozimo. Na dan utakmice, dakle već uz doručak i novine, sledilo je komentarisanje potencijalnih startnih postava – uz neizostavne ’ma, bolje da igra ovaj...’ opaske.

Kako se tada derbi igrao uglavnom u popodnevnom terminu, vreme preostalo do meča najčešće bi proletelo, a na putu do stadiona tu je i obavezni ’pit stop’ u kladži, kako bi utisak bio potpun ako sve prođe kako treba. Zatim kupovina novina i semenki kod istog dekice, naravno zbog talije, a onda i toliko čekani prolazak kroz kapiju.

Već kada krene uspon uz ’Komandu’ osećaj postaje unikatan. Čini se kao da tlo podrhtava, navijači mile sa svih strana, dok se pesme neizmenično smenjuju, a neki panično traže kartu viška. Ali ništa ne može da se meri sa onim momentom kada konačno prođete kroz kapiju, ispred sebe ugledate krcate tribine i krenete ka svom mestu, a nešto vam prostruji kroz kičmu duž celog tela.


Autor
Kako tih nekoliko nedelja iščekivanja nikako da prođu, tako imate osećaj i da sat i po fudbala proleti u pet minuta. A, možda se i samo tešimo jer gledanje snimka takođe spada u ’pod obavezno’. Naravno, i tu važi ona uzročno-posledična veza sa rezultatom, pošto poraz znači i zaobilaženje bilo kakvog fudbala na televiziji barem na dan.

Posle pobede u derbiju sve je lepše i lakše, a kakav bi to trijumf bio da se ne začini nekom dobrom klopom, uz prepičavanje onogo što se odigralo na terenu? Ćevapi, sok ili pivo, a onda kući lagano na spomenuti snimak, pa u kraj na sumiranje utisaka sa ortacima.

Suština cele priče u stvari i staje u tih devedeset minuta jer tada sve drugo u našim glavama staje. Sve obaveze, posao, problemi, škola, devojka, kuća... Sve pada u drugi plan. Tada je jedino važno da naš tim pobedi, način na koji će se to dogoditi i nije previše bitan, a trenutak kada se mreža protivnika zatrese i sudija svira kraj ne mogu da se porede sa mnogo čim. Možda jedino sa urlikom i euforijom Uruk Haja koji se zaleću na Minas Tirit.

E, to je večiti derbi.

 

[maja_jevtic]

Ponosna tradicija ili loša navika?
Oni osvajaju trofeje, obaraju rekorde, vode evropske bitke, predstavljaju odskočnu dasku ka Old Trafordu, Santjago Bernabeuu, Nou Kampu, San Siru, Enfildu...


foto: StarSport
Generacije su odrastale uz duele crno i crveno-belih, plakali od sreće i radosti zbog pobeda i poraza, slavili svoje heroje, kudili tragičare, sećali se prošlih i radovali budućim okršajima.

Države su nestajale i nastajale, vođe dolazile i prolazile, ali je "večiti" derbi uvek bio tu. Međutim, da li su današnje generacije nasledile tu večnu tradiciju, ili smo samo svedoci jedne dugotrajne navike?

Da, Partizan i Zvezda i dalje dominiraju našim fudbalom i međusobno se bore za tron, ali da li se današnji derbi može smatrati fudbalskom romantikom kao pre 20, 30, a posebno pre 40, 50 godina?

foto: StarSport
Nekada se o derbiju brujalo ne danima, nego nedeljama, i to isključivo iz jednog ugla, fudbalskog, a već godinama se o fudbalu kaže tek nekoliko reči, a u centru pažnje su prepucavanja dva tabora o terminima, sudijama i suđenju, dok mediji očekuju nove sukobe na tribinama kako bi im "krvavi" naslovi podigli tiraž, odnosno u današnje tehnološko doba povećali broj "klikova".

Ipak, ono što najviše nedostaje današnjem derbiju su heroji, pravi heroji o kojima se nije pričalo na jednom ili dva derbija, već na pet, deset, petnaest.

Sada, uoči 150. okršaja beogradskih rivala možemo pričati samo o jednom čoveku kojem je derbi u krvi, Saši Iliću. Kada dva tima istrče na stadion Partizana 27. februara, ako Ilić dobije šansu, a nema razloga da je ne dobije iako ima 38 godina, ući će u legendu kao fudbaler sa najviše nastupa u "večitom" derbiju sa 26.

Davno su prošla vremena kada su igrači nosili dres svog kluba više od dve-tri sezone, kada im se cela karijere svodila na Partizan ili Zvezdu, prošla su vremena kada se karijera jednog igrača ogledala upravo u njegovim nastupima u derbijima, kao što je to nekada bio slučaj sa Momčilom Vukotićem, Borom Kostićem, Draganom Džajićem.


foto: StarSport
Sadašnji "heroji" su tu na jednoj, dve, eventualno tri utakmice, pa već sledeće sezone dolaze novi koji tek uče šta znači igrati derbi. Grešimo li što upravo u tome ne vidimo uzrok očajnih utakmica koje gledamo već godinama, mečeva u kojima jedva da se oseti strast, glad za driblingom, golom, pobedom? A ne zbog (ne)kvaliteta igrača, koji često nije sporan.

Mateja Kežman, Nikola Žigić, Nikola Drinčić, Marko Pantelić, Radosav Petrović, Nenad Milijaš, Almami Moreira, Kleo, Lamin Dijara su igrači koji su u ovom veku bacali navijače u trans golovima u derbijima, ali ti navijači žele novog Marka Valoka, Boru Kostića, Dragana Džajića koji će postizati ne jedan, dva ili tri, nego devet, deset, jedanaest golova najvećem rivalu.

Sada, na svakom novom debiju ne brojimo koliko desetina međusobnih mečeva su igrali neki fudbaleri, već koliko koji tim ima debitanata. Svaka čast tim momcima, nije lako izaći prvi put pred nekoliko desetina hiljada navijača koji priznaju samo jedno, pobedu, i to ne bilo kakvu, nego ubedljivu, treba odigrati dobro pred onima koji će sutra da te zovu na "raport", zaustavljaju na ulici, pa čak i stavljaju pištolj na čelo jer nisi dobro šutnuo loptu.


foto: StarSport
Možda smo i prestrogi prema tim momcima kada kažemo koliko je derbi bio užasan, nefudbaski, "nikad gori", da je pobedio "manje loš". Upravo to nije tradicija koju je derbi godinama gajio, nema podrške svojim poraženim pulenima kako bi na sledećem dali još više od sebe za taj dres, jer taj verovatno neće biti tu sledeći put.

Upravo to današnji "večiti" derbi više ne čini tradicijom, već navikom, još jednim duelom Partizana i Zvezde koji će možda, a verovatno neće odlučivati šampiona, neće stvoriti besmrtnog heroja čije ime će klinci uzvikivati dok driblaju vršnjake i tresu ogradu iza gola na školskom igralištu, jer nam neće dati ništa o čemu ćemo pričati za pet, deset, petnaest godina. Ma, čak ni za 15 dana.

Biće to još samo jedna recka u istoriji, ništa bitnija od sedećeg duela Partizana i Zvezde sa rivalima iz Novog Sada, Kragujevca, Niša, Subotice, Užica...

Ali dobro, ni ne moramo da gledamo totalni fudbal na terenu, samo da verni ljubitelji ove igre svoje frustracije opet ne počnu da leče na tribinama zbog čega će Žandarmerija i Hitna pomoć imati vanrednu situaciju u svojim redovima.

Eto, to je glavna stvar koju većina ljudi očekuje i uoči novog derbija, što manje razbijenih glava, a ne što više golova.

Da li je to "večiti" derbi?
te šta da kažete,pišite na B92,Maja

 

[maja_jevtic]

Lotare, na Marakani nema prolaza
“Ovo je Real. Je.. te, ovo je Real. Ovooo je Reeeeaal, je.. te ovo je Real!“

Starsport
Odjekivalo je ’severom’ dok smo se grlili sa nepoznatim ljudima oko sebe. Jesu nepoznati, ali tog dana na Marakani i na toj tribini svi smo bili kao jedan i svi smo imali isti zadatak – pobediti Partizan.

Ušli su u Ligu šampiona, prokleti Širer morao je da promaši penal, Kralj je odbranio svašta u Njukaslu, a samo koji minut ih je delio ispadanja od Jurgordena u još ranijoj fazi kvalifikacija za Ligu šampiona.

Kao i svaki Cigan, bio sam nesrećan zbog uspeha najvećeg rivala (kao što bi svaki pravi Grobar bio nesrećan da je Zvezda kojim slučajem ušla u LŠ) i bodovna prednost na tabeli šampionata nije mogla da neutrališe frustraciju koju smo osećali.

I, koliko god ostrašćen bio, ne možeš da ne budeš i objektivan – igrali su baš dobro sa najvećima na svetu. Jedino ih je Drogba razvalio, ali su sa Realom u Humskoj bili ravnopravni, čak su zaslužili i pobedu (šta promaši Ilić?!), a neki Pantić odjednom je počeo da brani kao Lav Jašin.

Već ste stvorili sliku, mnogo smo besni i samo jedna stvar može da popravi raspoloženje, samo jedna stvar može da preokrene situaciju za 180 stepeni i da učini da ni ta očajnički željena mušema ne deluje toliko primamljivo. Ta stvar je, zna se – pobeda u derbiju.

Starsport
121. derbi, 9. novembar 2003. godine:
Crvena zvezda – Partizan 3:0 (2:0)
Žigić 11, 62, Perović 37

Crvena zvezda: Dišljenković, Marković (Đorđević 65), Dudić, Vidić, Vitakić, Šarac, Mladenović, Krivokapić, Perović (I. Dudić 66), Žigić , Đorđić (Milovanović 60).
Partizan: Pantić , Đorđević (Čakar 70), Savić , Stojanoski (Radončić 83), Vest, Bajić, Malbaša, Duljaj, Ilić, Drulović (Radović 60), Iliev.

Dolazak na utakmicu, gledaš da ti neko ne razlupa glavu, ideš samo proverenim trasama i moliš se da su ’tvoji’ divljaci u autobusu koji te vodi ka “najvećem i najlepšem stadionu“, a istovremeno pokušavaš da vizualizuješ kako bismo mi mogli da razlupamo Mateusa i ekipu.

Bio sam u gornjem delu severa, oko mene sve normalci hvala Bogu, oni koji vole da navijaju, ali vole i da gledaju fudbal, a ne da se napiju i pobiju dok još nije ni počelo. I, uopšte, šta koji đavo piješ pred utakmicu? Nikada to nisam razumeo.

Prepoznatljiv vonj na tribini – vonja, istina, ali nekako je tvoje, osećaš se kao kod kuće, čovek se oseća komforno u onome što mu je poznato. Počinju međusobne prozivke sa jugom, u tome sam najviše uživao – kad su prozivke originalne i prave navijačke, na granici, ali ipak sa merom i ukusom. Sećam se da sam i tada to pomislio, ali nije dugo potrajalo jer se krenulo sa vređanjem porodice golmana Partizana.

To su bile godine kada je Marakana ponovo bila neosvojiva tvrđava – nesretni Tešović je 1995. godine doneo Partizanu pobedu na Mari posle 18 godina, ali sada smo bili u novom nizu od sedam godina. I nismo mislili da stanemo, igrali smo stvarno dobro.

Starsport
"Pune tribine ludih navijača, i baklje svetle, ceo sever gori...“, 50.000 duša na stadionu, nemoguće je ne naježiti se. Svaki put. I svaki put osećaš adrenalin kao neku grudvu u želucu koja želi da iskulja napolje. To i radi, urlaš iz sveg glasa, a na terenu ide sve kako treba – 11. minut, Mladenović dodaje u dubinu kao Inijesta, a Žigić je hvata iz prve i mučeni Pantić nije mogao ništa.

Žiga radi ono antologijsko – imitira ubacivanje lopte u koš, u Partizanu su mu rekli da bi mu s tom visinom bolje bilo da se okuša u basketu (barem je takva priča kružila, tada prihvatana kao apsolutna istina). Koliko li je njemu bio dobar osećaj kad je dao onakvu golčinu?

Eksplozija na severu, grliš koga stigneš, urlaš, gledaš ka nebu, skačeš, ma ne dâ se to rečima opisati na pravi način – to je euforija, radost u svom izvornom obliku, i osećaš da si je toliko pun da moraš da izbaciš iz sebe barem deo i podeliš sa braćom po bojama. I naravno, moliš se da se nastavi u istom stilu. Nastavilo se – nije bio bogzna kakav ritam, ali bolji smo, oseća se u vazduhu. Osam minuta pre poluvremena Dudić dodaje na levu stranu za Marka Perovića, koji upućuje ne baš blistav udarac, ali Đorđe Pantić, taj heroj mečeva s Realom koji je punio stranice novina, prima pacerski gol. Pa, može li lepše?

"Na-na-na-ni-na-na-na, Liga šampiona, Liga šampiona“, naslađujemo se i pokazujemo im kako su možda igrali dobro tamo s najjačima, ali na Marakani nema prolaza, prijatelji.

"Ovo je Real. Je.. te, ovo je Real. Ovooo je Reeeeaal, je.. te ovo je Real“, dodajemo ulje na vatru u naletu pakosnog likovanja.

Mogli smo do 3:0 na početku drugog, ali je Krivokapićev udarac zaustavila stativa. Ipak, dočekali smo da im ga damo i podno severa. Ko drugi nego Žigić? U 62. minutu Marjan Marković centrirao je iz slobodnjaka sa desne strane, a Žiga ga je stavio glavom. Zakucao, tačnije – to je bilo to.

"Auf Wiedersehen! Auf Wiedersehen! Auf Wiedersehen!“, kraj je bio daleko, ali već smo ispraćali Mateusa sa stadiona. Drugi put, Lotare.

Lomili su i palili stolice tamo na jugu, prebacili smo im onaj naš bes sa početka, a na severu nismo mogli biti opušteniji i srećniji – razbili smo vas 3:0 i “svuda grmi okolo, naša pesma ponovo...“

Moj klub je pobedio, ja 13 godina kasnije pišem o tim divnim uspomenama i toplo mi je u duši, neću da vas lažem. Ali dominantno osećanje ipak je tuga – sve je propalo, sve se izvitoperilo, tereni su još odvratniji, nameštanje mečeva manje-više je javna tajna, fudbal se kod nas graniči sa kriminalom, a u mnogim slučajevima i ta granica je pređena.

Zbog svega toga derbi i srpski fudbal danas u meni ne bude ni 0,001 posto emocije koja provejava ovim tekstom. A znam da to nema veze sa odrastanjem.

Vratite nam fudbal.

 

[maja_jevtic]

"Derbi nije za devojke"
Oduvek sam volela da gledam ’večiti derbi’.

Starsportphoto
Kad bolje razmislim, mislim da su to retke utakmice u domaćem fudbalu koje sam bez problema odgledala od prvog do poslednjeg minuta. Međutim, nijedan nisam odgledala na stadionu, već sve pred malim ekranom.

Kao klinka sam imala neverovatnu želju da se nađem na stadionu, ipak je to najveća utakmica koju imamo u zemlji, ali mi roditelji, razumljivo, to nisu dozvolili. Sećam se da sam tada jedva čekala svaki sledeći derbi, da sam kupovala „Tempo“ i obožavala njihove najave koje su se sastojale od zajedničkih intervjua fudbalera Crvene zvezde i Partizana.

Čitajući „Tempo“, sanjala sam o tome da jednog dana i sama postanem sportski novinar, a desetak godina kasnije to je i postalo java. Ipak, izveštavanje sa ’večitog derbija’ me sada manje privlači nego što je slučaj bio tada. Sticajem okolnosti, tokom vremena mi je postalo potpuno normalno da ga i dalje gledam na televiziji, iako imam mogućnost da to uradim i sa terena. Da mi urednik sutra kaže da treba da idem na derbi, ne bih razmišljala i uputila bih se na stadion. Samo bih volela da je ta prilika došla nekih 20 godina ranije...

Jer, derbi koji ja najviše pamtim jeste onaj za koji sam sigurna da bismo svi voleli da se nije ni desio. Bio je to 113. ’večiti derbi’, a na njemu je ubijen Aleksandar Aca Radović. Bio je dve godine stariji od mene. Tog kobnog 30. oktobra 1999. godine nisam znala apsolutno ništa o njemu, ali me je njegova smrt pogodila kao da sam ga poznavala. Bilo mi je nezamislivo da neko može da strada navijajući za svoj klub, pa i sada, 17 godina kasnije imam isti osećaj.

Starsportphoto


Gledala sam sve moguće vesti te večeri, nadajući se da će neko reći da se to nije desilo, da moj vršnjak nije ubijen signalnom raketom ispaljenom sa druge strane stadiona. Spoznaja svega što se desilo dočekala me je sledećeg jutra, kada se moja mama vratila sa dežurstva u Domu zdravlja Opovo, mesta iz kojeg je Aca bio, ali ja to tada nisam znala.

Samo nekoliko puta sam mamu videla toliko bledu i svaki put kada je proživljavala neke od naježih trenutaka u svom životu. Sve mi je postalo jasno kada sam čula da je tati reka da ju je policija pozvala da ide u njihovoj pratnji kod Acinih roditelja i sestre, da bude tu da bi im pružila prvu pomoć kada im se saopšti kakva se tragedija desila.

Verujem da ne mogu ni da zamislim kako se osećala tada, iako je kao lekar sigurno više puta bila u takvim situacijama. Opovo je malo mesto i praktično se svi poznaju. Kao da je juče bilo, sećam se da mi je pričala da je sve ukazivalo da Aca nije ni trebalo da bude na derbiju, da je čula da je kasno nabavio kartu, da je njemu i društvu pobegao prevoz za Beograd...

Često sam se tih dana pitala šta bi bilo da nije toliko želeo da bude na tom derbiju, ali sam tada i shvatila da u životu nema prostora za „šta bi bilo kad bi bilo“. Tokom narednih nedelja, meseci i godina sam od mame slušala o Acinoj porodici, a baš mi je mama pre neki dan rekla da mu je sestra Vesna izrasla u divnu ženu. To mi je rekla sa suzama u očima i jasno je da joj je i sada, više od 16 godina kasnije, teško da se seti svega što se desilo tog dana.

Starsportphoto


Ta tragedija je najviše pogodila porodicu Radović, Acinu rodbinu i prijatelje, ali je ostavila trag na svima koji su ga poznavali i svim pravim navijačima, bez obzira na njihovu navijačku opredeljenost. Jer, pravi navijači sigurno nisu ti koji bi uneli signalnu raketu na stadion i ispalili je tokom utakmicama. Oni su na stadion došli sa drugim ciljem, a takvim osobama nije mesto na fudbalskim utakmicama.

Nažalost, tragedija koja se desila 30. oktobra samo je označila početak navijačkog nasilja u Srbiji, koje se ne stišava. Aca je bio nevina žrtva, ali mi je drago što Crvena zvezda organizovanjem humanitarnog turnira čuva sećanje na njega. Ove godine će biti odigran poslednji, pošto je od prvog dana bilo planirano da se igra do 17. godišnjice Acine smrti, kao simbolika toga da je ubijen kada je imao 17 godina.

Sve što se desilo tog kobnog dana jedan je od razloga zašto nisam mi pomišljala da roditelje pitam da idem na neki derbi. Jednostavno, znala sam kakav me odgovor čeka. Bila sam presrećna što sam išla na sve košarkaške utakmice i uživala jer moja ljubav prema fudbalu nije mogla da se poredi sa onom koju sam osećala prema košarci. Uvek sam sa sobom ’vukla’ svoj fotoaparat, a može se reći i da sam zahvaljujući njemu već sa 19 godina dobila ponudu da radim za „Sport“ koju sam vrlo brzo prihvatila.

Dobila sam šansu koja mi je promenila život, da je nisam prihvatila, pitanje je da da li bih danas bila tu gde sam. Imala sam tu sreću da sam nastavila da idem na sve košarkaške utakmice, sada u drugačijoj ulozi, ali sam se potajno nadala da će me ponekad poslati i na neke fudbalske. Kada se i desilo da me pošalju na fudbal, to nikad nisu bile utakmice Partizana i Zvezde, pa sam rešila da jednog dana pitam da li bih mogla da odem na derbi.

Starsportphoto


Uvek sebi govorim da ako ne pitaš, odgovor je uvek negativan. I tada, kada sam skupila hrabrost odgovor je bio: „Na derbi idu muškarci, ti si devojka i opasno je za tebe“. U tom trenutku me je to pogodilo, iako sam od prvog dana bila svesna da sam žensko u muškom svetu, ali više nisam navaljivala. Držala sam se svojih sportova, radila svoj posao najbolje što mogu i nekako mi je postalo normalno da ne derbi ne gledam uživo.

Međutim, priče sa akterima derbija nisam propuštala. Uvek smo radili zajedničke intervjue sa fudbalerima Zvezde i Partizana, baš onakve kakve sam kao klinka čitala u „Tempu“, a sećam se da smo jedne godine ’terali’ Boška Jankovića i Simona Vukčevića da se mačuju u dresovima. Obožavala sam takve zadatke, ali je tako i moja želja da gledam derbi na stadionu iščezla.

Jer, kada sam bila klinka, sve se svodilo na to ko će više bodriti svoj tim, a na terenu se igrao koliko-toliko lep fudbal. Sada je fudbal koji se igra u najjačim ligama na svet iz potpuno druge dimenzije u odnosu na naš, ali me to i dalje ne tera da prestanem da gledam derbi, doduše, na televiziji. Tako će biti sve dok me neko ne pošalje na radni zadatak na stadion jer želje koju sam imala pre nekih dvadesetak godina, a uništili su je oni koji sebe zovu navijačima, a to zapravo nisu...

 

[maja_jevtic]

‘Onaj gol’ Krupnikovića i poslednji crno-beli penal
Navijači Crvene zvezde sećaju se 18. marta 1995. godine po najlepšem golu protiv najvećeg rivala, a navijači Partizana po poslednjem crno-belom penalu.

YT screen shot


Partizan: Pandurović, Mirković, Saveljić, Nađ, Mijalković, Taševski, Trenevski (Čakar), Ćurčić (Tešović), Bjeković, Ćirić, Milošević. Trener: Ljubiša Tumbaković.
Crvena zvezda: Milojević, Stefanović, Đorović, Radmanović, Stojkovski, Perović, Adžić (Živković), Krupniković (Bajčetić), Kovačević, Petković, Sakić. Trener: Ljupko Petrović.



Kada sam se odlučio da pišem o 99. ‘večitom derbiju’, prva stvar koja mi je upala u oči bili su sastavi ekipa, odnosno kvalitet igrača.

I tada je bilo nereda na tribinama, ali neredi i huligani nisu bili u prvom planu. U prvom planu je bio fudbal. Jer, tada su crno i crveno-beli bili kvalitetom u rangu ozbiljnih evropskih klubova. Ne najboljih, ali onih odmah iza.

Na obe strane je bilo nekoliko igrača koji će kasnije napraviti velike karijere u Evropi, ali već u tom trenutku su Partizan i Crvena zvezda imali ukupno čak 15 reprezentativaca.

Zoran Mirković je bio desni bek Partizana, momak koji je posle crno-belih imao blistavu karijeru u italijanskom fudbalu igrajući za Atalantu i Juventus.

Goran Pandurović je u tom trenutku već bio reprezentativni čuvar mreže. Albert Nađ, tada 20-godišnjak, kasnije je imao zapaženu ulogu u španskom fudbalu, ali i reprezentaciji.

Niša Saveljić je takođe igrao za nacionalni tim, a posle Partizana je postao jedan od najpouzdanijih štopera u francuskom fudbalu. Šta reći za supertalentovanog Sašu Ćurčića koji nije postao vrhunski evropski igrač samo zbog svoje ‘lude’ glave, ili za Dragana Ćirića koji je po mom skromnom mišljenju posle Predraga Mijatovića do danas najtalentovaniji igrač koji je igrao u ekipi iz Humske.

Stigao je posle crno-belih i do velike Barselone, ali nije do kraja ispunio svoj potencijal najviše zbog boemskog života. Na kraju, tu je Savo Milošević koji je posle Partizana bio strah i trepet evropskih golmana pošto je rešetao mreže rivala po Španiji (Saragosa, Osasuna, Espanjol, Selta), Italiji (Parma) i Rusiji (Rubin).

A, na crveno-beloj strani? Zvonko Milojević je bio na golu, i u tom periodu je uz Pandurovića bio i reprezentativac. Dejan Stefanović, stameni štoper koji je odigrao skoro 200 utakmica u Premijer ligi igrajući za Šefild venzdej, Portsmut, Fulam i Norič, već tada je nagoveštavao da ima savršenu igru za ostrvski fudbal.

Nenad Sakić ostavio je veliki trag u italijanskom fudbalu igrajući za Leče i Sampdoriju. Mogao je da igra praktično sve pozicije u poslednjoj liniji, bio je beskompromisan, a meni će zauvek ostati u sećanju duel Crvena zvezda – Barselona kada je Sakić bio najzaslužniji što se veliki Luis Nazario da Lima Ronaldo nije naigrao na beogradskoj 'Marakani'.

Goran Đorović je pokrivao pozicije centralnog odbrambenog i levog beka, bio je igrač sličnih karakteristika kao Paolo Maldini. Imao je karijeru za primer. 50 utakmica u reprezentaciji i više od 100 u španskoj Primeri u dresu Selte, Deportiva i Elčea.

Nebojša Krupniković, glavni junak ovog derbija, promenio je brojne klubove tokom karijere, a početkom 21. veka bio je heroj Hanovera čijom igrom je dirigovao tokom pet sezona.

Dejan Petković? Momak iz Majdanpeka čije odsustvo iz reprezentacije je jedna od najvećih sramota. Igrao je za Real, postao legenda brazilskog fudbala igrajući za Vitoriju, Flamengo, Vasko, Fluminense, Gojas, Santos i Atletiko Mineiro. Dobio je u jednom trenutku čak i poziv ‘Karioka’, eto toliko je bio dobar.

Najistureniji je bio Darko Kovačević. Stigao je iz Proletera u Zvezdu, a posle je igrao za Šefild, Sosijedad, Juventus, Lacio i Olimpijakos. Bio je snažan, neumoljiv centarfor, a najveći trag ostavio je u San Sebastijanu gde je postigao skoro 100 golova.

Partizan je bio blagi favorit, iako u derbiju nikada nema favorita. Ipak, crno-beli su dobili samo jedan od prethodnih šest duela sa najvećim rivalom, pa je bilo jasno da se pojavi određeni strah kada na drugoj strani vide crveno-bele dresove.

Ekipa Ljupka Petrovića savršeno je otvorila duel. Posle popularnog ’početnog ispitivanja snaga’ Zvezda je povela praktično iz prve šanse. Pre prvog gola Zvezda je imala jednu polušansu preko Ramba Petkovića, a u 16. minutu dogodio se trenutak koji je ušao u istoriju.

Darko Kovačević odradio je veliki posao na levoj strani. Uspeo je da sačuva loptu od Zorana Mirkovića i uputi centaršut na drugu stativu. Nije mnogo obećavao pas Kovačevića, ali se sve završilo magično. Nebojša Krupniković kao da je znao gde će lopta stići, pobegao je odbrani rivala i napravio potez o kojem maštaju svi koji su nekada igrali fudbal.

Koordinacija pokreta, skok i fantastične makazice. Igrači Partizana se hvataju za glavu, Krupniković pretrčava ceo teren kako bi gol proslavio ispred severa, a tadašnji direktor Crvene zvezde Vladimir Cvetković odmahuje glavom u neverici.

Gol za pamćenje, verovatno najlepši u istoriji derbija.

Usledio je pokušaj Partizana da odgovori, ali i novi šok za domaćina. Samo 12 minuta kasnije na semaforu je stajalo 2:0. Često volim da kažem kako je Ivan Adžić jedan od najlošijih kapitena koje je Zvezda imala, ali na ovoj utakmici bio je odličan.

Prvo je zapretio posle kontre Petkovića, a onda je u 28. minutu pogodio i mrežu Pandurovića. Dobio je loptu na desnoj strani, krenuo ka sredini i odigrao pas ka Krupnikoviću koji je maestralnim potezom iz prve prebacio kompletnu odbranu Partizana i poslužio saigrača kao na tacni. Adžić je iz veoma teške pozicije šutirao, zahvatio je loptu dok još nije pala na zemlju i pogodio ugao.

Partizanov odgovor usledio je u drugom poluvremenu. Tim Ljubiše Timbakovića bio je dvostruki uzastopni šampion u tom trenutku i do kraja je uspeo da osvoji bod.

Zvezda (pre svih Petković) je na startu drugog poluvremena propustila priliku da dotuče rivala i kažnjena je. U 65. minutu rezervista Damir Čakar centrira sa leve strane, Stojkovski (heroj 100. derbija) igra rukom, a Čakar je retko promašivao penale.

Imao je razornu levicu, a ovaj trenutak navijači Partizana pamte kao poslednji penal u duelima sa Crvenom zvezdom. Nije Zvezda izdržala do kraja, nije Petrović imao prave izmene na klupi, pa je Partizan u 77. minutu izjednačio.

Centaršut sa leve strane posle prekida, Saveljić je viši u skoku od Darka Kovačevića i Milojević je nemoćan.

Partizan je izbegao poraz u 99. derbiju, ali nije osvojio treću uzastopnu titulu. Zvezda je stigla do jubilarne 20. titule i tako na kratko prekinula dominaciju Partizana tokom sumornih 90-ih godina.

 

[maja_jevtic]

Ovo je u stvari 151. derbi
Uveren sam da sam gledao kada je Brnović u prvom minutu uhvatio "dropku" 1988.

​

Starsport
Ipak, ne bih mogao da se zakunem, a sramota me da pitam brata ili ćaleta. Taj je bio 83.

Iz te sezone mnogo bolje pamtim trenutak kada je postalo jasno da će Vojvodina biti prvak. To mi je i kao ne baš do kraja inficiranom klincu bilo nepojmljivo. Verovatno je baš zato to sećanje čisto - znam da sam to čuo na radiju. Znam tačno gde sam bio, i sa kim.

Nije prošlo mnogo godina, a infekcija se proširila i već je dobrano zahvatila tkivo. Pamtim da je brzo počelo da me nervira kada se insistira na onome "večiti" u "večiti derbi".

Tada nisam mogao da definišem zašto, ali je sada dosta jasno - uvek je bilo suvišno, nepotrebno, a malo i na granici kiča, prostački. Kao da mora da se precizira - derbi je Derbi.

Ne postoje dva.

Pamtim mnogo lepih stvari - možda prvo bistrije sećanje je 92. i Vorkapić (iz one Vojvodine) sa leva do Mijata za 1:0, pamtim kada je Brnović prebacio glavom Miloja, znam vrlo dobro gde sam stajao kada je isti taj golman primio onaj bezvezni gol posle centaršuta Rahima Beširovića.

​

Starsport


Još dublje je urezan prethodni, 101. derbi - u rupi su se još sladili stotim, govorili su ono njihovo "neosvojiva...", a na jugu je bio i neki bojkot. Dobro pamtim tu tišinu, a onda odjednom - vulkan. Jedna šansa i eksplodiralo je, nije važila ni šipka, ni šta je neko tamo dogovorio, ni šta su vikale vođe. A onda Tešović. Mislim da nikada nismo bili glasniji - ni mi "obični", ćale, burazeri i ja na strani, ni oni "ludaci" u kopu.

Pamtim koliko sam vikao, koliko sam drhtao čekajući kraj, koliko sam mrzeo tu užasnu nesigurnost rezultata 1:0. Pamtim koliko sam bio srećan što je tačno toliko i ostalo.

Pamtim i Ćirin slalom, Saleta i Kežmana, pamtim i bisere sve prljavijeg vremena u kome je sve postajalo sve lošije i sve besmislenije - Dijara, Žuka, Raća, Mo i Zeka u 90...

Naravno, vrlo dobro pamtim i ružne i bolne stvari - pamtim loše serije, prazne godine, vilicu do poda kada je Krupniković uhvatio makazice, prave pravcate suze zbog stotog, pamtiću zauvek Maletićev kretenski ofsajd, doveka ko sve nije znao fudbalska pravila pa je stajao posle "ofsajda iz auta"...

Pamtim i kako smo nekada znali da kažemo "bio baš loš fudbal", i kako je to sada smešno...

Ipak, postoji jedan derbi koji pamtim na potpuno drugom nivou, pamtim ga isto kao dan kada sam ostavio pljuge.

Beograd je tih dana mirisao drugačije, disao drugačije, i ja sa njim. Na kraju krajeva, svi mi smo mislili da će sve, konačno, biti drugačije. Tome smo se nadali, za to se manje ili više borili. Sada znamo da je to bila budalaština, ali to je neka druga priča.

​

Starsport


Desetak dana ranije smo "pobedili", konačno. Bio sam sveže punoletan, detinjasto ponosan, naivno mislio i da će taj fudbal zbog nečega biti drugačiji, da idemo ka tome da više ne može da se dogodi užas sa 113.

Sunčani oktobar, pravi dan za utakmicu, baš kako treba, a oko juga na Marakani blato. Prostački.

I da nije bilo blata, ne bi mi bilo prijatnije na ulazu. Nikada nisam voleo da idem kod njih, ružno je. Nisam voleo da prolazim kroz te kapije, da kada uđem, pokušavam da shvatim kako je to njima dom.

Dva sveta.

Jug je bio previše prazan. Ne kao što zna da bude u ovim godinama sunovrata, ali za ono vreme i te kako. Bio je "zvanično" (uvek mi je to smešno) najavljen bojkot zbog jedne od milijardu "svađa" raznih "uprava" i raznih "navijača".

Nepun sat kasnije, jug je bio je još prazniji.

Nije pomoglo ni to što je apsurdna uvertira u 115. derbi bilo čitanje pisma svežeg predsednika Vojislava Koštunice!? Bilo je reči o poštovanju tradicije, o tome kako bi trebalo da se svi volimo i poštujemo.

Utakmica je trajala tek nekih 200 sekundi, a onda je nastao haos i prilično destilisana demonstracija besmisla. I mi, i oni.

Lagano - otvorene kapije, preskoči se šanac, nikoga da proba da zaustavi. Stolice su uveliko letele, makljanje na terenu je trajalo, a onda je usledilo polivanje po tribini i pendreci. I to oni i policija zajedno.

U metežu sam izgubio društvo, nekako izbegao batine i krenuo ka izlazu.

Znam da su stolice letele i ka našima. Namerno ili slučajno, ne znam, ali znam da sam tada odlučio da više neću na jug.

Dok sam zblanut i pomalo mokar išao preko Autokomande ka kući, nisam znao da je to bio i moj poslednji derbi.

Jeste, i ne priznajem da se on ikada odigrao do kraja.

Ono što se igralo nakon idiotskih sastanaka, groznih konferencija i saopštenja, pametovanja dežurnih mudrijaša, procena "ko je prvi", "promišljanja" i dogovora, a bez odgovora na ključna pitanja - to je za mene 116. derbi.

Za mene je 115. trajao nepuna četiri minuta i u ta četiri minuta je stalo dovoljno toga da se napravi više od 15 godina pauze. Dovoljno politike, nasilja, gluposti.

I jeste, tokom tih 15 godina sam odgledao uživo na stotine svakavih utakmica i naravno da nijedna ne radi tako.

I naravno da osim kada je derbi nikada ne drhtim tako, niti vičem tako, bez obzira na to što gledam prenos.

I ovaj 151. ću gledati u dnevnoj sobi, a klinac će pitati što stojim, jer znam da neću moći da sedim.

Zbog njega ću se verovatno jednog dana vratiti.

Biće još glupih bojkota, glupih "navijača" i "uprava", biće i nasilja i besmisla, ali biće bar još jednom taj neki vulkan, i znam koliko će mi biti drago kad ga vidim kako drhti na 1:0, i koliko je srećan kada tačno toliko i ostane.

Ne postoje dva.

 

[maja_jevtic]

Kada drhtiš zbog Šćepovića i Luke, ali misliš da nisi lud...
Mislim da nisam shizofren. Čak bih mogao to i da tvrdim, spreman za ozbiljno psihijatrijsko posmatranje. Ipak, postoji slučaj koji govori suprotno.

Starsport
Mislim da je srpski fudbal kritično blizu dnu, smatram ga skoro potpuno bezvrednim i teško sebe nateram da ga pratim. Klub za koji navijam, bar njegovu fudbalsku sekciju, skoro da ne pratim. Na JNA odem jednom ili dva puta godišnje, skoro pa tužan što idem... Već dugo se ne čudim kada mi neki klinac kaže da navija za Arsenal, Milan ili Barselonu, iako sam odrastao u ubeđenju da je to potpuno nenormalno i godinama otpisivao ’navijače’ klubova iz zemalja i gradova koje nikada nisu videli i možda i neće. To je jedna slika.

Kada kojekakvi Šćepovići, Stankovići, Grbići, Lekovići, Obradovići, Luke ili Ostojići... udare na sebi slične na njihovoj strani postaju važni, bliski i drhtim. I, potpuno svestan da su i ovi moji i oni njihovi mahom bezvezni, radujem se svakom golu. Ludo se radujem. Volim i mrzim. Ne pričam sa prijateljima koji ne navijaju za Partizan tog dana ako ih baš, na nesreću ne sretnem. I nisam Ja, samo sam jedan od Nas.

Dakle, da se vratim na tezu sa početka teksta, naglasak je na ’mislim’ u rečenici ’Mislim da nisam shizofren’.

Starsport


Kada sam bio klinac, baš klinac, mislio sam da je Derbi nešto što samo retki imaju privilegiju da vide. Već sam nekoliko sezona išao, ili možda je preciznije tako reći – bio vođen, u Humsku, video već i igrače Slobode iz Tuzle, Zagreba, niškog Radničkog i Proletera, pa i Dinama i Hajduka, nisam imao priliku da vidim derbi.

Onda je, negde kada sam imao deset, na nivou kuće procenjeno da sam dovoljno veliki za Derbi. I bio sam, negde na zapadu sa kojeg nikada nisam odgledao derbi kada sam sâm počeo da idem, do danas, i pobedili smo, i radovao sam se. Možda je isprana fraza, ali sam bio najsrećniji na svetu.

Tada sam shvatio da postoji malo šta tako dobro i važno kao derbi. Danima sam razmišljao o tome koliko je još sati ostalo, sastavljao timove, zamišljao golove i radost, malo se plašio da ne krene po zlu...

Rastao i menjao se, ali i odgledao pedesetak derbija, u stvari, od svoje jedanaeste do trideset i neke sam propustio dva. Kup, u komšiluku, 1:1, prošli smo, i Kup na JNA, 0:2. Odgledao sve prvenstvene, ostale u Kupu, ’Ligu šampiona’ u Novom Sadu i u Beogradu, prijateljskih u to vreme nije bilo. Naravno, nema prostora za prijateljske sa Njima.

I danas pamtim razne slike, Mancea na kolenima na 3:2, Ušketov izjednačujući u devedesetom, Brnovićev u prvom, Smajićev iz mrtvog ugla, pa onda Zahovićev po snegu, Saveljićev, Ćirin rukom, Saletov van šesnaesterca, Kežmanov prvi, bombu Đoleta Tomića, Raćinu golčinu, Jojića...

I da se, još jednom, vratim na onaj početak.

​

Starsport


Nekada je derbi počinjao bar pet-šest dana ranije, imao sam godišnju za Jug, a išao sa ekipom po karte za gostujuću onog dana kada se puste u prodaju. Tada nisam spavao noć pre, drhteći, u znoju, iščekujući. nisam umeo da razgovaram ni sa ukućanima, čak ni sa ćaletom koji bi sa istom idejom otišao na isti stadion, samo ne na istu stranu, svaki put... Kretao sam, kao gluva kučka, pet ili šest sati pre, ulazio na stadion kada se kapije otvore.

U međuvremenu sam svom sinu objašnjavao da je gužva i da je mali, do neke sedme, osme godine, pa ga vodio, pa smo se razdvojili, Jug je, neko vreme, dok se nije preselio na Istok, ostao njemu... Ja sam se preselio na mirniju stranu. Sa njim sam pričao, i to jutro, i na putu ka stadionu, i u povratku. Malo se mučio da mu objasnim da su nas nekada Oni redovno dobijali i da je meni i dalje neobično kada se neko ko navija za Partizan čudi kada nas dobiju. Posle prihvatio njegovu tezu da je njihovo vreme i konačno prošlo. Nisam mu nikada rekao da se plašim da je i Naše...

Danas se desi da pitam u koliko sati se igra dan pre, da ne odem i ako ništa drugo tog dana ne radim. Ono što se u klubu koji volim događa doživljavam više kao okupaciju nego kao situaciju, sve je manje klinaca koji me prevare i za koje pomislim da su ozbiljni igrači. I nemam za koga da se vežem. Malo je do njih, malo do mojih godina.

Ali... ništa na svetu trenutno ne želim više nego da ih u subotu dobijemo. Ako može, u devedesetom. Da sede na Severu i dugo ćute, pa da vređaju svoje igrače. I da budem srećan, znam da nije kao nekada, na mesec dana, možda se više radost ne meri ni satima. Ali tih 90 minuta i dalje su prokleto važni.

P.S. Fudbalski derbi je povod, rukometni, odbojkaški i hokejaški su, ipak, malo manje važni. Košarkaške derbije ne volim jer i pored toga što se trenutno dešava, ne shvatam po kom kriterijumu su godinama bili derbiji, moguće je da se druga strana isto pita za fudbalske.

Vaterpolo su igrali samo jedne sezone u istoriji. Nedovoljno da bi imali pravo da utakmicu sa Nama zovu derbijem...

 

[maja_jevtic]

Tekstove sam Kopirala sa sajta B92,nema ko je autor,ali oduševili me,temu ću zaključati.........a ako imate šta da kažete,pišite na B92,Maja