Zašto nam deca "bleje"?
Izvor: Danas
Autor: Tatjana Firevski Jovanović i Nebojša Jovanović
„
Šta radiš, brate?”. “Evo ništa, blejim”. Ajmo negde da izblejimo zajedno”. “Ajmo, brate...”...”Ma, smorio sam se, brate...”. “Da, baš je smorno, brate...”. Vrlo često, uobičajena komunikacija među današnjom omladinom. Zašto nam deca bleje i smaraju se, pitam se, pitam? Da li se i vi to pitate? Da li ste primetili da je sve više i više smorenih blejača među mlađim naraštajima?
Da bar daju vunu i mleko, pa još nekako...Da li spadate u “dosadne, smorne matorce” koji ometaju blejače u blejanju stalnim pridikama, propovedima, zvocanjem...o tome kako ništa od njih neće biti ako ne ulože neki trud, ako ne preduzmu neku odgovornost za svoju školu, budući život...ako se ne prihvate nekih obaveza i ne usmere ka nekom životnom cilju...? “Smor , brate”.
Kroz život, i kroz svoju praksu psihoterapeuta, naučio sam da ljudi nikada ništa ne rade ako od toga nemaju neku korist. Ta korist ne mora biti zdrava, ne mora voditi razvoju osobe, ali uvek zadovoljava neku ljudsku potrebu i bazira se na nekom unutrašnjem osećanju, svesnoj ili nesvesnoj kalkulaciji da se određeno ponašanje isplati. Verujem da blejači veruju da se blejanje emotivno isplati. Inače to ne bi radili. Pada mi na pamet jedna scena iz filma “Kad porastem biću Kengur”. Grupa momaka sedi na krovu zgrade, zgubidani ispijajući pivo i, ako imaju neku “kintu” ili uspeju da se “ogrebu”, zapale po koji džoint. Usput raspravljaju o važnim temama kao što su: da li više ljudi pogine od zemljotresa ili od vulkana...vide leteće tanjire...Nailazi jedan od njih koji, kao, nešto radi, zarađuje...i pita ih: “Jel, bre, zašto vi ništa ne radite?” Dobija odgovor: “Ja sam ti, brate, ovako. najekonomičniji. Nemam prihode, ali nemam ni rashode...”. Zvuči kao lična strategija za poslovanje sa životom. To se zove “pozitivna nula”. Zašto bi neko izabrao životnu strategiju, filozofiju življenja koja ga, u najboljem slučaju, dovodi do rezultata “pozitivna nula”, ili do “smora” i osećanja praznine? Nisam još upoznao ni jednog blejača koji se oseća ispunjenim (mada je to retkost i kod onih koji ne bleje) i koji je iskreno zadovoljan svojim načinom života. Ovca može da uživa u blejanju jer je tako napravljena. Ona ispunjava svoju prirodu.
*******
Da li je u prirodi čoveka da ne radi ništa ako mu se može i da li čovek može biti zadovoljan ako se ne razvija, čak i ako ga život ne tera na to? Moj odgovor je ne, ne može. U prirodi čoveka je da se razvija ispunjavajući svoje razvojne zadatke-realizujući svoje ljudske potencijale za ljubav i rad. Neispunjavanje tog razvojnog programa ugrađenog u nas uvek vodi do psihološko-emotivnih problema.
********
Iako sam počeo šaljivo(udri brigu na veselje) govorim o ozbiljnom problemu koji je prilično raširen i koji ima ozbiljne posledice. Ne samo egzistencijalne-nesposobnost za privređivanje, nesamostalnost...već i emotivno psihološke.
*******
Bitno je razlikovati dokolicu od blejanja. Dokolica je nešto drugo. To je vreme kada nismo usmereni ka nekom konkretnom cilju ili obavezi, vreme kada smo bezbrižni i kreativni, kada uživamo u onome što jesmo, a ne u onome što radimo, kada nam padaju na pamet ideje koje ne bi došle kada smo usmereni ka nekom cilju...kada nam se neke stvari slegnu. Međutim, da bi se uživalo u dokolici, potrebno je da postoji ritam između usmerenosti ka nekom cilju i dokoličarenja. Nedostatak tog ritma pretvara dokolicu u blejanje i smor. Nužno je osećanje da se razvijamo realizujući svoje potencijale, praćeno periodima odmora, neusmerenosti i jednostavnog uživanja bez napora.
********
Po Eriksonu, ljudske sposobnosti idu u paru sa ljudskim nesposobnostima. Kada nam životni razvojni plan postavi predodređeni zadatak pred nama je da ga rešimo i razvijemo određenu sposobnost, ili da ga ne rešimo i razvijemo nesposobnost koja ide u paru sa tom sposobnošću. Možemo da izaberemo jedno ili drugo, ali ne možemo da ne izaberemo. Na svakom stadijumu razvoja koji osvoji čovek dobija neku ljudsku vrlinu, ili njoj suprotnu ljudsku manu. Svaki razvojni stadijum nosi sa sobom određeni konflikt, ili krizu koju vitalni čovek mora da prebrodi, izlazeći iz svake krize sa povećanim osećajem unutrašnjeg jedinstva, sa više smisla za dobro rasuđivanje, i uvećanom sposobnošću “da čini dobro” prema njegovim standardima ili prema standardima onih koji mu nešto znače.
Eriksonovu teoriju naveo sam sa ciljem da vidimo koji su to razvojni zadaci koje blejači i smoreni omladinci ne ispunjavaju, gde su se zaglavili i zašto. Pošto govorimo o mladim ljudima, navešću samo one razvojne stadijume razvoja identiteta do dvadeset pete godine.
Ovo je period života (prva godina) kad stičemo osećaj bazičnog poverenja u sebe i druge. Kakav će biti ishod, zavisi od prvih iskustava deteta u odnosu sa odraslima, posebno sa majkom. Uspeh: Razvija se optimizam i nada-istrajna predispozicija da se veruje u ostvarljivost svojih želja i potreba. Neuspeh u razvijanju poverenja vodi do depresivnih osobina, takozvanog “oralnog pesimizma”-koji se ogleda u strahovanjima osobe da će je “ostaviti praznu”, “lišiti podstreka”, u depresivnim oblicima “osećanja praznine” i “osećaja bezvrednosti”. Takva strahovanja mogu, zauzvrat, dovesti do specifičnog kvaliteta pohlepnosti -koji se odražava kao potreba da se sve dobija i uzima na način koji će štetiti drugima i njoj samoj. Oralna očekivanja podstaknuta osećanjem praznine mogu voditi do raznih adikcija, kockanja, doživljaja da nam svet nešto duguje, da bismo trebali da imamo povlašćeni status (kao bebe, da nam se daje bez napora...).
Izvor: Danas
Autor: Tatjana Firevski Jovanović i Nebojša Jovanović
Šta radiš, brate?”. “Evo ništa, blejim”. Ajmo negde da izblejimo zajedno”. “Ajmo, brate...”...”Ma, smorio sam se, brate...”. “Da, baš je smorno, brate...”. Vrlo često, uobičajena komunikacija među današnjom omladinom. Zašto nam deca bleje i smaraju se, pitam se, pitam? Da li se i vi to pitate? Da li ste primetili da je sve više i više smorenih blejača među mlađim naraštajima?
Da bar daju vunu i mleko, pa još nekako...Da li spadate u “dosadne, smorne matorce” koji ometaju blejače u blejanju stalnim pridikama, propovedima, zvocanjem...o tome kako ništa od njih neće biti ako ne ulože neki trud, ako ne preduzmu neku odgovornost za svoju školu, budući život...ako se ne prihvate nekih obaveza i ne usmere ka nekom životnom cilju...? “Smor , brate”.
Kroz život, i kroz svoju praksu psihoterapeuta, naučio sam da ljudi nikada ništa ne rade ako od toga nemaju neku korist. Ta korist ne mora biti zdrava, ne mora voditi razvoju osobe, ali uvek zadovoljava neku ljudsku potrebu i bazira se na nekom unutrašnjem osećanju, svesnoj ili nesvesnoj kalkulaciji da se određeno ponašanje isplati. Verujem da blejači veruju da se blejanje emotivno isplati. Inače to ne bi radili. Pada mi na pamet jedna scena iz filma “Kad porastem biću Kengur”. Grupa momaka sedi na krovu zgrade, zgubidani ispijajući pivo i, ako imaju neku “kintu” ili uspeju da se “ogrebu”, zapale po koji džoint. Usput raspravljaju o važnim temama kao što su: da li više ljudi pogine od zemljotresa ili od vulkana...vide leteće tanjire...Nailazi jedan od njih koji, kao, nešto radi, zarađuje...i pita ih: “Jel, bre, zašto vi ništa ne radite?” Dobija odgovor: “Ja sam ti, brate, ovako. najekonomičniji. Nemam prihode, ali nemam ni rashode...”. Zvuči kao lična strategija za poslovanje sa životom. To se zove “pozitivna nula”. Zašto bi neko izabrao životnu strategiju, filozofiju življenja koja ga, u najboljem slučaju, dovodi do rezultata “pozitivna nula”, ili do “smora” i osećanja praznine? Nisam još upoznao ni jednog blejača koji se oseća ispunjenim (mada je to retkost i kod onih koji ne bleje) i koji je iskreno zadovoljan svojim načinom života. Ovca može da uživa u blejanju jer je tako napravljena. Ona ispunjava svoju prirodu.
*******
Da li je u prirodi čoveka da ne radi ništa ako mu se može i da li čovek može biti zadovoljan ako se ne razvija, čak i ako ga život ne tera na to? Moj odgovor je ne, ne može. U prirodi čoveka je da se razvija ispunjavajući svoje razvojne zadatke-realizujući svoje ljudske potencijale za ljubav i rad. Neispunjavanje tog razvojnog programa ugrađenog u nas uvek vodi do psihološko-emotivnih problema.
********
Iako sam počeo šaljivo(udri brigu na veselje) govorim o ozbiljnom problemu koji je prilično raširen i koji ima ozbiljne posledice. Ne samo egzistencijalne-nesposobnost za privređivanje, nesamostalnost...već i emotivno psihološke.
POSLEDICE BLEJANJA I SMORA
Ne bih voleo da zvučim kao smorni, turobni matorac koji se brine bez veze, jer je zaboravio kakav je bio kad je bio mlad. Dobro, priznajem, nisam ni ja bio “cvećka” u periodu adolescencije (daleko od toga), i ne mogu da kažem da sam bio vredan. Posebo ne za školu i školske obaveze. Imao sam kečeve, provlačio se, bežao sa časova, nabavljao falš opravdanja...i uglavnom sam bio orijentisan na to kako da se zabavljam. Bilo je to vreme “hipi” filozofije i stila života, “dece cveća”, prezira prema surovom i sivom svetu odraslih. Sećam se, nisam posenilio. Međutim, tada još nije bio izmišljen smor. Ne sećam se smora, niti sam imao doživljaj da blejim (tada ni kompjuter nije bio oblik zavisnosti i isključivanja iz realnosti). Bežao sam od škole koja mi je bila dosadna, (i danas je još dosadnija, priznajem) ali sam bežao ka nečemu-ka interesantnijim aktivnostima kojima sam se posvećivao i osećao da se razvijam kroz njih (Muzika-ima sam svoju rok grupu, sport, pasionirano čitanje knjiga koje su me zanimale, druženju...devojkama). Nemam doživljaj da je blejanje bežanje ka nečemu. Da jeste, ne bi vodilo do smora i osećaja praznine (smor i osećaj praznine vode do drguih negativnih posledica: depresivnosti, sklonosti ka alkoholu, narkoticima, agresivnosti...i drugih ponašanja koje imaju za cilj da se osoba oseti živom, jer smor i praznina izazivaju osećaj mrtvila).
*******
Bitno je razlikovati dokolicu od blejanja. Dokolica je nešto drugo. To je vreme kada nismo usmereni ka nekom konkretnom cilju ili obavezi, vreme kada smo bezbrižni i kreativni, kada uživamo u onome što jesmo, a ne u onome što radimo, kada nam padaju na pamet ideje koje ne bi došle kada smo usmereni ka nekom cilju...kada nam se neke stvari slegnu. Međutim, da bi se uživalo u dokolici, potrebno je da postoji ritam između usmerenosti ka nekom cilju i dokoličarenja. Nedostatak tog ritma pretvara dokolicu u blejanje i smor. Nužno je osećanje da se razvijamo realizujući svoje potencijale, praćeno periodima odmora, neusmerenosti i jednostavnog uživanja bez napora.
********
RAZVOJNI ZADACI ČOVEKA
Gradeći svoju teoriju razvoja Ego identiteta i bazičnih ljudskih sposobnosti i vrlina poznati psihoanalitičar Erik Erikson vodio se takozvanim epigenetičkim principom. U osnovi tog principa je tvrdnja da sve što se razvija ima u sebi ugrađen osnovni plan. Ličnost se razvija sledeći unutrašnji plan po kojem se određene osobine i sposobnosti intenzivno razvijaju u određenim uzrastima, nezavisno od kulture u kojoj se razvija. Ovladavanje razvojnim stadijumima na određenom uzrastu je od ključnog značaja za razvoj pozitivnih ljudskih sposobnosti i identiteta osobe.
Po Eriksonu, ljudske sposobnosti idu u paru sa ljudskim nesposobnostima. Kada nam životni razvojni plan postavi predodređeni zadatak pred nama je da ga rešimo i razvijemo određenu sposobnost, ili da ga ne rešimo i razvijemo nesposobnost koja ide u paru sa tom sposobnošću. Možemo da izaberemo jedno ili drugo, ali ne možemo da ne izaberemo. Na svakom stadijumu razvoja koji osvoji čovek dobija neku ljudsku vrlinu, ili njoj suprotnu ljudsku manu. Svaki razvojni stadijum nosi sa sobom određeni konflikt, ili krizu koju vitalni čovek mora da prebrodi, izlazeći iz svake krize sa povećanim osećajem unutrašnjeg jedinstva, sa više smisla za dobro rasuđivanje, i uvećanom sposobnošću “da čini dobro” prema njegovim standardima ili prema standardima onih koji mu nešto znače.
Eriksonovu teoriju naveo sam sa ciljem da vidimo koji su to razvojni zadaci koje blejači i smoreni omladinci ne ispunjavaju, gde su se zaglavili i zašto. Pošto govorimo o mladim ljudima, navešću samo one razvojne stadijume razvoja identiteta do dvadeset pete godine.
FAZE RAZVOJA IDENTITETA
1. Faza sticanja poverenja (ili nepoverenja).
Ovo je period života (prva godina) kad stičemo osećaj bazičnog poverenja u sebe i druge. Kakav će biti ishod, zavisi od prvih iskustava deteta u odnosu sa odraslima, posebno sa majkom. Uspeh: Razvija se optimizam i nada-istrajna predispozicija da se veruje u ostvarljivost svojih želja i potreba. Neuspeh u razvijanju poverenja vodi do depresivnih osobina, takozvanog “oralnog pesimizma”-koji se ogleda u strahovanjima osobe da će je “ostaviti praznu”, “lišiti podstreka”, u depresivnim oblicima “osećanja praznine” i “osećaja bezvrednosti”. Takva strahovanja mogu, zauzvrat, dovesti do specifičnog kvaliteta pohlepnosti -koji se odražava kao potreba da se sve dobija i uzima na način koji će štetiti drugima i njoj samoj. Oralna očekivanja podstaknuta osećanjem praznine mogu voditi do raznih adikcija, kockanja, doživljaja da nam svet nešto duguje, da bismo trebali da imamo povlašćeni status (kao bebe, da nam se daje bez napora...).