Zašto „maćeha i očuh” uvek zvuče tako negativno
Biti roditelj je veoma teško, samo po sebi. Biti dobra maćeha ili očuh, često može biti još i teže.
Kada se muškarac ili žena nađu u ulozi očuha ili maćehe uglavnom su suočeni sa najrazličitijim predrasudama, očekivanjima sredine i brojnim stereotipima. U bajkama su maćehe uvek zlonamerne i ružne, a u narodnim poslovicama se kaže: ‚‚Život je nekom majka, nekom maćeha...” Biološki roditelji nisu opterećeni time da dečje poverenje treba da zasluže, jer su svesni da im deca bezrezervno veruju, i sve dok duboko ne iznevere to poverenje, deca su spremna na bezbrojna praštanja. Za razliku od njih, maćeha ili očuh ulažu najveći trud upravo da zadobiju poverenje deteta… a često, nažalost, i svoje okoline.
Da li se trud isplati?
I mnogi roditelji postavljaju sebi ovo pitanje. Međutim, kada to čine maćeha ili očuh, zaista izgleda kao da stalno ulažu u «rupu bez dna», i da sve što čine, kažu ili pokušavaju, ostaje bez rezultata. Očekivanje sredine i postojeći stereotipi, takođe nisu na njihovoj strani. Na primer, ako se maćeha potpuno posvećuje deci, često bude optužena da pokušava da kupi njihovu ljubav, ili da to čini zato što na taj način zadržava svoje mesto u toj porodici, ili zato što tako zadržava «svog čoveka»... Sa druge strane, ako se ne posvećuje potpuno, sredina je može okarakterisati kao hladnu, proračunatu, bezosećajnu. Ukratko, sve što čini, kao da nije dovoljno dobro.
Deca teže prihvataju maćehu
Formiranje odnosa maćeha-dete je veći rizik i veća teškoća nego odnos očuh-dete. Naime, ukoliko po okonačanju razvoda deca ostanu u zajednici sa majkom, nova partnerka njihovog oca (maćeha) imaće protiv sebe ne samo decu, već i njihovu biološku majku. Ukoliko je maćeha istovremeno i razlog razvoda, očekivano je da određeno međusobno rivalstvo postoji od ranije. Utoliko je deci teže da svoju maćehu, to jest novu očevu partnerku prihvate. Nesvesna pritiska, tada najčešće samo preuzimaju stavove svoje majke, i ispoljavaju ih protiv maćehe. Sa druge strane, kada majka po okončanju razvoda u kuću dovede novog partnera (očuha), ona je još uvek primarni roditelj, koji deci ispunjava osnovne potrebe, a očuh opstaje u porodici više kao njen prijatelj, nego kao drugi roditelj.
Prijatelj. Vaš novi partner treba da bude, pre svega, vaš prijatelj. Tako ga i predstavite detetu: «On je moj prijatelj. Kao što ti imaš svoje prijatelje, tako i ja imam svoje. Neki su mi više, neki manje dragi, baš kao i tebi tvoji prijatelji». Ako je potrebno, što zavisi od uzrasta deteta, objasnite mu ko su prijatelji, da to nisu obični drugari (u predškolskom uzrastu, dete drugarima doživljava celu svoju grupu u vrtiću). Ukoliko se sa novim partnerom posvađate, lakše ćete objasniti detetu da ste se posvađali sa prijateljem, nego sa nekim koga ste opisivali kao svog budućeg muža, «čoveka svog života», doživotnog partnera i slično.
Podrška. Ponekad izgleda da, što su maćeha ili očuh ljubazniji i više se trude, rezultati više izostaju. Nažalost, njihov trud nije uvek dovoljan. Bez vaše aktivne pomoći, neće uspeti da razviju harmonične odnose sa decom. Razmislite o svojim očekivanjima. Naime, maćeha ili očuh ne može biti idealan drugi roditelj vašem detetu. Uprkos i njegovim i vašim najboljim željama, da svoju porodicu učinite što zadovoljnijom, biće vam potrebno vreme i mnogo napora za međusobno usaglašavanje. Naime, deca misle da će, ako zavole maćehu ili očuha, time izneveriti svoju mamu ili tatu. Ovaj problem se najbrže rešava ukoliko postoji mogućnost da mama ili tata kažu: «Volela bih da i (navedeno ime maćehe ili očuha) ima svoju šansu da vas upozna, i da vi upoznate nju. Ja se zbog toga sigurno neću ljutiti, naprotiv, biće mi drago da se svi lepo slažete...».
Proces. Ukoliko maćeha ili očuh nemaju lično roditeljsko iskustvo, budite spremni na period prilagođavanja, u kome ćete glavnu posredničku ulogu imati upravo vi. Prihvatanje života u modifikovanoj porodici za dete je proces. U početku, ono teško može da prihvati vašeg novog partnera. Ono se potajno nada da ćete se vi i njegov tata (ili mama) pomiriti. Zato vašeg novog partnera vidi kao prepreku tom pomirenju. Takođe, mnoga deca nakon razvoda roditelja postanu veoma bliska sa onim roditeljem sa kojim ostanu da žive (i pored trenutnog, aktuelnog Zakona o porodičnim odnosima - koji omogućava zajedničko, to jest podeljeno starateljstvo, još uvek u najvećem broju slučajeva deca «pripadaju» mamama). Sa novim odnosima, koje razvedeni roditelji formiraju sa detetom, ono se brzo navikne da ima mamu ili tatu samo za sebe. Svaku odraslu osobu, koja zauzme maminu ili tatinu pažnju, dete vidi kao direktnu pretnju za odnos koji ono ima sa svojom mamom ili tatom. Istraživanja pokazuju da, posebno devojčice u pubertetu, svoje maćehe vide kao prepreke njihovim boljim odnosima sa očevima. Svoje maćehe doživljavaju kao rivalke, uljeze u svom životu.
Oslovljavanje. Nemojte insistirati da deca maćehu ili očuha zovu «mama» ili «tata». Nažalost, u mnogim porodicama, u pokušaju da se detetu predstave kao novi članovi porodice, koriste se upravo takve fraze: «Ona će biti tvoja nova mama...». Otpor prema maćehi ili očuhu je velikim delom uslovljen verovanjem da ta osoba pokušava da zameni njihovu mamu ili tatu. Deca intuitivno osećaju da je to nemoguće. Insistiranjem na oslovljavanju sa «mama» i «tata», ovaj otpor dodatno produbljujete. Radije pokažite fleksibilnost. Na primer: «Ovo je... (navedite ime). Ona će ubuduće živeti sa nama. Siguran sam da će ona učiniti sve da se lepo slažete. Ona nije zamena za tvoju mamu, nju niko ne može da zameni. Ali, ona ima neke svoje velike vrednosti i vrline, u koje ćeš se i ti uveriti...». Kada, i ako osete takvu vrstu bliskosti, da maćehu i očuha nazivaju mamom ili tatom, deca će to učiniti samoinicijativno. Oslovljavanje po imenu, posebno u prvim mesecima (pa čak i godinama), sasvim je u redu i predstavlja postepeno detetovo prihvatanje novih članova svoje porodice.
Ukoliko ste vi u ulozi maćehe ili očuha:
Jelena Holcer, pedagog
Kada se muškarac ili žena nađu u ulozi očuha ili maćehe uglavnom su suočeni sa najrazličitijim predrasudama, očekivanjima sredine i brojnim stereotipima. U bajkama su maćehe uvek zlonamerne i ružne, a u narodnim poslovicama se kaže: ‚‚Život je nekom majka, nekom maćeha...” Biološki roditelji nisu opterećeni time da dečje poverenje treba da zasluže, jer su svesni da im deca bezrezervno veruju, i sve dok duboko ne iznevere to poverenje, deca su spremna na bezbrojna praštanja. Za razliku od njih, maćeha ili očuh ulažu najveći trud upravo da zadobiju poverenje deteta… a često, nažalost, i svoje okoline.
Da li se trud isplati?
I mnogi roditelji postavljaju sebi ovo pitanje. Međutim, kada to čine maćeha ili očuh, zaista izgleda kao da stalno ulažu u «rupu bez dna», i da sve što čine, kažu ili pokušavaju, ostaje bez rezultata. Očekivanje sredine i postojeći stereotipi, takođe nisu na njihovoj strani. Na primer, ako se maćeha potpuno posvećuje deci, često bude optužena da pokušava da kupi njihovu ljubav, ili da to čini zato što na taj način zadržava svoje mesto u toj porodici, ili zato što tako zadržava «svog čoveka»... Sa druge strane, ako se ne posvećuje potpuno, sredina je može okarakterisati kao hladnu, proračunatu, bezosećajnu. Ukratko, sve što čini, kao da nije dovoljno dobro.
Deca teže prihvataju maćehu
Formiranje odnosa maćeha-dete je veći rizik i veća teškoća nego odnos očuh-dete. Naime, ukoliko po okonačanju razvoda deca ostanu u zajednici sa majkom, nova partnerka njihovog oca (maćeha) imaće protiv sebe ne samo decu, već i njihovu biološku majku. Ukoliko je maćeha istovremeno i razlog razvoda, očekivano je da određeno međusobno rivalstvo postoji od ranije. Utoliko je deci teže da svoju maćehu, to jest novu očevu partnerku prihvate. Nesvesna pritiska, tada najčešće samo preuzimaju stavove svoje majke, i ispoljavaju ih protiv maćehe. Sa druge strane, kada majka po okončanju razvoda u kuću dovede novog partnera (očuha), ona je još uvek primarni roditelj, koji deci ispunjava osnovne potrebe, a očuh opstaje u porodici više kao njen prijatelj, nego kao drugi roditelj.
U fazi osnivanja nove porodice, i dovođenja u kuću novog partnera, to jest maćehe ili očuha, najpre budite oprezni kako ćete upoznati dete sa ovom vašom odlukom. Postepenost bi podrazumevala da je to osoba koju dete već poznaje, u koju ima poverenje, i u koju ste vi lično sigurni
Prijatelj. Vaš novi partner treba da bude, pre svega, vaš prijatelj. Tako ga i predstavite detetu: «On je moj prijatelj. Kao što ti imaš svoje prijatelje, tako i ja imam svoje. Neki su mi više, neki manje dragi, baš kao i tebi tvoji prijatelji». Ako je potrebno, što zavisi od uzrasta deteta, objasnite mu ko su prijatelji, da to nisu obični drugari (u predškolskom uzrastu, dete drugarima doživljava celu svoju grupu u vrtiću). Ukoliko se sa novim partnerom posvađate, lakše ćete objasniti detetu da ste se posvađali sa prijateljem, nego sa nekim koga ste opisivali kao svog budućeg muža, «čoveka svog života», doživotnog partnera i slično.
Podrška. Ponekad izgleda da, što su maćeha ili očuh ljubazniji i više se trude, rezultati više izostaju. Nažalost, njihov trud nije uvek dovoljan. Bez vaše aktivne pomoći, neće uspeti da razviju harmonične odnose sa decom. Razmislite o svojim očekivanjima. Naime, maćeha ili očuh ne može biti idealan drugi roditelj vašem detetu. Uprkos i njegovim i vašim najboljim željama, da svoju porodicu učinite što zadovoljnijom, biće vam potrebno vreme i mnogo napora za međusobno usaglašavanje. Naime, deca misle da će, ako zavole maćehu ili očuha, time izneveriti svoju mamu ili tatu. Ovaj problem se najbrže rešava ukoliko postoji mogućnost da mama ili tata kažu: «Volela bih da i (navedeno ime maćehe ili očuha) ima svoju šansu da vas upozna, i da vi upoznate nju. Ja se zbog toga sigurno neću ljutiti, naprotiv, biće mi drago da se svi lepo slažete...».
Proces. Ukoliko maćeha ili očuh nemaju lično roditeljsko iskustvo, budite spremni na period prilagođavanja, u kome ćete glavnu posredničku ulogu imati upravo vi. Prihvatanje života u modifikovanoj porodici za dete je proces. U početku, ono teško može da prihvati vašeg novog partnera. Ono se potajno nada da ćete se vi i njegov tata (ili mama) pomiriti. Zato vašeg novog partnera vidi kao prepreku tom pomirenju. Takođe, mnoga deca nakon razvoda roditelja postanu veoma bliska sa onim roditeljem sa kojim ostanu da žive (i pored trenutnog, aktuelnog Zakona o porodičnim odnosima - koji omogućava zajedničko, to jest podeljeno starateljstvo, još uvek u najvećem broju slučajeva deca «pripadaju» mamama). Sa novim odnosima, koje razvedeni roditelji formiraju sa detetom, ono se brzo navikne da ima mamu ili tatu samo za sebe. Svaku odraslu osobu, koja zauzme maminu ili tatinu pažnju, dete vidi kao direktnu pretnju za odnos koji ono ima sa svojom mamom ili tatom. Istraživanja pokazuju da, posebno devojčice u pubertetu, svoje maćehe vide kao prepreke njihovim boljim odnosima sa očevima. Svoje maćehe doživljavaju kao rivalke, uljeze u svom životu.
Oslovljavanje. Nemojte insistirati da deca maćehu ili očuha zovu «mama» ili «tata». Nažalost, u mnogim porodicama, u pokušaju da se detetu predstave kao novi članovi porodice, koriste se upravo takve fraze: «Ona će biti tvoja nova mama...». Otpor prema maćehi ili očuhu je velikim delom uslovljen verovanjem da ta osoba pokušava da zameni njihovu mamu ili tatu. Deca intuitivno osećaju da je to nemoguće. Insistiranjem na oslovljavanju sa «mama» i «tata», ovaj otpor dodatno produbljujete. Radije pokažite fleksibilnost. Na primer: «Ovo je... (navedite ime). Ona će ubuduće živeti sa nama. Siguran sam da će ona učiniti sve da se lepo slažete. Ona nije zamena za tvoju mamu, nju niko ne može da zameni. Ali, ona ima neke svoje velike vrednosti i vrline, u koje ćeš se i ti uveriti...». Kada, i ako osete takvu vrstu bliskosti, da maćehu i očuha nazivaju mamom ili tatom, deca će to učiniti samoinicijativno. Oslovljavanje po imenu, posebno u prvim mesecima (pa čak i godinama), sasvim je u redu i predstavlja postepeno detetovo prihvatanje novih članova svoje porodice.
Ukoliko ste vi u ulozi maćehe ili očuha:
- Pokušajte da se pobrinete za sve potrebe dece - od onih fizioloških, do emotivnih, ali bez očekivanja bilo čega za uzvrat. Bilo bi poželjno da ispunjavanje njihovih potreba doživljavate kao nešto obično, svakodnevno, što ne podrazumeva bilo kakvu nagradu.
- Pružite deci dovoljno prostora i vremena kako bi vas upoznala i prihvatila. Pomaže ako ste spremni da slušate, ali i da sa njima delite svoja lična iskustva.
- Potražite podršku svog partnera. Vi ste «novi» u toj porodici. To predstavlja veliku promenu i za vas. Decu nemojte «tužakati» (dovoljno je što ona tužakaju vas), ali razgovarajte o dosadašnjim vaspitnim metodama primenjivanim u toj porodici.
- Nemojte se ustručavati od direktnih sukoba sa decom, posebno kada ste sigurni da ste u pravu. Iako zvuči paradoksalno, da ste uspostavili «pravi» odnos - znaćete po tome što će deca početi direktno da se svađaju sa vama, umesto da vas stalno tužakaju majci ili ocu, tražeći dodatnu podršku. Kada vaša komunikacija postane direktna i jasna, nalik na one kakvu imaju sa svojim biološkim roditeljima, na najboljem ste putu međusobnog prihvatanja. Nemojte povlađivati detetu, u nadi da ćete time najpre kupiti njegovu ljubav. Sa druge strane, ukoliko stalno izbegavate da budete jasni u izražvanju svojih stavova ili negodovanja, odavaćete utisak da ste nesigurni u sebe, što će deca umeti da zloupotrebe. Tada vas mogu dodatno provocirati, i pomalo manipulisati granicama vašeg strpljenja.
- Važno je da vam interes deteta (na primer, insistirate na uvođenju nekog novog pravila u porodici) bude važniji od vašeg ličnog (da vas dete što pre zavoli, da postoji prividan «mir u kući», i slično.)
- Iza svih dečjih postupaka u procesu prihvatanja vas kao novog člana njihove porodice, najčešće stoji tuga, zbunjenost, strah. Deca se tek razvijaju i nemaju vaše životno iskustvo. Tako, vi možete verovati da su roditelji samo usputne stanice u odrastanju, ali u trenutku odrastanja, deci su upravo roditelji najvažniji na svetu. Odnosno, nisu deca toliko PROTIV vas, koliko su ZA svoje biološke roditelje.
- Budite uporni. Ma koliko bili u nezavidnoj poziciji i koliko vam ponekad bilo teško, pokušajte da na svoj status gledate kao na šansu da imate proširenu porodicu. Jednom, kada uspete da uspostavite odgovarajuće harmonične odnose, upravo je porodica najveći dar koji ste mogli dobiti - tačnije, za koji ste se hrabro izborili.
Jelena Holcer, pedagog
Poslednja izmena:
