LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
Zašto kupljen lek, kad može recept?
13. oktobar 2010. | 11:05 | Izvor: Dnevnik
Beograd -- Bolnice i lekari u obavezi su da građanima daju lek koji se nalazi na pozitivnoj listi, pa ipak pacijentima se neretko preporučuju lekovi koje moraju da plate.
To se dešava jer pacijenti nisu upoznati sa svojim pravima, niti se za njih interesuju, a činjenica je i da ni svi lekari ne znaju prava pacijenata.
"Pacijenti moraju da se informišu o svojim pravima i da s lekarom otvoreno razgovaraju o leku koji im propiše, a koji moraju sami da kupe", kaže pomoćnik direktora RZZO Vladan Ignjatović.
On dodaje da svakog pacijenta treba da zanima zašto im se propisuje lek koji nije ni na jednoj listi lekova već moraju da ga plate.
"Od svog lekara treba da traže da proveri da li je lek na listi ili ne, i da li za propisani lek koji nije na listi ima zamene koja se može dobiti o trošku zdravstvenog osiguranja. Najbolje je da pacijenti uvek traže od lekara napismeno koji im je lek potreban, što je važno ukoliko žele da refundiraju izdatke za medikament koji su morali da kupe, a koji je na listi lekova", objašnjava Ignjatović.
Nepoznavanje prava koje pacijenti imaju, ima za posledicu da su sami novčano oštećeni čak i kada se leče u bolnicama. Naime, iako su bolnice u obavezi da nabave lekove koji su po mišljenju lekara neophodni za lečenje pacijenta, kao i da se za vreme ovakvog lečenja bolesniku omoguće sve pretrage koje lekar traži, još uvek ima primera da se od pacijenata traži da kupe pojedini lek.
Bolestan čovek teško da može da razmišlja o tome koja su mu prava i kad se nađe u bonici, u lekare s punim poverenjem gleda kao u svoje spasitelje. I porodica se interesuje kako što bolje da pomogne obolelom i sve sugestije i preporuke lekara uzima „zdravo za gotovo“.
Nažalost, u ovakvim trenucima još uvek ima lekara koji će posavetovati da se kupi neki lek koji bolnica nema, koji je iz uvoza, često kod nas i neregistrovan, i koji je, po pravilu, obično vrlo skup.
Zakonom o zdravstvenom osiguranju, donet u decembru 2005. godine, propisano je da davalac zdravstvenih usluga s kojim je matična filijala, odnosno Zavod za zdravstveno osiguranje zaključio ugovor o pružanju zdravstvene zaštite, mora da obezbedi potrebne lekove, medicinska sredstva, implantante i medicinsko-tehnička pomagala utvrđena kao pravo iz obaveznog zdravstvenog osiguranja.
Pojednostavljeno, to znači da za vreme bolničkog lečenja pacijent ne plaća ni dijagnostiku ni lekove ukoliko lekar odredi da su oni za pacijenta potrebni. Bolnička ustanova ne može reći da nema neki lek, jer ako je pacijentu propisan, mora da ga nabavi.
Ukoliko osiguranik za vreme bolničkog lečenja u nekoj ustanovi s kojom je Zavod za zdravstveno osiguranje sklopio ugovor o finansiranju ipak plati lek, a koji su lekari propisali, ima pravo na refundaciju plaćenog novca.
Za to treba da se obrati nadležnoj filijali, odnosno Zavodu za zdravstveno osiguranje, gde će mu reći šta od dokumentacije treba da priloži.
Međutim, da bi pacijent mogao reagovati i traži vraćanje novca, neophodno je da ima crno na belo da je lekar tražio da se u njegovo lečenje uvede neki lek. Problem je u tome što ovoga često nema jer se preporuke lekara svode na usmeni savet ili se rodbini pacijenta telefonom daju uputstva koji lek da kupe.
A,B,C i D
Na teret zdravstvenog osiguranja izdaju se lekovi svrstani u tri liste: A, B i C. U grupi A su preparati koji se propisuju i izdaju na lekarski recept, i u toj grupi je najveći broj preparata, lekovi iz grupe B se izdaju zdravstvenim ustanovama na nalog, a u treću grupu C su svrstani medikamenti koji se izdaju po posebnom režimu. Dodata je i takozvana lista D, koja omogućava da se u izuzetnim situacijama, ukoliko lečenje bolesnika to zahteva, mogu o trošku zdravstvenog osiguranja nabaviti i neregistrovani lekovi.
(B92)
13. oktobar 2010. | 11:05 | Izvor: Dnevnik
Beograd -- Bolnice i lekari u obavezi su da građanima daju lek koji se nalazi na pozitivnoj listi, pa ipak pacijentima se neretko preporučuju lekovi koje moraju da plate.
To se dešava jer pacijenti nisu upoznati sa svojim pravima, niti se za njih interesuju, a činjenica je i da ni svi lekari ne znaju prava pacijenata.
"Pacijenti moraju da se informišu o svojim pravima i da s lekarom otvoreno razgovaraju o leku koji im propiše, a koji moraju sami da kupe", kaže pomoćnik direktora RZZO Vladan Ignjatović.
On dodaje da svakog pacijenta treba da zanima zašto im se propisuje lek koji nije ni na jednoj listi lekova već moraju da ga plate.
"Od svog lekara treba da traže da proveri da li je lek na listi ili ne, i da li za propisani lek koji nije na listi ima zamene koja se može dobiti o trošku zdravstvenog osiguranja. Najbolje je da pacijenti uvek traže od lekara napismeno koji im je lek potreban, što je važno ukoliko žele da refundiraju izdatke za medikament koji su morali da kupe, a koji je na listi lekova", objašnjava Ignjatović.
Nepoznavanje prava koje pacijenti imaju, ima za posledicu da su sami novčano oštećeni čak i kada se leče u bolnicama. Naime, iako su bolnice u obavezi da nabave lekove koji su po mišljenju lekara neophodni za lečenje pacijenta, kao i da se za vreme ovakvog lečenja bolesniku omoguće sve pretrage koje lekar traži, još uvek ima primera da se od pacijenata traži da kupe pojedini lek.
Bolestan čovek teško da može da razmišlja o tome koja su mu prava i kad se nađe u bonici, u lekare s punim poverenjem gleda kao u svoje spasitelje. I porodica se interesuje kako što bolje da pomogne obolelom i sve sugestije i preporuke lekara uzima „zdravo za gotovo“.
Nažalost, u ovakvim trenucima još uvek ima lekara koji će posavetovati da se kupi neki lek koji bolnica nema, koji je iz uvoza, često kod nas i neregistrovan, i koji je, po pravilu, obično vrlo skup.
Zakonom o zdravstvenom osiguranju, donet u decembru 2005. godine, propisano je da davalac zdravstvenih usluga s kojim je matična filijala, odnosno Zavod za zdravstveno osiguranje zaključio ugovor o pružanju zdravstvene zaštite, mora da obezbedi potrebne lekove, medicinska sredstva, implantante i medicinsko-tehnička pomagala utvrđena kao pravo iz obaveznog zdravstvenog osiguranja.
Pojednostavljeno, to znači da za vreme bolničkog lečenja pacijent ne plaća ni dijagnostiku ni lekove ukoliko lekar odredi da su oni za pacijenta potrebni. Bolnička ustanova ne može reći da nema neki lek, jer ako je pacijentu propisan, mora da ga nabavi.
Ukoliko osiguranik za vreme bolničkog lečenja u nekoj ustanovi s kojom je Zavod za zdravstveno osiguranje sklopio ugovor o finansiranju ipak plati lek, a koji su lekari propisali, ima pravo na refundaciju plaćenog novca.
Za to treba da se obrati nadležnoj filijali, odnosno Zavodu za zdravstveno osiguranje, gde će mu reći šta od dokumentacije treba da priloži.
Međutim, da bi pacijent mogao reagovati i traži vraćanje novca, neophodno je da ima crno na belo da je lekar tražio da se u njegovo lečenje uvede neki lek. Problem je u tome što ovoga često nema jer se preporuke lekara svode na usmeni savet ili se rodbini pacijenta telefonom daju uputstva koji lek da kupe.
A,B,C i D
Na teret zdravstvenog osiguranja izdaju se lekovi svrstani u tri liste: A, B i C. U grupi A su preparati koji se propisuju i izdaju na lekarski recept, i u toj grupi je najveći broj preparata, lekovi iz grupe B se izdaju zdravstvenim ustanovama na nalog, a u treću grupu C su svrstani medikamenti koji se izdaju po posebnom režimu. Dodata je i takozvana lista D, koja omogućava da se u izuzetnim situacijama, ukoliko lečenje bolesnika to zahteva, mogu o trošku zdravstvenog osiguranja nabaviti i neregistrovani lekovi.
(B92)