Zaštitite svoje dete od licemerja u društvu
Izvor: Danas
Autor: Tatjana Firevski Jovanović i Nebojša Jovanović
Svi želimo da naše dete odraste u zdravu i srećnu osobu. Ali, kako ne živimo u savršenom svetu, društvo će pred nas pre ili kasnije postaviti teška iskušenja i ozbiljne zadatke. Svet se menja i poneki roditelji ne mogu da predvide kako će okolnosti koje u njihovom detinjstvu nisu postojale oblikovati dete. Ponekad smo toliko rastrzani između zahteva deteta i zahteva okoline da lako uđemo u dečije emocije i ispraznimo svoje nezadovoljstvo na detetu.
Dete je naizgled mnogo lakše kontrolisati nego društvo, pa ćemo često biti u iskušenju da od njega zahtevamo da se prilagodi, bez pravog objašnjenja i uprkos njegovim osećanjima. No, tu grešku platićemo kroz slabiji kvalitet odnosa kad dete uđe u pubertet i odraste, a možda i kroz nesreću samog deteta.
Pritisak vršnjaka relativno je lakše objasniti detetu: ono ne doživljava drugu decu kao autoritet, te premda ga njihovo ponašanje može boleti, biće svesno da ga odrasli ne bi odobrili. Donekle je lako i pružiti otpor uticaju medija, kroz česte i iscrpne razgovore s detetom i objašnjavanje detetu na koji način mediji njime pokušavaju da manipulišu. Ako dete ne podlegne manipulaciji medija, neće doživeti kazne i osvetu. No šta činiti kad se prema detetu grubo i štetno ponašaju upravo odrasli, i to oni koji bi trebalo da mu budu pozitivni autoritet?
********
Premda se na rečima govori o učenju pozitivnih vrednosti, tolerancije, razgovora i slično, neretko, dok se to zahteva od dece, upravo oni koji bi o tome trebalo da vode najviše računa posle roditelja, koriste svoj položaj autoriteta radi kontrole, nezrelih odušaka ili izbegavanja priznavanja grešaka.
********
* Slučaj iz života
Evo šta se, na primer, dogodilo Ivani. U pitanju su dve situacije koje jasno razotkrivaju kako društvo pristupa deci.
Najpre, Ivana je pozvana na razgovor u školu, jer je njen desetogodišnji sin na času rekao nastavnici da nije pristojno što mu je upala u reč. (Nastavnica ga je prekinula dok je, odgovarajući na pitanje, razmišljao kako da nastavi rečenicu.) Drugi prigovor razrednog starešine bio je da je - kosa njenog sina predugačka (dete ima kosu do brade). Razredni starešina se prema Ivani postavio prezirno i s visoka, govoreći joj da „njen sin treba da nauči da poštuje autoritete“ i da „očito roditeljsko vaspitanje ne funkcioniše“.
Umesto da se takva vrsta pažnje pridaje deci koja su agresivna i bezobzirna prema drugima, napada se dete koje primenjuje pravila komunikacije koja će mu svi autoriteti zdušno sugerisati – jedini je problem što ono traži i od autoriteta da se toga drže. Umesto da pravila komunikacije i međuljudske vrednosti budu na prvom mestu, ovim se pojedina osoba zbog svog položaja postavlja iznad njih. Umesto osmeha, razgovora s detetom i objašnjenja nesporazuma, pribegava se agresiji i drastičnom etiketiranju.
Učenje deteta da podilazi i popušta takvim osobama je prvi korak u njegovom budućem podilaženju i popuštanju poslodavcima i vladama koje ne poštuju ili aktivno krše njegova osnovna prava. Kao da nije dovoljno da sama struktura školskog sistema obeshrabruje detetovu spontanost, iskrenost i kreativnost; nego je dete izloženo i nezrelim osobama koje nad njim vežbaju svoj osećaj moći.
Iz ovoga ne treba shvatiti da su stvari crno-bele i da je u prosvetnim radnicima uvek problem. Sasvim je jasno da postoje brojni problemi s kojima se suočavaju prosvetni radnici, da postoje mnogi roditelji koji zanemaruju svoju decu ili aktivno brane njihovo neobzirno i nekulturno ponašanje. Ipak, poštovanje profesije nastavnika ne znači i ćutnju o primerima osoba koje izdaju i iskrivljuju ideale te profesije.
S obzirom da je upravo Ivana bila ona koja je učila sina da nije pristojno upadati u reč, naravno da se suočila s njegovom zbunjenom i povređenom reakcijom („Ali, mama, pa ti si mi rekla...“) kad je pokušala da mu objasni da u školi nije baš bezopasno tako slobodno govoriti.
* Podilaziti autoritetu?
Roditelj u takvoj situaciji može biti zbunjen: ako podrži dete i objasni mu da nije krivo, stvara rizik da se konfliktne situacije ponavljaju i da dete bude još više kritikovano, pa možda s vremenom postane žrtva osvete, kao što se upravo i dogodilo Ivaninom sinu. On je od iste nastavnice (koja mu je upala u reč) ocenjen trojkom, dok je dete koje je slabije znalo dobilo četvorku, a na pitanje zašto dobio je odgovor „Zato jer ja tako kažem!“ S druge strane, podstakne li roditelj dete da ćuti i prilagodi se, sam protivureči vrednostima kojima ga je pre učio, stvara unutrašnji konflikt u detetu i uči ga strahu i nesigurnosti u suočavanju s autoritetom.
Druga situacija vezana je za veronauku, koja umesto da propoveda ljubav i toleranciju, često te ideje koristi kao paravan za kontrolu, manipulaciju i zastrašivanje. Ivana je popustila pod pritiskom da njen sin pohađa veronauku, s obzirom na manipulativnu praksu da se čas veronauke stavlja u sredinu školskog dana umesto na kraju, pa dete koje ne pohađa veronauku ostaje izolovano i time postaje laka meta porugama i školskim nasilnicima. Dok je već u drugom razredu Ivanin sin dolazio sa veronauke uplašen zbog propovedi o paklenim mukama, u petom ga je veroučitelj javno prozvao što su njegovi roditelji razvedeni i što ne dolaze u crkvu. Treba dodati i to da je na početku petog razreda Ivanin sin izrazio želju da ne ide na veronauku, na šta su mu odgovorili da je za to trebalo da se odluči na kraju prethodne školske godine – o čemu decu niko nije obavestio.
Kako bi smanjili tenzije, Ivana i njen drugi suprug otišli su u crkvu, gde je veroučitelj izjavio da „dete treba u porodici učiti o moralnim vrednostima, a one su vezane za pravoslavnu crkvu“. Na takav stepen krutosti i netolerancije Ivana, u tom trenutku, nije uspela da nađe odgovor.
Roditelji u ovakvim okolnostima, neretko i sami, bez boljih veština komunikacije, pribegavaju bilo povlačenju i popuštanju, bilo ljutitim kritikama takvih osoba. S obzirom na već dovoljno nezrelo i detinjasto ponašanje koje takve osobe izražavaju prema deci, nerealno je očekivati da će one mirno saslušati kritiku. Svaka ljutita kritika takvu osobu će gurnuti još dublje u dečije emocije i izazvati još snažniji odbrambeni stav i želju za osvetom.
* Šta učiniti?
Šta se u ovakvoj situaciji može uraditi? Šta bi Ivana trebalo da uradi? Preporuka bi bila da sa navedenom nastavnicom razgovara direktno, ali izrazito smireno i bez optužbi. Ovoj nastavnici bi trebalo da ukaže na to koje će za nju biti dobrobiti ako se ne sveti na detetu: ako ona mirnom, kvalitetnom komunikacijom stvori u detetu stav poverenja i poštovanja, to će dete biti sklonije da sarađuje i mnogi izvori nepotrebnih sukoba će nestati. S druge strane, ako se stvori sukob i nepoštovanje kroz prisilu i nepravdu (naravno, ovde je potrebno pažljivo birati reči) to će i nastavnici biti teže.
Kvalitetan način komunikacije su i smirena, direktna pitanja poput: „Zbog čega je duža kosa zapravo problem?“ „Što vas brine?“, „Ne mislite li da se može sa detetom i drugačije komunicirati?“
********
Mnogi nezreli učitelji boje se da ako detetu dozvole bilo kakvo odskakanje izvan okvira, da će ubrzo nad njim potpuno izgubiti kontrolu. U stvarnosti je često upravo suprotno – poštovanjem detetove ličnosti i ponašanja koje nikome ne šteti, stvaraju se temelji međusobnog poverenja i izbegava stvaranje potrebe za inatom kod deteta.
********
Spomenutom veroučitelju mogu se postaviti pitanja ovakvog tipa: „Čime možete dokazati da pravoslavna crkva ima monopol na moralne vrednosti?“ „Čime možete da dokažete da učite decu ispravnim stvarima?“ „Zbog čega je problem što ne delimo sva vaša uverenja?“, „Ne mislite li da ideja ljubavi i tolerancije nije u skladu sa osuđivanjem ljudi koji drugačije razmišljaju?“
* Kako izaći na kraj sa nezrelim autoritetima?
Uvek će biti i osoba koje su dovoljno nezrele da će i na smirenu komunikaciju reagovati pojačanjem agresije, i to, naravno, prema detetu. Tada postoje druge vrste otpora: pisanjem članka za novine, obraćanjem razrednom starešini, direktoru škole ili ministarstvu, upisivanjem deteta u drugu školu (mada ni jedna nije savršena). Otvara se i sve više web-stranica na kojima pojedinci mogu izraziti svoje nezadovoljstvo.
Ako dete kao rezultat osvete nastavnika i završi sa nižim ocenama nego što bi trebalo, ipak je malo nastavnika toliko nezrelih da će se na taj način svetiti detetu koje nije agresivno i koje se uglavnom trudi. Možda će niža ocena doći iz jednog ili najviše dva predmeta – ako je više, a vaše dete se trudi da se korektno ponaša, uistinu je vreme da promenite školu! U tom slučaju, ne brinite i iskoristite to kao priliku da dete nauči da nije potrebno da sve bude savršeno. Jedna lošija ocena ili dve retko utiču na budućnost deteta; čak i ako jeste tako, činjenica je da postoji sve više načina na koje se osoba može kreativno ostvariti i stvoriti uspešan život bez tačno određenog fakulteta i tradicionalnih zanimanja. Treba ponoviti da je šansa da do problema s upisom na fakultet dođe isključivo zbog jednog do dva nesklona i nezrela učitelja izričito mala.
Drugi nivo suočavanja odnosi se na ono čemu ćete učiti dete. Roditeljima treba savetovati da ne insistiraju na „poštovanju autoriteta“ (nastavnica i nastavnika, učitelja itd.) nasuprot načelima komunikacije. Umesto toga, predlog je da se detetu objasni da pravila ponašanja važe za sve, ali da nisu svi ljudi savršeni i neki se iz svojih strahova ili frustracija nekorektno ponašaju, iskorišćavajući svoju poziciju za nametanje svoje moći. Ivana iz ove priče može sinu objasniti da se ta nastavnica boji gubitka kontrole, i da je taj strah vrlo verovatno naučila u detinjstvu i teško ga kontroliše. Zato treba s njom razgovarati smireno i bez optužbi, izbegavati ponašanje u kome se pokazuje inat. Radi prilagođavanja svetu koji nije savršen, ponekad je potrebno biti oprezniji i izbegavati nepotrebne sukobe, ali ne zato što nešto sa detetom ne bi bilo u redu. Isto tako, potrebno je savetovati detetu da sa svoje strane uloži trud da se ponaša korektno (što ne znači i podložno).
* Prilagodite razgovor detetu
Način na koji ćete razgovarati s detetom potrebno je prilagoditi njegovom uzrastu; od „Nisi ti kriv, ali ona se lako uznemiri pa joj nemoj davati povoda“ mlađem djetetu, do objašnjenja kako u dečijem uzrastu stvaramo neprijatna uverenja i potisnute emocije koje se i u odraslom dobu povremeno bude, što desetogodišnje dete može razumeti.
Često smo naučeni da mislimo da deca tako nešto ne bi razumela, međutim iskustvo psihologa kaže da deca itekako razumeju osećanja i vole da govore o njima. Uostalom, odmalena smo se svi suočavali i sa složenijim situacijama nego što je objasniti nezrelo ponašanje, pa bi prihvatali roditeljska objašnjenja čak i ako ih nismo potpuno razumeli. Deca su inteligentna – ono što im po pravilu nedostaje je iskustvo i objašnjenje, a ne inteligencija. Isto tako, deca koja se osećaju podržavanom i prihvaćenom neće imati potrebu da budu agresivna i inate se, pa se ne morate brinuti da ćete iskrenošću postići gubitak kontrole. Gubitak kontrole nad detetom daleko će pre biti posledica neiskrenosti, nepravde i licemerja nego objašnjenja s poštovanjem.
Nije potrebno štititi dete od svega i osigurati mu savršen život. Štaviše, izazovi i problemi teraju dete da razmišlja i razvija se. Neretko su najsnažniji i najnezavisniji ljudi oni koji su kao deca bili suočeni s brojnim izazovima. Setite se problema koje ste sami doživeli kao deca – mnogi od njih nisu ostavili dubljeg traga. Znatniju i trajniju štetu školska iskušenja mogu detetu naneti jedino ako nedostaje podrška roditelja, ili čak roditelji podržavaju omalovažavanje deteta i zanemarivanje njegovih osećanja. Dete koje ima razumnu i mudru roditeljsku podršku, može se suočiti s bilo kakvim izazovom.
* Roditelj i društvo
Jasno je da u današnje vreme uloga roditelja podrazumeva mnogo više posla i napora nego ranije. A pored toga uloga roditelja podrazumeva i zaraditi novac za svoju porodicu. Kako ta dva ukombinovati tako da niko ne trpi, a da ipak sve bude u redu? Kako usaglasiti potrebe društva i potrebe individue. Pogotovo kada je ta individua vaše dete?
Društvo u kome živimo, posebno ovo naše, često stavlja pred roditelje prevelike i kontradiktorne zahteve. S jedne strane treba odgajiti dete koje će biti srećno, zadovoljno i kompletna ličnost, a sa druge strane ono mora da se uklopi u nesavršeno društvo koje će često sve ove njegove osobine omalovažiti i zahtevati od njega da ih prikrije ili u potpunosti zanemari.
Savet roditeljima je da svom detetu pružaju podršku, da sa njim pričaju i da, koliko je to u njihovoj moći, ne dopuste da se sistem vrednosti koji im oni stvaraju uruši pod pritiskom sredine i/ili društva. Čak i ukoliko nezreli pojedinci koji su reprezenti tog društva insistiraju na svojim pravilima, vrednostima i na kraju, licemerju koje se promoviše – ne dozvolite da to utiče na vaše dete. Makar u onom stepenu u kome vi zaista možete nešto da učinite.
Naravno, jasno je da ima mnogo dece koja su u nekom smislu zanemarena od strane roditelja, roditelja koji su prezaposleni, koji nemaju vremena, a često ni veština da adekvatno odbrane svoje dete od licemerja društva ali ni da mu posvete dovoljno vremena. Takva deca će mnogo lakše podleći uticajima nezrelih osoba na pozicijama moći. Isto tako, mnogo će lakše postati problematična, deca koja će se loše ponašati i zanemarivati potrebe i osećanja drugih. I na kraju će ta deca odrasti u osobe koje vrlo lako mogu završiti na pozicijama moći iz kojih će graditi društvo onako kako misle da je najbolje. Nažalost to je jedan od najboljih puteva u licemerno društvo.
Ključ da do ovoga ne dođe je samo i jedino razgovor. Nemojte se plašiti da vas dete neće razumeti. Naravno, pokušajte da prilagodite razgovor detetu, nemojte očekivati obrnuto, ali važno je da znate da deca mnogo više mogu da razumeju i shvate nego što vi to od njih očekujete. Na kraju, setite se samo trenutaka iz vašeg detinjstva i koliko vas je nerviralo što ste imali utisak da „matorci misle da sam glup/glupa i da ništa ne kapiram“.
Izvor: Danas
Autor: Tatjana Firevski Jovanović i Nebojša Jovanović
Svi želimo da naše dete odraste u zdravu i srećnu osobu. Ali, kako ne živimo u savršenom svetu, društvo će pred nas pre ili kasnije postaviti teška iskušenja i ozbiljne zadatke. Svet se menja i poneki roditelji ne mogu da predvide kako će okolnosti koje u njihovom detinjstvu nisu postojale oblikovati dete. Ponekad smo toliko rastrzani između zahteva deteta i zahteva okoline da lako uđemo u dečije emocije i ispraznimo svoje nezadovoljstvo na detetu.
Dete je naizgled mnogo lakše kontrolisati nego društvo, pa ćemo često biti u iskušenju da od njega zahtevamo da se prilagodi, bez pravog objašnjenja i uprkos njegovim osećanjima. No, tu grešku platićemo kroz slabiji kvalitet odnosa kad dete uđe u pubertet i odraste, a možda i kroz nesreću samog deteta.
Pritisak vršnjaka relativno je lakše objasniti detetu: ono ne doživljava drugu decu kao autoritet, te premda ga njihovo ponašanje može boleti, biće svesno da ga odrasli ne bi odobrili. Donekle je lako i pružiti otpor uticaju medija, kroz česte i iscrpne razgovore s detetom i objašnjavanje detetu na koji način mediji njime pokušavaju da manipulišu. Ako dete ne podlegne manipulaciji medija, neće doživeti kazne i osvetu. No šta činiti kad se prema detetu grubo i štetno ponašaju upravo odrasli, i to oni koji bi trebalo da mu budu pozitivni autoritet?
********
Premda se na rečima govori o učenju pozitivnih vrednosti, tolerancije, razgovora i slično, neretko, dok se to zahteva od dece, upravo oni koji bi o tome trebalo da vode najviše računa posle roditelja, koriste svoj položaj autoriteta radi kontrole, nezrelih odušaka ili izbegavanja priznavanja grešaka.
********
* Slučaj iz života
Evo šta se, na primer, dogodilo Ivani. U pitanju su dve situacije koje jasno razotkrivaju kako društvo pristupa deci.
Najpre, Ivana je pozvana na razgovor u školu, jer je njen desetogodišnji sin na času rekao nastavnici da nije pristojno što mu je upala u reč. (Nastavnica ga je prekinula dok je, odgovarajući na pitanje, razmišljao kako da nastavi rečenicu.) Drugi prigovor razrednog starešine bio je da je - kosa njenog sina predugačka (dete ima kosu do brade). Razredni starešina se prema Ivani postavio prezirno i s visoka, govoreći joj da „njen sin treba da nauči da poštuje autoritete“ i da „očito roditeljsko vaspitanje ne funkcioniše“.
Umesto da se takva vrsta pažnje pridaje deci koja su agresivna i bezobzirna prema drugima, napada se dete koje primenjuje pravila komunikacije koja će mu svi autoriteti zdušno sugerisati – jedini je problem što ono traži i od autoriteta da se toga drže. Umesto da pravila komunikacije i međuljudske vrednosti budu na prvom mestu, ovim se pojedina osoba zbog svog položaja postavlja iznad njih. Umesto osmeha, razgovora s detetom i objašnjenja nesporazuma, pribegava se agresiji i drastičnom etiketiranju.
Učenje deteta da podilazi i popušta takvim osobama je prvi korak u njegovom budućem podilaženju i popuštanju poslodavcima i vladama koje ne poštuju ili aktivno krše njegova osnovna prava. Kao da nije dovoljno da sama struktura školskog sistema obeshrabruje detetovu spontanost, iskrenost i kreativnost; nego je dete izloženo i nezrelim osobama koje nad njim vežbaju svoj osećaj moći.
Iz ovoga ne treba shvatiti da su stvari crno-bele i da je u prosvetnim radnicima uvek problem. Sasvim je jasno da postoje brojni problemi s kojima se suočavaju prosvetni radnici, da postoje mnogi roditelji koji zanemaruju svoju decu ili aktivno brane njihovo neobzirno i nekulturno ponašanje. Ipak, poštovanje profesije nastavnika ne znači i ćutnju o primerima osoba koje izdaju i iskrivljuju ideale te profesije.
S obzirom da je upravo Ivana bila ona koja je učila sina da nije pristojno upadati u reč, naravno da se suočila s njegovom zbunjenom i povređenom reakcijom („Ali, mama, pa ti si mi rekla...“) kad je pokušala da mu objasni da u školi nije baš bezopasno tako slobodno govoriti.
* Podilaziti autoritetu?
Roditelj u takvoj situaciji može biti zbunjen: ako podrži dete i objasni mu da nije krivo, stvara rizik da se konfliktne situacije ponavljaju i da dete bude još više kritikovano, pa možda s vremenom postane žrtva osvete, kao što se upravo i dogodilo Ivaninom sinu. On je od iste nastavnice (koja mu je upala u reč) ocenjen trojkom, dok je dete koje je slabije znalo dobilo četvorku, a na pitanje zašto dobio je odgovor „Zato jer ja tako kažem!“ S druge strane, podstakne li roditelj dete da ćuti i prilagodi se, sam protivureči vrednostima kojima ga je pre učio, stvara unutrašnji konflikt u detetu i uči ga strahu i nesigurnosti u suočavanju s autoritetom.
Druga situacija vezana je za veronauku, koja umesto da propoveda ljubav i toleranciju, često te ideje koristi kao paravan za kontrolu, manipulaciju i zastrašivanje. Ivana je popustila pod pritiskom da njen sin pohađa veronauku, s obzirom na manipulativnu praksu da se čas veronauke stavlja u sredinu školskog dana umesto na kraju, pa dete koje ne pohađa veronauku ostaje izolovano i time postaje laka meta porugama i školskim nasilnicima. Dok je već u drugom razredu Ivanin sin dolazio sa veronauke uplašen zbog propovedi o paklenim mukama, u petom ga je veroučitelj javno prozvao što su njegovi roditelji razvedeni i što ne dolaze u crkvu. Treba dodati i to da je na početku petog razreda Ivanin sin izrazio želju da ne ide na veronauku, na šta su mu odgovorili da je za to trebalo da se odluči na kraju prethodne školske godine – o čemu decu niko nije obavestio.
Kako bi smanjili tenzije, Ivana i njen drugi suprug otišli su u crkvu, gde je veroučitelj izjavio da „dete treba u porodici učiti o moralnim vrednostima, a one su vezane za pravoslavnu crkvu“. Na takav stepen krutosti i netolerancije Ivana, u tom trenutku, nije uspela da nađe odgovor.
Roditelji u ovakvim okolnostima, neretko i sami, bez boljih veština komunikacije, pribegavaju bilo povlačenju i popuštanju, bilo ljutitim kritikama takvih osoba. S obzirom na već dovoljno nezrelo i detinjasto ponašanje koje takve osobe izražavaju prema deci, nerealno je očekivati da će one mirno saslušati kritiku. Svaka ljutita kritika takvu osobu će gurnuti još dublje u dečije emocije i izazvati još snažniji odbrambeni stav i želju za osvetom.
* Šta učiniti?
Šta se u ovakvoj situaciji može uraditi? Šta bi Ivana trebalo da uradi? Preporuka bi bila da sa navedenom nastavnicom razgovara direktno, ali izrazito smireno i bez optužbi. Ovoj nastavnici bi trebalo da ukaže na to koje će za nju biti dobrobiti ako se ne sveti na detetu: ako ona mirnom, kvalitetnom komunikacijom stvori u detetu stav poverenja i poštovanja, to će dete biti sklonije da sarađuje i mnogi izvori nepotrebnih sukoba će nestati. S druge strane, ako se stvori sukob i nepoštovanje kroz prisilu i nepravdu (naravno, ovde je potrebno pažljivo birati reči) to će i nastavnici biti teže.
Kvalitetan način komunikacije su i smirena, direktna pitanja poput: „Zbog čega je duža kosa zapravo problem?“ „Što vas brine?“, „Ne mislite li da se može sa detetom i drugačije komunicirati?“
********
Mnogi nezreli učitelji boje se da ako detetu dozvole bilo kakvo odskakanje izvan okvira, da će ubrzo nad njim potpuno izgubiti kontrolu. U stvarnosti je često upravo suprotno – poštovanjem detetove ličnosti i ponašanja koje nikome ne šteti, stvaraju se temelji međusobnog poverenja i izbegava stvaranje potrebe za inatom kod deteta.
********
Spomenutom veroučitelju mogu se postaviti pitanja ovakvog tipa: „Čime možete dokazati da pravoslavna crkva ima monopol na moralne vrednosti?“ „Čime možete da dokažete da učite decu ispravnim stvarima?“ „Zbog čega je problem što ne delimo sva vaša uverenja?“, „Ne mislite li da ideja ljubavi i tolerancije nije u skladu sa osuđivanjem ljudi koji drugačije razmišljaju?“
* Kako izaći na kraj sa nezrelim autoritetima?
Uvek će biti i osoba koje su dovoljno nezrele da će i na smirenu komunikaciju reagovati pojačanjem agresije, i to, naravno, prema detetu. Tada postoje druge vrste otpora: pisanjem članka za novine, obraćanjem razrednom starešini, direktoru škole ili ministarstvu, upisivanjem deteta u drugu školu (mada ni jedna nije savršena). Otvara se i sve više web-stranica na kojima pojedinci mogu izraziti svoje nezadovoljstvo.
Ako dete kao rezultat osvete nastavnika i završi sa nižim ocenama nego što bi trebalo, ipak je malo nastavnika toliko nezrelih da će se na taj način svetiti detetu koje nije agresivno i koje se uglavnom trudi. Možda će niža ocena doći iz jednog ili najviše dva predmeta – ako je više, a vaše dete se trudi da se korektno ponaša, uistinu je vreme da promenite školu! U tom slučaju, ne brinite i iskoristite to kao priliku da dete nauči da nije potrebno da sve bude savršeno. Jedna lošija ocena ili dve retko utiču na budućnost deteta; čak i ako jeste tako, činjenica je da postoji sve više načina na koje se osoba može kreativno ostvariti i stvoriti uspešan život bez tačno određenog fakulteta i tradicionalnih zanimanja. Treba ponoviti da je šansa da do problema s upisom na fakultet dođe isključivo zbog jednog do dva nesklona i nezrela učitelja izričito mala.
Drugi nivo suočavanja odnosi se na ono čemu ćete učiti dete. Roditeljima treba savetovati da ne insistiraju na „poštovanju autoriteta“ (nastavnica i nastavnika, učitelja itd.) nasuprot načelima komunikacije. Umesto toga, predlog je da se detetu objasni da pravila ponašanja važe za sve, ali da nisu svi ljudi savršeni i neki se iz svojih strahova ili frustracija nekorektno ponašaju, iskorišćavajući svoju poziciju za nametanje svoje moći. Ivana iz ove priče može sinu objasniti da se ta nastavnica boji gubitka kontrole, i da je taj strah vrlo verovatno naučila u detinjstvu i teško ga kontroliše. Zato treba s njom razgovarati smireno i bez optužbi, izbegavati ponašanje u kome se pokazuje inat. Radi prilagođavanja svetu koji nije savršen, ponekad je potrebno biti oprezniji i izbegavati nepotrebne sukobe, ali ne zato što nešto sa detetom ne bi bilo u redu. Isto tako, potrebno je savetovati detetu da sa svoje strane uloži trud da se ponaša korektno (što ne znači i podložno).
* Prilagodite razgovor detetu
Način na koji ćete razgovarati s detetom potrebno je prilagoditi njegovom uzrastu; od „Nisi ti kriv, ali ona se lako uznemiri pa joj nemoj davati povoda“ mlađem djetetu, do objašnjenja kako u dečijem uzrastu stvaramo neprijatna uverenja i potisnute emocije koje se i u odraslom dobu povremeno bude, što desetogodišnje dete može razumeti.
Često smo naučeni da mislimo da deca tako nešto ne bi razumela, međutim iskustvo psihologa kaže da deca itekako razumeju osećanja i vole da govore o njima. Uostalom, odmalena smo se svi suočavali i sa složenijim situacijama nego što je objasniti nezrelo ponašanje, pa bi prihvatali roditeljska objašnjenja čak i ako ih nismo potpuno razumeli. Deca su inteligentna – ono što im po pravilu nedostaje je iskustvo i objašnjenje, a ne inteligencija. Isto tako, deca koja se osećaju podržavanom i prihvaćenom neće imati potrebu da budu agresivna i inate se, pa se ne morate brinuti da ćete iskrenošću postići gubitak kontrole. Gubitak kontrole nad detetom daleko će pre biti posledica neiskrenosti, nepravde i licemerja nego objašnjenja s poštovanjem.
Nije potrebno štititi dete od svega i osigurati mu savršen život. Štaviše, izazovi i problemi teraju dete da razmišlja i razvija se. Neretko su najsnažniji i najnezavisniji ljudi oni koji su kao deca bili suočeni s brojnim izazovima. Setite se problema koje ste sami doživeli kao deca – mnogi od njih nisu ostavili dubljeg traga. Znatniju i trajniju štetu školska iskušenja mogu detetu naneti jedino ako nedostaje podrška roditelja, ili čak roditelji podržavaju omalovažavanje deteta i zanemarivanje njegovih osećanja. Dete koje ima razumnu i mudru roditeljsku podršku, može se suočiti s bilo kakvim izazovom.
* Roditelj i društvo
Jasno je da u današnje vreme uloga roditelja podrazumeva mnogo više posla i napora nego ranije. A pored toga uloga roditelja podrazumeva i zaraditi novac za svoju porodicu. Kako ta dva ukombinovati tako da niko ne trpi, a da ipak sve bude u redu? Kako usaglasiti potrebe društva i potrebe individue. Pogotovo kada je ta individua vaše dete?
Društvo u kome živimo, posebno ovo naše, često stavlja pred roditelje prevelike i kontradiktorne zahteve. S jedne strane treba odgajiti dete koje će biti srećno, zadovoljno i kompletna ličnost, a sa druge strane ono mora da se uklopi u nesavršeno društvo koje će često sve ove njegove osobine omalovažiti i zahtevati od njega da ih prikrije ili u potpunosti zanemari.
Savet roditeljima je da svom detetu pružaju podršku, da sa njim pričaju i da, koliko je to u njihovoj moći, ne dopuste da se sistem vrednosti koji im oni stvaraju uruši pod pritiskom sredine i/ili društva. Čak i ukoliko nezreli pojedinci koji su reprezenti tog društva insistiraju na svojim pravilima, vrednostima i na kraju, licemerju koje se promoviše – ne dozvolite da to utiče na vaše dete. Makar u onom stepenu u kome vi zaista možete nešto da učinite.
Naravno, jasno je da ima mnogo dece koja su u nekom smislu zanemarena od strane roditelja, roditelja koji su prezaposleni, koji nemaju vremena, a često ni veština da adekvatno odbrane svoje dete od licemerja društva ali ni da mu posvete dovoljno vremena. Takva deca će mnogo lakše podleći uticajima nezrelih osoba na pozicijama moći. Isto tako, mnogo će lakše postati problematična, deca koja će se loše ponašati i zanemarivati potrebe i osećanja drugih. I na kraju će ta deca odrasti u osobe koje vrlo lako mogu završiti na pozicijama moći iz kojih će graditi društvo onako kako misle da je najbolje. Nažalost to je jedan od najboljih puteva u licemerno društvo.
Ključ da do ovoga ne dođe je samo i jedino razgovor. Nemojte se plašiti da vas dete neće razumeti. Naravno, pokušajte da prilagodite razgovor detetu, nemojte očekivati obrnuto, ali važno je da znate da deca mnogo više mogu da razumeju i shvate nego što vi to od njih očekujete. Na kraju, setite se samo trenutaka iz vašeg detinjstva i koliko vas je nerviralo što ste imali utisak da „matorci misle da sam glup/glupa i da ništa ne kapiram“.