Član
- Učlanjen(a)
- 03.12.2010
- Poruka
- 36
]Hitler - Čovek Čudnih sposobnosti
Osmi je novembar 1939: članovi "Stare garde" - ljudi koji su aktivno podržavali nacionalsocijalizam još od prvih dana - okupili su se u minhenskoj Pivnici. Uprkos napetosti izazvanoj nedavnim početkom rata, bilo je to veselo društvo. Okupili su se da bi proslavili šesnaestu godišnjicu minhenskog puča započetog u Pivari. Proslava unapred najavljena u nacističkom kalendaru bila je još jedna prilika za držanje govora, ispijanje krigli piva i sećanje na stare dane. Vrhovni funkcioneri partije su bili prisutni - u skladu sa protokolom - nezavisno od toga jesu li učestvovali u pokušaju puča 1923, ili ne. Spekulisalo se o tome hoće li se pojaviti i sam Hitler. Prethodnih godina redovno je dolazio na tu proslavu, ali ovog puta ni radio ni štampa nisu zvanično najavili njegov dolazak. Upućeni nacisti pripisivali su to novonastalim, ratnim uslovima, i bili su u pravu, jer se Hitler zaista i pojavio i održao jedan od svojih uobičajenih govora.
Ipak, nije sve bilo baš kao i obično. Samo mesec dana pre ove proslave, pošto su nemačke armije pregazile Poljsku, nacistička štampa počela je da se puni naslovima koji su govorili da je njihova zemlja "voljna da uspostavi mir". Mnogi Nemci poverovali su u tu volju, i premda je odgovor saveznika bio u najmanju ruku hladno odbijanje, vladalo je opšte uverenje da će rat biti gotov do Božića. Najzad, uzrok izbijanja neprijateljstava, Poljska, bukvalno je prestao da postoji. Ovo uverenje podgrevala je i zvanična nacistička propaganda.
No, iz nekog svog razloga, Hitler je iskoristio ovu priliku da stavi tačku na taj optimizam. Svoju publiku upozorio je da njihovoj otadžbini predstoji dugi rat. Geringu je - otkrio je to prvi put javnosti - naredio da obavi pripreme za rat koji bi trajao najmanje pet godina. U klimu koja je vladala u tom trenutku govor se nikako nije uklapao. Uostalom, nastup je bio prilično kratak - mnogo kraći nego što je to obično bio ranije. Hitler je, takođe, postupio suprotno svom običaju da se posle govora zadrži još neko vreme i porazgovara sa starim drugovima o dobrim starim vremenima. Tri minuta pre devet, on i njegova pratnja napustili su Pivnicu.
Devet minuta posle devet, eksplodirala je bomba postavljena tačno iza govornice, ubivši sedam i ranivši šezdeset i tri čoveka. Sala je bila potpuno uništena. Mesto na kojem je Hitler stajao ostalo je zatrpano dva metra debelim slojem ruševina. Da je ostao, ni u kom slučaju ne bi preživeo.
SAMO DVE NEDELJE KASNIJE, 21. novembra, nemačka javnost saznala je da je Gestapo uhvatio atentatora. Prema Himlerovim rečima, bio je to tridesetšestogodišnji Georg Elzer (Georg Elser), iza koga je, navodno, stajala britanska obaveštajna služba. Ali izvestan broj ljudi takve izjave nije mogao da prihvati tek tako. Tako je, na primer, Vilijem Šajrer (NJilliam Shirer), koji je u to doba bio dopisnik mreže CBS iz Berlina, u svoj dnevnik pod datumom 9. novembar zapisao: "Niko još ne zna ko je to učinio. Nacistička štampa vrišti kako su to bili Britanci, engleska obaveštajna služba! Optužuju čak i Čemberlena (Chamberlain)! Većini nas to, međutim, miriše na još jednu 'Paljevinu Rajhstaga'. " Više od dvadeset godina kasnije (1960), pišući svoje delo Uspon i pad Trećeg rajha, Šajrer je ponovio iste sumnje. Istoričar Alen Bulok (Alan Bullock) je još sigurniji u to: "Atentat na Hitlera," tvrdi on, "organizovao je Gestapo kako bi povećao Hitlerovu popularnost. " U svojoj knjizi Studija jedne tiranije (1952) Bulok opisuje kako je Elzer doveden iz koncentracionog logora Dahau i kako mu je obećana sloboda ako ugradi bombu u potporni stub blizu kojeg je Hitler trebalo da stoji. Uz paklenu mašinu nalazio se i jedan satni mehanizam, ali samo zato da bi cela stvar izgledala ubedljivije, budući da nije bio povezan sa upaljačem.
Bez sumnje, to je jedna veoma zanimljiva teorija, ali znatno manje pouzdana nego što je Bulok mislio. U stvari, tajna podmetanja bombe nikada nije do kraja osvetljena. Ozbiljnije preispitivanje tvrdnje da je Elzer bio samo oruđe u rukama nacista ukazuje na izvestan broj nedoslednosti. Tako, na primer, izgleda da ni sam Hitler nije bio obavešten o zaveri! Kada je u vozu, na putu za Nirnberg, saznao da je došlo do eksplozije, oči su mu zasjale od zadovoljstva. "Sada sam zadovoljan! Činjenica da sam napustio pivaru ranije nego obično potvrda je Proviđenja da odobrava moje ciljeve!" Teško da je to moglo biti mišljenje čoveka koji je već znao da će do eksplozije doći! No, možda je to bila tek jedna od njegovih predstava jer, ne smemo zaboraviti: Hitler je bio dobar glumac.
U TO DOBA, međutim, ali i kasnije, postojali su ugledni i pouzdani svedoci koji nisu sumnjali u to da je zavera zaista postojala. Hans Gizevius (Hans Gisevius), bivši funkcioner pruskog ministarstva unutrašnjih poslova, čovek koji je sa jednakim prezirom gledao i na Hitlera i na Himlera, svedočio je na suđenju u Nirnbergu da je bio uveren da nacisti nisu bili umešani u zaveru. Ovo je interesantno svedočenje, budući da dolazi od čoveka koji je imao sve razloge da svoje stare dušmane proglasi gomilom spletkaroša. General SS-a Valter Šelenberg (NJalter Schellenberg) otišao je čak korak dalje tvrdeći u Nirnbergu da je čitao zapisnike sa saslušanja na kojima je Elzer bio prvo drogiran, a zatim hipnotisan. Oni su ga, kao i saslušanja koja je lično obavljao, uverili da pokušaj atentata nije bio varka. Na takav zaključak navodi nas i logika. Je li "verni Hajnrih", kako je Hitler nazivao Himlera, zaista bio u stanju da rizikuje život čoveka kome je dugovao sve? Jer, čak ako je zavera i bila varka, Hitler je ipak održao svoj govor stojeći samo pola metra daleko od prave bombe. A ako je, kako navodi i Bulok, Hitler bio neobavešten o lažnoj zaveri, kako su mogli da ga navedu da govori kraće nego obično i da odmah potom napusti salu, što mu, takođe, nije bio običaj? Hitlerova tvrdoglavost bila je opštepoznata stvar. Nigde nije zabeleženo da je izmenio makar jednu svoju odluku kada bi je jednom doneo.
Pa čak i ako se saglašavamo sa svedočenjima Gizevijusa, Šelenberga, a i samog Elzera, koja nas upućuju na to da je pokušaj atentata bio pravi a ne montiran, još uvek se suočavamo sa okolnostima koje su, najblaže rečeno, čudne. Himlerov pokušaj da u zaveru uplete britansku obaveštajnu službu možemo smatrati oportunizmom. Ali, šta reći za raspored kojeg se Hitler uvek držao? Zašto je, suprotno običaju, otišao ranije? Radi li se tu o pukoj koincidenciji? Ili, kao što je on sam tvrdio, tu treba tražiti prst Proviđenja?
Ili se radilo o nečem drugom?
Postoji još jedno objašnjenje, koje zvanični istoričari bezobzirno ignorišu: Hitler je posedovao moć prekognicije. Tačnije, bar u određenoj meri, mogao je da predvidi budućnost.
Uverenja da vidovitost postoji bilo je i pre 1939. godine. Vidovitost je bila važan aspekt proučavanja društava za fizička istraživanja još od 1882. godine u Velikoj Britaniji, odnosno od 1885. u Sjedinjenim Državama. Statistička analiza fenomena započeta je godine 1933, kada je doktor DŽ. B. Rajn (J. B. Rhine), tadašnji načelnik Odseka za parapsihologiju Djuk univerziteta u Severnoj Karolini (Duke Universitdž, North Carolina), započeo seriju eksperimenata sa subjektom Hjubertom Pirsom (Hubert Pearce).
Danas su Rajnovi metodi dobro poznati. On se tokom svojih eksperimenata služio specijalno načinjenim špilom karata. "Zenerov špil", kako su karte nazivane, sastojao se od karata na kojima je bio naslikan jedan od pet emotivno neutralnih simbola - kvadrat, krug, niz talasastih linija, krst i zvezda. Od subjekta je traženo da pogodi koja je karta sledeća pod uslovima koji su isključivali upotrebu bilo kojeg od pet čula. Broj pogođenih karata onda je upoređivan sa brojem slučajnih pogodaka koji su se mogli očekivati.
DO JUNA 1939, posle šestogodišnjih eksperimenata, oprezni doktor Rajn došao je do zaključka da je prikupljeno "toliko dokaza da je neophodno sačiniti nove, alternativne hipoteze ukoliko se ne želi da prekognitivna ESP postane ustaljeni fenomen". Dve godine kasnije, 1941, njegove zamisli dobile su nezavisnu podršku iz Londona, gde je doktor DŽilbert Sol (Gilbert Soal) izveo seriju strogo kontrolisanih eksperimenata sa izvesnim Bejzilom Šekltonom (Basil Shacketon). Solove metode bile su veoma slične Rajnovim, s tim što je on umesto Zenerovog špila koristio špil karata na kojima su bile naslikane životinje. Uz svu kontrolu, Šeklton je postigao uspeh znatno veći nego što bi to bio slučaj da se radilo o čistoj slučajnosti. Čak i deset godina posle eksperimenta, kritičari su mogli jedino da tvrde da je u pitanju bila prevara. No, Solova reputacija ozbiljnog naučnika bila je i više nego dovoljna da isključi takvu mogućnost.
Laboratorijski eksperimenti sa prekognicijom su nastavljeni. Obavljaju se i danas. Prikupljeno je dovoljno dokaza u prilog postojanju prekognicije - bar isto toliko koliko postoji dokaza o postojanju kosmičke radijacije, na primer. Pa ipak, količina dokaza je malo uticala na javno mnjenje.
Tako je, na primer, jednom bivšem službeniku Admiraliteta izložena teorija o Hitlerovim prekognitivnim moćima. "Ali, Hitler nije mogao da bude vidovit", protestovao je on, "inače ne bi činio greške koje je činio - u stvari, u tom slučaju bi dobio rat. " Primedba, bez sumnje, stoji, s tim što ne uzima u obzir način na koji prekognicija funkcioniše. Ukratko, pre nego što počnemo da donosimo bilo kakve zaključke, moramo znati šta jedan "vidovnjak" može a šta ne može da učini.
Testovi sa kartama mogu očaravati parapsihologe, ali za običnog čoveka (kao i za one koji učestvuju u njima) glavni problem statističkih ispitivanja jeste kako suzbiti dosadu koja se neminovno tokom njih javlja, budući da u tim slučajevima ESP sposobnosti znatno opadaju. U suštini, ti testovi mogu da pruže uvid u sposobnosti predviđanja tek u određenoj meri. Ipak, oni su korisni zato što potvrđuju sa stopostotnom sigurnošću dve činjenice: 1) bez ikakve sumnje moguće je videti - bolje reći, osetiti - budućnost; 2) čak ni najsposobniji subjekti testova nisu sasvim precizni.
Najnovija sovjetska istraživanja ukazuju na to da nivo mogućnosti ESP opada i raste u zavisnosti od Mesečevih mena - u najmanju je ruku čudno da veštice već vekovima veruju u nešto za šta im je nauka tek u poslednje vreme dala potvrdu.
Postoje dva pristupa istraživanju fenomena ESP - kvantitativni i kvalitativni. Do sada smo se bavili samo onim kvantitativnim, tačnije dugim, dosadnim nizom statističkih testova sprovedenih u laboratoriji. Ali kvalitativni pristup, koji se bavi manje pouzdanim, a ipak daleko spektakularnijim, aspektima individualnog iskustva sa ESP može se pre povezati sa onim čime se trenutno bavimo, a to su Hitlerove sposobnosti na tom planu. Postoje praktično hiljade vidovnjaka koji nikada nisu prošli kroz test sa kartama. Postoje čak i neki od njih čije sposobnosti ne dolaze u sumnju, i koji su se tom testu podvrgli - ne pokazavši nikakve osobite rezultate. Naučnici danas, premda oklevajući, priznaju da tako osetljivi talenti nisu uvek skloni da sve svoje sposobnosti ispolje u laboratorijskim uslovima.
Neki istraživači smatraju da vidovnjaka, u stvari, ima mnogo više nego što bismo mogli i da pomislimo. Jedan od primera koji navode kao dokaz jeste i činjenica da je bar dve stotine ljudi predvidelo katastrofu koja se 1966. godine dogodila u Aberfanu u Velsu. Ono što se tamo dogodilo ostavilo je trajan trag na svesti Britanaca. U 9 i 15 sati ujutro, 21. oktobra 1966, pola miliona tona teško brdo šljake koje je nadvisivalo ovo malo selo u južnom Velsu obrušilo se, uništavajući na svom putu jednu školu, red kuća i farmu. Od 144 žrtve ove katastrofe, 116 su bila deca.
Čak je i jedna od malih žrtava predvidela ono što će se dogoditi. Dve noći pre nesreće, mala Eril Mej DŽons (Erdžl Mai Jones) sanjala je kako "nešto crno" prekriva njenu školu. Ali, kako je rekla svojoj majci, nije se uplašila smrti, jer će "biti sa Piterom i DŽun", dvoje njenih drugova iz odeljenja. Danas telo Eril Mej leži pokopano između tela Pitera i DŽun.
Od dve stotine subjekata koji su tvrdili da su bili u situaciji da predvide nesreću, samo je šezdeset njih ozbiljno ispitano na naučnoj osnovi. Od tih šezdeset, kako je ustanovio londonski psihijatar DŽ. S. Barker, u dvadeset dva slučaja postojala su bar četiri svedoka koja su mogla da potvrde navode subjekata. Dvoje je čak svoje vizije i zapisalo pre tragedije - bio je to neoboriv dokaz, i još jeste - ukoliko je uopšte potrebno dalje dokazivati postojanje prekognitivnih sposobnosti.
TRAGEDIJE PRIVLAČE VIZIJE budućnosti kao što magnet privlači metalne opiljke. Broj ljudi koji su "znali" da će "Titanik" potonuti pre nego što se to zaista i desilo zaista je neverovatan. Jedan pisac, Morgan Robinson, predvideo je brodolom čitavih četrnaest godina pre nego što je do njega zaista došlo, i nekih dvanaest godina pre nego što je "Titanik" uopšte bio izgrađen. LJudi koji su bili u stanju da predvide tragediju u Aberfanu ili potonuće "Titanika" mogli su da imaju tek jednu izolovanu, akutnu epizodu ekstrasenzorne percepcije. Međutim, postoje ljudi koji budućnost vide manje ili više konzistentno. Gospođa DŽin Dikson (Jean Dixon) verovatno je najpoznatiji savremeni primer za to. Godine 1952, a zatim i 1956, predvidela je atentat na predsednika Kenedija koji se odigrao znatno kasnije. Samo nekoliko dana pre ubistva, vizija joj se vratila: "videla" je tamne oblake kako se skupljaju nad Belom kućom. To je njeno najpoznatije proročanstvo, ali daleko od toga da je i jedino. Između ostalog, predvidela je i rasne nemire na američkom Jugu koji su izbili krajem šezdesetih. Pa ipak, ni ona nije nepogrešiva: predvidela je rat između Amerike i Kine do kojeg - nije došlo.
To se dešava i najboljim vidovnjacima. Dešava im se da zaista dobro predvide, što govori u prilog njihovom istinskom talentu. A ipak, još uvek im se dešava da u velikoj meri greše. Ispitivanja su pokazala da su mogućnosti greške utoliko veće ukoliko se vidovnjak u svojim predviđanjima udaljava od stvari koje se odnose na njega lično.
U vreme dok ovo pišem (1973), vidovnjak s najvećim procentom ostvarenih proročanstava je slepa bugarska seljanka Vanga Dimitrova, koja postiže i fascinantnih 80 procenata tačnih predviđanja. Ali gospođa Dimitrova odbija da svoj talenat primeni na politiku. Radeći pod nadzorom bugarskih vlasti, ona predviđa budućnost samo onima koji joj se direktno obrate.
IZMEĐU 1908. I 1918, penzionisani oficir britanske vojske DŽon Olejn (John Alledžne) predvideo je nekoliko ratnih operacija iz Drugog svetskog rata, uključujući i usamljenost Britanije posle pada Francuske, i nemačke vojne uspehe iz 1940. godine.
Ali, iako moguća, ova vrsta predviđanja nije nimalo laka. Većina vidovnjaka koji se upuste u tako nešto veoma brzo se nađe u močvari spektakularnih budalaština. Sa druge strane, čini se da je njihov uspeh utoliko veći ukoliko im je bliža osoba u čiju budućnost pokušavaju da proniknu. Pri tom, naravno, najpreciznije pogađaju upravo kada se radi o njima samima. Lujza Rajn (Louisa Rhine) kaže: "Čini se da je najveći broj vidovnjaka naprosto opsednut trivijalnostima koje se tiču njihove sopstvene sudbine. "
Uobičajeno
Najstarija svastika deo je tzv. Vinčanskog pisma i može se videti na primercima grnčarije datirane oko 4.000 god. p. n. e. Isti simbol pojavljuje se i kao deo induskog pisma iz perioda oko 3.000 godine p. n. e. Otuda verovatno i upotreba ovog simbola koja se do danas zadržala u hindu, đainskoj i budističkoj kulturi. Grnčarija iz perioda od oko 2.000 god. p. n. e. pronađena u Sintašti je takođe ukrašena simbolom svastike. Simboli nalik svastici javljaju se i u bronzanom i gvozdenom dobu u oblasti severnog Kavkaza (Kobanska kultura) i Azarbejdžana, kao i kod Skita i Sarmata. U svim ovim kulturama, sa izuzetkom južne Azije, simbol svastike nije imao neki poseban značaj već se javlja samo kao jedana od varijacija sličnih simbola različite složenosti.
U antičkom periodu, svastika je često korišćena od strane Hetita, Kelta i Grka. Pojavljuje se i u drugim azijskim, evropskim, afričkih i severnoameričkim kulturama — ponekad kao geometrijski motiv, a ponekad kao religijski simbol. Svastika je sveti simbol u hinduizmu, budizmu i đainizmu.
Učestalost simbola svastike je lako objasniti kao pojavu jednog vrlo jednostavnog simbola koji je nastao samostalno u svim društvima koja su izrađivala predmete od pruća. Svastika je oblik koji se ponavlja na ivici prilikom pletenja četvrtastih predmeta. Druge teorije pokušavaju da uspostave vezu sa kulturnom difuzijom ili objasne samostalnu pojavu ovog simbola u različitim udaljenim civilizacijama u skladu sa Jungovom teorijom kolektivne podsvesti.
Iako se postojanje svastike na američkom kontinentu može objasniti postojanjem kultura koje su izrađivale predmete od pruća, njeno prisustvo u Americi slabi teoriju kulturne difuzije. Iako postoje teorije po kojima je svastika tajno preneta u Severnu Ameriku od strane rane Euroazijske pomorske civilizacije, najverovatnije je došlo do nezavisnog razvoja ovog simbola na tlu Amerike.
Još jedno zanimljivo objašnjenje porekla ovog simbola dao je čuveni astronom Karl Sagan u svom delu „Kometa“. Sagan je u svom delu prikazao drevni kineski rukopis na kome su prikazane varijacije repa komete: na crtežima su uglavnom prikazane različite jednostavne varijacije izgleda repa komete, ali je na poslednjem crtežu koji podseća na svastiku prikazano jezgro komete sa četiri savijena zraka koja izviru iz nje. Sagan je pretpostavio da se nekada davno kometa veoma približila Zemlji da su mlazevi vrelog gasa koji su izbijali iz nje i bili savijeni zbog njene rotacije, postali vidljivi golim okom što je dovelo do nastanka simbola svastike širom sveta. Bob Kobres je u knjizi „Komete i propast bronzanog doba“ (1992) izneo tvrdnju da je kometa prikazana na svilenom atlasu iz perioda Han dinastije bila nazvana „dugorepa fazanska zvezda“ zbog svoje sličnosti sa ptičijom nogom i da većina motiva nalik na svastiku, uključujući i motive koje je otkrio Šliman, reprezentuju ptičje tragove.
Svastika je sveti simbol u hinduizmu, budizmu i đainizmu u kojima se javlja već od 6. veka p. n. e. U hinduizmu svastika ima različita značenja: sreća, Sunce, Brama ili koncept samsare. Budizam, koji se krajem prvog milenijuma značajno proširio u Jugoistočnoj Aziji dotičući Kinu, Koreju i Japan, zaslužan je za širenje ovog simbola. Smatra se da se upotreba svastike od strane bon vere u Tibetu, kao i sanskritskih religija kao što su cao dai u Vijetnamu i falun gong u Kini takođe može pripisati širenju budizma. Do upotrebe svastike od strane akanske civilizacije u jugozapadnoj Africi najverovatnije je došlo na sličan način zahvaljujući kulturnom transferu duž puta robova oko 1500 god. pre n. e.
Bez sumnje, to je jedna veoma zanimljiva teorija, ali znatno manje pouzdana nego što je Bulok mislio. U stvari, tajna podmetanja bombe nikada nije do kraja osvetljena. Ozbiljnije preispitivanje tvrdnje da je Elzer bio samo oruđe u rukama nacista ukazuje na izvestan broj nedoslednosti. Tako, na primer, izgleda da ni sam Hitler nije bio obavešten o zaveri! Kada je u vozu, na putu za Nirnberg, saznao da je došlo do eksplozije, oči su mu zasjale od zadovoljstva. "Sada sam zadovoljan! Činjenica da sam napustio pivaru ranije nego obično potvrda je Proviđenja da odobrava moje ciljeve!" Teško da je to moglo biti mišljenje čoveka koji je već znao da će do eksplozije doći! No, možda je to bila tek jedna od njegovih predstava jer, ne smemo zaboraviti: Hitler je bio dobar glumac.
U TO DOBA, međutim, ali i kasnije, postojali su ugledni i pouzdani svedoci koji nisu sumnjali u to da je zavera zaista postojala. Hans Gizevius (Hans Gisevius), bivši funkcioner pruskog ministarstva unutrašnjih poslova, čovek koji je sa jednakim prezirom gledao i na Hitlera i na Himlera, svedočio je na suđenju u Nirnbergu da je bio uveren da nacisti nisu bili umešani u zaveru. Ovo je interesantno svedočenje, budući da dolazi od čoveka koji je imao sve razloge da svoje stare dušmane proglasi gomilom spletkaroša. General SS-a Valter Šelenberg (NJalter Schellenberg) otišao je čak korak dalje tvrdeći u Nirnbergu da je čitao zapisnike sa saslušanja na kojima je Elzer bio prvo drogiran, a zatim hipnotisan. Oni su ga, kao i saslušanja koja je lično obavljao, uverili da pokušaj atentata nije bio varka. Na takav zaključak navodi nas i logika. Je li "verni Hajnrih", kako je Hitler nazivao Himlera, zaista bio u stanju da rizikuje život čoveka kome je dugovao sve? Jer, čak ako je zavera i bila varka, Hitler je ipak održao svoj govor stojeći samo pola metra daleko od prave bombe. A ako je, kako navodi i Bulok, Hitler bio neobavešten o lažnoj zaveri, kako su mogli da ga navedu da govori kraće nego obično i da odmah potom napusti salu, što mu, takođe, nije bio običaj? Hitlerova tvrdoglavost bila je opštepoznata stvar. Nigde nije zabeleženo da je izmenio makar jednu svoju odluku kada bi je jednom doneo.
Pa čak i ako se saglašavamo sa svedočenjima Gizevijusa, Šelenberga, a i samog Elzera, koja nas upućuju na to da je pokušaj atentata bio pravi a ne montiran, još uvek se suočavamo sa okolnostima koje su, najblaže rečeno, čudne. Himlerov pokušaj da u zaveru uplete britansku obaveštajnu službu možemo smatrati oportunizmom. Ali, šta reći za raspored kojeg se Hitler uvek držao? Zašto je, suprotno običaju, otišao ranije? Radi li se tu o pukoj koincidenciji? Ili, kao što je on sam tvrdio, tu treba tražiti prst Proviđenja?
Ili se radilo o nečem drugom?
Postoji još jedno objašnjenje, koje zvanični istoričari bezobzirno ignorišu: Hitler je posedovao moć prekognicije. Tačnije, bar u određenoj meri, mogao je da predvidi budućnost.
Uverenja da vidovitost postoji bilo je i pre 1939. godine. Vidovitost je bila važan aspekt proučavanja društava za fizička istraživanja još od 1882. godine u Velikoj Britaniji, odnosno od 1885. u Sjedinjenim Državama. Statistička analiza fenomena započeta je godine 1933, kada je doktor DŽ. B. Rajn (J. B. Rhine), tadašnji načelnik Odseka za parapsihologiju Djuk univerziteta u Severnoj Karolini (Duke Universitdž, North Carolina), započeo seriju eksperimenata sa subjektom Hjubertom Pirsom (Hubert Pearce).
Danas su Rajnovi metodi dobro poznati. On se tokom svojih eksperimenata služio specijalno načinjenim špilom karata. "Zenerov špil", kako su karte nazivane, sastojao se od karata na kojima je bio naslikan jedan od pet emotivno neutralnih simbola - kvadrat, krug, niz talasastih linija, krst i zvezda. Od subjekta je traženo da pogodi koja je karta sledeća pod uslovima koji su isključivali upotrebu bilo kojeg od pet čula. Broj pogođenih karata onda je upoređivan sa brojem slučajnih pogodaka koji su se mogli očekivati.
Adolf Hitler je bio jedinstven, čak i u tom čudnom svetu vidovnjaka. Jer, počev od 1933. godine, trivijalnosti iz njegovog ličnog života i te kako su uticale na sudbine čitavih naroda.
Elementi Hitlerovog horoskopa nagoveštavaju vidovnjačke sposobnosti. Međutim, da li ih je on zaista i imao? Za takve tvrdnje potrebni su čvrsti dokazi.
Može zvučati čudno, ali dokazi su dovoljno čvrsti - i ne samo to, oni su očigledni. Previše očigledni, u stvari. Firerov život proučavan je sa svih strana, uvek iznova, ali je taj prekognitivni element uvek previđan. A opet, upravo je taj element prisutan u doslovno svakom značajnijem Hitlerovom političkom potezu - od trenutka kada je došao na vlast, sve do izbijanja rata, 1939. godine. Posmatrači su kasnije pričali o njegovim "čeličnim nervima", "taktičkom geniju", "instinktivnom poznavanju ljudske psihologije". Ali, Hitlerovi "čelični živci" behu više privid nego istina: zbog taktičkih grešaka izgubio je rat, dok se "instinktivno poznavanje ljudske psihologije" svodilo na otkriće da će se ljudi, dereš li se na njih, pre ili kasnije uplašiti.
Koje su to, dakle, činjenice?
Hitler je došao na vlast 1933. U početku, ta vlast je bila na staklenim nogama. A ipak, on je odmah potajno započeo svoju politiku ponovnog naoružavanja. To je, naravno, bilo u suprotnosti sa Versajskim ugovorom, kojim je završen Prvi svetski rat. Krajnje zbunjujuće, zaista. Znamo šta se dešavalo tridesetih godina. Znamo da je Nemačkoj praktično dopušteno da se ponovo naoruža, a kasnije da to oružje i iskoristi. Znamo da je Hitler to uspeo da progura. No, 1934, kada je proces ponovnog naoružavanja započet, tek je nekolicina Nemaca brinula o tome šta će na to reći saveznici. Politički savetnici smatrali su da je rizik veliki. Ekonomisti su bili još zabrinutiji. Privreda ratom uzdrmane zemlje stajala je na suviše krhkim temeljima. Prema njihovom mišljenju, takva privreda nije bila u stanju da dugo podržava vojni establišment. Samo je Hitler smatrao da saveznici neće učiniti ništa. I premda je bio potpuno nezainteresovan za ekonomiju i prava neznalica o tom pitanju, nije se slagao ni sa svojim stručnim savetnicima. Osećao je da će ponovno naoružavanje pre ojačati nego oslabiti nemačku privredu. I bio je u pravu.
U okvirima koji danas postoje, ni politički ni ekonomski potezi koje je Hitler u to doba činio nemaju smisla. Ali, uprkos činjenici da je tek stupio na vlast, uprkos tome što su temelji te vlasti bili klimavi, on je gurao napred. Jer je znao. . .
Do kraja 1934. ponovno naoružavanje Nemačke postalo je praktično javna tajna. U martu 1935. Britanija je prva službeno reagovala. "Bela knjiga", objavljena 5. marta 1935. godine, bavila se nedopuštenim jačanjem Luftvafe. Visoki nacistički funkcioneri bili su, najblaže rečeno, veoma uznemireni. Međutim, Hitlerova reakcija bila je tipično arogantna. Samo jedanaest dana kasnije, 16. marta 1935, jednostrano je suspendovao vojne odredbe Versajskog ugovora, proglasio Zakon o obaveznom služenju vojnog roka i počeo da se otvoreno naoružava.
Saveznicima je na raspolaganju stajala opcija preventivnog rata, koji bi bio jednostavno vođen i lako dobijen u trenutku kada se Nemačka još nije bila naoružala. Francuska, za koju se smatralo da ima najbolju armiju u Evropi, zahtevala je akciju. Ali, Britanija se držala po strani. Na kraju, saveznici nisu učinili ništa - upravo kao što je Hitler i bio predvideo.
GODINU KASNIJE, nemačke trupe umarširale su u Rajnsku oblast. Bio je to direktan izazov Francuskoj - istoj onoj Francuskoj koja se, a nacisti su to dobro znali, zalagala za energičnu akciju u prethodnom slučaju. Nemački i francuski vojnici našli su se sada licem u lice. Generali Rajhsvera bili su užasno nervozni tih dana. Ne i Hitler. Uprkos svakom logičnom objašnjenju, on je znao da ni metak neće biti ispaljen.
U martu 1938, pošto je sedmicama postepeno podizao tenziju, Hitler je anektirao Austriju. Je li iko mogao da predvidi kako će saveznici reagovati na taj potez? Reakcija političara u Londonu bila je silovita - bar verbalno. Ribentrop, koji se u to vreme bio sastao sa visokim britanskim funkcionerima, kasnije je priznao da mu je u jednom trenutku čak palo na pamet da ih smiri tako što će im reći da mora da je reč o pogrešnim izveštajima. No, Hitler je, uprkos zdravom razumu, osećao da nikakve međunarodne intervencije neće biti.
I - ponovo je bio u pravu.
Kada bismo se bavili životima čuvenih vidovnjaka kakvi su, na primer, Peter Hurkos ili Žerar Kroaze (Gerard Croiset), ne bismo ni posumnjali da se iza tako neverovatnih odluka morala nalaziti - ekstrasenzorna percepcija.
U međuvremenu, Hitler još nije bio završio započeti posao. NJegova vizija budućnosti još uvek ga je uveravala da sme da povlači poteze sa sigurnošću. Već u maju 1938. započeo je da pojačava pritisak na Čehoslovačku, u kojoj se njegov pohlepni pogled zaustavio na Nemcima naseljenim Sudetima. Do sredine septembra situacija se toliko pogoršala da je Šajrer, koji se tada nalazio u Pragu, u svom dnevniku zapisao: "Rat je veoma blizu. " Ali, stvari nisu bile onakve kakvima su se svima činile. Rat nije bio na vidiku, budući da je Hitler - još jednom uprkos mišljenju svojih vojnih savetnika - po svoj prilici to osećao. Firer je čak odbio da iskoristi kao, naizgled neophodni, izlaz iz krize, Čemberlenov iznenadni dolazak u Minhen. Štaviše, tu priliku je iskoristio da poveća svoje zahteve.
Hitler je na sporazum pristao tek prilikom druge Čemberlenove posete Minhenu. Tim sporazumom dobio je sve što je želeo, bez potrebe da vodi rat. Potez sjajnog kockara, osim ukoliko - ishod nije znao unapred.
Ali, Hitler još nije bio dostigao sve što je naumio: 15. marta 1939, nemačke trupe okupirale su Češku i Moravsku. Saveznici nisu učinili ništa, a činilo se da je i ovog puta Hitler znao da će ishod biti takav.
Od početka 1933, sve do 1939, kada su nemačke trupe napale Poljsku, Hitler na planu spoljne politike nije napravio nijednu grešku. A pitanje je jesu li ga zaista njegove vidovnjačke moći napustile u septembru 1939.
NIJEDAN VIDOVNJAK ne vidi kompletnu sliku budućnosti. Do njega, tu i tamo, dopiru odlomci. Veštiji među njima uspevaju da se usredsrede na određene detalje, ali je svaka šira slika najčešće nejasna. Uopšteno govoreći, čovek obdaren prekognitivnim moćima nikada ne dobija informaciju o budućnosti u verbalnom obliku. Gospođa MekBin, koja je predvidela katastrofu u miljama udaljenom Aberfanu, ima vizije i sanja snove. Mora biti da je tokom tridesetih Hitler do krajnosti napregao svoje moći ekstrasenzorne percepcije kako bi mogao tačno da predvidi šta će učiniti Engleska i Francuska. Odgovor na to pitanje uvek je bio isti: ništa. Ali, uzimajući u obzir mehanizam predviđanja, teško da je taj odgovor dolazio u toj formi. Po svoj prilici, Hitler je bio u stanju da vidi slike. A te slike odnosile su se, najverovatnije, na pokrete trupa.
Pretpostavimo li da je Hitler do krajnjih granica napregao svoje sposobnosti ekstrasenzorne percepcije da bi video šta će Britanija i Francuska učiniti ako on napadne Poljsku, moramo, takođe, pretpostaviti da je ponovo video da one neće učiniti ništa. Sudeći po onome što je činio, mora biti da su njegove vizije pokazale kako je na zapadnom frontu sve mirno.
A te vizije bile su - ispravne.
Saveznici su objavili rat u septembru 1939, ali ga nisu ni izdaleka zaista i započeli. Nemačke i francuske trupe stajale su ušančene svaka sa svoje strane granice, ali ni metak nije opaljen! Nacističke trupe su (uz pomoć Rusa) tako brzo savladale Poljsku da su se saveznici praktično našli pred svršenim činom, koji je za njih predstavljao gubitak. U Berlinu su iz noći u noć očekivali napad britanskih bombardera, ali se oni nisu pojavljivali. Dani su se pretvarali u sedmice, sedmice u mesece, a ništa, baš ništa se nije dešavalo. Londonci su počeli da pričaju o "šaljivom ratu", pa su čak i istoričari prihvatili taj naziv za taj period rata.
Nije zato nikakvo čudo što je proročki firer smatrao da Britanija i Francuska neće učiniti ništa ukoliko njegove armije napadnu Poljsku: u njegovim vizijama, one zaista ništa nisu ni činile.
kukasti krst,šambale,atlantida,tibet,vidovnjaci.
pre neki dan ste mogli videti naravno ako ste gledali rusku dokumentarnu seriju ''savršene tajne'' šta je zajedničko u svemu ovome.
prema mome saznanju i onome šro sam do sada pročitao Hitler je verovao da je deo u tibetu tamo gde su šambale nekada bila atlantida i da je šambala deo preživelih i potomaka civilizacije atlantide (arijevci)
da nešto doista ima tamo govori i to da su i Rusi ,ameri i englezi takođe slali svoje ekspedicije tamo.
govori se da je posle Hitlera ,Staljin koristio moći i savete budističkih sveštenika sa šambale.
dakle veruje se da su šambale potomci preživelih atlantiđana jedne od najsavršenije i najnaprednije civilizacije koja je postojala (naravno ako je uopšte postojala)
sam Hitler je bio član satanističkih sekti i koristio satanizam kao svoje oružje u obraćanju i osvajanje mase ljudi ,a govore je često držao u transu.
uz njega je uvek bio u senci budistički sveštenik sa šambale ,a po koga je Hitler poslao svog SS komandanta koji posle povratka sa tibeta dobio največi mogući orden trećeg rajha i taj SSovac je jedini koji je imao takav orden.
da li je ovo slučajno ili ne ne znam ,ali Hitler je verovatno imao velikog razloga te je dodelio ovaj orden svom oficiru posle povratka sa tibeta.
što se tiče kukastog krsta prema istraživanju naučnika ovaj simbol nisu izmislili ni nemci ni hitler,jer ovaj simbol datira još iz praistorije,a koristili su ga i maje ,inke ''atlantiđani'',kao i budistički sveštenici,afrička plemena ,američki indijanci....
sam simbol označava mir ,sreću blagostanje i moć,no Hitler je uspeo da ovom simbolu pridoda sasvim drugo značenje koje nikada nećemo zaboraviti.
inače ovaj simbol je pronađen i kod nas u lepenskom viru ,a datira mnogo vekova pre trećeg rajha.
ne znam koliko sam uspeo da objasnim sve ovo ,ali tema i sama povezanost svega je ogromna i nastojaću kroz tekstove koje posedujem da sve to povežem.
Prema verovanju vraceva iz zapadne Afrike, sudbina ima oblik lepeze. Tokom života dolazimo do tacaka izbora iz kojih se naša sudbina širi kao lepeza. Put koji odaberemo ne samo da odreduje stazu kojom cemo ici, vec i onu tacku na kojoj cemo se naci pred novom lepezom i novim izborom. Nekolicina pouzdanih orakula koji nam stoje na raspolaganju, medu njima i kineski ji ding, kao da potvrduju ovo verovanje. To verovanje nije deterministicko i ne gleda na buducnost kao na nešto od pocetka do kraja odredeno. Pre bi se reklo da je poruka takvih verovanja sledeca: "Uciniš li to i to, rezultat ce biti takav i takav". Ji ding funkcioniše, što ce potvrditi najveci broj onih koji su se njime ozbiljno bavili. Stoga buducnost oblikovanu kao lepeza ne smemo sasvim odbaciti u svojim razmatranjima.
Može sedogoditi da je Hitler o ovim idejama ponešto znao - a možda je imao instinkt za osnovni oblik vremena. Bez sumnje je bio u stanju da sa sjajnom preciznošcu odredi svoj put od tacke do tacke odluke. Ucinio je samo jednu grešku, ali se pokazalo da je ta greška bila fatalna. Zapoceo je, naime, rat istovremeno na dva fronta. Do tacke odluke koja ga je povela pogrešnim putem stigao je, naravno, ranije. U jednom trenutku propustio je da vidi cas u kojem ce formiranje jedne alijanse sa saveznicima, a protiv Rusije, biti moguce.
Ali, izuzevši dogadaje koji su nastali kao posledice ovog propusta, citava mracna buducnost Evrope bila je izložena u jendoj sjajnoj prorockoj knjizi, štampanoj 1925. godine, koja je prvobitno trebalo da nosi naziv Cetiri i po godine borbe protiv laži, gluposti i kukavicluka. NJen izdavac, izvesni gospodin Maks Aman (Max Amann), s razlogom je insistirao na skracenju, pa je na njenim koricama, kada se najzad pojavila, stajao drugi, danas mnogo poznatiji naslov: Moja borba (Mein Kampf). Ta knjiga je izuzetan dokument, i da je van Nemacke bila poznatija, naivni britanski i francuski politicari znali bi sa cime se suocavaju. Hitler nije krio svoje ciljeve. Mora biti da je svoje ekstrasenzorne sposobnosti napregao do krajnjih granica kako bi ih izložio sa takvom preciznošcu. Tacke odluke vise u našoj buducnosti kao petlje neke gigantske paukove mreže. Mnoga predskazanja bave se iskljucivo razmakom od jedne do druge. No, izgleda da je Hitler, kao i neki drugi vidovnjaci, bio u stanju da, bar povremeno, iscrta kurs kroz mrežu koji mu je pružao nagoveštaje udaljene buducnosti koja leži iza petlji. Taj dar, ipak, nije stekao olako. Kao neki primitivni šaman, on je morao da se dovede u stanje zanosa pre nego što bi postao sposoban da vidi dalju buducnost. Cak i tada je to bio nesiguran poduhvat, i, ukoliko se nije razlikovao od ostalih proroka koji su proricali u zanosu, dešavalo mu se, verovatno, da se "spusti na zemlju" ne secajuci se šta je, tamo gde je bio, video.
Hitler se podsticao mržnjom i recima. Trovao se destruktivnim emocijama. Nauka je danas obratila dužnu pažnju biohemijskim procesima koji nastaju u tim okolnostima. Krvotok biva preplavljen adrenalinom u trenutku kada žlezde sa unutrašnjim lucenjem pocnu da reaguju na takve emocije. Ukoliko duže vicemo, u našoj krvi bice više ugljendioksida - a poznato je da su Hitlerovi govori bili dugotrajni i bucni. Suocavajuci se sa takvim biohemijskim procesima, mozak ponekad "menja brzinu", izdižuci se na novi nivo svesti. Takav jedan novi nivo svesti ponekad može biti pracen kratkim vizijama daleke buducnosti. A Hitler je bio u stanju da se pod uticajem takve intoksikacije baci na pod, grizuci okrajke tepiha. Slicno ponašanje primeceno je kod Haicana opsednutih zlim duhovima tokom vudu-rituala. Iza leda, naravno, Hitler je bio nazivan "Teppichfresser", to jest "žderac tepiha".
Devetnaestog septembra 1939, Hitler je održao svoj prvi ratni govor u Gdanjsku, u Poljskoj. Nemacke armije vec su pregazile ovu zemlju. Kolone vojnika uveliko su se, u stvari, vracale u domovinu. Glavni grad, Varšava, još je pružao otpor, ali je bilo jasno da to ne može dugo potrajati. Nagadalo se da ce se rat uskoro završiti. Buduci da je poljska država prestala da postoji, u skladu sa naopakom nacistickom logikom, ni ugovori o savezništvu sa njom nisu više važili. Zašto bi, dakle, Britanija i Francuska sada zbog Poljske krvarile u ratu protiv Nemacke? Ali, cak i ako bi ostale uporne, tih dana nije bilo Nemca koji nije bio uveren da njegova otadžbina može taj rat i dobiti. Nemacka vojska pokazala se sjajno u Poljskoj.
Najuvereniji nacist od svih, bez sumnje, bio je sam "Stari", ukratko firer, Adolf Hitler. Dok je koracao ka govornici u Gradskoj kuci u Gdanjsku, izgledao je ponosniji nego ikada. Ali, tokom govora obuzeo ga je bes - izgledalo je, žešci nego ikad. "Dok je govorio o Britaniji", piše sveprisutni Šajrer, "lice mu se grcilo od histericnog besa." "Nikada necemo kapitulirati!", zagrmeo je u jednom trenutku. "Nikada necemo kapitulirati!"
Sjajna parola, nesumnjivo, ali nekako neprikladna za date okolnosti. Nemacka je bila na svom vrhuncu. NJene pozicije bile su jake. Ko je uopšte pominjao kapitulaciju? Otkud sad to? Kasnije tokom rata, ta parola postace jedna od najomiljenijih u firerovom vokabularu. Koristio ju je da podstakne svoje podanike i pomagace cak i onda kada je bilo jasno da je sve propalo i kada je sam Berlin bio pred padom.
Nema nikakve sumnje da nas Hitlerovi govori višestruko upucuju na mogucnost njegove vidovitosti. Nešto pre eksplozije Elzerove bombe iznenadio je svoje slušaoce predvidanjem da ce rat trajati pet godina. Cak i ako uzmemo u obzir da je to mogao da izgovori "odoka", iznenaduje koliko je njegova prognoza bila tacna.
Adolf Hitler roden je 20. aprila 1889. u pogranicnom austrijskom gradu Braunauu. Moglo bi se reci da je citav taj kraj neobicno pogodan za medijume - gospoda Štokhames je rodena tamo, kao i braca Vili i Rudi Šnajder.
Braca Šnajder imala su neverovatne sposobnosti. Stariji od njih, Vili, otkrio je da ima psihokineticke moci tokom jedne seanse kada mu je bilo samo šesnaest godina. Zapanjio je druge ucesnike time što je, držeci ruku nedaleko od lista papira, na njemu napisao rec "Olga". Entitet "Olga" i medijum Vili postali su ubrzo predmet mnogih ispitivanja, obavljenih od strane najkompetentnijih strucnjaka toga doba. Svi do jednog zakljucili su da nije rec o prevari. Medu fenomenima kojima su se bavili bila je i levitacija manjih predmeta, maramice ili narukvice, zvonjava zvona koje niko nije dotakao, drmanje stola i proizvodnja ektoplazme. "Olga" je uskoro prešla na Vilijevog brata Rudija, koji je nastavio da izvodi iste fenomene, cesto tokom posebno organizovanih testova.
Prema navodima Povela i Beržijea, dojilja Hitlera i Vilija Šnajdera bila je ista osoba. Napola šaleci se, covek može da se zapita nije li preko njenog mleka stekao neke paranormalne sposobnosti? Šalu nastranu, ako izuzmemo ekstrasenzorne moci Vilija Šnajdera, Hitler je, na svoj nacin, posedovao moci ništa manje neobicne nego on. Spolja gledano, Hitler nikada nije predstavljao nekakvu impozantnu figuru. NJegov nekadašnji prijatelj, Rajnhold Haniš, opisao je dvadesetjednogodišnjeg Hitlera na sledeci nacin: "To vam je prikaza koja se retko može sresti medu krštenim ljudima". Znajuci šta znamo, coveku ne bi bilo teško da se sa time saglasi. U to doba Hitler je nosio prastari kaput dugacak do kolena i crni šešir širokog oboda. Kosa mu je bila duga, a nosio je i bradu. Sa bledog i beznadežno mršavog lica gledale su užagrene oci. Jedanaest godina kasnije teško da se šta promenilo, premda je, u meduvremenu, obrijao bradu. Još uvek je nosio nekakav stari kaput ili pohabani kišni mantil.
Zaista je podsecao na Carlija Caplina iz filma Veliki diktator, smešni coveculjak koga vetrovi života bacaju s jedne na drugu stranu a da on nije u stanju da protiv toga ucini bilo šta. U stvari, radeci na svom filmu, želeci da ismeje Hitlera, Caplin nije morao mnogo da se trudi kako bi izmenio svoju pojavu: slicnost je bila bolno ocigledna.
Izgleda zapanjujuce da je neko uopšte mogao da uzme ozbiljno coveka koji izgleda kao Carli Caplin - da i ne pominjemo da je neko takav mogao da se docepa vlasti. A ipak, Hitler ne samo da je uspeo u tome, vec je nad svojim sledbenicima stekao kontrolu u meri koja bi bila neverovatna da nije bila tako uocljivo iskazana. "Bio sam unekoliko šokiran licima", piše Šajrer, opisujuci reakciju na Hitlerovo kratko pojavljivanje na balkonu Vecnice u Nirnbergu 1943. godine, "narocito licima žena". "Podsetili su me", nastavlja on, "na lica verskih zanesenjaka koje sam jednom video u nekom zabacenom kutku Lujzijane, koji su se upravo spremali da dožive ekstazu. Gledali su u njega kao da je on Mesija, dok im je izraz lica bio definitivno neljudski. Da je ostao na balkonu još koji minut, siguran sam da bi mnoge žene pale u nesvest od uzbudenja".
Iscrpan tekst, ali vredi procitati.
U Word Dokumentu. . .
[/COLOR]
:sifra:
Ako vam se svidja tema i tekst zahvalite mi se
Pozz
Osmi je novembar 1939: članovi "Stare garde" - ljudi koji su aktivno podržavali nacionalsocijalizam još od prvih dana - okupili su se u minhenskoj Pivnici. Uprkos napetosti izazvanoj nedavnim početkom rata, bilo je to veselo društvo. Okupili su se da bi proslavili šesnaestu godišnjicu minhenskog puča započetog u Pivari. Proslava unapred najavljena u nacističkom kalendaru bila je još jedna prilika za držanje govora, ispijanje krigli piva i sećanje na stare dane. Vrhovni funkcioneri partije su bili prisutni - u skladu sa protokolom - nezavisno od toga jesu li učestvovali u pokušaju puča 1923, ili ne. Spekulisalo se o tome hoće li se pojaviti i sam Hitler. Prethodnih godina redovno je dolazio na tu proslavu, ali ovog puta ni radio ni štampa nisu zvanično najavili njegov dolazak. Upućeni nacisti pripisivali su to novonastalim, ratnim uslovima, i bili su u pravu, jer se Hitler zaista i pojavio i održao jedan od svojih uobičajenih govora.
Ipak, nije sve bilo baš kao i obično. Samo mesec dana pre ove proslave, pošto su nemačke armije pregazile Poljsku, nacistička štampa počela je da se puni naslovima koji su govorili da je njihova zemlja "voljna da uspostavi mir". Mnogi Nemci poverovali su u tu volju, i premda je odgovor saveznika bio u najmanju ruku hladno odbijanje, vladalo je opšte uverenje da će rat biti gotov do Božića. Najzad, uzrok izbijanja neprijateljstava, Poljska, bukvalno je prestao da postoji. Ovo uverenje podgrevala je i zvanična nacistička propaganda.
No, iz nekog svog razloga, Hitler je iskoristio ovu priliku da stavi tačku na taj optimizam. Svoju publiku upozorio je da njihovoj otadžbini predstoji dugi rat. Geringu je - otkrio je to prvi put javnosti - naredio da obavi pripreme za rat koji bi trajao najmanje pet godina. U klimu koja je vladala u tom trenutku govor se nikako nije uklapao. Uostalom, nastup je bio prilično kratak - mnogo kraći nego što je to obično bio ranije. Hitler je, takođe, postupio suprotno svom običaju da se posle govora zadrži još neko vreme i porazgovara sa starim drugovima o dobrim starim vremenima. Tri minuta pre devet, on i njegova pratnja napustili su Pivnicu.
Devet minuta posle devet, eksplodirala je bomba postavljena tačno iza govornice, ubivši sedam i ranivši šezdeset i tri čoveka. Sala je bila potpuno uništena. Mesto na kojem je Hitler stajao ostalo je zatrpano dva metra debelim slojem ruševina. Da je ostao, ni u kom slučaju ne bi preživeo.
SAMO DVE NEDELJE KASNIJE, 21. novembra, nemačka javnost saznala je da je Gestapo uhvatio atentatora. Prema Himlerovim rečima, bio je to tridesetšestogodišnji Georg Elzer (Georg Elser), iza koga je, navodno, stajala britanska obaveštajna služba. Ali izvestan broj ljudi takve izjave nije mogao da prihvati tek tako. Tako je, na primer, Vilijem Šajrer (NJilliam Shirer), koji je u to doba bio dopisnik mreže CBS iz Berlina, u svoj dnevnik pod datumom 9. novembar zapisao: "Niko još ne zna ko je to učinio. Nacistička štampa vrišti kako su to bili Britanci, engleska obaveštajna služba! Optužuju čak i Čemberlena (Chamberlain)! Većini nas to, međutim, miriše na još jednu 'Paljevinu Rajhstaga'. " Više od dvadeset godina kasnije (1960), pišući svoje delo Uspon i pad Trećeg rajha, Šajrer je ponovio iste sumnje. Istoričar Alen Bulok (Alan Bullock) je još sigurniji u to: "Atentat na Hitlera," tvrdi on, "organizovao je Gestapo kako bi povećao Hitlerovu popularnost. " U svojoj knjizi Studija jedne tiranije (1952) Bulok opisuje kako je Elzer doveden iz koncentracionog logora Dahau i kako mu je obećana sloboda ako ugradi bombu u potporni stub blizu kojeg je Hitler trebalo da stoji. Uz paklenu mašinu nalazio se i jedan satni mehanizam, ali samo zato da bi cela stvar izgledala ubedljivije, budući da nije bio povezan sa upaljačem.
Bez sumnje, to je jedna veoma zanimljiva teorija, ali znatno manje pouzdana nego što je Bulok mislio. U stvari, tajna podmetanja bombe nikada nije do kraja osvetljena. Ozbiljnije preispitivanje tvrdnje da je Elzer bio samo oruđe u rukama nacista ukazuje na izvestan broj nedoslednosti. Tako, na primer, izgleda da ni sam Hitler nije bio obavešten o zaveri! Kada je u vozu, na putu za Nirnberg, saznao da je došlo do eksplozije, oči su mu zasjale od zadovoljstva. "Sada sam zadovoljan! Činjenica da sam napustio pivaru ranije nego obično potvrda je Proviđenja da odobrava moje ciljeve!" Teško da je to moglo biti mišljenje čoveka koji je već znao da će do eksplozije doći! No, možda je to bila tek jedna od njegovih predstava jer, ne smemo zaboraviti: Hitler je bio dobar glumac.
U TO DOBA, međutim, ali i kasnije, postojali su ugledni i pouzdani svedoci koji nisu sumnjali u to da je zavera zaista postojala. Hans Gizevius (Hans Gisevius), bivši funkcioner pruskog ministarstva unutrašnjih poslova, čovek koji je sa jednakim prezirom gledao i na Hitlera i na Himlera, svedočio je na suđenju u Nirnbergu da je bio uveren da nacisti nisu bili umešani u zaveru. Ovo je interesantno svedočenje, budući da dolazi od čoveka koji je imao sve razloge da svoje stare dušmane proglasi gomilom spletkaroša. General SS-a Valter Šelenberg (NJalter Schellenberg) otišao je čak korak dalje tvrdeći u Nirnbergu da je čitao zapisnike sa saslušanja na kojima je Elzer bio prvo drogiran, a zatim hipnotisan. Oni su ga, kao i saslušanja koja je lično obavljao, uverili da pokušaj atentata nije bio varka. Na takav zaključak navodi nas i logika. Je li "verni Hajnrih", kako je Hitler nazivao Himlera, zaista bio u stanju da rizikuje život čoveka kome je dugovao sve? Jer, čak ako je zavera i bila varka, Hitler je ipak održao svoj govor stojeći samo pola metra daleko od prave bombe. A ako je, kako navodi i Bulok, Hitler bio neobavešten o lažnoj zaveri, kako su mogli da ga navedu da govori kraće nego obično i da odmah potom napusti salu, što mu, takođe, nije bio običaj? Hitlerova tvrdoglavost bila je opštepoznata stvar. Nigde nije zabeleženo da je izmenio makar jednu svoju odluku kada bi je jednom doneo.
Pa čak i ako se saglašavamo sa svedočenjima Gizevijusa, Šelenberga, a i samog Elzera, koja nas upućuju na to da je pokušaj atentata bio pravi a ne montiran, još uvek se suočavamo sa okolnostima koje su, najblaže rečeno, čudne. Himlerov pokušaj da u zaveru uplete britansku obaveštajnu službu možemo smatrati oportunizmom. Ali, šta reći za raspored kojeg se Hitler uvek držao? Zašto je, suprotno običaju, otišao ranije? Radi li se tu o pukoj koincidenciji? Ili, kao što je on sam tvrdio, tu treba tražiti prst Proviđenja?
Ili se radilo o nečem drugom?
Postoji još jedno objašnjenje, koje zvanični istoričari bezobzirno ignorišu: Hitler je posedovao moć prekognicije. Tačnije, bar u određenoj meri, mogao je da predvidi budućnost.
Uverenja da vidovitost postoji bilo je i pre 1939. godine. Vidovitost je bila važan aspekt proučavanja društava za fizička istraživanja još od 1882. godine u Velikoj Britaniji, odnosno od 1885. u Sjedinjenim Državama. Statistička analiza fenomena započeta je godine 1933, kada je doktor DŽ. B. Rajn (J. B. Rhine), tadašnji načelnik Odseka za parapsihologiju Djuk univerziteta u Severnoj Karolini (Duke Universitdž, North Carolina), započeo seriju eksperimenata sa subjektom Hjubertom Pirsom (Hubert Pearce).
Danas su Rajnovi metodi dobro poznati. On se tokom svojih eksperimenata služio specijalno načinjenim špilom karata. "Zenerov špil", kako su karte nazivane, sastojao se od karata na kojima je bio naslikan jedan od pet emotivno neutralnih simbola - kvadrat, krug, niz talasastih linija, krst i zvezda. Od subjekta je traženo da pogodi koja je karta sledeća pod uslovima koji su isključivali upotrebu bilo kojeg od pet čula. Broj pogođenih karata onda je upoređivan sa brojem slučajnih pogodaka koji su se mogli očekivati.
DO JUNA 1939, posle šestogodišnjih eksperimenata, oprezni doktor Rajn došao je do zaključka da je prikupljeno "toliko dokaza da je neophodno sačiniti nove, alternativne hipoteze ukoliko se ne želi da prekognitivna ESP postane ustaljeni fenomen". Dve godine kasnije, 1941, njegove zamisli dobile su nezavisnu podršku iz Londona, gde je doktor DŽilbert Sol (Gilbert Soal) izveo seriju strogo kontrolisanih eksperimenata sa izvesnim Bejzilom Šekltonom (Basil Shacketon). Solove metode bile su veoma slične Rajnovim, s tim što je on umesto Zenerovog špila koristio špil karata na kojima su bile naslikane životinje. Uz svu kontrolu, Šeklton je postigao uspeh znatno veći nego što bi to bio slučaj da se radilo o čistoj slučajnosti. Čak i deset godina posle eksperimenta, kritičari su mogli jedino da tvrde da je u pitanju bila prevara. No, Solova reputacija ozbiljnog naučnika bila je i više nego dovoljna da isključi takvu mogućnost.
Laboratorijski eksperimenti sa prekognicijom su nastavljeni. Obavljaju se i danas. Prikupljeno je dovoljno dokaza u prilog postojanju prekognicije - bar isto toliko koliko postoji dokaza o postojanju kosmičke radijacije, na primer. Pa ipak, količina dokaza je malo uticala na javno mnjenje.
Tako je, na primer, jednom bivšem službeniku Admiraliteta izložena teorija o Hitlerovim prekognitivnim moćima. "Ali, Hitler nije mogao da bude vidovit", protestovao je on, "inače ne bi činio greške koje je činio - u stvari, u tom slučaju bi dobio rat. " Primedba, bez sumnje, stoji, s tim što ne uzima u obzir način na koji prekognicija funkcioniše. Ukratko, pre nego što počnemo da donosimo bilo kakve zaključke, moramo znati šta jedan "vidovnjak" može a šta ne može da učini.
Testovi sa kartama mogu očaravati parapsihologe, ali za običnog čoveka (kao i za one koji učestvuju u njima) glavni problem statističkih ispitivanja jeste kako suzbiti dosadu koja se neminovno tokom njih javlja, budući da u tim slučajevima ESP sposobnosti znatno opadaju. U suštini, ti testovi mogu da pruže uvid u sposobnosti predviđanja tek u određenoj meri. Ipak, oni su korisni zato što potvrđuju sa stopostotnom sigurnošću dve činjenice: 1) bez ikakve sumnje moguće je videti - bolje reći, osetiti - budućnost; 2) čak ni najsposobniji subjekti testova nisu sasvim precizni.
Najnovija sovjetska istraživanja ukazuju na to da nivo mogućnosti ESP opada i raste u zavisnosti od Mesečevih mena - u najmanju je ruku čudno da veštice već vekovima veruju u nešto za šta im je nauka tek u poslednje vreme dala potvrdu.
Postoje dva pristupa istraživanju fenomena ESP - kvantitativni i kvalitativni. Do sada smo se bavili samo onim kvantitativnim, tačnije dugim, dosadnim nizom statističkih testova sprovedenih u laboratoriji. Ali kvalitativni pristup, koji se bavi manje pouzdanim, a ipak daleko spektakularnijim, aspektima individualnog iskustva sa ESP može se pre povezati sa onim čime se trenutno bavimo, a to su Hitlerove sposobnosti na tom planu. Postoje praktično hiljade vidovnjaka koji nikada nisu prošli kroz test sa kartama. Postoje čak i neki od njih čije sposobnosti ne dolaze u sumnju, i koji su se tom testu podvrgli - ne pokazavši nikakve osobite rezultate. Naučnici danas, premda oklevajući, priznaju da tako osetljivi talenti nisu uvek skloni da sve svoje sposobnosti ispolje u laboratorijskim uslovima.
Neki istraživači smatraju da vidovnjaka, u stvari, ima mnogo više nego što bismo mogli i da pomislimo. Jedan od primera koji navode kao dokaz jeste i činjenica da je bar dve stotine ljudi predvidelo katastrofu koja se 1966. godine dogodila u Aberfanu u Velsu. Ono što se tamo dogodilo ostavilo je trajan trag na svesti Britanaca. U 9 i 15 sati ujutro, 21. oktobra 1966, pola miliona tona teško brdo šljake koje je nadvisivalo ovo malo selo u južnom Velsu obrušilo se, uništavajući na svom putu jednu školu, red kuća i farmu. Od 144 žrtve ove katastrofe, 116 su bila deca.
Čak je i jedna od malih žrtava predvidela ono što će se dogoditi. Dve noći pre nesreće, mala Eril Mej DŽons (Erdžl Mai Jones) sanjala je kako "nešto crno" prekriva njenu školu. Ali, kako je rekla svojoj majci, nije se uplašila smrti, jer će "biti sa Piterom i DŽun", dvoje njenih drugova iz odeljenja. Danas telo Eril Mej leži pokopano između tela Pitera i DŽun.
Od dve stotine subjekata koji su tvrdili da su bili u situaciji da predvide nesreću, samo je šezdeset njih ozbiljno ispitano na naučnoj osnovi. Od tih šezdeset, kako je ustanovio londonski psihijatar DŽ. S. Barker, u dvadeset dva slučaja postojala su bar četiri svedoka koja su mogla da potvrde navode subjekata. Dvoje je čak svoje vizije i zapisalo pre tragedije - bio je to neoboriv dokaz, i još jeste - ukoliko je uopšte potrebno dalje dokazivati postojanje prekognitivnih sposobnosti.
TRAGEDIJE PRIVLAČE VIZIJE budućnosti kao što magnet privlači metalne opiljke. Broj ljudi koji su "znali" da će "Titanik" potonuti pre nego što se to zaista i desilo zaista je neverovatan. Jedan pisac, Morgan Robinson, predvideo je brodolom čitavih četrnaest godina pre nego što je do njega zaista došlo, i nekih dvanaest godina pre nego što je "Titanik" uopšte bio izgrađen. LJudi koji su bili u stanju da predvide tragediju u Aberfanu ili potonuće "Titanika" mogli su da imaju tek jednu izolovanu, akutnu epizodu ekstrasenzorne percepcije. Međutim, postoje ljudi koji budućnost vide manje ili više konzistentno. Gospođa DŽin Dikson (Jean Dixon) verovatno je najpoznatiji savremeni primer za to. Godine 1952, a zatim i 1956, predvidela je atentat na predsednika Kenedija koji se odigrao znatno kasnije. Samo nekoliko dana pre ubistva, vizija joj se vratila: "videla" je tamne oblake kako se skupljaju nad Belom kućom. To je njeno najpoznatije proročanstvo, ali daleko od toga da je i jedino. Između ostalog, predvidela je i rasne nemire na američkom Jugu koji su izbili krajem šezdesetih. Pa ipak, ni ona nije nepogrešiva: predvidela je rat između Amerike i Kine do kojeg - nije došlo.
To se dešava i najboljim vidovnjacima. Dešava im se da zaista dobro predvide, što govori u prilog njihovom istinskom talentu. A ipak, još uvek im se dešava da u velikoj meri greše. Ispitivanja su pokazala da su mogućnosti greške utoliko veće ukoliko se vidovnjak u svojim predviđanjima udaljava od stvari koje se odnose na njega lično.
U vreme dok ovo pišem (1973), vidovnjak s najvećim procentom ostvarenih proročanstava je slepa bugarska seljanka Vanga Dimitrova, koja postiže i fascinantnih 80 procenata tačnih predviđanja. Ali gospođa Dimitrova odbija da svoj talenat primeni na politiku. Radeći pod nadzorom bugarskih vlasti, ona predviđa budućnost samo onima koji joj se direktno obrate.
IZMEĐU 1908. I 1918, penzionisani oficir britanske vojske DŽon Olejn (John Alledžne) predvideo je nekoliko ratnih operacija iz Drugog svetskog rata, uključujući i usamljenost Britanije posle pada Francuske, i nemačke vojne uspehe iz 1940. godine.
Ali, iako moguća, ova vrsta predviđanja nije nimalo laka. Većina vidovnjaka koji se upuste u tako nešto veoma brzo se nađe u močvari spektakularnih budalaština. Sa druge strane, čini se da je njihov uspeh utoliko veći ukoliko im je bliža osoba u čiju budućnost pokušavaju da proniknu. Pri tom, naravno, najpreciznije pogađaju upravo kada se radi o njima samima. Lujza Rajn (Louisa Rhine) kaže: "Čini se da je najveći broj vidovnjaka naprosto opsednut trivijalnostima koje se tiču njihove sopstvene sudbine. "
Uobičajeno
Najstarija svastika deo je tzv. Vinčanskog pisma i može se videti na primercima grnčarije datirane oko 4.000 god. p. n. e. Isti simbol pojavljuje se i kao deo induskog pisma iz perioda oko 3.000 godine p. n. e. Otuda verovatno i upotreba ovog simbola koja se do danas zadržala u hindu, đainskoj i budističkoj kulturi. Grnčarija iz perioda od oko 2.000 god. p. n. e. pronađena u Sintašti je takođe ukrašena simbolom svastike. Simboli nalik svastici javljaju se i u bronzanom i gvozdenom dobu u oblasti severnog Kavkaza (Kobanska kultura) i Azarbejdžana, kao i kod Skita i Sarmata. U svim ovim kulturama, sa izuzetkom južne Azije, simbol svastike nije imao neki poseban značaj već se javlja samo kao jedana od varijacija sličnih simbola različite složenosti.
U antičkom periodu, svastika je često korišćena od strane Hetita, Kelta i Grka. Pojavljuje se i u drugim azijskim, evropskim, afričkih i severnoameričkim kulturama — ponekad kao geometrijski motiv, a ponekad kao religijski simbol. Svastika je sveti simbol u hinduizmu, budizmu i đainizmu.
Učestalost simbola svastike je lako objasniti kao pojavu jednog vrlo jednostavnog simbola koji je nastao samostalno u svim društvima koja su izrađivala predmete od pruća. Svastika je oblik koji se ponavlja na ivici prilikom pletenja četvrtastih predmeta. Druge teorije pokušavaju da uspostave vezu sa kulturnom difuzijom ili objasne samostalnu pojavu ovog simbola u različitim udaljenim civilizacijama u skladu sa Jungovom teorijom kolektivne podsvesti.
Iako se postojanje svastike na američkom kontinentu može objasniti postojanjem kultura koje su izrađivale predmete od pruća, njeno prisustvo u Americi slabi teoriju kulturne difuzije. Iako postoje teorije po kojima je svastika tajno preneta u Severnu Ameriku od strane rane Euroazijske pomorske civilizacije, najverovatnije je došlo do nezavisnog razvoja ovog simbola na tlu Amerike.
Još jedno zanimljivo objašnjenje porekla ovog simbola dao je čuveni astronom Karl Sagan u svom delu „Kometa“. Sagan je u svom delu prikazao drevni kineski rukopis na kome su prikazane varijacije repa komete: na crtežima su uglavnom prikazane različite jednostavne varijacije izgleda repa komete, ali je na poslednjem crtežu koji podseća na svastiku prikazano jezgro komete sa četiri savijena zraka koja izviru iz nje. Sagan je pretpostavio da se nekada davno kometa veoma približila Zemlji da su mlazevi vrelog gasa koji su izbijali iz nje i bili savijeni zbog njene rotacije, postali vidljivi golim okom što je dovelo do nastanka simbola svastike širom sveta. Bob Kobres je u knjizi „Komete i propast bronzanog doba“ (1992) izneo tvrdnju da je kometa prikazana na svilenom atlasu iz perioda Han dinastije bila nazvana „dugorepa fazanska zvezda“ zbog svoje sličnosti sa ptičijom nogom i da većina motiva nalik na svastiku, uključujući i motive koje je otkrio Šliman, reprezentuju ptičje tragove.
Svastika je sveti simbol u hinduizmu, budizmu i đainizmu u kojima se javlja već od 6. veka p. n. e. U hinduizmu svastika ima različita značenja: sreća, Sunce, Brama ili koncept samsare. Budizam, koji se krajem prvog milenijuma značajno proširio u Jugoistočnoj Aziji dotičući Kinu, Koreju i Japan, zaslužan je za širenje ovog simbola. Smatra se da se upotreba svastike od strane bon vere u Tibetu, kao i sanskritskih religija kao što su cao dai u Vijetnamu i falun gong u Kini takođe može pripisati širenju budizma. Do upotrebe svastike od strane akanske civilizacije u jugozapadnoj Africi najverovatnije je došlo na sličan način zahvaljujući kulturnom transferu duž puta robova oko 1500 god. pre n. e.
Bez sumnje, to je jedna veoma zanimljiva teorija, ali znatno manje pouzdana nego što je Bulok mislio. U stvari, tajna podmetanja bombe nikada nije do kraja osvetljena. Ozbiljnije preispitivanje tvrdnje da je Elzer bio samo oruđe u rukama nacista ukazuje na izvestan broj nedoslednosti. Tako, na primer, izgleda da ni sam Hitler nije bio obavešten o zaveri! Kada je u vozu, na putu za Nirnberg, saznao da je došlo do eksplozije, oči su mu zasjale od zadovoljstva. "Sada sam zadovoljan! Činjenica da sam napustio pivaru ranije nego obično potvrda je Proviđenja da odobrava moje ciljeve!" Teško da je to moglo biti mišljenje čoveka koji je već znao da će do eksplozije doći! No, možda je to bila tek jedna od njegovih predstava jer, ne smemo zaboraviti: Hitler je bio dobar glumac.
U TO DOBA, međutim, ali i kasnije, postojali su ugledni i pouzdani svedoci koji nisu sumnjali u to da je zavera zaista postojala. Hans Gizevius (Hans Gisevius), bivši funkcioner pruskog ministarstva unutrašnjih poslova, čovek koji je sa jednakim prezirom gledao i na Hitlera i na Himlera, svedočio je na suđenju u Nirnbergu da je bio uveren da nacisti nisu bili umešani u zaveru. Ovo je interesantno svedočenje, budući da dolazi od čoveka koji je imao sve razloge da svoje stare dušmane proglasi gomilom spletkaroša. General SS-a Valter Šelenberg (NJalter Schellenberg) otišao je čak korak dalje tvrdeći u Nirnbergu da je čitao zapisnike sa saslušanja na kojima je Elzer bio prvo drogiran, a zatim hipnotisan. Oni su ga, kao i saslušanja koja je lično obavljao, uverili da pokušaj atentata nije bio varka. Na takav zaključak navodi nas i logika. Je li "verni Hajnrih", kako je Hitler nazivao Himlera, zaista bio u stanju da rizikuje život čoveka kome je dugovao sve? Jer, čak ako je zavera i bila varka, Hitler je ipak održao svoj govor stojeći samo pola metra daleko od prave bombe. A ako je, kako navodi i Bulok, Hitler bio neobavešten o lažnoj zaveri, kako su mogli da ga navedu da govori kraće nego obično i da odmah potom napusti salu, što mu, takođe, nije bio običaj? Hitlerova tvrdoglavost bila je opštepoznata stvar. Nigde nije zabeleženo da je izmenio makar jednu svoju odluku kada bi je jednom doneo.
Pa čak i ako se saglašavamo sa svedočenjima Gizevijusa, Šelenberga, a i samog Elzera, koja nas upućuju na to da je pokušaj atentata bio pravi a ne montiran, još uvek se suočavamo sa okolnostima koje su, najblaže rečeno, čudne. Himlerov pokušaj da u zaveru uplete britansku obaveštajnu službu možemo smatrati oportunizmom. Ali, šta reći za raspored kojeg se Hitler uvek držao? Zašto je, suprotno običaju, otišao ranije? Radi li se tu o pukoj koincidenciji? Ili, kao što je on sam tvrdio, tu treba tražiti prst Proviđenja?
Ili se radilo o nečem drugom?
Postoji još jedno objašnjenje, koje zvanični istoričari bezobzirno ignorišu: Hitler je posedovao moć prekognicije. Tačnije, bar u određenoj meri, mogao je da predvidi budućnost.
Uverenja da vidovitost postoji bilo je i pre 1939. godine. Vidovitost je bila važan aspekt proučavanja društava za fizička istraživanja još od 1882. godine u Velikoj Britaniji, odnosno od 1885. u Sjedinjenim Državama. Statistička analiza fenomena započeta je godine 1933, kada je doktor DŽ. B. Rajn (J. B. Rhine), tadašnji načelnik Odseka za parapsihologiju Djuk univerziteta u Severnoj Karolini (Duke Universitdž, North Carolina), započeo seriju eksperimenata sa subjektom Hjubertom Pirsom (Hubert Pearce).
Danas su Rajnovi metodi dobro poznati. On se tokom svojih eksperimenata služio specijalno načinjenim špilom karata. "Zenerov špil", kako su karte nazivane, sastojao se od karata na kojima je bio naslikan jedan od pet emotivno neutralnih simbola - kvadrat, krug, niz talasastih linija, krst i zvezda. Od subjekta je traženo da pogodi koja je karta sledeća pod uslovima koji su isključivali upotrebu bilo kojeg od pet čula. Broj pogođenih karata onda je upoređivan sa brojem slučajnih pogodaka koji su se mogli očekivati.
Adolf Hitler je bio jedinstven, čak i u tom čudnom svetu vidovnjaka. Jer, počev od 1933. godine, trivijalnosti iz njegovog ličnog života i te kako su uticale na sudbine čitavih naroda.
Elementi Hitlerovog horoskopa nagoveštavaju vidovnjačke sposobnosti. Međutim, da li ih je on zaista i imao? Za takve tvrdnje potrebni su čvrsti dokazi.
Može zvučati čudno, ali dokazi su dovoljno čvrsti - i ne samo to, oni su očigledni. Previše očigledni, u stvari. Firerov život proučavan je sa svih strana, uvek iznova, ali je taj prekognitivni element uvek previđan. A opet, upravo je taj element prisutan u doslovno svakom značajnijem Hitlerovom političkom potezu - od trenutka kada je došao na vlast, sve do izbijanja rata, 1939. godine. Posmatrači su kasnije pričali o njegovim "čeličnim nervima", "taktičkom geniju", "instinktivnom poznavanju ljudske psihologije". Ali, Hitlerovi "čelični živci" behu više privid nego istina: zbog taktičkih grešaka izgubio je rat, dok se "instinktivno poznavanje ljudske psihologije" svodilo na otkriće da će se ljudi, dereš li se na njih, pre ili kasnije uplašiti.
Koje su to, dakle, činjenice?
Hitler je došao na vlast 1933. U početku, ta vlast je bila na staklenim nogama. A ipak, on je odmah potajno započeo svoju politiku ponovnog naoružavanja. To je, naravno, bilo u suprotnosti sa Versajskim ugovorom, kojim je završen Prvi svetski rat. Krajnje zbunjujuće, zaista. Znamo šta se dešavalo tridesetih godina. Znamo da je Nemačkoj praktično dopušteno da se ponovo naoruža, a kasnije da to oružje i iskoristi. Znamo da je Hitler to uspeo da progura. No, 1934, kada je proces ponovnog naoružavanja započet, tek je nekolicina Nemaca brinula o tome šta će na to reći saveznici. Politički savetnici smatrali su da je rizik veliki. Ekonomisti su bili još zabrinutiji. Privreda ratom uzdrmane zemlje stajala je na suviše krhkim temeljima. Prema njihovom mišljenju, takva privreda nije bila u stanju da dugo podržava vojni establišment. Samo je Hitler smatrao da saveznici neće učiniti ništa. I premda je bio potpuno nezainteresovan za ekonomiju i prava neznalica o tom pitanju, nije se slagao ni sa svojim stručnim savetnicima. Osećao je da će ponovno naoružavanje pre ojačati nego oslabiti nemačku privredu. I bio je u pravu.
U okvirima koji danas postoje, ni politički ni ekonomski potezi koje je Hitler u to doba činio nemaju smisla. Ali, uprkos činjenici da je tek stupio na vlast, uprkos tome što su temelji te vlasti bili klimavi, on je gurao napred. Jer je znao. . .
Do kraja 1934. ponovno naoružavanje Nemačke postalo je praktično javna tajna. U martu 1935. Britanija je prva službeno reagovala. "Bela knjiga", objavljena 5. marta 1935. godine, bavila se nedopuštenim jačanjem Luftvafe. Visoki nacistički funkcioneri bili su, najblaže rečeno, veoma uznemireni. Međutim, Hitlerova reakcija bila je tipično arogantna. Samo jedanaest dana kasnije, 16. marta 1935, jednostrano je suspendovao vojne odredbe Versajskog ugovora, proglasio Zakon o obaveznom služenju vojnog roka i počeo da se otvoreno naoružava.
Saveznicima je na raspolaganju stajala opcija preventivnog rata, koji bi bio jednostavno vođen i lako dobijen u trenutku kada se Nemačka još nije bila naoružala. Francuska, za koju se smatralo da ima najbolju armiju u Evropi, zahtevala je akciju. Ali, Britanija se držala po strani. Na kraju, saveznici nisu učinili ništa - upravo kao što je Hitler i bio predvideo.
GODINU KASNIJE, nemačke trupe umarširale su u Rajnsku oblast. Bio je to direktan izazov Francuskoj - istoj onoj Francuskoj koja se, a nacisti su to dobro znali, zalagala za energičnu akciju u prethodnom slučaju. Nemački i francuski vojnici našli su se sada licem u lice. Generali Rajhsvera bili su užasno nervozni tih dana. Ne i Hitler. Uprkos svakom logičnom objašnjenju, on je znao da ni metak neće biti ispaljen.
U martu 1938, pošto je sedmicama postepeno podizao tenziju, Hitler je anektirao Austriju. Je li iko mogao da predvidi kako će saveznici reagovati na taj potez? Reakcija političara u Londonu bila je silovita - bar verbalno. Ribentrop, koji se u to vreme bio sastao sa visokim britanskim funkcionerima, kasnije je priznao da mu je u jednom trenutku čak palo na pamet da ih smiri tako što će im reći da mora da je reč o pogrešnim izveštajima. No, Hitler je, uprkos zdravom razumu, osećao da nikakve međunarodne intervencije neće biti.
I - ponovo je bio u pravu.
Kada bismo se bavili životima čuvenih vidovnjaka kakvi su, na primer, Peter Hurkos ili Žerar Kroaze (Gerard Croiset), ne bismo ni posumnjali da se iza tako neverovatnih odluka morala nalaziti - ekstrasenzorna percepcija.
U međuvremenu, Hitler još nije bio završio započeti posao. NJegova vizija budućnosti još uvek ga je uveravala da sme da povlači poteze sa sigurnošću. Već u maju 1938. započeo je da pojačava pritisak na Čehoslovačku, u kojoj se njegov pohlepni pogled zaustavio na Nemcima naseljenim Sudetima. Do sredine septembra situacija se toliko pogoršala da je Šajrer, koji se tada nalazio u Pragu, u svom dnevniku zapisao: "Rat je veoma blizu. " Ali, stvari nisu bile onakve kakvima su se svima činile. Rat nije bio na vidiku, budući da je Hitler - još jednom uprkos mišljenju svojih vojnih savetnika - po svoj prilici to osećao. Firer je čak odbio da iskoristi kao, naizgled neophodni, izlaz iz krize, Čemberlenov iznenadni dolazak u Minhen. Štaviše, tu priliku je iskoristio da poveća svoje zahteve.
Hitler je na sporazum pristao tek prilikom druge Čemberlenove posete Minhenu. Tim sporazumom dobio je sve što je želeo, bez potrebe da vodi rat. Potez sjajnog kockara, osim ukoliko - ishod nije znao unapred.
Ali, Hitler još nije bio dostigao sve što je naumio: 15. marta 1939, nemačke trupe okupirale su Češku i Moravsku. Saveznici nisu učinili ništa, a činilo se da je i ovog puta Hitler znao da će ishod biti takav.
Od početka 1933, sve do 1939, kada su nemačke trupe napale Poljsku, Hitler na planu spoljne politike nije napravio nijednu grešku. A pitanje je jesu li ga zaista njegove vidovnjačke moći napustile u septembru 1939.
NIJEDAN VIDOVNJAK ne vidi kompletnu sliku budućnosti. Do njega, tu i tamo, dopiru odlomci. Veštiji među njima uspevaju da se usredsrede na određene detalje, ali je svaka šira slika najčešće nejasna. Uopšteno govoreći, čovek obdaren prekognitivnim moćima nikada ne dobija informaciju o budućnosti u verbalnom obliku. Gospođa MekBin, koja je predvidela katastrofu u miljama udaljenom Aberfanu, ima vizije i sanja snove. Mora biti da je tokom tridesetih Hitler do krajnosti napregao svoje moći ekstrasenzorne percepcije kako bi mogao tačno da predvidi šta će učiniti Engleska i Francuska. Odgovor na to pitanje uvek je bio isti: ništa. Ali, uzimajući u obzir mehanizam predviđanja, teško da je taj odgovor dolazio u toj formi. Po svoj prilici, Hitler je bio u stanju da vidi slike. A te slike odnosile su se, najverovatnije, na pokrete trupa.
Pretpostavimo li da je Hitler do krajnjih granica napregao svoje sposobnosti ekstrasenzorne percepcije da bi video šta će Britanija i Francuska učiniti ako on napadne Poljsku, moramo, takođe, pretpostaviti da je ponovo video da one neće učiniti ništa. Sudeći po onome što je činio, mora biti da su njegove vizije pokazale kako je na zapadnom frontu sve mirno.
A te vizije bile su - ispravne.
Saveznici su objavili rat u septembru 1939, ali ga nisu ni izdaleka zaista i započeli. Nemačke i francuske trupe stajale su ušančene svaka sa svoje strane granice, ali ni metak nije opaljen! Nacističke trupe su (uz pomoć Rusa) tako brzo savladale Poljsku da su se saveznici praktično našli pred svršenim činom, koji je za njih predstavljao gubitak. U Berlinu su iz noći u noć očekivali napad britanskih bombardera, ali se oni nisu pojavljivali. Dani su se pretvarali u sedmice, sedmice u mesece, a ništa, baš ništa se nije dešavalo. Londonci su počeli da pričaju o "šaljivom ratu", pa su čak i istoričari prihvatili taj naziv za taj period rata.
Nije zato nikakvo čudo što je proročki firer smatrao da Britanija i Francuska neće učiniti ništa ukoliko njegove armije napadnu Poljsku: u njegovim vizijama, one zaista ništa nisu ni činile.
kukasti krst,šambale,atlantida,tibet,vidovnjaci.
pre neki dan ste mogli videti naravno ako ste gledali rusku dokumentarnu seriju ''savršene tajne'' šta je zajedničko u svemu ovome.
prema mome saznanju i onome šro sam do sada pročitao Hitler je verovao da je deo u tibetu tamo gde su šambale nekada bila atlantida i da je šambala deo preživelih i potomaka civilizacije atlantide (arijevci)
da nešto doista ima tamo govori i to da su i Rusi ,ameri i englezi takođe slali svoje ekspedicije tamo.
govori se da je posle Hitlera ,Staljin koristio moći i savete budističkih sveštenika sa šambale.
dakle veruje se da su šambale potomci preživelih atlantiđana jedne od najsavršenije i najnaprednije civilizacije koja je postojala (naravno ako je uopšte postojala)
sam Hitler je bio član satanističkih sekti i koristio satanizam kao svoje oružje u obraćanju i osvajanje mase ljudi ,a govore je često držao u transu.
uz njega je uvek bio u senci budistički sveštenik sa šambale ,a po koga je Hitler poslao svog SS komandanta koji posle povratka sa tibeta dobio največi mogući orden trećeg rajha i taj SSovac je jedini koji je imao takav orden.
da li je ovo slučajno ili ne ne znam ,ali Hitler je verovatno imao velikog razloga te je dodelio ovaj orden svom oficiru posle povratka sa tibeta.
što se tiče kukastog krsta prema istraživanju naučnika ovaj simbol nisu izmislili ni nemci ni hitler,jer ovaj simbol datira još iz praistorije,a koristili su ga i maje ,inke ''atlantiđani'',kao i budistički sveštenici,afrička plemena ,američki indijanci....
sam simbol označava mir ,sreću blagostanje i moć,no Hitler je uspeo da ovom simbolu pridoda sasvim drugo značenje koje nikada nećemo zaboraviti.
inače ovaj simbol je pronađen i kod nas u lepenskom viru ,a datira mnogo vekova pre trećeg rajha.
ne znam koliko sam uspeo da objasnim sve ovo ,ali tema i sama povezanost svega je ogromna i nastojaću kroz tekstove koje posedujem da sve to povežem.
Prema verovanju vraceva iz zapadne Afrike, sudbina ima oblik lepeze. Tokom života dolazimo do tacaka izbora iz kojih se naša sudbina širi kao lepeza. Put koji odaberemo ne samo da odreduje stazu kojom cemo ici, vec i onu tacku na kojoj cemo se naci pred novom lepezom i novim izborom. Nekolicina pouzdanih orakula koji nam stoje na raspolaganju, medu njima i kineski ji ding, kao da potvrduju ovo verovanje. To verovanje nije deterministicko i ne gleda na buducnost kao na nešto od pocetka do kraja odredeno. Pre bi se reklo da je poruka takvih verovanja sledeca: "Uciniš li to i to, rezultat ce biti takav i takav". Ji ding funkcioniše, što ce potvrditi najveci broj onih koji su se njime ozbiljno bavili. Stoga buducnost oblikovanu kao lepeza ne smemo sasvim odbaciti u svojim razmatranjima.
Može sedogoditi da je Hitler o ovim idejama ponešto znao - a možda je imao instinkt za osnovni oblik vremena. Bez sumnje je bio u stanju da sa sjajnom preciznošcu odredi svoj put od tacke do tacke odluke. Ucinio je samo jednu grešku, ali se pokazalo da je ta greška bila fatalna. Zapoceo je, naime, rat istovremeno na dva fronta. Do tacke odluke koja ga je povela pogrešnim putem stigao je, naravno, ranije. U jednom trenutku propustio je da vidi cas u kojem ce formiranje jedne alijanse sa saveznicima, a protiv Rusije, biti moguce.
Ali, izuzevši dogadaje koji su nastali kao posledice ovog propusta, citava mracna buducnost Evrope bila je izložena u jendoj sjajnoj prorockoj knjizi, štampanoj 1925. godine, koja je prvobitno trebalo da nosi naziv Cetiri i po godine borbe protiv laži, gluposti i kukavicluka. NJen izdavac, izvesni gospodin Maks Aman (Max Amann), s razlogom je insistirao na skracenju, pa je na njenim koricama, kada se najzad pojavila, stajao drugi, danas mnogo poznatiji naslov: Moja borba (Mein Kampf). Ta knjiga je izuzetan dokument, i da je van Nemacke bila poznatija, naivni britanski i francuski politicari znali bi sa cime se suocavaju. Hitler nije krio svoje ciljeve. Mora biti da je svoje ekstrasenzorne sposobnosti napregao do krajnjih granica kako bi ih izložio sa takvom preciznošcu. Tacke odluke vise u našoj buducnosti kao petlje neke gigantske paukove mreže. Mnoga predskazanja bave se iskljucivo razmakom od jedne do druge. No, izgleda da je Hitler, kao i neki drugi vidovnjaci, bio u stanju da, bar povremeno, iscrta kurs kroz mrežu koji mu je pružao nagoveštaje udaljene buducnosti koja leži iza petlji. Taj dar, ipak, nije stekao olako. Kao neki primitivni šaman, on je morao da se dovede u stanje zanosa pre nego što bi postao sposoban da vidi dalju buducnost. Cak i tada je to bio nesiguran poduhvat, i, ukoliko se nije razlikovao od ostalih proroka koji su proricali u zanosu, dešavalo mu se, verovatno, da se "spusti na zemlju" ne secajuci se šta je, tamo gde je bio, video.
Hitler se podsticao mržnjom i recima. Trovao se destruktivnim emocijama. Nauka je danas obratila dužnu pažnju biohemijskim procesima koji nastaju u tim okolnostima. Krvotok biva preplavljen adrenalinom u trenutku kada žlezde sa unutrašnjim lucenjem pocnu da reaguju na takve emocije. Ukoliko duže vicemo, u našoj krvi bice više ugljendioksida - a poznato je da su Hitlerovi govori bili dugotrajni i bucni. Suocavajuci se sa takvim biohemijskim procesima, mozak ponekad "menja brzinu", izdižuci se na novi nivo svesti. Takav jedan novi nivo svesti ponekad može biti pracen kratkim vizijama daleke buducnosti. A Hitler je bio u stanju da se pod uticajem takve intoksikacije baci na pod, grizuci okrajke tepiha. Slicno ponašanje primeceno je kod Haicana opsednutih zlim duhovima tokom vudu-rituala. Iza leda, naravno, Hitler je bio nazivan "Teppichfresser", to jest "žderac tepiha".
Devetnaestog septembra 1939, Hitler je održao svoj prvi ratni govor u Gdanjsku, u Poljskoj. Nemacke armije vec su pregazile ovu zemlju. Kolone vojnika uveliko su se, u stvari, vracale u domovinu. Glavni grad, Varšava, još je pružao otpor, ali je bilo jasno da to ne može dugo potrajati. Nagadalo se da ce se rat uskoro završiti. Buduci da je poljska država prestala da postoji, u skladu sa naopakom nacistickom logikom, ni ugovori o savezništvu sa njom nisu više važili. Zašto bi, dakle, Britanija i Francuska sada zbog Poljske krvarile u ratu protiv Nemacke? Ali, cak i ako bi ostale uporne, tih dana nije bilo Nemca koji nije bio uveren da njegova otadžbina može taj rat i dobiti. Nemacka vojska pokazala se sjajno u Poljskoj.
Najuvereniji nacist od svih, bez sumnje, bio je sam "Stari", ukratko firer, Adolf Hitler. Dok je koracao ka govornici u Gradskoj kuci u Gdanjsku, izgledao je ponosniji nego ikada. Ali, tokom govora obuzeo ga je bes - izgledalo je, žešci nego ikad. "Dok je govorio o Britaniji", piše sveprisutni Šajrer, "lice mu se grcilo od histericnog besa." "Nikada necemo kapitulirati!", zagrmeo je u jednom trenutku. "Nikada necemo kapitulirati!"
Sjajna parola, nesumnjivo, ali nekako neprikladna za date okolnosti. Nemacka je bila na svom vrhuncu. NJene pozicije bile su jake. Ko je uopšte pominjao kapitulaciju? Otkud sad to? Kasnije tokom rata, ta parola postace jedna od najomiljenijih u firerovom vokabularu. Koristio ju je da podstakne svoje podanike i pomagace cak i onda kada je bilo jasno da je sve propalo i kada je sam Berlin bio pred padom.
Nema nikakve sumnje da nas Hitlerovi govori višestruko upucuju na mogucnost njegove vidovitosti. Nešto pre eksplozije Elzerove bombe iznenadio je svoje slušaoce predvidanjem da ce rat trajati pet godina. Cak i ako uzmemo u obzir da je to mogao da izgovori "odoka", iznenaduje koliko je njegova prognoza bila tacna.
Adolf Hitler roden je 20. aprila 1889. u pogranicnom austrijskom gradu Braunauu. Moglo bi se reci da je citav taj kraj neobicno pogodan za medijume - gospoda Štokhames je rodena tamo, kao i braca Vili i Rudi Šnajder.
Braca Šnajder imala su neverovatne sposobnosti. Stariji od njih, Vili, otkrio je da ima psihokineticke moci tokom jedne seanse kada mu je bilo samo šesnaest godina. Zapanjio je druge ucesnike time što je, držeci ruku nedaleko od lista papira, na njemu napisao rec "Olga". Entitet "Olga" i medijum Vili postali su ubrzo predmet mnogih ispitivanja, obavljenih od strane najkompetentnijih strucnjaka toga doba. Svi do jednog zakljucili su da nije rec o prevari. Medu fenomenima kojima su se bavili bila je i levitacija manjih predmeta, maramice ili narukvice, zvonjava zvona koje niko nije dotakao, drmanje stola i proizvodnja ektoplazme. "Olga" je uskoro prešla na Vilijevog brata Rudija, koji je nastavio da izvodi iste fenomene, cesto tokom posebno organizovanih testova.
Prema navodima Povela i Beržijea, dojilja Hitlera i Vilija Šnajdera bila je ista osoba. Napola šaleci se, covek može da se zapita nije li preko njenog mleka stekao neke paranormalne sposobnosti? Šalu nastranu, ako izuzmemo ekstrasenzorne moci Vilija Šnajdera, Hitler je, na svoj nacin, posedovao moci ništa manje neobicne nego on. Spolja gledano, Hitler nikada nije predstavljao nekakvu impozantnu figuru. NJegov nekadašnji prijatelj, Rajnhold Haniš, opisao je dvadesetjednogodišnjeg Hitlera na sledeci nacin: "To vam je prikaza koja se retko može sresti medu krštenim ljudima". Znajuci šta znamo, coveku ne bi bilo teško da se sa time saglasi. U to doba Hitler je nosio prastari kaput dugacak do kolena i crni šešir širokog oboda. Kosa mu je bila duga, a nosio je i bradu. Sa bledog i beznadežno mršavog lica gledale su užagrene oci. Jedanaest godina kasnije teško da se šta promenilo, premda je, u meduvremenu, obrijao bradu. Još uvek je nosio nekakav stari kaput ili pohabani kišni mantil.
Zaista je podsecao na Carlija Caplina iz filma Veliki diktator, smešni coveculjak koga vetrovi života bacaju s jedne na drugu stranu a da on nije u stanju da protiv toga ucini bilo šta. U stvari, radeci na svom filmu, želeci da ismeje Hitlera, Caplin nije morao mnogo da se trudi kako bi izmenio svoju pojavu: slicnost je bila bolno ocigledna.
Izgleda zapanjujuce da je neko uopšte mogao da uzme ozbiljno coveka koji izgleda kao Carli Caplin - da i ne pominjemo da je neko takav mogao da se docepa vlasti. A ipak, Hitler ne samo da je uspeo u tome, vec je nad svojim sledbenicima stekao kontrolu u meri koja bi bila neverovatna da nije bila tako uocljivo iskazana. "Bio sam unekoliko šokiran licima", piše Šajrer, opisujuci reakciju na Hitlerovo kratko pojavljivanje na balkonu Vecnice u Nirnbergu 1943. godine, "narocito licima žena". "Podsetili su me", nastavlja on, "na lica verskih zanesenjaka koje sam jednom video u nekom zabacenom kutku Lujzijane, koji su se upravo spremali da dožive ekstazu. Gledali su u njega kao da je on Mesija, dok im je izraz lica bio definitivno neljudski. Da je ostao na balkonu još koji minut, siguran sam da bi mnoge žene pale u nesvest od uzbudenja".
Iscrpan tekst, ali vredi procitati.
U Word Dokumentu. . .
[/COLOR]
Kod:
http://rapidshare.com/files/451292981/Hitler_Covek_Cudnih_Sposobnosti.rar:sifra:
Kod:
serbianforum.orgAko vam se svidja tema i tekst zahvalite mi se
Pozz
Poslednja izmena od urednika:
