Šta je novo?

Zaharije Orfelin

LEGEND
Učlanjen(a)
14.12.2009
Poruka
29.056
Zaharije Orfelin


thumb.php


Početak novije srpske književnosti vezan je uz ime i delo Zaharije Orfelina, jednog od najznačajnijih, ali i najneobičnijih srpskih stvaralaca.
Orfelin je bio učitelj i činovnik, pesnik i grafičar, leksikograf i prirodnjak, istoričar i vinogradar, prevodilac, urednik i izdavač, polemičar i putnik, i još mnogo toga. Znao je ruski, latinski, nemački, francuski. Stvorio je vlastitu biblioteku od preko 200 knjiga. To je i jedina zbirka njegovih stvari sačuvana do danas.
noge nepoznanice ostavio je sam Orfelin jer je, ko zna zbog cega, mistifikovao svoj život i rad i zametao tragove. I o njegovom prezimenu, koje je sam uzeo, postoje jedino pretpostavke. Da je nastalo spajanjem antickih mitoloških imena Orfej i Lin, vezuje se, zatim, uz francusku rec orphelin (siroce) ali i uz ime francuskog medaljera Orphelina iz sedamnaestog vijeka. Prezime Stefanovic, pod kojim se takode pominje, nije nikada i nigde upotrebio i ono nije nacinjeno prema ocevom imenu.
Prva Orfelinova biografija objavljena je za njegovog života, 1776., u leksikonu ugarskih pisaca ucenog madarskog pijariste Eleka Horanyia i sadrži podatke koje nijedan kasniji izvor nije doveo u sumnju.
Orfelin je roden u Vukovaru 1726. godine.Po vlastitom tvrdenju bio je samouk u šta je, u svetlu zavidnih znanja koja je pokazao u mnogim oblastima, teško poverovati.


kal-300x238.jpg

Zaharija Orfelin, Večni kalendar
1783

Svoju književnu, umetnicku i sve druge aktivnosti zapocinje 1757., nakon sedmogodišnjeg uciteljskog rada, raskošnom rukopisnom knjigom Pozdrav Mojseju Putniku. Za ovu spomenicu u cast instalacije novopostavljenog backog episkopa Orfelin je ispevao, vrlo složenom metrikom, venac panegiricnih pesama, neke i sa akrostihom. Knjigu je kaligrafski ispisao i ukrasio portretima, crtežima i vinjetama, notama zabeleživši cak i melodiju pojedinih pjesama.
Iste godine (1757) postaje kancelar u službi mitropolita Pavla Nenadovica. U Sremske Karlovce, tada centar srpskog politickog i duhovnog života, donosi štamparsku presu i pocinje sa otiskivanjem bakroreznih knjižica, ali i samostalnih grafickih listova. Želja za štampanjem knjiga u pravim štamparijama odvešce ga u Veneciju. Tamo ce 1761., u štampariji venecijanskog Grka Dimitrija Teodosija koji je nešto ranije nabavio cirilicna slova, objaviti svoju pjesmu Gorestni plac, prvo štampano pesnicko delo kod Srba. Time ce postati zacetnik srpskog književnog pesništva. Jedini poznati primjerak ove knjižice izgoreo je 6. aprila 1941. u Narodnoj biblioteci u Beogradu. Pod naslovom Plac Serbiji objavice, 1762. ili 1763., istu pesmu na jeziku bližem narodnom. U posebnim knjižicama štampace u Veneciji i pesme Trenodija, Sjetovanje, Pjesn istoriceska te 1765. Melodiju k prolecu kojom, uglavnom, završava svoj pesnicki rad.
U Veneciji radi kao redaktor i korektor Teodosijeve štamparije koja u to doba doživljava najveci procvat. Izdaje Slovenski bukvar (1767.) kojim, možda i nehotice, nacinje pitanje reforme srpskog književnog jezika, prireduje i izdaje udžbenike latinskog jezika, prve srpske, danas nesacuvane, kalendare te niz drugih knjiga.
Žureci da svojim sunarodnicima približi dostignuca evropske prosvecenosti objavljuje 1768. prvi i, nažalost, jedini broj Slaveno-srpskog magazina, prvog srpskog i južnoslovenskog casopisa.
Orfelinov Magazin sadrži poucne clanke, pripovetke, pesmu – prvi sonet u srpskoj književnosti, epigrame i pregled novoobjavljenih knjiga – prve recenzije u srpskoj literaturi. Predgovor ovom casopisu prvi je programski tekst srpske književnosti. U njemu Orfelin izlaže razloge pokretanja i urednicki program koji je, zapravo, dugorocni projekat kulturne politike, plan najprecih delatnosti u brojnim oblastima. Jasno isticuci nacionalno-patriotski moment smatra da samo prosveceni i kulturni narodni mogu održati korak u svom istorijskom rastu. Iako je pisao na slaveno-srpskom, Orfelin uocava potrebu upotrebe narodnog jezika u književnosti i zalaže se za narodni jezik kao medij književnog dela. Bez širokog kruga citalaca i saradnika ali i bez mecene koji bi mu produžio život Magazin je bio preuranjen pokušaj.
Orfelinovo životno delo je dvotomna knjiga Život Petra Velikog, objavljena 1772. u Veneciji u dve varijante – skromnijoj, anonimnoj i luksuznoj, potpisanoj, sa posvetom Katarini Velikoj. Za svoju monografiju o slavnom ruskom caru prikupio je znatnu literaturu i koristio brojne izvore, ruske i zapadnoevropske, medu ostalima dela Lomonosova i Voltairea. Petra Velikog velica kao prosvecenog vladara i reformatora koji iz svoje zemlje progoni glupost i divljinu. Knjiga ima i sasvim odredenu patriotsku misiju jer skrece ruskom dvoru pažnju na srpski narod. Pedantno beleženje dogadaja doveo je Orfelin u sklad sa raskošnom likovnom opremom knjige za koju je izradio bakrorezne karte, ilustrovao je portretima i medaljama ucinivši je tako pravim štamparskih i grafickim remek-delom, jednom od najlepše opremljenih srpskih knjiga sve do danas. Kao književno djelo ta se knjiga može smatrati zacetkom srpskog istorijskog romana. Vec 1774. preštampana je u Rusiji, a njome se koristio i Puškin.
Godine 1770. becki štampar Josef Kurcbek dobija monopolsku privilegiju za štampanje cirilicnih knjiga i znacaj venecijanske štamparije zamire. Orfelin, vec bolestan od tuberkuloze, nastanjuje se u Sremskim Karlovcima i, baveci se domacom ekonomijom, vraca se umetnosti bakroreza. Izraduje niz bakroreznih listova koji su medu najvecim dometima srpske graficke umetnosti. Postaje clan akademije beckog majstora Jacoba Mathiasa Schmutzera, prvog bakroresca carstva. Automatski ce biti primljen i u novoosnovanu Akademiju slobodnih umetnosti. Za svoj udžbenik krasnopisa, Slavensku i vlašku kaligrafiju, narucen od Ilirske dvorske kancelarije i otisnut 1778. sa bakrenih ploca, dobice nagradu od Marije Terezije. Kriticki i otvoreno piše tih godina Predstavku Mariji Tereziji, opsežnu studiju o stanju crkveno-prosvetnih poslova i javnog života srpskog naroda u austrijskoj monarhiji s predlozima za rešavanje citavog niza pitanja. U tom spisu ostavice dragocenu gradu za poznavanje društvenih prilika kod Srba u osamnaestom veku, svedocanstvo o izvrsnoj obaveštenosti i znanju, ali i savršeno savladanom skolastickom nacinu raspravljanja.
Zbog bolesti, nerodnih godina, finansijske propasti – ne zna se pouzdano, ostaje bez kuce i imanja. Živi u fruškogorskim manastirima. Pocetkom 1783. dobija mesto korektora Kurcbekove štamparije u Becu. Pravi ponovo planove, predlaže izdavanje srpsko-nemacko-latinskog recnika, objavljivanje Biblije i raznih drugih potrebnih knjiga. U Becu te godine objavljuje i svoje poslednje knjige Vecni kalendar i Iskusni podrumar.
Vecni kalendar je citava mala enciklopedija znanja u duhu vremena i prema horizontu publike. Njime Orfelin u srpsko društvo uvodi naucne pojmove o prirodi i svemiru, govori o astronomiji, klimi, fizici, piše pouke o cuvanju zdravlja i druge korisne savete, ustajuci protiv neznanja i praznoverja, isticuci ideje o važnosti prirodnih nauka. Donosi i bakrorezne ilustracije tema o kojima piše, medu ostalima crteže kristala snega. Za Vecni kalendar radi jedan od svojih najuspelijih bakroreza, kompoziciju Stvaranje sveta i piše Molitvu pred smrt, svoje poslednje pesnicko delo.
Iskusni podrumar knjiga je namijenjena vinogradarima, nastala na nemackim uzorima, u koju unosi i svoja vlastita iskustva i, možda prve, opise proizvodnje vina u Sremu. Ni ovom knjigom nije Orfelin ostao u granicama konvencionalnog, nudeci samo prakticni prirucnik. Pišuci o istoriji, mestu i znacaju vina, o raspoznavanju kvaliteta, uživanju u vinu, ispisao je Orfelin, prvi kod Srba, i stranice o odgajanju ukusa.
Za više od toga što je uradio u Becu te godine bilo je vec prekasno. Teško bolestan, vraca se da potraži mesto za grob u zavicaju. Boravi najpre u Pakracu, a pocetkom 1784. stiže u Novi Sad. Tu umire, izmucen u borbi života, 30. januara 1785. Iza sebe je ostavio veliko, lepo i raznoliko delo. U to doba teško da je ko mogao više i bolje.
Svojim celokupnim opusom Orfelin je postavio temelje racionalisticke i gradanske orijentacije srpske kulture. Sretna je okolnost što se taj i takav stvaralac našao na njenom pocetku, u doba kada je pravila svoje prve moderne korake.


antikvarneknjige.com
 
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
37.688
Кад сироче пева

Кад сироче пева

ОРФЕЛИНОВО
1.jpg

Објавио је прву књигу поезије код Срба и написао можда нашу најлепшу књигу. Био је и зналац неколико страних језика, бакрорезац, гравер, цртач, калиграф, члан Бечке академије наука, виноградар, травар...

2.jpg
Захарија Орфелин био је човек од много знања


Да је среће и правде, а пре свега онога чега у нас никада није било, пре свега памети, новосадски Универзитет би се звао по њему, по Орфелину. А овако? Овако су му дали уличицу са четири кућерка, гурнули га и скрајнули, као што су га вазда и за живота гурали. Па је морао све сам, успркос свих. Па он је, такав, сам самцијат, он је био цела једна академија, са све природним и друштвеним наукама и уметношћу,
наравно.
Тако говори Василије, којег ја, али само у себи, зовем чика Васке, јер чини ми се да би, иако има седамдесет једну годину, оно чика тешко поднео. Тако говори док стоји испред мене, висок и витак, са белом брадом, налик на пророка. Говори мало повишеним тоном и као да мери сваку реч, али не зато што прориче, већ зато што је наглув и што жели да буде сигуран да, кад већ он не чује, његов саговорник разуме све шта је рекао.
– Срећан сам – каже Василије и дигне кажипрст десне шаке, као да ставља нагласак на своју срећу – срећан сам што бар годину Захаријина рођења засигурно знамо, ону 1726, и срећан сам што бар њу није успео да сакрије и извитопери, а да ли је рођен у Вуковару, како већина мисли, или пак у Петроварадину, сасвим је свеједно. Извесно је да је, и овако и онако, био Сремац. Али, све ти то знаш!

Међу три вука

3.jpg
potpisk.jpg


И стварно знам, и у том знању је драж Василијевог говора. Његова антикварна књижара зове се „Орфелин” и моја издавачка кућа зове се „Орфелин” и ово није први пут да слушам како Василије приповеда о Захарији Орфелину. Ништа неочекивано неће изговорити, промениће, можда, понеку фразу, редослед, направиће паузу тамо где прошли пут није, али и он и ја смо у тој причи, јер велике приче понављањем ништа не губе, оне само постају све веће, као кад два човека од непријатеља постану пријатељи – као Енкиду и Гилгамеш – као кад се неко после дугог рата дуго враћа кући, као кад неко смогне снаге да разуме и опрости, као Бановић Страхиња.

-Срећом знамо кад је рођен, можда и где, али о његовом школовању ништа! За себе је, после, тврдио да је самоук, али тешко да би неко сам, без ваљаног основног знања, савладао толико вештина, обучио се у бакрорезачкој уметности, научио онолико језика – латински, немачки, француски, руски, италијански – тешко да би неко постао 1749, у двадесет трећој својој години Захарија магистер, славенскија школа новосадскија, без формалног образовања. А Орфелин је тврдио да је то баш тако, као да је желео да изникне ни из чега, ниоткуда. Не знам када је почео да се скрива и прерушава, ни због чега је то чинио. Не знам, али слутим, јер то је опако, опако време. Грађански слој чине официри, свештеници и трговци. Први су бахати грубијани, што и у цркву на коњима улазе, други се колебају између Русије и Аустрије, и све тако загледани у даљину не виде оне са којима живе, ни њихову муку, полажући право на народ као на стадâ, трећи згрћу новац. И ту, међу та три вука, стоји наш Захарија. И каже да се зове још и Орфелин. Неки тврде да је то спој имена два митска, грчка певач, Орфеја и Лина, други да је то име преузео од неког француског медаљара, трећи, склони алхемији, упозоравају да се тако звао најважнији камен у круни. Биће, ипак, да је Орфелин своје презиме посудио из језика француског, где та реч значи сироче.

Зашто се крио?

Василије овде застане, увек застане. Као да му та реч стегне грло. И закашље се. Потом седне. Сад обојица седимо, у његовој антикварници, док нас обавија полумрак и мирис старих књига. И ћутимо. Топло је, мада је децембар. Напољу, на тргу који никако да постане трг, већ је дуго био аутобуска станица, а сада је паркинг, свађају се два пијанца. Они живе ту, око тезги и биртија на Рибљој пијаци, ово је њихов крај. Добро је да људи неко место осећају као своје.
– А шта је то сироче урадило? – пита ме Василије, гледајући негде у страну.
И почиње да набраја.

4.jpg

– Објавило је прву књигу поезије код Срба, објавило је прву световну књигу и први часопис, Славеносербски магазин, 1768, у Млецима, у штампарији Димитрија Теодосија, за коју је, ваљда, и сáмо заслужно, донело је прве просветитељске идеје, написало и објавило најлепшу нашу књигу 18. века, можда и најлепшу нашу књигу икада, животопис руског цара Петра Великог, која је Пушкина подсетила на Бориса Годунова, било је бакрорезац, гравер, цртач, калиграф, члан Бечке академије уметности, коректор, у Венецији и у Бечу, лексикограф, преводилац, историчар, природњак, популаризатор науке, познавалац трава и вина, нарочито лековитих, травних вина. И полемичар. За његову песму „Плач Сербији” рекли су да је безобзирно немилосрдна, безмало против свих и сваког ко је икада одлучивао или руководио судбином Срба. И мистификатор је било, то сироче.
– Знаш – каже Василије – то никада нећу схватити. То ће остати у слутњи. Зашто је толико мистификовао, зашто се крио?
Још је рано да Васке прича о овој чудној страни Орфелинове личности. Она као да га плаши па одгађа говор о њој, одгађа га као што се покушава одгодити неминовно. Безуспешно. И још се чини да је њему, Василију, Орфелин близак и драг и због те стране, чудне, необичне, а живе, да она од једног песника, писца, историчара – шта све Орфелин у том веку наше немаштине није био – да она од Захарије чини живог човека.

Мртав сам


Јер, можда су његова постигнућа разлог да га памти историја, историја као наука, уџбеници и читанке – бар би тако требало да буде, мада сада није, али ће, можда, једном бити – али тек са Орфелиновим страхом, зебњом и сумњама, то је једна потпуна историја душе, интимна и стишана, без помпе, историја као повест, као прича, а само у таквој повест-историји може опстати успомена на људе, праве људе, а не на њихове пожељне, поједностављене љуштуре, и само зато Васке прича, изнова и изнова, своју причу о Захарији Орфелину.

5.jpg
Први листови „Историје Петра I” спадају у мала ремек-дела европских књига 18. столећа

– Ти знаш – каже Василије – да Захарију овде није имао ко да разуме, ни официри, ни трговци, ни свештеници. Поготову се, као петао просвећености, замерио овим потоњим. А они су били веома моћни, у свеопштој беди нашој, у којој није било никога да чита Орфелинове песме, у којој није могао да нађе ниједног сарадника за Славеносербски магазин, мада је позивао на сарадњу, па је изашао само први и једини број, у којој никога није било брига за његова историјска истраживања, па се дуго није ни знало ко је аутор Историје Петра Првог. Ти знаш, све је било глуво око њега. Дирљиво је када гледаш како Захарија покушава да се мења, ваљда мислећи да је квар у њему, колико нових подручја, нових могућности открива, на колико врата покушава да куца.
Пише Искусног подрумара, саветник за виноградаре, пише Вечити календар, покушавајући да популарише науку, настоји да сачини Травник, прву нашу књигу о лековитом биљу. Сасвим се мења, из корена. Већ је болестан, веома, и на прагу старости коју никада неће дочекати. Али, не одустаје. Све ће да учини да нађе саговорника. Самозадовољна слепост, глувоћа и немост, све је што затиче. Зато не чуди што у предговору свом Вечитом календару, који се појавио 1783, у Бечу, код Јосифа Курцбека, који је имао монопол на штампање наших књига, Захарија сам за себе каже да је мртав. Он о себи говори у трећем лицу и назива се покојником. Болестан је, од болести грудне, јектике, туберкулозе, са крвопљувањем и не зна да ли ће доживети штампање књиге. Болест га је збунила, како сам каже.

Обрнута басна


– А протосинђел Кирил Живковић – наставља Васке у једном даху и понавља, као да жели да се то име упамти – протосинђел Кирил Живковић, игуман манастира Гргетег, касније епископ пакрачки, купио је на иришком вашару Вечити календар. Тобоже је био радостан и пун жеље да прочита књигу. А онда, када је прочитао предговор – а прочитао је, до тада, према властитом признању, чак триста предговора – онда се све у њему, протосинђелу, узбуркало. Јер, како се Захарија усудио прогласити мртвим. И као сви добри и пристојни људи, протосинђел Кирил сажаљева Орфелина, јер се подсмеху изложио. Али протосинђел није обичан читалац, он је нека врста литерарног жбира, он је веома добро упућен од кога је и колико је новца добијао Захарија. Па га кори. Тако му преподобни, тобоже учени Кирил замера што је он, Захарија, потрошио сто дуката, које је на име своје Калиграфије добио од царице Марије Терезије, а по препоруци чувеног Јакоба Шмуцера, при томе заборављајући да је Орфелин патио због те Калиграфије јер су му избацили најбоље стране, спочитава му и педесет дуката добијених од Саве Вуковића за штампање Вечитог календара. Ко о чему, протосинђел, свештено лице, под монашким заветом, опрости му Боже, само броји дукате. Јавно. И то туђе. О својима ћути.

30001243.jpg

„Словенско-влашка калиграфија” из 1778. године штампана је у Венецији
у техници бакрореза

Осиони Кирил Живковић иде и даље и тврди да је Орфелин сам крив за своју болест и сиромаштво, кори га и наводи примере античких писаца који су и у немаштини и болештинама и даље стварали. Сретни, слепи, глуви, неми, безосећајни Кирил Живковић, игуман манастира Гргетег, касније епископ пакрачки, ушушкан и уљуљкан неплодним животом црквеног администратора, наводи Захарији све предности које је уживао а које није умео да цени. Незахвалник. Тако је то писмо протосинђела Кирила Живковића Захарији Орфелину један од најсрамнијих докумената наше културне историје, манифест неразумевања и осионости, у којем, као у некој врсти обрнуте басне, коју је смислио и сачинио неки цинични ум, Езоп из пакла, трут придикује пчели радилици. Орфелину је, изгледа, било суђено да све искуша на властитој кожи.
Василије није никада помињао ову епизоду са Кирилом Живковићем. Игнорисао је протосинђела, као што је био мајстор да игнорише глупе и надобудне људе искључивши слушни апарат, једноставно се затварајући у своју глувоћу.

Беч је далеко


Ово је вероватно последњи пут да о Орфелину разговарамо на овом месту, у Васкетовој антикварници. Поставили су му, Василију, немогуће услове. Истераће га одавде, са свим његовим књигама, затвориће једину антикварну књижару у граду. А и коме требају старе, прашњаве књиге? Књиге морају бити нове и сјајне, морају приповедати о успеху и срећи, о безграничној снази позитивног мишљења, о чудесним исцељењима, о вештини и добробити секса, о томе како треба непрестано радити на самом себи, као да је човек сам свој објект. То су књиге за расцепљене лудаке, књиге које скривају све о чему говоре – срећу, успех, здравље, мишљење, љубав, рад. Те књиге треба да продају насмејане и цвркутаве девојке, које не воле да читају, јер књиге смарају, али воле да лепо изгледају и да су позитивне, а не наглуви старци са седим брадама.
– Замерио му је – прича даље Василије – и што се он, Захарија, у својој беди три године потуцао по фрушкогорским манастирима, Беочину, Гргетегу и Великој Ремети. Каже, тамо је имао све, а ево како се незахвалним и сујетним показао. Кирил Живковић само што није Захарију назвао псом.
Она два пијанца напољу сад сложно и гласно певају. Песма је бестидна, па Васке устаје и затвара врата књижаре. Окрене се, скрсти руке на леђима и ослони се на врата. Светлост допире иза њега, тако да му не видим лице.
– Јован Рајић је записао, 30. јануара 1785. године: „Умре љубезни мој брат Захарија Орфелин у Новом Саду, на епископском мајуру, пребедно.” И сам је епископ Јосиф Шакабента, Захаријин покровитељ, те године изгледа био у невољи. Месец-два пре смрти писао је Захарија калуђерима у Великој Ремети да му пошаљу његово звонце. Он више нема гласа, лежи у постељи, па кад га спопадне кашаљ и гушење да може да позвони, да у помоћ дозове некога. Такво звонце, каже, кошта у Бечу форинту. Али, Беч је далеко, а и кад би био ближе он нема ту форинту.
Василије још стоји у контрасветлу, не разазнајем му лице, али осећам да је овог пута све другачије, да ће се данас можда одмотати скривено клупко приче о Орфелину.
– Нису му послали то звонце. Умро је без гласа, сам, на Сајлову.
Ћутим. Василије ми прилази између полица претрпаних књигама. И седа крај мене. Готово да шапуће.
– Знаш, ту преко је Саборна црква, и Катедрала је близу, и Алмашка и Успенска. Све то има звона и све то сигурно звони, окупљају се људи. Али ја их некако не чујем, та велика звона. Ваљда је крива ова моја глувоћа. А чујем оно Орфелиново звонце!
Напољу пијанци певају. И спушта се ноћ.

МОЈЕ КЊИГЕ, МОЈА ЧЕДА

25646728.jpg


Без обзира на сиромаштво, Орфелин је створио сопствену библиотеку од преко, за оно време, огромних 200 књига. То је једина збирка његових ствари сачувана до данас. У пожару Народне библиотеке који је 6. априла 1941. изазвало немачко бомбардовање Београда, нестао је и једини познати примерак књижице у којој је песма „Горестни плац”, прво штампано песничко дело код Срба настало у Венецији 1761. године. Занимљиво је, поред осталог, и да је двотомна књига „Живот Петра Великог”, објављена 1772. у Венецији у две варијанте: скромнијој, без потписа аутора, и луксузној, потписаној, с посветом руској царици Катарини Великој. За свој уџбеник краснописа, Славенску и влашку калиграфију, наручен од Илирске дворске канцеларије и отиснут 1778. године са бакарних плоча, добио је награду од аустријске царице Марије Терезије.
Међународни салон књига у Новом Саду већ годинама додељује награду „Захарија Орфелин” за најбољу ликовну и техничку опрему књига издатих између два Салона.

Аутор: Миленко Бодирогић
Извор: Политикин забавник



 
Top