Vuk Drašković

[besherat]

Vuk Drašković (Međa, 29. novembar 1946. godine), srpski književnik i političar.

Biografija

Rođen je u vojvođanskom selu Međa u porodici kolonista iz Hercegovine. Osnovnu školu završio je u Fojnici, gimnaziju u Gacku, a diplomirao na Pravnom fakultetu u Beogradu 1968. Oženjen je Danicom Drašković. Govori engleski i ruski jezik.

Novinarstvo

U periodu 1969 - 1980. bio je novinar u nacionalnoj agenciji Tanjug. Skoro tri godine radio je i kao dopisnik iz afričkih zemalja. U tom periodu objavljuje i svoje prve književne priče, kao i esej Ja, malograđanin.

Književnost

Novinarstvo je napustio 1980. i posvetio se književnosti. Njegovi romani bili su jugoslovenski i balkanski bestseleri. Neki od njih prevedeni su na engleski, francuski, ruski, grčki, rumunski, češki i još mnoge jezike.

Sudija (1982.)
Nož (1982.), koji je ekranizovan 1999. godine
Molitva
Molitva 2
Ruski konzul
Noć generala (1994.)
Odgovori
Kojekude Srbijo
Doktor Aron (2009.)

Godine 2001. objavio je knjigu govora, intervjua i pisama pod nazivom „Podsećanja“.
Na sedmu godišnjicu demokratskih promena u Srbiji (5. oktobar 2007), Vuk Drašković je objavio autobiografsku knjigu „Meta“ koja sadrži neka autorova svedočanstva o događajima u periodu 1990-2000.

Pročitala sam knjigu " Doktor Aron " . Vuk Drašković je još jednom dokazao da je spisateljska moć njegovog pera i dalje veoma jaka. Pored njegovih stalnih tema o bivšoj Jugoslaviji, nacionalizmu, raspadu Jugoslavije, Titu, javlja se nova dimenzija Draškovićeve misli. To su razmišljanja o Bogu, još više, razmišljanja o Svemiru, smislu života, Kapijama vremena. Pročitavši knjigu, mogu reći da sam samu sebe zatekla u mnogim razmišljanjima, o mnogim pitanjima, koja se otvaraju u ovoj knjizi. Primjetila sam i različite ritmove, koji se osjećaju u pisanju ove knjige. Na početku je tempo vrlo brz, prikazuje se ličnost doktora Arona,čovjeka lucidnih misli , britkog uma i brzog jezika, koji je svojim psovkama, dao specifičan humor, koji meni baš odgovara. Kod njega se okupljaju ljudi iz politike, umjetnosti, književnosti, psihijatri, bivši golootočani. Kroz te likove, daje politički pregled Jugoslavije poslijeratnog perioda, daje osvrt na četnički pokret, Goli Otok, na ulogu Tita u jugoslovenskoj istoriji, opisuje period njegove smrti, najavljuje raspad Jugoslavije i SSSR-a. Uporedo sa političkom pričom , koja je dinamična i interesantna, teče njegova životna priča, koja je nekada samo površno prikazana ( ljubav sa Sarom ) i doktorova razmišljanja pred samu smrt o Bogu, Svemiru i posebnom temom Kapijama Vremena. Jako inspirativno za razmišljanje. Meni se ipak najviše svidio opis njegovih načina liječenja bolesnika, koji ispada iz svih metoda zvanične psihijatrije . Zamjerka ovom djelu je što su neki djelovi romana jako dobro obrađeni, kao npr. početak, a neki su samo površno pređeni i mislim da su se mogli doraditi i produbiti ( odnos sa Sarom i odlazak u Jerusalim). Zato mi se nekada činilo da se nit romana gubi , ritam misli slabi, a na kraju se opet pokušava postići ona dinamičnost s početka romana, ali neuspješno. Mnogo tema je u romanu započetu, ali ne i dovršeno. Sve u svemu, knjiga mi se svidjela.

Izvor:Knjigainfo

 

[crvendac_011]

Drašković: Kada se janičar vraća u zavičaj

Drašković: Kada se janičar vraća u zavičaj

Ekskluzivno - Novi roman Vuka Draškovića “Via Romana”, potresna je ispovest dvojice janičara, iz istog sela, iz iste kuće, ali vekovima udaljenih (1). Jedan je služio Osmanlije, drugi Tita.



Kršima svoga rođenja vratio se čovjek koji više ničim nije ličio na momče koje je, onoga davnog dana, zgrabila i progutala Via Romana. Siroti Božidar, Čupo sa plavim kovrdžama, gladan i polugladan u svom selu Jasenovu, vratio se, istim drumom, kao Arslan beg, Arslan paša, sa svitom carskom i natovaren blagom, sav u svili i kadifi, strašan i nagrdan. Kao gusar neki, sa kožnim prevezom preko iskopanog desnog oka, nabreklih mišica i sa ožiljcima od sabalja, nijesam smio da kažem ni ko mi je majka niti da je potražim. Silahdar aga dvojice careva, Ahmeda i Osmana, ostao bi i bez blaga i bez glave kada bi, opijen rodnom grudom koju je ponovo udisao, ikome odao tajnu da nije Dubrovčanin i da je u Stambolu lagao i careve i učitelje i drugove.

Lopov i varalica Arslan beg Dubrovčanin, tako, razape šatore svoje pred kapijama Orlova, kraj Srninog vrela. A kad se malo odmorih i pribrah od povratka, uđoh u Orlovo, odabrah plac za svoj saraj, unajmih argate i projektanta, osnažih svoju pratnju orlovačkim momcima naše vjere i proučih izvještaje o buni nevjernika i planovima njihovih harambaša. Saznadoh da se buna malo utišala i da je svedena na povremenu hajdučiju i razbojništva Ludog Đorđa koji se krije u planinama.

Domaći poturčenjaci dave raju nametima i globama koje određuju po svome ćefu, robe, muče i ubijaju sirotinju. Nevjernički knezovi, Mihailo Šarčević iz Orlova i Vojin iz Banjana, otišli su u Rim sa trebinjskim vladikom da opet mole papu za Uniju, a Veneciju i Španiju za pomoć u dukatima i oružju. U svome šatoru kraj Srninog izvora napisah, na srpskom, pismo turskim glavarima.

“Ja, Arslan beg Dubrovčanin, sa ovlastima paše, dođoh sa fermanom našeg svijetlog sultana Mustafe, da uvedem red u ovaj vilajet golemih nereda, da oživim staru upravu i merhamet, kako bi nas raja prihvatila kao nekada. Došao sam da sasiječem vaše bezakonje i grabež, da vam oduzmem vlasničke tapije na zemlju i saraje, jer je to sve sultanovo a ne vaše!”

Poznavao sam dobro i njihovu vučiju narav i kokošiju pamet. Osam zorli begova iz Nevesinja, Orlova, Cernice, Bileće, Trebinja, Foče i Nikšića, u potaji skupiše oko trista momaka i po mrklom mraku udariše na moj logor. Halak i vriska te ordije skupljene sa koca i konopca ne potraja duže od pola sahata.
Polomiše sve u logoru, pa kad tamo nikog ne zatekoše baciše baklje na tovare suvog sijena i slame koje sam unio prije njihovog napada. Osvijetli vatra logor i žive mete u logoru. Iz mraka ih zasusmo strijelama i na našim atovima sjurismo se među njih. Ne opalismo ni kuršuma. Sijevale su samo sablje nas dvadesetorice za smrt uvježbanih od ratišta u Persiji i Đorđiji pa do ruskih stepa i krvavog Hoćima. Napravismo kasapnicu koja se brže od vjetra proču po Hercegovini i savi vratove bijesnih spahija, aga i begova. Svi kojima poslah ono pismo dođoše mi na poklonjenje i donesoše darove. I svi, bez pogovora, ukinuše globe i harače svojim podanicima. Vratih namete tamo đe su bili dok ja bijah u Jasenovu.

***



Zaustavih se na brdu, na zaravni jednoj nedaleko od straćare u kojoj sam rođen. Telali se razmilješe selom i, uz lupu doboša, pozivahu “sve živo kod paše”. Srce me je vuklo svojoj kućici, majci Đurđini i bratu Radulu, ali je pamet ustavljala i gasila želju. Biće sumnjivo ako tamo odem, razmišljao sam. Selo zna da je Đurđina davno izgubila sina Sirotog Božidara. I možda se sumnja da su ga odveli Turci. Odao bih se ili raspalio sumnju kad bih, čak, ikog i upitao za Đurđinu i Radula. Zato sam, skamenjen, sjedio na kamenu i sa kamena držao na oku kuću Sirotog Božidara, da spazim majku kad iz kuće izađe, ako izađe, jerbo možda više nije ni živa...Ruka mi podrhtava i krivi slova moje ispovijesti Nekome, a ne znam ni kome ni zašto. Niti znam hoću li dočekati sljedeću zoru. Znam samo da ću sve ovo napisano spaliti ako katul ferman stigne prije nego što završim, jerbo niko od sada živih ne smije saznati ni ko sam, ni čiji sam, ni koji su mi grijesi i zločini.
Svi iz Jasenova dođoše mi na noge, pa i đeca na rukama majki. Dođoše svi, a ne dođe ni pola duša koje su bile žive dok sam ja živio u selu. Neki pomrli, a mnogi pobjegli na zapad, u bečku carevinu. Ostalo nešto starijih, poneki mladić i, primijetih, dosta đevojčuraka i đece. Okovao ih ledeni strah. Ćute i drhte. Ćuti i drhti i moja majka. Da ne viđeh kad je izašla iz kućice, teško bih je prepoznao. Smanjila se, okopnila i pogurila. Kao i onda davno, sve na njoj crno.
- Mi smo, kako čujem, prvi Turci koji su došli u Jasenovo - popeh se na kamen i počeh da im govorim sa osmijehom. - Zašto drhtite? Ne plašite se Turaka. Dolazim pravo iz Stambola i donosim vam pozdrave i berićetne želje sultana Mustafe. Svijetli i svemoćni car naš naredio mi je da raji smanjim namete i harače i da zgazim gulikože koji su osramotili sultana. Doveo sam sa sobom i agu Zejnila iz Suznice... to je ovaj ođe - pokazah rukom na njega. - Od danas ćete caru davati samo ono što je bilo propisano za života sultana Sulejmana i velikog vezira Mehmed paše Sokolovića!
- Bog te živio i Bog ti platio, dobri pašo i naš roditelju! - povika jedna starina, pritrča i poljubi mi čizmu.
- Jok, to nikako! - podigoh ga sa zemlje. - U čizmu i papuču ljubimo jedino sultana... Car vam je nešto poslao - maših se kese sa srebrenjacima. - Momci, podijelite narodu sultanove darove, svima jednako kako sam vam i rekao.
Odjednom, drugi ljudi stajali su ispred mene. I dalje začuđeni, ali ne ni uplašeni ni zgrčeni. Krenuo je i žamor među njima, pa i sve glasnije pohvale meni zbog onog što učinih kraj Srninog izvora, jerbo su za sječu ordije bijesnih begova već bili saznali. Takvo raspoloženje, kojemu se i nijesam nadao, iskoristih za ono zbog čega sam najviše bio i došao. Objavih im da ću tu, đe smo se okupili, ozidati sebi dvore, a dolje, na livadi kraj rijeke Sušice, ozidaću džamiju. Neka se - rekoh - odmah prijave najbolji zidari, tesari i malterdžije među njima, jerbo i saraj i džamija i sve ostalo mora biti završeno do idućeg proljeća. Argate čeka velika plata, a i nagrada preko plate. Radovi će - rekoh i to - početi već sjutra, a moji ljudi ostaće u selu...

ISPOVESTI
Novi roman Vuka Draškovića potresna je ispovest dvojice janičara, iz istog sela, iz iste kuće, ali vekovima udaljenih. Jedan služi i obožava carstvo Osmanovića i sultana Osmana. Drugi bogotvori svog sultana i carstvo zvano Titova Jugoslavija. Slepo obožavanje obojicu vodi u pobunu i odmetništvo.

Izvor: Večernje novosti

 

[crvendac_011]

Drašković: Grob od najskupljeg kamena

Drašković: Grob od najskupljeg kamena

Ekskluzivno: Novi romana Vuka Draškovića “Via Romana”. Priča o dvojici janičara iz istog kraja vekovima udaljenih (2). Džamija i crkva ne smiju da se gledaju



Molim ti se, pašo, da ozidaš i crkvu u Jasenovu - priđe mi i kleknu, a novi muslimani u novim odijelima okupiše se oko nas.
- Šta će ti crkva, majko - ponovo me jezik izdade. - Svi u selu primili su, evo, pravu vjeru. Svi, sem tebe. Kome da zidam crkvu?
- Bogoju i Božidaru. Oću da ih saranim kraj crkve... Ne moram Bogoja, ama moram Božidara.
- Hoću, majko, ali đe? Džamija i crkva ne smiju da se gledaju. Đe da ti zidam crkvu?

- Na našoj njivi, na jednoj kosi pod Straževicama. Ni selo, a kamoli džamija, odatle se ne vidi.
- Hoću, ozidaću - zagrlih je. - Toj tvojoj njivi sada dajem ime... Ima da bude Crkvina i u njenoj porti biće grob od najskupljeg kamena, na kome ću uklesati... šta da piše na grobu?
- Samo dvije riječi, pašo. Siroti Božidar. Ništa više. Tako su ga zvali svi u selu.
- Biće tako, Alaha mi! - poljubih je u lice i jedva zadržah suze. - A sad mi reci šta ću sa tobom? Čitavo selo ići će u džamiju da se moli Bogu? A đe ćeš ti?
- Niđe - odgovori ona.
- Kako niđe, to ne može - povika Ćamil Isus. - Napravićemo za tebe kamenu stolicu pred džamijom, pa sjedi na toj stolici dok drugi budu klanjali u džamiji. - I neka se taj kamen zove po tebi.
- Đurđinin kamen - povika seoski kmet.
- Baš tako - reče moja majka. - Kamen mi je u kući, kamen mi je pred kućom, kamen mi je u srcu, pa neka bude kamen i pred džamijom.
- A možeš li, Đurđina, da uzmeš novo ime i da ti ono pomogne u novom životu bez straha i suza? Možeš li da budeš Đulsa? Da ti napravim novu kuću i da vrelu ispod nje dam ime Đuluša?
- Ja sam, pašo, crna Đurđina, Đurđina Čavka, a ti me zovi po svom ćefu i krsti vodu po tvome... Zorku si već preveo u Zilku, jerbo ti možeš sve...

***

Oženih Zilku i prevedoh je u saraj u Orlovu. Jednom ili dva puta u mjesecu, odlazio bih sa njom i do Jasenova, da konačimo u našoj kući koju narod prozva Pašini dvori, a to brdo postade Pašino brdo. Neki su zborili i Begovo brdo. Drvenim cijevima od hrastovine do tih svojih dvora sprovedoh vodu sa Zilkave, a majci Đurđini, majci Đulsi, podigoh kućicu od kamena i velikim pločama uredih vrelo Đulušu. „Fala ti, pašo, ali meni ništa ne treba“, govorila je. „Niti sam Đurđina niti sam Đulsa, ja sam grumen zemlje koga vuče zemlja sebi.“ Nikada se nije nasmijala. Čak ni onda kada na Crkvini ozidah grob Sirotog Božidara, a po obližnjim srpskim selima počeh da tražim majstore za gradnju crkve kod tog groba. Kod groba sa mojim imenom i bez mene u njemu.
Majka Đulsa je svakoga dana silazila do džamije i, dok su svi iz Jasenova klanjali, na svom kamenu pred džamijom, na Đur-kamenu, kako ga prozvaše Jasenovčani, ona je šaptala neke svoje molitve i plakala.
Majka moja Đulsa ode do džamije, da odsjedi molitvu na Đur-kamenu. Selo je klanjalo, a ona se podigla sa svog kamena i, onako pogurena, prešla rijeku i stigla do Đavolove jame, na samom vrhu jasenovačkog klanca. Bježao sam kao dijete od te jame i vode što je izvirala iznad nje i tutnjeći slijevala se u bezdanku. Svi su u Jasenovu vjerovali da u toj jami žive đavoli, a neki su se - pamtim - i kleli da su ih viđali kako igraju kolo oko nje. Moja Đulsa, moja Đurđina, moja majka čavka, skočila je u bezdanku. „Sine Božidare!“ - vrisnula je tri puta prije skoka, pa su je i viđeli i čuli Jasenovčani koji su se, poslije molitve u džamiji, vraćali svojim kućama (...)
Rodi mi se i šćer Azemina. Njoj se poradovah, a tugu za majkom ne pokazivah pred bilo kime. Čak sam i podupirao priče da je tu nevjernicu Alah sami bacio u Đavolovu jamu, jerbo je prosula šerbe prave vjere koji je bio ispred nje. Zamoliše me i umoliše Jasenovčani i da odustanem od gradnje crkve, pošto je više nemam kome zidati, a pusta crkva ne može biti Alahu po volji. Ne poslušah Ćamila Isusa, derviša koga prozvaše avetnim, jerbo se povukao u jednu planinsku pećinu iznad Jasenova, tu čamovao i samovao, hraneći se samo biljem i šumskim plodovima. „Bog te kuša, pa se pričuvaj, druže“, poruči mi Ćamil Isus kad puče priča da je Đurđina postala svetica. Po toj priči, voda iznad onog izvora kod Đavolove jame postala je vruća i ljekovita, a prestala bi da teče i presušila čim bi joj se primakao neki lažov, lopov ili zlikovac. Nekim turskim askerima ta je voda zacijelila rane dobijene od razbojnika. Svima, ama ne i jednome koji je ubio nečije dijete. Ti Turci izvoru dadoše ime Đul Đun, a neki u Jasenovu govorahu i Đur Đun. Đur je po Đurđini, a Đul po Đulsi. Isti taj svijet koji je tražio da ne zidam crkvu u selu, stade da me salijeće i preklinje da zidam crkvu ili pored Đavolove jame ili pokraj groba Sirotog Božidara. „Jok, kasno je“, poruči mi Ćamil Isus, a i ja doznadoh da je kasno i prekasno...

***

Da smijem od Alaha, ođe bih završio. Ne smijem. A ne bi bilo pošteno ni da prećutim baš ono što svi znaju, niti da zaobiđem jedan zločin koji je moj i samo ja znam punu istinu o njemu.
Na Preobraženije, desete godine po mom povratku u Jasenovo, horda razbojnika upade u selo i sve ljude koje pofata ućera u džamiju. Lagumiraše temelje i zidove, a džamiju napuniše suvim sijenom i slamom. Ne preteče niko, a strašni aber donese mi Ćamil Isus, koji je čuo eksplozije i vidio iz pećine i ogromne plamene jezike, a iza njih i pečurke crnog dima što je satima kuljao iz ruševina džamije i moga dvora na Pašinom brdu. Vidio je i razbojnike. Odjahali su nekud prema Zelengori i Vučevu.

Izvor: Večernje novosti

 

[crvendac_011]

Drašković: Sve mute zapadni agenti

Drašković: Sve mute zapadni agenti

Ekskluzivno: Izvodi iz nove knjige Vuka Draškovića “Via Romana” (3). Nema u Jugoslaviji grada koji tako čuva uspomenu na turske vekove. Kalemegdan, Dorćol, Terazije, Karaburma, Rospi ćuprija



Draga Zejno, Ovo pismo, i ostalo uz pismo, šaljem ti po Veselinki Kozi. Poštom nisam smeo, da paket ne padne u ruke tvoje majke, tetke ili doktora Hasana...
Zašto nisi ovde? Razmisli, presaberi se. Možeš lako da maturiraš i dođeš ovamo već iduće godine. Ne razumem, zaista, da su, sem Veselinke Koze, svi iz našeg razreda otišli da studiraju u Sarajevu, a molim te da ovo ne razumeš pogrešno. Beograd bi te omađijao. Već trećeg dana, učini ti se da si ovde rođen. Tebi bi se, moja Turkinjo, Beograd dopao i zbog još nečega. Nema u Jugoslaviji grada koji tako čuva uspomenu na turske vekove. Kalemegdan, Dorćol, Tašmajdan, Terazije, Karaburma, Rospi ćuprija. Sve turski nazivi. Malo te zadirkujem, jer ne mogu da ti oprostim što si ostala u Orlovu.

Možda si već čula, upisao sam medicinu. Nemoj da misliš da hoću da budem bolji doktor od tvog doktora Hasana. Srce me i sada vuče književnosti, filozofiji ili pravu, ali odoh na medicinu zbog vojne stipendije. Čim krajem novembra proslavim osamnaesti rođendan, primiće me i u Partiju. Molbu sam već napisao i predao.
Nećeš da veruješ, već sam pet puta video Druga Tita. Kad god se vraća sa aerodroma, bilo da dočeka nekog stranog državnika, ili se on vraća iz važne posete, maršal prođe pored Studenjaka. Izađemo na skver, poređamo se kraj puta, kličemo i mašemo, a njegov šofer, ne znam zašto, neće da malo uspori.
Fakulteti neće raditi četiri dana, zbog rođendana Republike. Tako sam želeo da za te praznike dođem u Orlovo i da te makar vidim. Neću moći, pošto je partijski sastanak, na kome će se raspravljati i o mojoj molbi za prijem, zakazan za prvi dan posle praznika.
Piši. Moja adresa je: Studentski grad, soba 539/II , Novi Beograd. Ili pošalji pismo po Kozi. Mislim na tebe. Mali.

***

Mali,
Koza mi je dala sve što si poslao. Nijesam ljuta. Zašto bih bila? Ti si me razveselio.
Jezik si, bolan, promijenio. Ti brže postade ičoglan u Beogradu, nego Siroti Božidar u Stambolu. Znala sam da će tako biti. Beograd je tvoja Meka i šećerlema. Neka je. Ne smeta mi. Samo ti kažem. Meni se tamo ne nadaj. Sjeti se onoga što ti rekoh u onom klancu, kad smo odlazili iz Jasenova. Ništa se nije promijenilo. I neće. Zejna.

***

Više joj nisam pisao. Ni ona meni. Nisam je ni video za vreme letnjeg raspusta posle prve godine studija. Udala se za Hasana i preselila u njegovu kuću iznad nekadašnjeg saraja Arslan bega. Zadržala je svoje prezime Arslanbegović.
Otac i majka mi ponosni. „Primakni se, da viđu svog doktora“, govorila je. Brat Milutin ode u Mostar, da se školuje za vojnog pilota. „Mogli su ga, vala, poslati u Rusiju, njihovi piloti su najbolji“, govorio je otac.
- Pokaži mi partijsku knjižicu - zamoli me on jednoga dana.
- Evo, pogledaj, korice crvene kao krv, sa srpom i čekićem.
- Molim te samo jedno, sine - poče da šapuće, iako smo bili sami. - Nemoj nikada da posumnjaš u Druga Tita i ovu knjižicu.
- Zašto mi to govoriš?
- Onako... Neke stvari idu naopako, vidiš i sam. Okrećemo se prema Zapadu, naši radnici idu u njemačku, a počelo da nam se truni i bratstvo i jedinstvo, popušta disciplina... Ništa to, sine, nije iz Titove glave. Sve mute zapadni agenti... Ne pričaj ovo nikome, samo ti kažem da znaš - vrati mi partijsku knjižicu.
Toga leta, često ću svraćati do Nezira i Halime. Kuća im je pored Hasanove, pa sam se nadao da ću, u bašti ili kroz prozor neki, videti Zejnu. Da nju tražim, išao sam i do pijace, do Doma kulture i Titovog spomenika, do Pašinog vira. Udata i zamandaljena, stalno mi je bila u pameti i u želji. Kao poludelo, srce mi se razigralo kad stolu, za kojim sam, u bašti hotela Metohija, igrao šah sa Kasimom Bricom, priđe doktor Hasan. Za njim će - pomislio sam - možda doći i Zejna.
- Zna li šta ovaj moj budući kolega? - upita on Kasima i sede da posmatra partiju.
- Da nije mene, bio bi najbolji u Orlovu.
- Kako je u Beogradu? - osmehnu se Hasan. - Kakva ti je to značka? - pruži ruku prema reveru moje letnje bluze kratkih rukava.
- Zvezdina.
- A ja mislio da navijaš za „rođene“, za naše.
- I Zvezda je naša.
- Ne kažem da nije, ali je Velež hercegovački klub.
- Ne kažem da nije, ali uvek sam navijao za Zvezdu. Em je naša, em je najbolja.
- Valjda „uvijek“, a ne „uvek“, Čavko - uzvrati on.
- Kad brže zaboravi naš jezik?
- Hoćeš da popiješ nešto, doktore? - upita Kasim.
- Jok, žurim - diže se on.
- Pozdravi Zejnu - ote mi se.
- A ko si ti, balavče, da nju pozdravljaš?! - smrači se on.
- Četiri godine bili smo u istom razredu - pokajah se što sam je spomenuo.
- Neka ste bili. Ona je, balavče, moja supruga! - ode ljutito.
Orlovo je malo i svi brzo saznaju sve, pa to nakite, prekroje i uveličaju. Prema pričama koje krenuše, Hasan i ja nismo se malo peckali i sporečkali, nego smo jedan drugome govorili i ono „što pas s maslom ne bi pojeo“. Došlo je dotle da je on meni opsovao „srpsku mater“, a ja njemu ženu, da sam ga gađao šahovskim figurama, a on mene pepeljarom. „Krv bi pala da ne bijaše Kasima Brice“, brujalo je Orlovom.
Beše to, čini mi se, moja prva praktična vežba iz psihopatologije.

Izvor: Večernje novosti

 

[crvendac_011]

Drašković: Susret sa Arslan begom

Drašković: Susret sa Arslan begom

Eksluzivivni izvodi iz novog romana Vuka Draškovića “Via Romana” (4). Jednom janjičar vazda janjičar. Da postaneš antikomunista, bićeš protiv svojih koji su komunisti Srce carstva on pretvara u pobunjenu provinciju Ti od Vidosave, ja od Đurđine. Ti u komuniste, ja u muslimane



Jedne noći, u snu, banu mi u ordinaciju, u Kairskoj ulici, visoka i plećata momčina bez desne ruke, sa turbanom na glavi, sabljom o pojasu i sa nekoliko malih pušaka za pojasom. Moja pomoćnica, mlada lekarka, vrisnu od straha, a pacijent, zambijski ministar zdravlja, pade u nesvest.
Selam svima, reče janičar. Hećime druže, čeka te Arslan- beg.
Đe me čeka? - prebledeh od šoka, kad videh sebe u ogledalu. Na očima mi specijalne naočari, gori lampica između stakala, pacijent zinuo, tankom drvenom daščicom pritiskam mu jezik, zagledam njegove krajnike i upaljeno ždrelo. Lekar sam, u Africi sam, ali sam dečak, musav od kupina i u sivom, vunenom, odelu, koje me turpija po telu, kao da grizu insekti. Lele Majke! Jesi li to ti, Murate? - pružam mu ruku, ali on ustuknu.

Velika je preša, idi odmah - naredi.
Đe? U Stambol? U Orlovo? U Jasenovo?
U Mulunguši - odgovori Lele Majke i nestade.
Mulungushi village. Selo Mulunguši. Luksuzno naselje malih saraja. Projektovali ga i ozidali arhitekte i graditelji iz Jugoslavije, kad je u Lusaki održavan samit vođa „trećeg sveta“, nesvrstanih država koje nisu bile ni sa Istokom ni sa Zapadom, nego meta i jednih i drugih, plen u preriji za sve grabljivce. Jedan od saraja u Mulungušiju bio je i rezidencija našeg cara, nekrunisanog sultana svih tih naroda, koji nisu znali ni sa kim su, ni kud, ni od koga, beže. Kada mi, u tom suludom snu, Lele Majke reče da me u Mulungušiju čeka Arslan beg, odmah sam pomislio da me čeka u saraju našeg mrtvog sultana. I u snu sam, odnekud, znao da je on pokojni, a nisam znao da su, na onom svetu, i to odavno, i Lele Majke i Arslan beg... Trljam oči od čuda koje vidim. Nema nijednog saraja u Mulungušiju. Svuda razapeti čadori, mali čadori, a među njima, u sredini, ogromni šator od koža tek zaklanih ovaca, i Siroti Božidar u tom šatoru. Znam, to je Arslan beg, ali je i on dečak, i on, kao i ja, umazan kupinama oko usana i po obrazima, sivo vuneno odelo i na njemu, plavokos i čupav.
Pini malko, okrijepi se, hećime i rođače - pruži mi on pljosnatu testiju.
Šta je u njoj: vino ili rakija? - pitam ga.
Voda života. Voda sa Đul Đuna - potekoše mu suze.
Zašto plačeš, Arslan beže - otpih nekoliko gutljaja.
Đul Đun će nam uskoro da presuši, a ne smije da presuši... Onaj katul ferman, koji nijesam primio, dobićete svi. On ga piše.
Nijesi ga primio, jer si... zbilja, ne napisa kako si... jesi li se objesio, probo hanxarom, nekud pobjegao, u neki vir skočio? Oprosti što te ovo pitam.
Ne trabuni, Damjane. Zar me ne vidiš... Onom ludom Muratu umakoh, a ovome neću umaći. Nećeš ni ti, neće niko od nas.
Kom Muratu? Misliš na Tita?
Jok, bolan, nego na njegovu kopilad, i ovog najluđeg među njima. Đe su ti oči i pamet, ostao bez njih! - prekori me. Strašni belaj kuva se u Srbistanu.
Znam, ali se još žešći belaj kuva po Hercegovini, po Hrvatskoj, po Bosni i Kosovu.
Teško meni i teško nama svima - uzdahnu on. I za mog zemana, paše su mahnitale u svim provincijama i vilajetima carstva, dizale bune protiv sultana, nevjernička raja sjekla age i begove, odmetala se u vojske austrijskih, ruskih i mletačkih careva, ama je naše carstvo trajalo i trajalo. A znaš li zbog čega? - zgrabi me za rukav od vunenog kaputa i posadi pored sebe. Ne znaš, bezbeli da ne znaš... Trajalo je carstvo, jerbo ga je vodila mudrost i da popusti i da oprosti okrajinama i odmetnicima, da podmiti, kad se moralo, i da ne gubi prisebnost, pa na vrapce šalje topove... Ludi Murat nema grama pameti. Srbistan, srce carstva, on pretvara u pobunjenu provinciju...
Ali, svi su protiv Srbistana i Srba - presekoh mu misao, a on se naroguši, poče da raste, da se širi i da me pritiska svojom veličinom i snagom. Nisam više, u tom snu, i pod tim ogromnim šatorom, sedeo kraj Sirotog Božidara, nego kraj razgoropađenog ratnika Osmanovića carevine.
Ne prekidaj me, avetni Damjane - zapreti mi on. Niko nije ni protiv Srba ni protiv Srbistana ni protiv carstva. Niko nije protiv Stambola, nego su svi protiv avetnog Murata u Stambolu... Platio budale na svom dvoru, pa prebrojavaju ko je Turčin a ko poturica. Hajvan nad hajvanima! - potegnu sablju i raseče jedan veliki tabure u šatoru. Poturice su bile temelj našeg carstva. Mi smo umnožavali Turke, žudili da budemo miliji sultanu od njih, kleli se na Knjizi da smo Turci i nijesmo lagali ni sebe ni Turke ni Alaha - opet mu krenuše suze. Naši sultani su to znali i nagrađivali nas više nego rođene Turke, pa se carstvo širilo i raširilo od Indije do Beča i od Egipta i Libije do ruskih stepa i ledenog Baltika... Bezbeli, tako je bilo. A da su sultani zahalakali da su im dušmani svi Persijanci i Egipćani i Grci i Srbi i Ugari i Bugari... raspalo bi se za manje od heftu dana. Avetni Damjane, zar ne vidiš đe je sotona nad sotonama? Podivljala sultanova kopilad u svim vilajetima, ama onaj tvoj, onaj moj, onaj hajvan u Srbistanu, nije voda koja gasi, nego je ulje koje raspaljuje vatre i požare - huknu i sjede.
Zašto kažeš da je on i tvoj?
Čim je tvoj, onda je i moj, onda je naš. Ti iz Jasenova, ja iz Jasenova. Ti od Vidosave, ja od Đurđine. Ti u komuniste, ja u muslimane. Oba poturice, oba janjičari.
Ja više nijesam komunista, Arslan beže.
Jesi, jesi. Jednom janjičar, vazda janjičar. Ne biva drukčije. Recimo da postaneš antikomunista. Bićeš protiv svojih koji su komunisti. Borićeš se protiv onog što si bio. I tada ćeš, Damjane, biti janjičar. Dobro ti reče moja Zejna, u onome njenom pismu.

Izvor: Večernje novosti

 

[crvendac_011]

Drašković: Krvavi drumovi naših raskola

Drašković: Krvavi drumovi naših raskola

Vuk Drašković o novom romanu "Via Romana" u izdanju "Novosti", koji će se na kioscima pojaviti 26. septembra



STARI rimski put Via Romana ka Konstantinopolju ili Carigradu, a kasnije ka Stambolu, kičma je mog novog romana. Na Via Romana, na Via Militaris, na njihove stare krakove, vekovima smo silazili i njima se otiskivali u potragu za srećom, a sve se, najčešće, završavalo nesrećom.
Ovako o delu koje će se 26. septembra pojaviti u izdanju Kompanije "Novosti" govori njegov autor Vuk Drašković. Hvaljen i osporavan, pisac koji nije prezao da nacionalne i društvene traume pretoči u čitane knjige, ali i političar koji je na trgovima i ulicama literarnim metaforama pozivao na promene, svoj novi roman je i nazvao po jednom od tih starih i sudbinskih puteva - "Via Romana".

- Na tim drumovima, građenim da povezuju, i za cezare i za sultane vezuju njihove podanike, postajali smo najamnici, pljačkaši, trgovci, ratnici, janičari, hajduci, silnici i jedni drugima najveći dušmani - objašnjava Drašković. - Tako je bilo stolećima, a tako je i sada, kada nas Via Romana i njeni moderni koridori, brže nego ikada, rasipaju i razapinju na razne strane.

* Roman čine ispovesti dvojice janičara, poniklih u istom selu, čak i u istoj kući?
- Jednoga će Via Romana, pre četiri veka, odvesti do Stambola, gde će da izraste u ratnika za islam i carstvo Osmanovića, a drugoga će, 350 godina kasnije, Via Romana odvesti do Orlova i Beograda, i preobraziti ga u fanatika komunističke religije i carstva zvanog Titova Jugoslavija. Obojica, i Arslan i Damjan, završiće kao odmetnici od svojih sultana, pa će se i sresti i sučeliti svoje sudbine i svoje istine.

* Oštroumni dečak Božidar iz hercegovačkog sela Jasenova, prihvatajući novu veru brzo će napredovati?
- Siroti Božidar pre Stambola, a silni Arslan na dvoru sultana Osmana, uzdigao se do samog cara. Svak je u tom carstvu mogao da postane musliman, ali do njegovih visova uzdizali su se samo najsposobniji. Najbolji ratnici, najumniji službenici, najbolji u diplomatiji, najveštiji u sticanju zlata u sultanovu riznicu. A na vrhu slave i sreće, mnogima je, pa i Arslanu, upućivan katul ferman!

* Roman kroz istorijske činjenice svedoči i o značajnoj ulozi koju su u Osmanskom carstvu imali Srbi - poturice?
- Turskom carevinom, u vreme Arslanovo, vladaju najmanje oni koji su rođeni kao muslimani i Turci. Vladaju njome oni koji su rođeni kao hrišćani, a najčešće kao Srbi, Albanci, Grci, Bugari ili Jermeni. A turski sultani tek su bili samo po imenu potomci emira Osmana, osnivača loze Osmanovića. U to doba, svakog turskog sultana rađala je neka robinja u haremu, a robinje su mogle biti samo hrišćanke, jer muslimanke nisu smele biti robinje u carevini islama. Svaka carica turska je, dakle, bila rođenjem hrišćanka, a mnoge su rođene i kao Srpkinje. Arslan beg svedoči o tome. Kad je nesrećni sultan Osman odlučio da ukine taj poredak, izgubio je glavu.

* Glave su mu, ipak, došli janičari?
- Za trajanje turskog carstva, ubijena su dva sultana: Murat na Kosovu i Osman u Stambolu. Miloš ubija Murata, a Arslan i njegovi drugovi janičari, mahom Srbi po rođenju, ubijaju Osmana. Dok je Arslan, odnosno Siroti Božidar, bio u Stambolu, četiri su jezika bila u službenoj upotrebi, i morali su ih znati svi na visovima carstva, pa i sami sultan. Turski, da se ne zaboravi čija je to carevina. Persijski, zbog filozofije i teologije. Arapski, zbog Kurana. I srpski, kao jezik janičara, a i diplomatije u prepisci sa Dubrovčanima, Rusima, Poljacima.



* Šta Arslan-bega povezuje sa našim vremenom i vašim savremenim junakom doktorom Damjanom Čavkom? - On svedoči o usponu i smrti Titovog sultanata, u kojemu je rođen i bio jedan od janičara. Iako rođen u komunističkoj porodici, u svom selu Jasenovu vaspitavan je na bakinoj mržnji prema Turcima, kao krivcima za sve srpske nesreće. Via Romana će ga povezati sa Zejnom, koja ne krije da je Turkinja, i koja će da poruši temelje i njegove ideološke vere i nacionalne mitomanije. Zejna će mu dati potresnu ispovest svog davnog pretka Arslan-bega, a u godinama ubijanja Jugoslavije Arslan-beg će se sresti sa Damjanom i, zajedno s njim, naricati nad zlom i ludilom.

* Koje paralele povlačite između Osmanskog carstva i Titove Jugoslavije?
- I SSSR i Titova Jugoslavija bile su višenacionalne države, ali ne i multireligijske, jer je jedna religija, komunistička, nametana silom svima. Padom komunizma, religija sile zamenjena je podivljalim nacionalnim verama, koje su isukale mačeve jedna na drugu. Bio bih licemer kada bih, kao Srbin, prećutao da se stidim mnogih u današnjoj Srpskoj crkvi. Svi mi koji smo učestvovali u ovim užasnim ratovima nas protiv nas, u kojima smo minirali našu kuću bićemo prezreni od strane našeg potomstva.

* Koliko su tom krvavom međuetničkom sukobu "kumovale" i sve veroispovesti sa ovih prostora?
- U svetim knjigama svih hrišćana i svih muslimana piše isto: da je Bog jedan i nedeljiv, i da smo svi njegova stvorenja. U propovedima i delanju većine verskih glavara, nema ni traga tome. Strašno je slušati tolike i vladike i biskupe i muftije, kako se, u ime zajedničkog i jednog Boga, odriču Boga i ruže ga. Oni su baš ono što je Hristos rekao tadašnjim farisejima: spolja okrečene grobnice.

* Koje je gorko saznanje vaš junak poneo iz istorijskih lomova koji su mu trasirali život?
- Doktor Damjan svedoči i kako je razoran i masovan virus gluposti i zla, u ime ideologije ili nacije i vere, i kako se lako prosipa krv, u ime jednorodne ideje ili krvi. Kako, recimo, Žika Četnik, svetska skitnica, jer su mu komunisti 1945. oduzeli i pravo da živi u svojoj državi, postaje fanatični vernik Sadama, kako u Srbiji protivnici njegovog crvenog terora presvučenog u nacionalne haljine, nazivaju vrhovnog zapovednika smrti, odnosno Ludog Murata, kako ga, iz svog davnog i tajnovitog groba, naziva Arslan beg.

* Da li je vaše lično iskustvo upleteno u sudbine junaka?
- Pisac je u svakom svom liku. Ja sam i Maksim, i Damjan, i Zejna, i Srpski Platon, i Arslan-beg. Pisac je u poziciji Boga, on stvara sve, svi likovi su njegovi. Kažu za Balzaka, kada je pisao "Čiča Gorija" da ga mesecima nije bilo sa društvom u nekoj pariskoj kafani i da se pojavio posle pola godine vrlo zabrinut i rekao prijateljima: "Užasno se osećam, čiča Gorio nije dobro".

* Koliko je to saosećanje sa junacima važno za pisca?
- Teško je o tome govoriti racionalno. Kada sam radio prvo poglavlje "Noža", pokolj u Jugovićima, pisao sam ga sa neshvatljivim mirom, bez imalo uzbuđenja, opušteno. Kada sam, međutim, napisano pokušao da pročitam glasno Danici, nisam mogao. Otkazalo mi je grlo i počeo sam da suzim. Da sam bio u takvom stanju, u kojem sam i danas kada čitam to poglavlje, dok sam ga pisao, nikada ga ne bih napisao. Otkuda taj mir? Ne znam. Ali je neophodan.



* U kom su međusobnom odnosu "Nož" i "Via Romana"? - Ako su "Nož", "Molitva" i "Ruski konzul", ta trilijada - prolog, onda bi "Via Romana" mogla da bude - epilog. Kažem trilijada, za ta tri romana koja su ista priča, jedna reka sa tri rukavca. Trilijada je moja reč, jer za njih nisam hteo da koristim reči trilogija, troknjižje, triptih... U trilijadi sam imao malo asocijacije i na "Ilijadu", ali je Homer nju napisao kada je pala Troja. Ja sam ovu svoju pisao pre pada Troje, odnosno Jugoslavije, dok je "Via Romana" napisana posle sloma, posle pada Troje. Nadam se da će ovaj moj roman imati dosta čitalaca i da ih neću razočarati. Via Romana nije samo - rimski put. To je i put mojih dosadašnjih romana.

* U završnici romana Damjan će biti svedok srpskih zločina nad "Turcima", nad rođacima istog jezika i korena?
- Bio je genocid nad Srbima u Pavelićevoj Hrvatskoj. U vreme tog velikog zločina, Skender napisa „Stojanku majku“, Nazor napisa „Majku pravoslavnu“, a Goran napisa „Jamu“. Juče takoreći, četiri godine je rukom Srba ubijano Sarajevo, ubijeno je u tom gradu više i od hiljadu dece, srpska ruka počini pomor u Srebrenici, iskopa tajne grobnice i oko Vukovara, albanske civile sa Kosova pobaca u reke i jezera Srbije, čak su zatrpavani i na poligonima policije u Beogradu. Nigde ni jauka ni stida, na vrhovima vladajuće srpske pameti i duhovnosti. Nije se, čak, oglasio niko ni iz Srpske crkve. Ovde se, jedino, nariče zbog zločina nad Srbima. Ovde je mržnja prema drugima, a i prema Srbima koji neće da piju iz tog čemernog pehara, temeljna vera. Narod vaspitavaju, uglavnom, oni koji imaju samo po jedno oko i po polovinu mozga, a ona druga polovina im je atrofirala. Ne optužujem ja srpski narod, nego te i takve njegove učitelje.

* Kako ocenjujete ulogu koju je u tom vremenu imala srpska inteligencija, od kojih se neki pojavljuju i kao junaci u romanu?
- Oni nisu samo vaspitači nacije, oni su večiti pobednici, prepreka svakoj nadi u jednu normalnu, čovečnu i razumnu Srbiju. Oni su bili duhovna kapa i vrelo srpskih zločina u nedavnim ratovima. Oni su ubice, ludake i lopove promovisali u heroje nacije. Oni su bogotvorili Sadama, odnosno Ludog Murata, a prvi su i najbučnije proslavljali njegov poraz, ali su se jedino iskreno radovali ubistvu Maksima Kozbaše. Oni su ga i ubili.

* Šta je, po vašem mišljenju, glavni problem srpske elite?
- Ni srpska elita nije srećom monolitna. I u srpskoj eliti ima ljudi koji se suprotstavljaju trendu opasnih reči, koje prethode zlu i koje su zapravo seme zla. Ovde nije nađen odgovor na ključno pitanje šta je to srpski patriotizam. Da ne idem dalje, ali od Osme sednice kada je ta elita u crkvi, u medijima, u Akademiji nauka, o kojoj sam govorio, koja ima samo jedno oko i samo jednu polovinu mozga, osedlala konja Miloševiću, pod patriotizmom se podrazumeva svako delanje koje nas uvodi u tragično kolo mržnji između sebe, sa narodima oko sebe, sa najjačim narodima na svetu, bez obzira na očigledno saznanje da to ishoduje samo porazom i naroda i države. Na drugoj strani, žigosani su i u manjini oni koji govore da je patriotizam jedno razumno delanje u skladu sa prilikama u svetu, kako bi se izbeglo što više nesreće i za narod i za državu i kako bi se ova zemlja napokon priključila normalnom, demokratskom, civilizovanom svetu.

* Koliko je deo našeg usuda i to što smo "izgradili kuću na svetskoj raskrnici", na Via Romana?
- Svi ti putevi Via Romana, Via Militaris, austrijski putevi, turski putevi, građeni su sa namerom povezivanja unatar tih imperija, a delili su podanike. Tim putevima su se najčešće kretale vojske, a teško onom kuda vojska prođe. Sada kada se Evropa ujedinjuje, prvi put u istoriji u prilici smo da nam ti putevi budu od koristi, jer smo zaista neka vrsta mosta između Zapadne Evrope i ovog dela koji vodi ka Stambolu. Osim toga, preko Srbije prolaze putevi od Jadrana ka Rusiji, a Dunav je magistrala savremene Evrope, plovna Via Romana, koja izlazi na tri mora... Sve su to ogromne prednosti Srbije, ali ovde se i ovo pretvara u povod za sukobe i razapinjanje unutar nacije.



ZNANJE I NEZNANJE
- ČETIRI veka iza nas su kao četiri dana. Nema vremena. Ima samo nas koji smo postojani u podelama i mržnji, a neznanje nam je vrhovno znanje. Ništa mi ne znamo ni o sebi, ni o drugima, ni o turskim ni o svojim carevima, ni o hrišćanstvu ni o islamu, ni o Evropi ni o Rusiji. Deli nas i satire neznanje.

TRAGIČNE LJUBAVI
- SVE ljubavi u ovom romanu se završavaju nesrećom. Damjanova ljubav prema Zejni se završava tragično, kao i Arslanova prema majci i bratu. Arslanova ljubav prema sultanu Osmanu završava se na najgori mogući način, ubistvom cara, a Damjanova prema Jugoslaviji - smrću Jugoslavije i njegovom ličnom tragedijom.

SNOVI, ŽIVOT, SMRT
- ARSLAN i Damjan susreću se i u Africi, i u Beogradu, i u Orlovu. Arslan beg će, u tim razgovorima sa Damjanom, da upoređuje dva carstva: Osmanovo i Titovo. Ono prvo počivalo je na čvršćim temeljima, i zato je mnogo duže i trajalo. Srešće se i u snu, a negde sam pročitao da su samo snovi život, a da je sve ostalo smrt.

OPASNE PODELE
- DUŠAN Kovačević je napisao knjigu o 20 velikih i tragičnih srpskih podela. Najmanje ih ima toliko, ali po meni je najopasnija podela na one koji su obrazovani, pametni, a najveće su budale i na dobru većinu ljudi koji bivaju žrtve njihovih doskočica i otrova.

KOMUNISTIČKA VERA
- U Titovom sultanatu podobnost je bila iznad znanja i sposobnosti. Bez slepog prihvatanja komunističke vere, znanje i sposobnost su razapinjani na krst, a katul ferman je upućivan i podobnima ako bi, i najmanje, posumnjali u sultana.

SARADNJA SA "NOVOSTIMA"
OBJAVLJIVANJE romana "Via Romana" je treća saradnja Vuka Draškovića i "Novosti". Pre pet godina naša kuća objavila je njegovu memoarsku prozu "Meta", koja je vrlo brzo postala veliki hit i prodata je u 50.000 primeraka. "Novosti" su 2009. godine objavile i reizdanje jednog od najpopularnijih romana Vuka Draškovića - "Noć đenerala", u tiražu od 20.000 knjiga. Prvi tiraž novog Draškovićevog dela je 30.000 primeraka.

MOĆNA CARSTVA
- SVAKO moćno carstvo - i rimsko i tursko i rusko i austrijsko - bilo je multietničko i verski raznorodno. U tome je počivala njihova glavna snaga. Sve do 1914. hrišćani su bili većina u Stambolu. Amerika je danas svetska imperija, jer je to država svih nacija, svih rasa i svih religija sveta.

ČAROLIJA STAMBOLA
STAMBOL je čarolija. Moderna Turska, Osmanlije, Vizantija, mistični Istok, praktični Zapad, sve živi zajedno. Na Topkapiju, gde je sultanov dvor i "senka nebeskog raja na zemlji", ali i svuda u Stambolu, slušao sam naš jezik i gledao naše običaje. Iz prošlosti se ne može izbrisati nijedan sat, a kamoli pet vekova.

Izvor: Večernje novosti