MODERATOR
- Učlanjen(a)
- 02.05.2009
- Poruka
- 30.922
*Washington, DC,*
*Metro stanica hladnog januarskog jutra 2007.g. covek na violini svira Bachovo delo nekih 45 minuta. Za to vreme, priblizno 2000 ljudi prodje stanicom, vecina na svom putu za posao.*
3 minuta nakon sto je poceo sviranje, sredovecan covek uocava muzicara koji svira. On usporava korake, zaustavlja se par sekundi, a zatim zurno odlazi kud je namerio.
4 minuta kasnije:
Violinista prima svoj prvi dolar: zena baca novcic u sesir, te bez zastajkivanja , nastavlja hod.
6 minuta kasnije:
Mladi covek se naginje nad ogradom kako bi ga poslusao, zatim pogleda na rucni sat i nastavlja zureci.
10 minuta kasnije:
3-o godisnji decak se zaustavlja, ali ga majka odvlaci zureci. Malac zastaje da ponovo pogleda violinistu, no majka ga vuce i oboje odlaze zureci. Nekoliko druge dece je ponovilo ovu radnju. Svaki roditelj, bez izuzetka, je prisilio svoje dete da nastavi hodati.
45 minuta kasnije:
Muzicar svira bez prestanka. Samo 6 ljudi se zaustavilo i poslusalo na kratko. Nekih 20-ak ljudi je dalo novac, ali je nastavilo hodati nepromenjenim ritmom. Svirac je sakupio ukupno $32.
1 sat kasnije:
Muzicar zavrsava svirku i nastupa tisina. Niko to ne primecuje. Niko ne tapse, niti daje bilo kakvo priznanje.
Prava istina:
Niko nije znao da je muzicar u stvari bio Joshua Bell, jedan od najvecih muzicara danasnjice na svetu. Svirao je jedan od najzahtevnijih komada ikada napisanih, na violini vrednoj $3.5 miliona dolara. Samo dva dana pre ovoga Joshua Bell je rasprodao koncertnu dvoranu u Bostonu gde je prosecna cena ulaznica $100.
Ovo je istinita prica. Inkognito svirka Joshue Bella na stanici metroa je organizovao Washington Post kao deo socijalnog eksperimenta o percepciji, ukusu i ljudskim prioritetima. Postavlja se pitanje "Da li u uobicajenom okruzenju, u nepogodno vreme, uopste prepoznajemo lepotu? Da li stanemo da tu lepotu cenimo? Prepoznajemo li talenat u neocekivanom kontekstu? Koliko snobova ima medju nama koji idu na koncert placajuci basnoslovne iznose, a to isto ne prepoznaje u drugim prilikama?"
Jedan moguci zakljucak ovog eksperimenta bi mogao biti : Ako nemamo ni trenutak vremena da zastanemo i poslusamo jednog od najboljih muzicara na svetu, koji svira jedan od najlepsih komada ikada stvorenih, na jednom od najlepsih instrumenata ikada nacinjenih...
KOLIKO TEK MNOSTVO DRUGIH STVARI PROPUSTAMO?
*Metro stanica hladnog januarskog jutra 2007.g. covek na violini svira Bachovo delo nekih 45 minuta. Za to vreme, priblizno 2000 ljudi prodje stanicom, vecina na svom putu za posao.*
3 minuta nakon sto je poceo sviranje, sredovecan covek uocava muzicara koji svira. On usporava korake, zaustavlja se par sekundi, a zatim zurno odlazi kud je namerio.
4 minuta kasnije:
Violinista prima svoj prvi dolar: zena baca novcic u sesir, te bez zastajkivanja , nastavlja hod.
6 minuta kasnije:
Mladi covek se naginje nad ogradom kako bi ga poslusao, zatim pogleda na rucni sat i nastavlja zureci.
10 minuta kasnije:
3-o godisnji decak se zaustavlja, ali ga majka odvlaci zureci. Malac zastaje da ponovo pogleda violinistu, no majka ga vuce i oboje odlaze zureci. Nekoliko druge dece je ponovilo ovu radnju. Svaki roditelj, bez izuzetka, je prisilio svoje dete da nastavi hodati.
45 minuta kasnije:
Muzicar svira bez prestanka. Samo 6 ljudi se zaustavilo i poslusalo na kratko. Nekih 20-ak ljudi je dalo novac, ali je nastavilo hodati nepromenjenim ritmom. Svirac je sakupio ukupno $32.
1 sat kasnije:
Muzicar zavrsava svirku i nastupa tisina. Niko to ne primecuje. Niko ne tapse, niti daje bilo kakvo priznanje.
Prava istina:
Niko nije znao da je muzicar u stvari bio Joshua Bell, jedan od najvecih muzicara danasnjice na svetu. Svirao je jedan od najzahtevnijih komada ikada napisanih, na violini vrednoj $3.5 miliona dolara. Samo dva dana pre ovoga Joshua Bell je rasprodao koncertnu dvoranu u Bostonu gde je prosecna cena ulaznica $100.
Ovo je istinita prica. Inkognito svirka Joshue Bella na stanici metroa je organizovao Washington Post kao deo socijalnog eksperimenta o percepciji, ukusu i ljudskim prioritetima. Postavlja se pitanje "Da li u uobicajenom okruzenju, u nepogodno vreme, uopste prepoznajemo lepotu? Da li stanemo da tu lepotu cenimo? Prepoznajemo li talenat u neocekivanom kontekstu? Koliko snobova ima medju nama koji idu na koncert placajuci basnoslovne iznose, a to isto ne prepoznaje u drugim prilikama?"
Jedan moguci zakljucak ovog eksperimenta bi mogao biti : Ako nemamo ni trenutak vremena da zastanemo i poslusamo jednog od najboljih muzicara na svetu, koji svira jedan od najlepsih komada ikada stvorenih, na jednom od najlepsih instrumenata ikada nacinjenih...
KOLIKO TEK MNOSTVO DRUGIH STVARI PROPUSTAMO?
Verujem da ima i toga zar ne?!?